Родољуб Кубат за НИН о аутономији БФ: Угрозити слободу је неприхватљиво

[александар живаљев]

Морала би већина ствари у животу Цркве да буде транспарентнија. Сиве зоне су опасне. Ми немамо разлога да било шта кријемо, јер Отац небески, у којег верујемо, ионако све види. Слобода је у основи наше вере, слобода је у основи савремене демократије. Бог нас је створио слободним и одговорним

 

Притисак Синода на Православни богословски факултет у Београду није престао ни након што се Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду успротивио одлуци овог црквеног тела о отказима владици Максиму Васиљевићу и доценту Марку Вилотићу, као противној Закону о високом образовању и статуту БУ, јер је највиши орган СПЦ затражио и смену декана, владике Игњатија Мидића. О томе како спор између Синода и ПБФ утиче на рад Факултета, и какве би могле бити последице, НИН разговара са Родољубом Кубатом, редовним професором и шефом Катедре за Стари завет и групе за библистику ПБФ.

 

У ком је тренутно статусу декан владика Игњатије?

У медијима су се појавиле многе непрецизности и нејасноће. Истина је да је владика Игњатије на почетку претходне седнице Наставно-научног већа поднео оставку, али и да је и даље декан у техничком мандату или декан у оставци. Проблем је у томе што наш Савет није легитиман јер није изабран на начин који предвиђају Статут Универзитета и Статут Факултета, па самим тим није у могућности да прихвати оставку и именује вршиоца дужности декана.

Шта је у позадини настојања Синода да се отпусте Васиљевић и Вилотић, ако су њихови потписи на апелу против петиције о ревизији Дарвинове теорије пре две године проглашени само „непотребним“, па се чинило да ће се напетост смирити?

Пре свега, рекао бих да је читава прича банализована у смислу што није сагледана интенција тога апела, а то је легитимно изношење мишљења поводом једног академског питања. Православна црква саборно никада није осудила нити довела у питање ниједну научну теорију, па ни теорију еволуције, па у том смислу такве иступе треба схватити као добре поводе за боље дефинисање односа вере и науке, што и треба да буде једна од важнијих тема академске теологије.

Али, зашто је Синод узео на мету баш њих двојицу?

То је питање на које не бих могао дати јасан одговор. У допису Светог синода, владици Максиму се приговарају извесна застрањења и одступања, што се односи на потписивање поменутог апела. Такође се, мада недовољно јасно, помиње повезивање аутокефалности Украјинске православне цркве и наше, у средњем веку. Забрињавајуће је то што је владици Максиму ускраћена могућност да пружи одговоре, поготово по питању извесних „догматских застрањења“.

С друге стране, питање везано за missio canonica (канонски мандат) није својствено православном предању, нити тренутној црквеној пракси у данашњем православљу, а ни правној регулативи Републике Србије. Ова институција својствена је Римокатоличкој цркви, а њено правно важење по правилу је регулисано међудржавним уговором Ватикана са појединим земљама са већинским римокатоличким становништвом. Код нас, институција одобрења Синода за наставнике предвиђена је Статутом ПБФ, али не и вишим законским актима - Статутом Универзитета, Законом о високом образовању, с којима може доћи у колизију. То се у случају двојице наставника и десило, што је недавно потврдио Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду.

Какве су биле реакције на то што се пензионисани владика Атанасије Јевтић побунио против самовоље владике Иринеја којом је хтео да узурпира независност ПБФ, као дела БУ, на последњој седници Научно- наставног већа?

Не могу да износим детаље са саме седнице, мада разумем потребу за таквим питањем. Нажалост, неки делови наше седнице су изашли у јавност, и на једном од њих се може чути говор владике Атанасија, у којем индиректно прозива владику Иринеја. Владика Атанасије је наш највећи богословски ауторитет, човек са огромним моралним кредибилитетом. Његове речи увек имају посебну тежину. Опет, на све то ваља гледати са људске стране, где постоје стална неслагања и сукоби, који се на различите начине вербализују. Ништа неуобичајено у животу Цркве. Свето писмо нам у прегршт приповести доноси реалистичну слику човекове склоности сукобљавању. Сукоби су у природи људских односа. Реакције су, природно, различите јер људи различито гледају на проблем. Овим не желим да релативизујем ствари јер увек постоји неко ко више тежи истини, и они који се противе томе. У противном бисмо упали у етички релативизам, или још горе у нихилизам. Уверен сам да је општи утисак код свих нас наставника јединствен, а то је осећај нелагоде и забринутости.

