Црквењак :)))

[Vesna V. Lalovic]

prica o cutljivom dedi na mene je ostavila  winter ovakav utisak...

[srdicnenad]

Čovek je neuništiv, vidi se da su priče istinite, popa sa uzdržanim stavom, i crkvenjak koji doda po neku više.  Od autentičnosti može da se primeti da malo dodaje u svojim komentarima, ali istina je zagarantovana. I nisam se ovako nasmejao skoro...Lepa slika crkvenosti srba, vide se sve mane i poneka vrlina.... Ostaju one situacije koje je popa prećutao da naše pope pokušaju da intervenišu, a crkvenjaka nebismo menjali, i ako može, trba mu produžiti radni stž na 75 godina, i dati službeni lap- top da zapisuje. smej.gif nesiguran smej.gif :bla: :bla:

[Guest свештеник Иван]

Због свега тога ускоро припремамо књигу  isus-sinai

[kirios1]

a na mene i prica i utisak crkvenjaka o cutljivom dedi

[Сава Савановић]

Легенда српских блогова Дударим се лично јавио на црквењаков блог !

nasznak12

[Guest свештеник Иван]

Житије Живино, или Кратка приповест о чудесном повраћењу међ живе Живе Банаћанина

Као што је познато, наш Жива беше испустио своју напаћену бесмртну душицу под врло чудним околностима изазваним претераном употребом интернетско-форумске дроге. Иако је полиција детаљно испитала учеснике поменутог саборишта, ништа поуздано није могло да се утврди осим да је пок. Жива добио четвртасте очи и да је настрадао пошто је саставио већу количину десетераца но што је дозвољавала форумска власт; ипак, због недостатка концепта колективне кривице, тужилаштво није нашло довољне елементе да подигне оптужницу за убиство из нехата, те је случај стављен ад акта, а пок. Жива остављен својој загробној судбини. Међутим, на адресу полиције нису престала да пристижу анонимна писма која су бацала светлост на позадину овог случаја, где се Жива Банаћанин приказује као жртва завере.

Даље говори Живина Госпоја:
„Пошто нико није више долазијо да се опрости од драгог Живе, ја сам, заједно са саветом стараца и бабаца из села, решила да се Жива коначно одледи и сарани, и то у деветнајсти дан, ко што доликује и ко што смо свикли. Јес да над је наш попа стално опомињо да то не ваља и да Црква тако не преписује, ми смо му рекли да нас се коначно мане и да нас не гњави више с тим што он не зна, јербо смо ми овако одавна навикли и овако су наши стари радили, и тако има и да остане, а он ако му се не свиђа, нек иде ди оће, нађи ћемо ми још сто таки ко што је он. И ондак је моро да се помири кад је видо да не оступамо од нашег светог предања, па није више није звоцо ни што оћемо да га у недељу сарањујемо, а не у суботу, како би он тео.

