Драгослав Бокан - Институт за националну стратегију

[Ćiriličar]

Драгослав Бокан, вероватно најсвестранији српски интелектуалац данашњице. Човек од којег сви имамо по нешто да научимо и који, верујем, најдубље и најсвестраније сагледава проблеме савременог Српства. "Златоуст" и савест српских интелектуалаца.

Свако ко може, на било који начин, требало би да помогне да се његова реч промовише и што више чује - тако и ЖРУ.

 

https://institutzanacionalnustrategiju.wordpress.com/

 

 

 

[Ćiriličar]

 

[Ćiriličar]

 

[Предраг М]

 

[Предраг М]

браво за објаву. ова тема треба да буде обавезно штиво за форумаше и посетиоце, нешто као лектира у школи. 

[Ђовани Гагић]

17. јун 2016.
 

 

[Ђовани Гагић]

22. јул 2016.
 

 

[Ђовани Гагић]

2. септембар 2016.
 

 

[Ђовани Гагић]

16. децембар 2016.
 

 

[Палермо]

Po meni, jedan od trenutno najbitnijih ljudi koje Srbija ima. Iz razloga sto je prilicno argumentovan, i sto lako dopire do mladje publike (mojih godina). "zbog ovog coveka sam krenuo u crkvu" su neki od komentara na njegovim klipovima.

Послато са ANE-LX1 користећи Pouke.org мобилну апликацију

[Предраг М]

СРПСТВО МОРА БИТИ ИЗНАД СВЕГА ДРУГОГ

Често и пречесто можемо да се уверимо како многим људима српство није никакав приоритет, па се због разних спорних питања љуте и острашћено вређају оне који не мисле попут њих. 
Посебно је то тако када се у српску причу умеша чиста политика или различита нерешена и спорна верска и идеолошка питања. 

Па тако присталице бившег епископа Артемија скачу као полудели и гневно нападају и оне са којима се, иначе, слажу по скоро свим другим (националним) питањима. И на овај начин само бесмислено продубљују свој постојећи тотални рат са свим другима, а првенствено с онима који решише да неодустајно бране Српску Православну Цркву и њене (подразумева се, грешне и несавршене) архијереје. 

Тај артемитски ”моралистички приступ” их одводи од онога што је наводно и био главни разлог остајања уз бившег владику Рашко-призренског: одводи их од српства. 
Па ће, тако, осветнички исмевати чак и све оно што се и те како тиче српског страдања и наше борбе са непријатељима (уколико то говори или пише неко ко је за њихов укус превише близак нашој Цркви), јер је, по њима, несрећницима, главни непријатељ: искључиво СПЦ и њени верници. 
Овим сужавањем погледа на снајперску ускост и прави секташки фанатизам, они несвесно постају део усташко-папско-шиптарско-западњачког фронта против српског народа. А посебно против његовог (нашег) јединства.
 
Свесни тога или не, они су брзо и нажалост постали корисни идиоти крижарског похода уједињених србофоба. И верни савезник сваког ко удари на српског патријарха, без обзира ко је и зашто га напада. 
Дотле се долази кад се скрене са заједничког пута и уђе у прави рат са свима који се с њима не слажу. Чак и када је дословно читав православни свет остао уз званичну и једину Цркву у Срба. Па су им онда и они (све помесне Цркве без разлике) недовољно исправни и правоверни. Тако у недоглед...

Они често говоре како је бивши владика Артемије наводно ”избачен из Цркве због неприхватања посете америчког потпредседника Бајдена” - а сами, постепено, посташе неупоредиво гори и штетнији од истог тог Бајдена, сви ти аутошовинистички настројени ”другосветосавци” (сасвим слични другосрбијанцима) из наводних ”катакомби”. 

У сваком спучају, српство ту њима није довољан разлог оног минимума слагања са и другим браниоцима српске идеје и нашег отаџбинског права на постојање. 
Пошто су они сами себи једини довољно добри и исправни, као једина тема која њих (”морално непогрешиве” и тобоже ”савршене”) стварно занима. 
Па тако повукоше и многе иначе (некада) нормалне и родољубиве људе са Косова и Метохије, убацујући их у сличан процеп: одустајања од српства због ”истеривања правде” а поводом ”случаја Артемије”.  Најстрашнији пример су такозване ”КМ Новине” у њиховом невероватном комбиновању мржње према својој Цркви и њеним архијерејима, на једној, и вербалног патриотског заклињања, на другој страни.
Попут облика својеврсног лудила (беснила), са малим шансама за излечење. 

Слично је и са разљућеним присталицама краља Александра Карађорђевића. