Претражи Живе Речи Утехе

Koje osobine pojedinih članova foruma biste voleli da imate? Da su mi @Ayla -ini živci, @Bokisd-ovo smirenje (uglavnom ), @Milica Bajic-ina toplina... Ima ih još, naravno, ali ovo mi (trenutno) najviše nedostaje kod sebe. Izvol'te.

Srpski režiser Emir Kusturica, oštar kao i uvek, objavio je autorski tekst koji je podigao na noge čitav region. Autorski tekst Emira Kusturice, prenosimo u celosti i bez ispravki na ekavicu. Kada je čovjek natjeran da gazi po plićaku vremena u kome živi, nije najgore ako uporedi vlastiti život sa podrumom pretrpanim stvarima. Posebno ako povjeruje kako tamo još uvijek ima ponešto da se nađe i da je najteže iskopati ono najvažnije! Ako tako nešto uopšte postoji! Kada se odlučimo da krenemo u potragu za najvažnijm stvarima, čeka nas gomila, čitava skalamerija se ispriječi pred nama. Ako bi tada čovjek krenuo da pretura po stalažama ne bi ga gušila samo prašina, niti bi stvar bila olakšana Rembrantovskim zracima svjetla koji se probiju kroz prozorče, brzo bi otkrio kako i ono što nije primjećivao kao važno postaje jednako bitno kao stvari koje su ranije navirale nošene talasima sjećanja. Ipak čovjek mora sebi, ako nikome drugom, da polaže račune pošto se njegov život odvija u istoriji, nikako u vakuumu, iako su u svijetu i kod nas tvrdili 90-ih da živimo vrijeme postistorije, posebno naglašavajući da je teritorija nevažna. Onda su SAD bombardovale SR Jugoslaviju ne zbog zaštite ugroženih ljudskih prava i zločina nego zbog pomjeranja vojne sile prema Istoku. U tom svojevrsnom Drang nah Osten koje su u dva svjetska rata obavljali Njemci i tako je stručno obilježili, sada je Atlanska sila pokazala mišiće ne samo nama nego i Evropi na čijem terenu se odigrala drama. Osvojena je nova teritorija. Dakle u potrazi za Istinom koja je pohranjena u podrumu, od nas najbolje skrivena, postoje dva puta. Ideja da jedino put do Boga vodi do Istine i njoj suprotstavljeni racionalistički put koji nas dovodi do zaključka kojeg je u filmu „Sjećaš li se Doli Bel” izgovorio otac - pijani marksista. On je rekao: „Čovjek je izgubljen slučaj!” Vjerujem da je on govorio o jedinki, tačnije uzorku, kako su je atlantisti nazvali, „zlatna ljudska milijarda”.To je po njihovoj procjeni broj ljudi na planeti koji mogu da žive koliko-toliko dobro. Preostalih 5 milijardi po njima nema lijeka, svakako su osuđeni na propast te se, kasnije, s tim u vezi, pravdaju ratovanja i civilizovanje barbara te mesijanska uloga protestantskog puritanizma. Šta im treba pitamo se? Dobar kupac koji polako pristaje na ulogu roba pošto radi za malu platu i nema istorijsku svijest, odgovara ulozi koja mu je dodjeljena i vjeruje da je podjela na bogate i siromašne sudbina! Fatalizam kapitalizma! Tako je i kod nas bilo u praksi, pored uspješnih privatizacija, sportista i umjetnika, još jedino naučna pamet kod nas uspjeva da se rodi, ali tek kada ode u pečalbu dokaže i unovči svoje sposobnosti. Novi tip homo sapiens je potpuno otvoreno biće, ubija vrijeme gledajući rijalitije i porno filmove, voli da laže, ali ne pristaje na iluzije, ne voli da radi, a želio bi da bude bogat, sanja da će mu Bog preko Fejsbuka poslati najbolju djevojku i jedino je tada religiozan. Otvoreni je član otvorenog društva spreman, ne samo na torture transnacionalnog kapitala, nego i transeksualnog egzibicionizma. Ako nastavi ovako, uskoro bi mogao da traži legalizaciju incesta što su neki već pokrenuli u Sjedinjenim Američkim Državama! Posljedice otjelotvorenih ideja pijanog marksiste nisu samo racionalistički zaključci nego i ono što će trideset godina kasnije, u našem plićaku, postati životna stvarnost, marksizam i liberalizam su objedinjeni transnacionalnim kapitalom obrćući kapital i čovjeka nazvanog – izgubljeni slučaj. Još od Dekarta i Voltera, preko Hegela i Kanta, Karla Marksa, Zapad je proizvodio najbolje i najgore, a ono što je do nas doprlo je najčešće bilo ono najgore. U dugom periodu od prihvatanja hrišćanstva, Zapadna crkva je objedinila bibliju, mač i kamatu, u postupku dehristijanizacije fabrikovala čovjeka ubačenog u proces lišavanja svojstava gdje su materijalni dobici i komfor zamjenili potrebu za čovečnošću i žrtvovanjem. Da li ćemo, pored svih stvari koje smo već prodali, staviti na doboš Istinu! Ipak, još uvijek nismo poraženi. Nevjerovatno je da smo mi, uz Ruse, preostali dio hrišćanske kulture koji nije ubačen u centrifuge atlantizma i koliko-toliko smo ostali svoji. Koliko dugo još? Zavisi od toga da li ćemo ili nećemo priznati Kosovo. I da li ćemo održati Rapubliku Srpsku. Još uvijek nas nisu do kraja lišili svojstava i što je najvažnije, nismo izgubili ideju da su naša crkva i