И тако ми отворимо капију и пустимо народ кроз ајнфор у авлију, изнесемо Живу насред авлије, окитимо сав народ сас пешкири, и чекамо да попа дође. Нико више и не плаче, јербо смо се дотад сви исплакали; али да видите ондак јада! Дошо наш попа, ал никако да започне да пева, него све грца и од суза не мож ни реч да прозбори, а камоли да поја! Ја му кажем: ајд, господине, та доста смо плакали и кукали, свако мора једном умрети, ту нема вајде, а он: Та знам ја то, госпа Сидо, и сам сам иљаде посарањиво и никад нисам ни сузу пустијо, ал ми покојног Живе здраво жао, ја сам се с њим лепо пазијо, и он ми је био у овом селу најбољи пајдаш, и порту ми је косијо кад сам ја од ишијаса болово, и једина ми је утеха бијо, и сав је овај наш црквени газдашаг, касти, о њем висијо, а сад кад је он умро, шта ћу ја јадан брез њега, ви ћете ме из села протерати.... И све он тако нешто диванијо брез икакога реда те сам се ја препала да није јадан памећу скрено, што толико кука за Живом.
И куда ћу, шта ћу, нег пошљем по поп Јоцу у Јарковац, и он је био добар пајдаш Живин, ал рачунам није тако мека срца, па ће и сарану некако докончати. И стварно – почо поп Јоца појати ома док је стиго, њему не треба двапут рећи, а јадан наш госпон попа само у земљицу гледи и шмрца, не може ни да бекне колко га је жалост уфатила. И кад је поп Јоца помето крс на Живу и запојо: Придите последње целованије.... кад одједаред се са шора зачу некака силна бука, некако бректање, божемепрости ко да сто трактора оће да провали у авлију!
Сав се народ препо, нико не сме да иде да види шта је; и ја на капију кад мал ме шлаг није стрефио: некаки огроман комбај навалио преко ћуприје, па све оће кроз ајнфор ал не може јербо је превелик, сав окићен с некаки плакати, на форму они плаката што их лепе овуда по селу кад су избори! Ја ома почнем ту да се дерем на тог што вози – а не видим га, закон му његов, јер је сунце ударило у његове пенџере па ми све у очи бије – склон се ти, унцуте, кер те појо, ди си навалио ко прасе у помије, развалићеш ми капију, треба да Живу опојемо, склон се отален јербо ћу те сад млатнит овим диреком од капије... И док сам се ја тако дерала на тог шофера од комбаја, кад ти сиђе он из комбаја и ја лепо видим да је тај комбајнер у ствари женско, некаква страшна жена са повезом преко ока, а друго јој око некако црно и крваво, повезала неку мараметину ко да је из оне куће у Ковину ди се Жива од живаца лечијо, ја сам таке само тамо виђала, скочила с отог комбаја пред мене, а у руци јој некака мотка, боже сачувај, ко да ју је из мог кокошињца узела, така је сва била, да прости ово свето место, запрљана од кокошију.

Ја се тако препала, не могу ни реч да протиснем кад сам оног женског створа видила, ноге ми се све одсекле и све ми овако вилица дркће, кад ће она мени: Не бој се, госпоја Сидо, ми смо чули да ћете ви данас Живу сарањивати, па смо дошли да вас спречимо, јер је отај ваш мангуп нас све на ноге подигао да идемо у рат дуовни, а ондак је на превару умро, и тако занемаријо шта ће бити са слатким православијем, дезертер један и кукавица, јербо сад нема благослов думре, прво нек овај посо сврши што је почо, па нек мре после сто пути ако ће... И ондак руком, боље рећи оном мотком мане иза себе као да ми нешто показује, а ја тек ондак имам штогод да видим:
закачила она за комбај приколицу, ону велику што се кукуруз ујесен тера у њој, а она пуна некаког чудног света, божмепрости, ко да су из оне луде куће утекли: један упртио некаке силне пецаљке и мередове и све маше сњима и виче мени: Сидо, брате, кеве ти, де ти је тај Жива... А други гледа у мене кроз онај андрак што се за телевизију снима, и још три така обесио око себе, и све ми дивани: Мисим, Сидо, брате, испоштуј нас.... Па још један, пуне му руке некаки књига, ко оне што их је мој Жива имо док их нисам дала циганима да их носе у стару артију, све прети некоме некаким Јованом...
Па још некаки што маше с некаким моткама ко да ће сад неког тући, а исте му мотке ко што има ова њиова шоферка... Па буљук некаки жена, све некаке девојке у ствари, а пред њима једна што маше са српском заставом и виче: Устани, Живо, Србија те зове....