Какав је био епилог ове седнице?

Декан је поднео оставку, а Савет проглашен нелегалним са правне стране. У преводу, упали смо у озбиљну кризу.

Да ли је СПЦ оснивач Богословског факултета кад Синод сматра да има права да утиче на његову независност?

Богословски факултет није основао Синод или неко друго црквено тело, већ је наш Факултет један од четири саоснивача Универзитета као државне институције и, поред Медицинског, Правног и Филозофског, најстарија је високошколска установа универзитетског нивоа. Наравно да је Црква била сагласна са тиме. Тадашњи архијереји су добро схватали значај једног таквог чина. Наравно, част је за сваки универзитет да у своме саставу има Богословски факултет, па и за Оксфорд, Јејл, Хајделберг... Све до одстрањивања Богословског факултета са Универзитета од комунистичког режима, Факултет је функционисао без формално-правног уплива Синода. После прогона са Универзитета, Црква је преузела бригу о Факултету, све до поништавања одлуке из 1952. године. Влада је 2004. одлуку о избацивању Богословског факултета са Универзитета, прогласила правно ништавом. То значи да Богословски факултет правно никада није био издвојен са Универзитета. Мислим да су ове ствари веома важне, и да их треба јасно представити.

Ипак, сукоб између ПБФ и Синода евидентно постоји..?

Лично, не бих то тако дефинисао. Мислим да постоји више разлога који су довели до постојеће ситуације. Два су пресудна, од којих је један лични, и тиче се интереса појединаца, а други је суштински, то што се на Факултету поштују академски стандарди везани за избор у звање. Постоји и проблем везан за образовање значајног дела наших студената који се желе посветити свештеничком позиву и који, као и сви други студенти, имају добре могућности да се образују из области тумачења Светог писма, теологије Светих отаца, канонске традиције, историје опште и помесне цркве, догматског богословља и других важних дисциплина, али се знање пасторалних аспеката њиховог образовања не може сасвим задобити у оквирима постојећих студијских програма. За свештеничку службу потребна је озбиљнија пасторална припрема, која се нарочито односи на учешће на богослужењу, црквеном беседништву, пастирској пракси у раду са верујућим. Потребно је да се баве конкретним питањима, као што су служба на парохијама, стицање искуства у исповедању, раду са болеснима, организацији добротворних активности... Ти аспекти ни изблиза нису покривени на задовољавајући начин. Отуда постоје дубоки и дуготрајни шумови. Нашим архијерејима су потребни одговарајуће обучени кандидати за свештенике, и то питање ваља решавати.

Да ли то значи да је СПЦ-у потребан посебан факултет? Или зато желе да се „присвоји“ ПБФ?

Постоји озбиљна опасност искључивања ПБФ са Универзитета, што би могло да има врло негативне последице по студенте. Они би тиме изгубили право на буџетско финансирање, могућност да станују у студентским домовима, да користе студентске мензе и друге уобичајене повластице. А најгоре од свега је што би могли да остану без диплома научно акредитоване установе, и тиме се изложе великом ризику.

Да ли реакција студената зависи од њиховог опредељења да ли ће једног дана бити научници теолози или црквена лица?

Рекао бих: да.

Да ли ситуација о којој говоримо плаши запослене?

То би било природно. На ПБФ има више од 70 запослених, и без обзира на то што сви тежимо хљебу небеском, потребан је и хљеб земаљски. Запослени раде за приходе. Факултет и даље функционише у смислу редовног одржавања наставе и основних административних активности. Он је у ових последњих двадесетак година, бар од када сам овде запослен, функционисао нормално и успешно.

У ком проценту професорски кадар подржава став да Факултет остане саставни део Универзитета?

Огромна већина подржава тај став, без обзира на то да ли су црквена или цивилна лица. Свима нама је добро познато и колико су се свети оци залагали за школство. Ми наставници ПБФ доживљавамо Универзитет као зеницу ока нашег народа и друштва. На данашњем Универзитету не постоји ништа што ремети слободан академски рад и хришћански начин живота, тако да је наш став у основи јасан.

Да ли се на Факултету осећају утицаји различитих струја у оквиру Цркве и како?