vjera, te naša kultura, magnetne sile opstanka i naše budućnosti, a vjerovanje u vječnost duše, vrata slobode. Jer da nije tako, piše antropolog i lingvista Nikolaj Trubeckoj, ni ruski narod ne bi preživio dok je pod mongolskom vlašću, plaćajući danak, na tihoj vatri, a nikada nije bio rob, u ilegali održavao narodno hrišćanstvo koje je iz hibernacije ušlo preko Ivana Groznog, Ivana III, u fazu stvaranja carske ruske istorije. Isto je bilo i u našoj istoriji. Pod vjekovnom vlašću otomanskih Turaka, kako piše Ivo Andrić, duhovni život, a time i pismenost u manastirima Srpske pravoslavne crkve, stvarana je neraskidiva veza sa Kosovskim zavjetom ali i vremenom budućnosti. Zato je nama važna Istina o Kosovu. To je najveći intimni i socijalni motiv, bez kog bi u onom podrumu o kojem pišem, umjesto tragova preko kojih se stiže do istine, ostalo brdo nepotrebnih informacija - nered u kojem može da zavlada promaja i ne samo da ja ne bih mogao da pronađem ono najvažnije što razdvaja od plićaka vremena po kojem gazimo i vjeru da život nije prolazna epizoda. Zašto sam se onda žrtvovao i pravio tolike filmove. Zato što sam preko pokretnih slika koje su montirane u ritmu srca zakoračio u onostrano i povjerovao da postoji vječni duh. Ako krenemo u kopanje po podrumu, najteži zadatak bi bio kako poredati sve kako valja, jer u našem plićaku čizme postaju važnije od noge na koju se navlače, kapa od glave, rasklimani krevet uvaženiji od onoga koji je na njemu spavao, gramofonska ploča mnogo značajnija od uha i srca do kojeg je harmonija dopirala. Tako se danas živi. Čovjek je u evropskoj istoriji napravio ogroman krug, oslobodio se ropskih okova, izborio se za hrišćanstvo, poslije racionalista i protestanata žrtvovao je duhovni život u ime materijalnog dobra. Mrzilo ga da čeka raj poslije upokojenja, pa je požurio da ga napravi na zemlji. Poslije Francuske revolucije, masoni su proizveli građansko društvo, industrijsku, pa informatičku revoluciju. U međuvremenu je stvorena pozitivna uloga u stvaranju sindikalne svijesti, svijesti o zlostavljanju žena i svijesti o ugroženosti životne sredine. Taman kada smo povjerovali da će novi svijet ublažiti eksploatisanje, ono je postalo najgore. Tek danas se ostvaruje ideja pijanog marksiste – savremeni čovjek, izgubljeni slučaj, danas se vratio na početak. Umjesto kraljeva koje je srušio, dobio je faraone i svijet u kome 8% ljudi posjeduje 88% svjetskog bogatstva. Kada su junaci filma „Sjećaš li se Doli Bel” Dino i Kliker u lavorima ispunjenim vodom šarali očima nadajući se da će od toga zjenice blistati od sjaja, a djevojke padati kao zrele kruške u njihovo naručje, iz SFR Jugoslavije su počeli da odlaze prvi radnici u SR Njemačku, a na radiju smo, pored vijesti šta je radio i gdje je bio drug Tito, slušali Ćelentana i 24 hiljade poljubaca. Majke su glancale lavaboe i kade plavim radionom, dok su na periferijama gradova naši očevi po birtijama praktikovali titoizam, religiju nevjernika, najčešće u pripitom stanju nikada ne gubeći iz vida da je pojava druga Tita važnija od titoizma. Koliko god je bio omražen, svi su cijenili poredak kojeg je uspostavio, dok ga oni koji su ga doveli nisu srušili. Tako je Emil Sioran pisao o Ivanu Groznom kao strašilu kojem zavidimo jer je učinio sve što mi nismo smjeli ili nismo mogli, ubijao ljude. iIma ih koji tvrde da su neki čak završili na njegovoj trpezi. Mi smo mu zavidjeli jer nismo bili u stanju da napravimo sve ono što je bilo zabranjeno. I ja sam mislio da su Informbirovci voljeli Staljina pošto je on volio hercegovački duvan i imao ponosnog dilera koji mu je doturao škiju iz Popova polja. Trebalo mi je mnogo vremena da shvatim kako Titov razlaz sa njim nije bio autentična odluka nego je to odlučio isti onaj koji je finansirao boljševičku revoluciju (Njemački kralj Vilhem II, a kasnije Vudro Vilson predsjednik SAD-a), a da je Staljinova uloga u Drugom svjetskom ratu poremetila planove ne samo u civilizovanju Rusa, nego su im na kraju Drugog svjetskog rata stigli do Berlina. Kasnije je bilo što je bilo. Ljubav srpskih i ruskih komunista koja je prekinuta Informbiroom, bila je takođe investicija koju smo 90-tih skupo platili. Naša veza sa Rusima je ostala krvno srodstvo, a duhovnost je ime tog srodstva. Nisu samo visokoobrazovani bjelogardejci dali Beogradu najbolje što su mogli, nego je Nikolaj II objavio rat Njemačkoj stajući u odbranu Srbije. Dino i Kliker, u Doli Bel, nisu radili samo na glancanju očiju. U tek začetim duhovnim procesima oni su tragali za odgovorom na pitanja svijeta odraslih koji su mislili da su vjerovali u komunizam i kojem su oni htjeli da suprotstave hipnozu. Čim bi izvukli glave na suvo