И међ њима један поп, скочио таки преда ме из приколице и виче поп Јоци: колега, мани се саране, него отвори страну ту и ту, па читај ома Живи: аз недостојни јереј властију даноју ми от Бога... И ту се мени земља окрете око главе, све ми се пред очима помрачи и више ниш нисам знала за себе. И кад сам се пробудила, кад - лежим ја под оним нашим дудом, а поред мене седи комшиница Милка, од оног нашег комшије Ђуре из Босне жена, маше сас оном нашом лепезом што ми је покојна нана оставила, па каже мени кад је видила да очи отварам: Машала, Сидо, ватам ти муштулук, оживио твој Живо! Ја то кад сам чула, ома се поново занесвестим, па кад су ме мало повратили сас водом и сирћетом, каже она мени: Слушај, Сидо, одрасла си жена, немој се опет онесвјешћиват, велим ти лијепо да ти се Живо повратио из мртвије, ено га у башти, копа наку великачку рупу!

Кад то чујем, а мене таки стра уфати, бојим се да нисам и ја сишла с ума, гледам око себе – нигде оног комбаја и оног кићеног друштва из приколице, нигди никог, капија скроз разваљена, испала на шор, само дечурлија трчиду по авлији, машеду сас оном српском заставом! И дигнем се ја таки полако, приведе ме Милка до тарабе од баште, па ја провирим кроз деру, и стварно – ено га мој слатки Жива, копа рупу! И ту се ја опет обезнаним. И кад су ме опет призвали свести, питам ја Милку шта се то десило откад сам ја пала у несвест. А она мени ондак дивани:
Ти си, Сидо, тамо пала у несвјест код капије па нијеси виђела што смо ми сви виђели:
кад је дошо тај комбај и кад је све почело да се тресе ко на прилику код нас што је било под Грмечом кад туку муње и громови, почео и Живо у сандуку да се тресе.
Приђе поп Јоца да га мало умири, ко вели не приличи се да се рахметлија тако тресе, не пише код њега у требнику да се то смије – ал никако да га умири, твој ти се Живо све то јаче тресе, и рече мени поп Јоца: приђидер Милка прифати га с оте стране, јербо се здраво мрда од ове буке покојни Жива.
Приђем ја и подуватим га некако, притиснем га и велим му: Живо, болан, умири се, сад ће се угасит тај комбај, кад ти Живо одједном поче очи отварати! Поп Јоца кад је видио тај белај и он се почо трести, испаде му књига из руке, и поче се полако одмицати, а Живо се поче онако у сандуку полако подизати и све јаче очи отварати! Јадан поп Јоца кад је то спазио, а он се продере што игда може: Бежте, људи, ево га дух! И народ кад је то чуо алај је почело бјежање!

Удариле жене у вриску, људи запомажу, поп Јоца заждио преко тарабе у башту, подеро мантију на тараби, ено се још крпе на њој вију од ње, настаде такав зијан и гунгула у авлији што ја за свога вијека нијесам виђела! И толико су се од стра сви набили у ајнфор да су капију из земље извалили и на ону страну свалили, да никог за часак не оста у авлији, само се Живини унуци обрадовали, почели пљескати ручицама, вичу: деда наш драги, ти си се само претваро, а и наш господин поп домаћи, он се ка из сна пробудио од оног силног плакања и дерта па се поче смијати, па виче Живи: Е Живо, ђаволе, ал си нас све изваро, крст ти љубим, а ја толико плако за тобом.
Отверзшу тебје очеса, всјаческаја исполњатсја страха! А ја се сиња кукавица скаменила, не знам ђе су ми ноге, све то гледам како Живо оживљава, не могу ниједне пробијелити, језик ми се одузо, зато и знам шта се све десило, иначе би и ја побјегла. А он, кад се мало опоравио од смрти и изашо из сандука, каже он попу: седи, оче, да пијемо вина и да ти приповедам шта сам ја све видео док сам бијо на оном свету, па да после можеш да ми пишеш житије на ползу свим хришћанима.

