Радош Бајић: Заточеници партизанско-четничког раскола

[александар живаљев]

Заточеници раскола

 

Аутор: Радош Бајић недеља, 01.12.2019.

(Душан Лудвиг)

 

 

Кад смо 2012. године у Крагујевцу и околини снимали телевизијску серију „Равна гора” сељаци из брдовитог гледићког села Аџине Ливаде негодовали су што серију у којој се појављује Дража снимамо у њиховом атару. Једног дана док смо снимали сцене са сада покојним Небојшом Глоговцем – ратоборно и свађалачки су упали на наш сет и запретили да ће нам бомбама разнети камионе и технику уколико иједан члан наше екипе стане ногом на њихова имања. А на неких пар километара низ Гледић према Краљеву – друга прича.

Домаћин и кафеџија Зоран Тијанић из истоименог села три дана нас је гостио и нуткао с молбом да неке секвенце снимимо на територији његовог села. По могућству – баш са Дражом. Он, чланови његове породице и комшије водили су нас по забитима, утринама и вододеринама којима пролазе само дивље звери и убеђивали да би било најбоље да баш ту снимимо пуковника Михаиловића и његов брзи одред који се априла 1941, године, одбивши да се преда и положи оружје немачком окупатору, повлачио кроз источну Босну према Србији. Преко плаховите Дрине, све до Равне горе која ће постати митско ходочасно место отпора српског народа.

Слично су се понашали и сељаци из села Љубичевац, Страгаре, Доње и Горње Грбице, из Борача и Десимировца – лепог разуђеног шумадијског села недалеко од Крагујевца на путу према Тополи.

Памтим дирљиве сусрете с мештанима тих села који су глумцима и многобројној екипи износили из својих кућа со и хлеб, сир, кајмак, суво месо… Нудили су и понеку чашицу којој иначе за време рада и битке за сваки кадар нема места у мојој екипи. Јер  у нашим околностима снимање филма или серије најчешће је равно одсудној исцрпљујућој борби – да се скромним и недовољним средствима сними оно што је замишљено. Тим пре кад је реч о епохи Другог светског рата… Одавно је он завршио, али се –како видимо ових дана – и даље води у Србији. На свим фронтовима.

Епској међусрпској мржњи никако да дође крај. Чини се да кости партизана и војника Југословенске војске у отаџбини или, да удовољим онима који ту реч изједначују са издајом, четника – ратују и дан-данас. Ненадано, битка која има обрисе драме са трагикомичним заплетом распламсала се ових дана баш у поменутом Десимировцу. „Једногласна одлука одборника крагујевачке скупштине да улица у приградском насељу Десимировац понесе име генерала Драгољуба Драже Михаиловића, команданта Југословенске војске у отаџбини, продрмала је успавану политичку сцену у Крагујевцу. Сви одборници СПС-а гласали су за овај назив улице, али после критике СУБНОР-а, председник локалних социјалиста јавно се извинио антифашистима и левичарима. После најаве социјалиста да ће скинути табле са називом улице чим буду постављене, монархисти тврде да ће својим телима бранити Дражину улицу.„ Тако је то изгледало по једном од цитата са лица места који су ових дана преплавили медијску сцену у Србији.

Дакле, нови рат је на видику? Борачка организација Субнор којој нико не спори право да негује тековине Народноослободилачке борбе, која што смо даље од Другог светског рата има све више бораца и чланова у својим редовима(?) – поново је постала савест читавог друштва. Поново је стала у одбрану револуционарних постулата сопствене идеологије и показала да не поштује легитимне одлуке српских правосудних органа? Или су заборавили да су Драгољубу – Дражи Михаиловићу, команданту Југословенске војске у отаџбини правоснажном судском одлуком враћана сва људска и грађанска права, а пресуда преког комунистичког суда из 1945. године проглашена ништавом. Нисам држао свећу па да знам, али пустимо мало машти на вољу? Слутим да је мом дугогодишњем пријатељу председнику Социјалистичке партије Србије Ивици Дачићу упућена дипломатским речником речено нота, то јест демарш у виду протестног писма, с питањем: Шта раде ови твоји у Крагујевцу? Иду избори, ако овако наставите да се понашате нећете добити ниједан наш глас…? Свакако, допуштам себи да мало импровизујем – али, чврсто верујем да импровизација није далеко од истине?

Какву је то клетву ђаво бацио међу Србе? Нисмо ми једини народ који се у ратовима који су иза нас клао међу собом? Сличне националне трагедије са проливањем братске крви догодиле су се и у Француској, Шпанији, Мађарској, Грчкој, Италији… готово у свакој европској земљи. Разлика је само у томе што су ти народи у цивилизованом процесу националног помирења окренули лист, што су реципрочно опростили једни другима и одали пошту свим страдалницима у међусобним сукобима који су однели на стотине хиљада живота. А ми? Ми остајемо заточеници једног од најцрњих и најгорих периода у нашој националној историји.

Не видим разлог због кога би се сељанима Десимировца оспорило право да један свој сокак назову именом ђенерала Михаиловића? Хоћемо ли се призвати памети и послушати Бојана Радосављевића сељанина Десимировца који је ових дана изјавио: „Моје је мишљење да људи треба да се помире и да опросте једни другима. Све политичке партије и сви борци на Балкану, из нових ратова, из бивших, да опросте једни другима, да се изљубе и да оду негде и попију нешто”. Очигледно – овом младом човеку је до будућности. У којој ми овакви какви смо – немамо шта да тражимо.¶

Глумац, сценариста и редитељ