tinejdžeri su ponavljali do iznemoglosti „Svaki dan u svakom pogledu sve više napredujem” vjerujući u moć ostvarivanja vlasti nad samim sobom pomoću svjesne autosugestije, prateći ideje slavnog psihologa Emila Kuea. Sve bi bilo kako valja da nisu popustili živci šarmatnog lažova Klikera koji nije pristao na religioznu mantru. Nije se mirio sa onim dijelom „sve više”, pa je prekinuo te večeri duhovnu seansu u potkrovlju golubarnika i rekao: „Dobro to, a šta ću ja sutra?” Svi smo se smijali Klikerovom izrazu i dok je on mislio na sutrašnji sastanak sa djevojkom, nas je oduševio njegov smisao za realnost. Smisao za realnost kao zajednička osobina koja briše razliku između laži i istine, spoj jedinke sa ostatkom svijeta. Ali šta da radimo sa tim smislom danas? Upravo su nadahnuće i vjera u transcedentalnu sposobnost vode u budućnost. U nauci, fikciji i realnosti. Upravo je odstupanje od realnosti neophodna distanca za zdrav život. Koliko god Kliker nije mogao da se nađe na putu transcendencije, Dino jeste i zato je i bio glavni junak filma. Ne samo da Dinov idealizam zvuči naivno i privlačno, čak je i Klikerova laž danas bliska srcu jer nije lagao za pare. On je uljepšao svoj svijet. Danas, kako tvrde teoretičari naučne kulture, oni koji pokušavaju da promjene sve što je čovjek u istoriji napravio, kada Isis napada i uništi Palmiru, oni nisu uznemireni. Kada poslije bombardovanja Iraka novinari pitaju američkog generala zašto nisu zaštitili mesopotamske spomenike kulture, on odgovara da to nisu bili američki prioriteti. Šta onda jesu? Zatiranje prošlosti i hrišćanske kulture i uspostavljanje najnovijeg poretka robovlasništva i potčinjavanja planete. Za to je potrebno da Mikelanđelo bude manje važan od Endija Vorhola, Dostojevski od Den Brauna, a da sve što nas je inspirisalo u Holivudu sve do sedamdesetih godina treba presnimiti. I to se radi. Najveći dio Holivudskih hitova su rimejci i video-igre. Dakle, porodica nije samo ugrožena marksističkom bazom i liberalnom filosofijom na kojoj svoje veze sa svijetom već dugi niz godina ostvaruje naša država, a ljudi, šta će drugo, bježe, ne žele da budu najjeftinija radna snaga u svijetu. Jedino što prikriveni rasizam danas prihvata bijele Slovene za koje je po pangermanskim planovima bilo zacrtano zatiranje i bilo planirano odmah iza Jevreja i Roma budu izbrisani sa lica zemlje. Danas kada se više niko ne pita odakle migrant po Evropi i malo ko uzima u obzir da su ratove započeli oni koji su najglasniji borci za prava migranata. Sve se to neko nekome za nešto sveti. Stavlja se tačka na hrišćansku Evropu. Otac iz „Sjećaš li se Doli Bel” nije znao da će se njegove riječi otjelotvoriti u našem vremenu niti je mogao sanjati tada kako će se razviti stvar sa čovjekom – izgubljenim slučajem. Nisu slučajno na početku ove priče pomenuti prvi pečalbari koji su se otisnuli u Njemačku i druge zapadne zemlje 60-tih, a drug Tito ih optužio da su izdajnici. Danas ti izdajnici finansiraju život kod nas. Kada neki stranac nabasa u Beograd, pita se odakle ovim ljudima onoliki novac da čitav dan gluvare po kafićima i ležernije žive od onih na Zapadu. Odgovor je opet u šezdesetim godinama kada su prvi pečalbari otišli u dijasporu koja svoje viškove, iz samilosti i potrebe da budu od pomoći, pošalje godišnje 5-7 milijardi eura u otadžbinu. Bez tog novca, bila bi mrka kapa. Mi ne ostvarujemo viškove iz kojih bismo mogli da finansiramo bolji život. Eto sad i ja kao moj otac, ali šta da radim. Moj otac je bio marksista. Šta bi se desilo kada bi filmski likovi oživjeli danas? Kliker je imao veliki nos i sa njim bi se desilo isto, pretpostavljam kao i sa legendarnim Siranom De Beržerakom! Mislim da bi i jedan i drugi tražili put kako da skrate noseve. Kliker bi, pretpostavljam, obavio široke konsultacije i zaključio kako je doktor u pravu kada kaže da bi nos trebalo skratiti. Međutim, ako bi mu prilike dozvolile ne bi se on zaustavio samo na nosu. Pretpostavljam da bi elektronska slika na njegovom ajfonu otkrila mnoštvo nedostataka koje bi nastavio da koriguje. Uvijek je imao smisla za realnost. Ništa ne bi ostalo od Klikera za koga smo uz osmijeh govorili: „Kako ti divno lažeš.” Dino bi sigurno, uprkos majčinom nastojanju da ga uputi na realnost, „skrenuo” u duhovne vode i nema sumnje da bi ga plićak u kome živimo pogađao i da bi tražio utopiju. Nije isključeno da bi se stavio pod Božiji autoritet. Kada nekom nije najgore da svoj život uporedi sa prenatrpanim podrumom i kada realnost prijeti da u završnoj fazi procesa dehristijanizacije Evrope poništi posljednje rezerve ove kulture i kada zna da ona još uvijek pulsira na Kosovu, onda mu ništa drugo ne preostaje nego