У то се појаве и они из приколице, били и они побјегли од стра па их она страшна жена од које си се ти препала доћерала назад с оном мотком, па кад су стали да грле и љубе, за јуначко питају се здравље! И ту су се нешто договарали, помињали комбаје и аутобусе, и ђе да иду и шта да понесу, видим – оће бити боја, па ја, кад сам се мало ослободила, велим њима: поведите и мога Ђуру, Ђуро добро рукује чакијом, ако треба кога, овај... А она жена с повезом преко ока искрљешти се на ме онијем једнијем оком и вели ми: Нама треба дуовна чакија! И ту ја даље ни мукајет, не смијем, бојим се тући ће ме оном њеном батином. А они кад су се издоговарали одоше све пјевајући „Сто анђела шеташе, рајске мотке носаше...“

И тако то би. И оста Жива ође сједећи и све с попом нешто шурујући, а мени не дадоше да прислушкујем, него ме оћераше да завијем питу док се ти Сидо не пробудиш, а кад се пробудиш да направиш штрудлу.
И тако мени исприповеда моја Милка како се мој слатки Жива вратијо с оног света. Ал опет није, касти, сав свој, мада није никад ни бијо. Многи народ долази, све некаке жене из манастира, повезале мараме, оће да чују како је било на оном свету, и како је прошо на некаким митарствима, и како ђаволи изгледају, и колико је владика видео у паклу, а он само ћути, затворијо се у подрум и ништа не дивани, само с нашим господином кад уврати. Оне ондак оду, виде да нема ползе за њих од мога Живе.

Па је био и један дуовник из неког манастира, оће да чује дуовна виђења па да пише књигу, ал Жива побего у свињац, замандалио се тамо и ником не да прићи. Па ни на телефон неће да се јави кад га је звао неки дератор од ових ваших са сокоћала, каже нека чека док се не припреми за пут. А ондак је почо и рупу у башти копати. Да, да, не обичну рупу ко за септичку јаму, него некакву огромну рупетину.

Ја му кажем Живо одмори, шта ће ти сад ота рупчага, ди ћу ја краставац метнут, а он ништа, зној га облијо, и само копа и копа, два је будака досад сломијо, а кад му досадим само виче иш и мрш, па више не смем ни да приђем. Па и ноћу копа, запали фењер па копа. И само је једаред нашем господину, кад му је овај досадио ваљда, ово му казо: Слушај, оче, ја сам ти диванијо да следиш смисао догађаја. Млоге су се рупе почеле копати у православљу, дошло је последње време кад ће народ викати горама падните на нас, и пећинама сакријте нас, а неће бити доста рупа. Него почни и ти да копаш, а јави и поп Јоци да и он копа. И ништа ти више не смем казати, јербо сам омано на митарству за олајавање, тамо су ми ђаволи нашли нашли да сам млого штогод писо по оном форуму, и да није било свети модераторски молитава који су млого тога што сам ја лајо обрисали, натакли би ме ђаволи на ражањ. Зато, само копај и ниш не питај, спремај трап за последња времена.

И тако дивани мој Жива то мало што је тео да дивани. Ја то слабо разумем, па вас молим да кажете шта да му радим. Каже комшиница Милка да би она знала шта ће, ал нема оџе у близини па да му састави запис, а наш господин каже да не сме ни страву да му салива, јер је, каже, од нас ионако одступила благодат. Сад смо, каже, само у заједници с кртицама, зато и копамо.

[Презвитер]

Људи ово је феноменално!!! bangin bangin bangin bangin bangin bangin :mad:

Ееее, колико сам се ја оваквих ствари нагледао, што као помоћник, што као свештеник.  dada dada dada

Мислим наравно на све приче од Црквењака, ваистину нисам гледао васкрсење покојнога Живе

[Vesna V. Lalovic]

Taj Ziva... veliki srecnik... malo je onih... koji kada jednom zaklope oci... opet ih otvore i medju zive se vrate...  ...

[Guest свештеник Иван]

- Ђе си црквењак гром те убиЈо !