Ако мислите на теолошке и идејне, разлике постоје. Међутим, оне нису жариште проблема, јер да јесу то би морало бити изнесено у једној оштријој форми на видело. Политике у дневнополитичком смислу готово да нема. Колико ми је познато, нико од колега није члан ниједне политичке странке. О некаквој црквеној политици тешко је ту говорити. Највећи број нас нема никакве истакнуте црквене функције. Опет, постоје неслагања. Навео бих лични пример. Мој концепт је заснован на отворености теологије према свету у којем живимо, и актуализацији библијске поруке у том истом свету. Неки су више окренути унутрашњем животу Цркве, трећи спекулацији и контемплацији. У тим координатама се крећу и наша размимоилажења.

Ако, као што показују анкете, СПЦ доживљава пад популарности због разних неразјашњених афера, да ли се то на било који начин осећа на Факултету?

Да. Опада број заинтересованих за наш факултет. С друге стране, то ствара извесну нелагоду. Питања афера код нас нису никада дебатована, и сматрам то великом грешком. Не у смислу да треба да се бавимо неком конкретном афером, јер из објективних разлога нисмо у могућности да се тиме бавимо, нити је то у природи нашег примарног посла. Међутим, ми бисмо у теолошком и духовном смислу морали да детектујемо неуралгична места, где постоји погодно тле за афере, и наравно тиме помогнемо архијерејима Цркве у превазилажењу проблема.

Конкретно, морала би већина ствари у животу Цркве бити транспарентнија. Сиве зоне су опасне. Ми немамо разлога да било шта кријемо, јер Отац небески, у којег верујемо, ионако све види. Ми нашу веру црпимо из Тајне, тако да само она треба да остане скривена.

Зашто је важно очување аутономије ПБФ?

Пре бих рекао: слободе. Слобода је у основи наше вере, слобода је у основи савремене демократије. Бог нас је створио слободним и одговорним. Угрожавати људима слободу да мисле апсолутно је неприхватљиво. Заправо, слобода је основ сваког креативног мишљења. У контексту тога, нпр. богословски факултети у Грчкој функционишу мимо административног утицаја Синода тамошње цркве. Иста ситуација је у Бугарској и на многим факултетима широм света. Ствари су ту једноставне, зар освешћеним хришћанима са највишим научним звањима треба посебна контрола? Шта је смисао укидања њихове слободе мишљења?

Да ли ПБФ успева да оствари научни кредибилитет, упркос несугласицама са Синодом?

Несугласица је увек било, по речима владике Атанасија и других који су се бавили историјом Цркве, али су на ПБФ решаване у његовом најбољем интересу. Ми идуће године славимо стогодишњицу, иза Факултета стоји богата историја наследника и настављача наших богословских виших школа које сежу до 18. века. Озбиљна је то традиција.

Али, ПБФ, поред тога што образује велики део нашег свештенства, има битну улогу у формирању богослова без којих је немогуће бавити се нашом културом, разумети нашу рукописну традицију, ликовну уметност, средњовековну књижевност.., на академском нивоу.

У том циљу, ПБФ има интензивну и плодну сарадњу са великим бројем теолошких факултета широм света, и кроз учешће на значајним међународним скуповима, конференцијама, студијским програмима. Истовремено, радимо и на пројектима попут превођења Старог завета на српски са оригиналног предлошка, којим, конкретно, ја руководим, бавимо се издаваштвом... Нашу активност су препознале и високо вредновале и колеге са Универзитета.

Како видите будућност ПБФ у најбољем и најгорем случају?

Будућност ПБФ, односно високог богословског образовања видим на начин како је већ решен у многим православним земљама – развојем система високог богословског образовања у два компатибилна правца. Осврнућу се опет на праксу у Грчкој, где је проблем образовања будућих свештеника решен тако што су отворене духовне академије, које нису у саставу универзитета. Управо се ту ствара могућност добре припреме за пасторалну службу. Исти случај је и у Русији и Бугарској.

Наведено има много сличности и са праксом у доба светих отаца. Припрему за пастирску службу, будући свештенослужитељи стицали су у црквеним оквирима, најчешће уз своје епископе. Интелектуални развој и образовање стицали су на високим училиштима. То је стратешки интерес наше Цркве и друштва у целини. Идеално би било ако би Факултет и Духовна академија остварили блиску сарадњу. То је чак могуће и комбиновањем програма Факултета и Духовне академије. Свима би било много лакше и боље. Мислим да би алтернатива овоме свима требало да буде јасна – пропаст.

Драгана Николетић

 

 

View full Странице