da shvati kako bi formalni gubitak Kosova i Metohije bio završni čin gaženja sve vrijednosti hrišćanske kulture, što je slučaj sa današnjom Evropom, onda bi trebalo gaziti dublje i bježati iz plićaka u kome nas drži vrijeme u kome živimo. Naše trajne vrijednosti su zavjetnog tipa. Utoliko je i namjera da Istina u čovjekovom životu igra glavnu ulogu vrijedna stvar. Čak i kad bi samo jedan govorio istinu, trebalo bi ga podržati. Istina o sudbini Kosova i Metohije kao najvećoj pljački 20. vijeka ovorena je prije nekoliko godina kao metafora. U našoj javnosti Druga Srbija regrutuje kvazinaučnike koji sa podsmjehom gledaju na ideju o izboru carstva nebeskog nad carstvom zemaljskim. Ali upravo je tu podvala. Carstvo nebesko je hrišćanska ideja u koju jedni vjeruju, a drugi ne vjeruju. Nemanjići su kovali srebrnjake trgovali i ratovali, osvajali teritorije, ali su naše divljenje izazivali svojim podvižničkim potezima. Njihovi nasljednici kopali su rude po Kosovu, svoju vojsku oblačili u najmoderniju ratnu opremu. Kako bi se inače oduprli najmoćnijoj carevini petnaestog vijeka u bici na Kosovu. Dakle, čizma koja je devedesetih tamo zagazila nije samo osvojila i zauzela teritoriju da bi disciplinovala Srbe. Oni su stali na mjesto odakle se kontroliše bogata moravsko-vardarska dolina, tu se preko Rumunije izlazi na Crno more, a preko Makedonije stiže do Soluna o kojem je maštao Bizmark. Austrougari i Njemci su to sve osvojili, ali su na kraju poraženi. Dakle, priznavanje Kosova ne bi bila samo nezalječiva rana onih koji biraju carsko nebesko nad carstvom zemaljskim, nego legalizacija pljačke koja se desila pod otrcanom firmom ljudskih prava i brigom za civile. O ovoj, kao i mnogim važnim stvarima za naš narod, najbolje je rekao upokojeni patrijarh Pavle, čije riječi stoje na počasnom mjestu u osjećanjima čovjeka koji je pomislio da je njegov život podrum pretrpan stvarima. On je rekao: „Car Lazar nije imao ništa protiv carstva zemaljskoga, ali kada je bio prinuđen da bira između zemaljskog i nebeskog, onda je on izabrao carstvo nebesko!” AUTORSKI TEKST EMIRA KUSTURICE DIGAO JE ČITAV REGION NA NOGE! Bez ustezanja o Srbima, RUSIMA, Nemcima, Kosovu, Nemanjićima, caru Lazaru... A za kraj je ostavio reči patrijarha Pavla WWW.KURIR.RS Srpski režiser Emir Kusturica, oštar kao i uvek, objavio je autorski tekst koji je podigao na noge čitav region. Autorski tekst Emira...

http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2017&mm=05&dd=13&nav_id=1260017 Teorijski fizičar Šon Kerol sa Kalifornijskog tehnološkog univerziteta otkrio je za Biznis insajder da niko sa sigurnošću ne može da zna šta je postojalo pre Velikog praska. “Uprkos tome što moje kolege sa velikom dozom apsolutnog samopouzdanja tvrde da Veliki prasak predstavlja početak univerzuma i da pre toga nije postojalo ništa, moje mišljenje je da je ipak reč samo o jednoj vrsti predviđanja Ajnštajnove teorije relativnosti - teoriji o nastanku svemira, vremena i gravitacije koja se trenutno najviše uklapa sa podacima koje trenutno imamo”, rekao je Kerol. “Teorija o velikom prasku zato je samo kraj našeg teorijskog razumevanja. Da imamo više znanja o prostoru i vremenu, moguće je da bismo tada rekli da je pre Velikog praska postojalo nešto drugo. Neka vrsta univerzuma koja je prethodila našem univerzumu.” https://www.facebook.com/seanmcarroll

Veštački um (Vikipedija) Prosvetiteljstvo je začeto filozofskim uvidima koji su se proširili uz pomoć nove tehnologije. Danas se krećemo u suprotnom smeru. Istina postaje relativna. Informacije prete da savladaju mudrost. Dr Henri Kisindžer Pre tri godine, na jednoj konferenciji o transatlantskim pitanjima, u agendi se pojavila i tema veštačke inteligencije. Malo mi je falilo da propustim tu sesiju – pošto se nalazila izvan mojih uobičajenih interesovanja – ali me je početak prezentacije zadržao na stolici. Govornik je opisao rad kompjuterskog programa koji će uskoro moći da se nadmeće sa svetskim prvacima u igri go. Bio sam začuđen da bi kompjuter mogao da ovlada goom, koji je kompleksniji od šaha. U njemu svaki igrač poseduje 181 ili 180 kamenčića (u zavisnosti od boje koju odabere) naizmenično razmeštenih na prethodno praznoj tabli, a pobeda ide onoj strani koja, donoseći bolje strateške odluke, parališe protivnika efektivnijom kontrolom teritorije. Da li će ove mašine naučiti da međusobno komuniciraju? Kako će donositi odluke pred mnoštvom opcija? Da li je moguće da ljudska istorija doživi sudbinu Inka koji su se suočili sa španskom kulturom koja je bila van okvira njihovog razumevanja i na koju su gledali sa strahopoštovanjem? Da li smo na ivici nove faze ljudske istorije? Govornik je