- Де си дебели Давиде, још се дрогираш ?

- Хахахаха , еј знаш шта ми се јуче десило. Идем ја са ћалетом колима и знаш тамо на насељу у оној малој улици , испречио нам се неки комби. Матори сео на сирену , а из комбија излазе неки напуцани ликови.Матори скочи узме шафцигер и почне да виче: "Шта је бандо дрогирана", а ја кажем :"Еј ћале нисам мајке ми !" , хахахахахаха !

- Добро бре , мани ме тих твојих прича, ош попити нешто ?

- Оћу , кад ти частиш ,онда хоћу.

- А и било ко други да части, ти би , јел ?

- Хахаха , па што не би, хахаха!

- Шта пијеш?

- Дај шта даш , поклону се не гледа у зубе , хахахахаха!

- Еј мала , дај овамо једну ону домаћу ! Него како си шта радиш?Нема те у Цркви ?

- А ето , нема ме.

- Значи опет се џиксаш ?

- Не џиксам се, само дувам траву .

- Е мој Давиде коњу матори прешо си 30 година а још ниси човек, џаба сам ја теби онолико паламудио и водио те у Цркву , ти си ми на смирење да не мислим да сам успешан мисионар.

- Ниси џаба .

- Како мислиш?

- Знаш , пре нисам ја ни веровао у Бога и знаш да сам се штепо .

- Да а сад дуваш и верујеш у Бога, мислим ... дај зезај неког другог.

- А не брате, озбиљно ти кажем, ја пре нисам ни знао да има Бога, мислио сам да су то неке бабске приче, а сад верујем.

- Јесте сад верујеш и дрхтиш, поготово кад се надуваш.

- Ја ти црквењак озбиљно кажем да сад верујем, сваки дан кад устанем прочитам оченаш ...

- Јес и онда смоташ једну онако за амин!

- Хахахаха, па да, Богу се молим а ђавола волим, хахахахаха!Него од куд ти у кафани?

- А ево спремио сам се да идем у манастир , мало на конак , па реко да се психички припремим дођох у кафану.

- Хахахаха , значи кад идеш у манастир , прво у кафану на припрему , хахахахаха !

- Па да.

- Е , а јел могу ја с тобом?

- Шта ћеш ми ти ?

- Па што , јел мени забрањено?

- Ма јок тебе тамо сви чекају тако надуваног.

- Ма дај , ајд поведи ме са собом.

- Па ниси ти мало дете да те водим, ако хоћеш ти се припреми , а ја ћу те цимнути кад кренем.

- Е ајд важи, само да јавим кеви где сам, да се не секира, мада ми неће веровати, ал опет боље да јој кажем него да тражи у полицији.

...

- Ало , појац , јес ти?

- Јесам оче , реци .

- Е чуј треба да идемо неке две куће да освештамо за сат , јеси кући ?

- Ма да , ево ме кући . Сад ћу се ја спремити.

Долазимо до прве куће. Радничко насеље , типске куће, све на исти калуп, невелико двориште.

- Помаже Бог , домаћине.

- Бог вам помогао!

- Ево ми дошли да освештамо кућу.

- Ајте ви горе , сад ћу ја топим овде неке чварке , па само да се обришем.

- Помаже Бог мајко .

- Бог помогао, а стигли сте, ево све сам ја припремила.

Освештамо кућу и седнемо мало са укућанима.Домаћин умазан машћу нуди нас ракијом.

- Хвала вам , ал не можемо , морамо још у парохију па не би да пијемо док возимо.-вели господин попа.

Утом домаћица зове попа да прочита молитву старој баки , која лежи у другој соби и попа оде тамо.

- А да замезите нешто , ево има свежих чварака, 29. је новембар , две смо свиње велике заклали?-Пита газда.

- Хвала вам , ал не могу , други пут. - Велим ја.