insistirao da se ova sposobnost ne može programirati. Njegova mašina je, kako je rekao, ovladala veštinom igranja time što je samu sebe uvežbala. Poznajući osnovna pravila goa, kompjuter je odigrao bezbroj igara protiv samog sebe, učeći na sopstvenim greškama i tako unapređujući svoje algoritme. U toku tog procesa je prevazišao veštine svojih ljudskih mentora. I zaista, u mesecima nakon ovog govora, AI program nazvan „alfa-go”ubedljivo je pobedio najveće svetske go igrače. Internet nagoveštaj Dok sam slušao kako govornik slavi ovaj tehnički progres, moje iskustvo istoričara i povremenog državnika me je nateralo da se zamislim. Kakve će biti istorijske posledice mašina koje podučavaju same sebe – mašina koje stiču znanje procesima svojstvenim samo njima i primenjuju ga za ciljeve koji potencijalno ostaju van okvira ljudskog razumevanja. Da li će ove mašine naučiti da međusobno komuniciraju? Kako će donositi odluke pred mnoštvom opcija? Da li je moguće da ljudska istorija doživi sudbinu Inka koji su se suočili sa španskom kulturom koja je bila van okvira njihovog razumevanja i na koju su gledali sa strahopoštovanjem? Da li smo na ivici nove faze ljudske istorije? Svestan svog nedostatka tehničke kompententnosti na ovom polju, organizovao sam određeni broj neformalnih dijaloga na ovu temu, uz savete i saradnju pomoćnika stručnih za tehnologiju i društvene nauke. Ove diskusije su samo uvećale moju zabrinutost. Do sada je tehnološko dostignuće koje je najviše promenilo kurs moderne istorije bio pronalazak štampe u 15. veku, čime je omogućeno da potraga za empirijskim znanjem zameni liturgijsku doktrinu, a doba razuma postepeno potisne doba religije. Individualno shvatanje i naučno znanje su zamenili veru kao osnovni kriterijum ljudske svesti. Informacije su skladištene i sistematizovane u sve većim bibliotekama. Doba razuma je začelo misli i dela koja su oblikovala naš savremeni svetski poredak. Ali taj poredak je sada u previranju pred novom, brišućom tehnološkom revolucijom čije posledice nismo uspeli u potpunosti da shvatimo, a čija bi kulminacija mogao biti svet koji se oslanja na mašine koje pokreću podaci i algoritmi bez ograničenja etičkih ili filozofskih normi. Preplavljeni mnoštvom mišljenja preko društvenih mreža, korisnici su pošteđeni introspekcije, a mnogi tehnofili zapravo koriste internet samo da bi izbegli usamljnost koja ih užasava. Doba interneta u kojem već živimo daje rane nagoveštaje nekih pitanja i problema koja će AI (veštačka inteligencija) učiniti još akutnijim. Prosvetiteljstvo je nastojalo da potčini tradicionalne običaje oslobođenom, analitičkom ljudskom razumu. Svrha interneta je da ratifikuje znanje kroz akumulaciju i manipulaciju neprekidno rastućim obimom podataka. Ljudska spoznaja gubi svoj personalni karakter. Pojedinici se pretvaraju u podatke, a podaci počinju da vladaju. Korisnici interneta daju prednost pribavljanju i manipulisanju informacijama nad kontekstualizacijom ili konceptualizacijom njihovog značenja. Retko proučavaju istoriju ili filozofiju i po pravilu zahtevaju informacije koje korespondiraju sa njihovim neposrednim praktičnim potrebama. U tom procesu, algoritmi pretraživača stiču kapacitet da predvide preferencije pojedinačnih klijenata, personalizuju rezultate i učine ih dostupnim drugim interesentima za političke ili komercijalne svrhe. Istina postaje relativna. Informacije prete da savladaju mudrost. Preplavljeni mnoštvom mišljenja preko društvenih mreža, korisnici su pošteđeni introspekcije, a mnogi tehnofili zapravo koriste internet samo da bi izbegli usamljnost koja ih užasava. Svi ovi pritisci slabe moralnu čvrstinu neophodnu za razvoj i održavanje uverenja koja se mogu steći samo koračanjem stazama usamljenosti, što i jeste suština kreativnosti. Naročito je izražen uticaj internet tehnologije na politiku. Sposobnost ciljanja mikro grupa je razbila pređašnji konsenzus o prioritetima, omogućujući fokus na partikularizovane ciljeve i probleme. Političkim liderima, savladanim pritiscima različitih društvenih grupa, uskraćeno je vreme za razmišljanje o kontekstu, čime se smanjuje i prostor za razvoj vizije. Akcenat digitalnog doba na brzini blokira promišljanje, njegov podsticaj daje prednost radikalnom nad promišljenim, njegove vrednosti su oblikovane konsenzusom podgrupa, a ne introspekcijom. Uprkos svim svojim dostignućima, ono preti da se okrene protiv sebe, budući da njegova nametljivost nadmašuje njegove prednosti. Kako su internet i uvećana kompjuterska moć olakšali akumulaciju i analizu ogromnih količina podataka, ljudskom razumu su se otvorili vidici bez presedana. Verovatno najvažnija od njih je perspektiva proizvodnje veštačke inteligencije – tehnologije sposobne da pronađe i reši kompleksne, naizgled apstraktne probleme, kroz procese koji izgledaju kao replika onih u ljudskom umu. Veštačka inteligencija Ovo je daleko više od automatizacije kakvu poznajemo. Automatizacija se bavi sredstvima, ona ostvaruje unapred predodređene ciljeve kroz racionalizaciju ili mehanizaciju instrumenata za njihovo postizanje. Veštačka inteligencija se, sa druge strane, bavi ciljevima, ona postavlja svoje ciljeve. AI je suštinski nestabilna u onoj meri u kojoj su njena dostignuća samostalno oblikovana. AI sistemi su tokom svojih operacija u stanju konstantnog pribavljanja i momentalnog analiziranja novih podataka, a potom na osnovu tih analiza nastoje da se samousavrše. Na ovaj način veštačka inteligencija razvija sposobnost za koju se ranije smatralo da pripada samo ljudskim bićima. Ona pravi strateške odluke o budućnosti, neke bazirane na podacima u formi fiksnog koda (na primer pravila igre), a neke bazirane na podacima koje samostalno sakuplja (na primer igranjem milion partija iste te igre). Automobil bez vozača ilustruje razlike između delovanja tradicionalnih kompjutera koje kontrolišu ljudi a pokreće softver i univerzuma kojim AI nastoji da ovlada. Vožnja automobila zahteva procene brojnih situacija koje je nemoguće predvideti i samim tim nemoguće unapred programirati. Šta bi se desilo, da se poslužimo poznatim hipotetičkim primerom, ako bi takav automobil sticajem okolnosti bio prinuđen da bira između toga da ubije penzionera ili da ubije dete? Koga bi odabrao? Zašto? Kojim faktorima bi dao prednost? I da li bi mogao da objasni svoj rezon? Ukoliko bi bio priupitan (i sposoban da komunicira), njegov iskreni odgovor bi verovatno bio: ,,Ne znam (jer pratim matematičke, a ne ljudske principe)”, ili ,,Ne biste razumeli (jer sam naučen da se ponašam na određeni način, ali ne i da ga objašnjavam)”. Uprkos tome, sve su prilike da će automobili bez vozača odneti prevagu na putevima za svega desetak godina. Sve veći procenat ljudskih aktivnosti će u doglednoj budućnosti biti pokrenut algoritmima veštačke inteligencije.Ali ovi algoritmi, budući da su matematičke interpretacije posmatranih podataka, ne objašnjavaju fundamentalnu realnost koja ih proizvodi. Naučno istraživanje veštačke inteligencije, koje je do sada bilo ograničeno na određene oblasti delovanja, sada pokušava da iznedri ,,generalno inteligentnu”AI, sposobnu za izvršavanje zadataka u nekolicini oblasti. Sve veći procenat ljudskih aktivnosti će u doglednoj budućnosti biti pokrenut algoritmima veštačke inteligencije. Ali ovi algoritmi, budući da su matematičke interpretacije posmatranih podataka, ne objašnjavaju fundamentalnu realnost koja ih proizvodi. Paradoksalno, dok svet postaje sve transparentniji, istovremeno postaje i sve misteriozniji. Šta će odlikovati taj novi svet u odnosu na onaj koji smo poznavali? Kako ćemo živeti u njemu? Kako ćemo upravljati AI tehnologijom, unaprediti je, ili jednostavno sprečiti da čini zlo koje bi moglo da kulminira najzlokobnijom brigom: da će AI, ovladavajući pojedinim sposobnostima brže i kompletnije nego ljudi, vremenom umanjiti ljudsku kompetenciju i ljudsko iskustvo, pretvarajući ih u puke podatke. Veštačka inteligencija će vremenom doneti neverovatne koristi medicini, obezbeđivanju čistih energija, ekološkim pitanjima i mnogim drugim oblastima. Ali upravo zato što AI pravi procene povodom evoluirajuće, još neutvrđene budućnosti, neizvesnost i dvosmislenost su neizbežni u njenim rezultatima. Postoje tri oblasti naročite zabrinutosti. Tri glavne strepnje Prva je da bi AI mogla da ostvari neželjene rezultate. Naučna fantastika je zamislila scenarije u kojim se AI okreće protiv svojih kreatora. Izvesnija je opasnost da će AI pogrešno razumeti ljudska uputstva usled svog inherentnog odsustva konteksta. Poznati nedavni primer je AI čet-bot nazvan Tej, napravljen da vodi druželjubive razgovore u obrascima izražavanja devetnaestogodišnje devojke. Ali mašina se pokazala nesposobnom da odredi imperative ,,druželjubivog”i ,,razumnog”govora koji su njeni kreatori instalirali i umesto toga je postala rasistička, seksistička i na druge načine zapaljiva u svojim odgovorima. Neki tehnološki eksperti tvrde da je eksperiment bio loše osmišljen i loše izveden, ali on ilustruje osnovnu neizvesnost – u kojoj je meri moguće osposobiti AI da razume kontekst iz kog se informiše o svojim potezima? Koji medijum je mogao da pomogne Tej da sebi definiše ,,uvredljivo”– reč o čijem značenju ni ljudi nemaju univerzalnu saglasnost? Možemo li u ranoj fazi detektovati i korigovati AI program koji deluje izvan okvira naših očekivanja? Ili će