- Како други пут ? Па ви кад год дођете вичете други пут, ни кафу , ни ракију , ни да замезите, ама баш ништа ?

- Брате , пост је почео. - излетим .

- Па не погани човека оно што улази на уста ... - вели домаћин.

- Јесте , али би било лепо и да се мало пости , зар не?- велим.

- Еј сад, па ко ће постити поред волко меса, хахаха, него у мом селу је био један поп који је...

- Знам , знам  , мрсио на велики петак , знам то је онај чудотворни поп кога су истовремено својевремено видели у свим селима по Србији.- рекох.

- Какав ...чудотворни ? - Пита домаћин.

- Па како није чудотворац , када је могао истовремено да се појави баш у сваком селу у Србији, то је велика моћ. Исту ту причу сам чуо од своје комшинице, па од Пере ковача, па од пекара Тозе, па од Милке из самопослуге, а нико од њих није из овога села. значи да је тај поп био у свим селима по Србији.

- Добро де црквењак , ти сад тераш шегу самом.

- Не терам мајке ми , баш сам истраживао где се све тај поп појављивао и буквано нема села где га није било.

Утом долази господин попа , поздравимо се са домаћинима и одлазимо.

У следећој кући иста прича , свиње висе на кукама , а за мајстора кафица, и ракиица , сви румени па весели и с високим холестеролом.

И овде важи исто правило да не погани човека оно што улази на уста.

Једино баба пости у овој кући , каже није јој тешко , тако је навикла и не може да замисли другачије, баба око 80 лета , здрава ко чигра.



Одлазим кућама.

Долази ми господин доктор на кафицу.

- Де си , човече ?

- Де си човече докторе? Имаш ли посла?

- Хе , па што ја не одрадим то ти и поп завршавате, хехехехе!

- Ма ајде!

- Пуно народа је данас болешљиво, нездраво се хране, имају висок притисак и холетерол, пуше и пију.

- А шта ви доктори радите по питању превенције?Што им не саветујеш да мало посте, па у овом селу бре само пет баба пости и имају 100 лета , сви остали помреше до шездесете године од срца.

- А и теби би било боље да не постиш. То није здраво , ви у Цркви сте неки мазохисти , сами себе мучите.Шта ти мислиш да су они калуђери по манастирима здрави , ехеј , па знаш колико се њих лечи код нас?
- Па нормално да се лече, људи су , нису ванземаљци.

- Ма то је све од тог поста.

- Ајде докторе не лупетај , можда би и ти требао мало да постиш , види колики ти је бојлер !

-А  не , ја држим дијету , ево већ шест месеци , и скино сам 5 кила.

- Па то је мазохизам , 6 месеци  , брате , па што се не замонашиш , хехехе?

- Е па ти се сад самом спрдаш. Еј морам да идем . Имам нека предавања око 18 , ајд видимо се.

- Ајд.


...

На вечерњу две жене и јадан клинац , и нигде живе душе.Једна од жена на сав глас се хвали како строго пости на лебу и води.Клинац је пита јел има благослов за то, а она му вели да ћути јербо се он још није ни родио од како је она почела да пости.

Одлазим код дебелог Давида, да видим јел се спремио за манастир.

- Де си црквењак гром те убиЈо !

- Ди си дебели .

- Е ајд упадај  , само да вечерам па идем.

- Ајд сачекаћу.

Давид одлази у кујну и седа за празнан астал а затим се дере:

- Кеееевооо дај вечеру !

Дотрчава његова мама , и почиње невероватном брзином да поставља астал. Прво неку рибљу чорбу.Дебели Давид поједе три тањира.Затим посне сарме , Давид поједе око 10 комада. Затим печене рибе . Давид смаже пет великих комада. Затим питу кромпирушу.Давид оплеви пола тепсије.Затим баклаве. И мене нуде да једем , ја се захваљујем и одбијам , ал баклаве нисам могао да одбијем.Давид смаже скоро тепсију баклава.