AI, prepušten sebi, neizbežno razvijati sitne devijacije koje bi vremenom mogle da eskaliraju u katastrofalni ishod? Druga strepnja je da bi u dostizanju nameravanih ciljeva AI mogao da promeni ljudski misaoni proces i ljudske vrednosti. „Alfa-go”je pobedio svetske go šampione pravljenjem strateških poteza bez presedana – poteza koje ljudi nisu predvideli i koje još uvek nisu naučili da uspešno savladaju. Da li su ovi potezi izvan kapaciteta ljudskog mozga? Ili bi ljudi mogli da ih nauče sada kada ih je novi šampion demonstrirao? Pre nego što je AI počela da igra go, sama igra je imala različite, višeslojne svrhe: igrač nije samo nastojao da pobedi, nego i da nauči nove strategije potencijalno primenjive i u drugim životnim oblastima. Sa druge strane, veštačka inteligencija poznaje samo jedan cilj – da pobedi. Ona procesu učenja ne pristupa konceptualno, već matematički, marginalnim podešavanjima svojih algoritama. Tako je pri učenju kako da pobedi u gou, igrajući na načine različite od onih koje primenjuju ljudi, AI promenila i prirodu igre i njene efekte. Da li ovo jednosmerno insistiranje na dominiranju karakteriše celokupni fenomen veštačke inteligencije? Da li želimo da se deca uče vrednostima kroz diskurs sa nepovezanim algoritmima? Da li bi trebalo da štitimo privatnost ograničavanjem veštačke inteligencije da uči o onima koji je propituju? Kako da postignemo ove ciljeve? Drugi AI projekti rade na modifikovanju ljudske misli kroz razvoj uređaja sposobnih za generisanje čitavog niza odgovora na ljudska pitanja. Izvan faktografskih pitanja (kolika je temperatura napolju?), ona pitanja o prirodi realnosti i značenju života stvaraju dublje probleme. Da li želimo da se deca uče vrednostima kroz diskurs sa nepovezanim algoritmima? Da li bi trebalo da štitimo privatnost ograničavanjem veštačke inteligencije da uči o onima koji je propituju? Kako da postignemo ove ciljeve? Ako AI uči eksponencijalno brže nego ljudi, moramo očekivati da će – takođe eksponencijalno – ubrzati i proces provere grešaka po kojem ljudi generalno donose odluke – AI će činiti greške brže i u većoj meri nego što to čine ljudi. Kako istraživači koji se bave proučavanjem veštačke inteligencije često navode, ublažavanje tih grešaka ubacivanjem u program ograda koje zahtevaju etičke ili razumne ishode bi moglo da se pokaže nemogućim. Čitave akademske discipline su nastale iz nesposobnosti čovečanstva da se složi povodom toga kako da definiše te termine. Da li bi AI trebalo da postane njihov arbitar? Treće, AI bi mogao da ostvari predviđene ciljeve, ali da ne bude u stanju da objasni rezon iza svojih zaključaka. U pojedniim oblastima – prepoznavanju obrazaca, analizama velikih baza podataka, igricama – sposobnosti AI već prevazilaze one ljudske. Ukoliko njena kompjuterska moć nastavi da se rapidno usložnjava, AI bi uskoro mogla da optimizuje situacije na načine koji su u najboljem slučaju marginalno, a verovatno i značajno različiti od onoga kako bi ih optimizovali ljudi. Da li će AI na tom nivou biti u stanju da objasni – na način koji su ljudi u stanju da razumeju – zašto su njene akcije optimalne? Ili će donošenje odluka veštačke inteligencije prevazići sposobnosti objašnjavanja ljudskog jezika i razuma? Kroz čitavu ljudsku istoriju civilizacije su stvarale načine da objasne svet oko sebe – u srednjem veku religijom, u prosvetiteljstvu razumom, u 19. veku istorijom, u 20. veku ideologijom. Najteže i najvažnije pitanje o svetu u koji smo se zaputili jestešta će se desiti sa ljudskom svesnošću ukoliko njena snaga objašnjavanja bude prevaziđena od strane veštačke inteligencije, a društva više ne budu u stanju da u kategorijama koje su im jasne interpretiraju svet koji nastanjuju? Proces samoučenja Kako će se definisati svest u svetu mašina koje svode ljudsko iskustvo na matematičke podatke interpretirane njihovom memorijom? Ko je odgovoran za postupke veštačke inteligencije? Kako bi odgovornost za njene greške trebalo da bude utvrđena? Može li uopšte pravni sistem koji su stvorili ljudi da održi korak sa aktivnostima stvorenim veštačkom inteligencijom sposobnom da ih nadmaši i nadmudri? Konačno, termin ,,veštačka inteligencija”je možda pogrešan. Svakako, ove mašine mogu da reše kompleksne, naizgled apstraknte probleme koji su se ranije povinovali jedino ljudskoj kogniciji. Ali ono što one čine na jedinstven način nije klasično razmišljanje kakvo smo do sada poznavali; to je zapravo pamćenje i računanje bez presedana. Zbog njene superiornosti u ovim poljima, veštačka inteligencija može da pobedi u bilo kojoj igri koja joj je dodeljena. Ali za naše ljudske potrebe, svrha igara nije samo u pobeđivanju, nego u razmišljanju. Tretiranjem matematičkih procesa kao da su misaoni procesi, bilo da pokušavamo da ih oponašamo ili da jednostavno prihvatamo njihove rezultate, u opasnosti smo da izgubimo svojstvo koje je suština ljudske spoznaje. Ako je „alfa-zirou”bio u stanju da postigne ovakvu veštinu tako brzo, dokle će AI stići za par godina? Kakve će biti posledice na ljudsku kogniciju generalno? Kakva je uloga etike u ovom procesu, koji se u suštini sastoji od ubrzanog donošenja odluka? Implikacije ove evolucije je pokazao nedavno stvoreni program „alfa-zirou”, koji igra šah na nivou superiornom za velemajstore šaha i u stilu do sada neviđenom u istoriji te igre. Program je samostalno, za svega nekoliko sati igre sa samim sobom, ostvario nivo veštine za koji je ljudskim bićima bilo potrebno 1.500 godina. Samo su osnovna pravila igre bila pružena „alfa-zirou”. Ni ljudska bića, ni podaci koje su stvorili ljudi nisu bili deo njegovog procesa samoučenja. Ako je „alfa-zirou”bio u stanju da postigne ovakvu veštinu tako brzo, dokle će AI stići za par godina? Kakve će biti posledice na ljudsku kogniciju generalno? Kakva je uloga etike u ovom procesu, koji se u suštini sastoji od ubrzanog donošenja odluka? Tipično, bavljenje ovim pitanjima je prepušteno tehnolozima i inteligenciji povezanih naučnih oblasti. Filozofi i drugi društvenjaci koji su pomagali u oblikovanju prethodnih koncepata svetskog poretka su u nepovoljnijem položaju, bez znanja o mehanizmima AI ili prezadivljeni njenim kapacitetima. Naučni svet je posvećen istraživanju tehničkih mogućnosti svojih dostignuća, a tehnološki svet je preokupiran komercijalnim horizontima veličanstvenih dimenzija. Namera oba ova sveta je da pomeraju granice otkrića umesto da ih razumeju. A vlade, sudeći po tome kako su se do sada bavile ovim pitanjem, više su zainteresovana za primenu veštačke inteligencije u bezbednosnim i obaveštajnim domenima nego za istraživanje procesa transformisanja čovečanstva koju ona izaziva. Prosvetiteljstvo je otpočelo sa suštinski filozofskim uvidima koji su se proširili uz pomoć nove tehnologije. Naše vreme se kreće u suprotnom smeru. Stvorilo je potencijalno dominantnu tehnologiju u potrazi za vodećom filozofijom. Druge države su veštačku inteligenciju pretvorile u glavni nacionalni projekat. Sjedinjene Države još nisu kao država sistematski istražile njen pun obim, proučile njene posledice, ili započele proces ultimativnog učenja. Ovome treba dati značaj visokog nacionalnog prioriteta, i to pre svega sa stanovišta odnosa AI i humanističkih tradicija. Stvaraoci veštačke inteligencije, neiskusni u politici i filozofiji onoliko koliko sam ja u tehnologiji, trebalo bi sebi da postave neka od pitanja koja sam ovde pokrenuo, kako bi odgovore na njih mogli da ugrade u svoje inženjerske napore. Američka vlada bi trebalo da razmotri stvaranje predsedničke komisije istaknutih mislilaca koji bi pomogli u razvoju nacionalne vizije. Jedno je sigurno: ukoliko uskoro ne započnemo napore u ovom smeru, neće proći mnogo vremena pre nego što ćemo shvatiti da smo ih započeli prekasno. (Henri Kisindžer je služio kao savetnik za nacionalnu bezbednost i državni sekretar u mandatima predsednika Ričarda Niksona i Džeralda Forda). (Izvor Novi Standard) http://galaksijanova.rs/kraj-ljudske-spoznaje/?script=lat

Aplikacija FindFace je izazvala kontroverze u Rusiji jer ugrožava anonimnost u javnosti. FindFace može sa preciznošću od 70 odsto da odredi identitet osobe koju korisnik smartphonea fotografiše. Aplikacija se pojavila pre dva meseca i koristi je sve više ljudi u Rusiji, Ona funkcioniše tako što fotografije načinjene smartphoneom upoređuje s onim koje su objavljene na društvenoj mreži Vkontakte, a koja je popularna u Rusiji i ostalim zemljama bivšeg Sovjetskog saveza i ima više od 200 miliona naloga. Za veoma kratko vreme FindFace aplikaciju je preuzelo više od 500.000 korisnika, a zabeleženo je više od 3 miliona pretraživanja. Kritičari smatraju da će korisnici aplikacije moći uskoro tajno da naprave fotografije i odmah pronađu profile određenih osoba, a istu tehnologiju može koristiti policija, ali i oglašivači. Kreatori aplikacije FindFace su 26-godišnji Artem Kukharenko i 29-godišnji Alexander Kabakov. Aplikacija može da radi u kombinaciji s bilo kojom fotografskom bazom podataka, ali s Facebookom još uvek ne. Kreatore je već kontaktirala ruska policija i obavestila ih je da koristi aplikaciju za identifikaciju kriminalaca. Oni imaju plan i za oglašivače. Kamere će zabeležiti šta ljudi gledaju u izlozima, a nakon što aplikacija otkrije njihov identitet i profile na društvenim mrežama, uslediće slanje ponuda i promotivnog materijala. Izvor:B92