Ја гледам па не могу да верујем , питам се где му то све стане.У чуду питам његову мајку:

- Је ли , јел он увек оволико једе?

- Ма јок .- вели његова матер и оде да донесе још нешто.

Реко , добро је , мора да је сад врло гладан.Утом се враћа матер му и наставља:

- Он ти сад мој Црквењак једе четри пута мање од кад пости!

- Четри пута мање !!!

- Па да.

- Па леба ти , колико он вас кошта онда ?

- Јој , не питај...

...

У манастиру .

После јутарње службе и литургије , сви одлазимо у конак , ја се најављујем да ћемо Давид и ја остати на конаку пар дана. Пијемо кафу у манастирском конаку. Давид очигледно први пут у манастиру, све загледа, претура, завирује, све му занимљиво безброј питања ми поставља.

Утом звони за доручак.

Одлазимо у трпезарију.

Долазе калуђери и игуман, и остали гости манастира.

Сви стојимо за трпезом , Давид гледа шта ја радим па онда и он то понавља за мном.

Читају се молитве , игуман даје благослов, сви седамо и почиње доручак.

Ја полако , нако како сам навико , једем по мало па на тенане.Гледам око себе а Давид пичи по храни као да му је последње.Погледам остале кад и они сви редом калуђери пиче ли га пиче. Једу таквом брзином да ја не стижем ни да испратим како се чиније празне, руке само лете тамо вамо.Шта је ово сад?

Да им није Давид донео неку заразу за храном?

Сад већ нема смисла да ја на тенане једем , те се и ја прихватио њихове брзине, мислим ко зна, можда је нека фрка па треба да пожуримо.Ал опет се мислим брате па ово је манастир чему толика журба.Питам калуђера до себе:

- Је ли брате ,је л се мора вако брзо јести овде, мислим је л морам и ја тако?

- Не знам брате за тебе, ал ми нисмо ништа јели три дана од како је почео пост.

Тримирје, ех која сам тука, заборавио сам да калуђери прва три дана поста не једу ништа, хехехе.



После доручка , игуман први устане , читају се молитве , даје свима послушање за тај дан , прво калуђерима, па онда и нама гостима .Давида и мене распореди у кујну да перемо суђе и спремамо храну са још неким калуђерима.Расперма се трпеза и одлазимо у кујну.



У кујни топло, пуно калуђера, ту је и један јеромонах, неки који нису стигли од обавеза на доручак дошли су у кујну да доручкују.

Давид и ја перемо суђе, он стално нешто запиткује, све му је интересантно. А видим да је и он интересантан калуђерима.Затим ме пита шта сам причао са калуђером за трпезом.Ја му објасним а он у неверици исколачио очи, па каже:

- Ма дај , ко још може три дана да неједе ништа?

- Брате ево ти калуђера овде па питај њих , ако мени не верујеш.

Давид се окрене јеромонаху па га упита:

- Јел истина ово што каже црквењак да ви овде три дана не једете ништа кад почне пост?

- Истина је .- вели јеромонах, па настави - А старац ( мисли се на игумана) не једе ништа недељу дана на почетку и на крају поста!

Дебели Давид још више исколачио очи , па у неверици растегне од свег гласа:

- Нееее сеееериииии!

Калуђери прво сви ућуте на ту његову опаску , па се одједном кад су схватили који је то за њега шок одвале смејати сви у глас.








Још један пост , али скриптум:

Кад идеш у манастир , најбоље је иди сам!

[Баба]

Па ово је срамота!

Како се тај човек изражава!??

[Анастасија]

greengrin Да ли је могуће?! kolo2

[Emilijan]

greengrin

koji car...... 

[дибидусрус]

Најјаче је уместо јест и биће

јешће и пиће facenew22222222

[Vesna V. Lalovic]

1405_love...  0110_hahaha...  ...

[w.a.mozart]

sHa_sarcasticlol 0409_feel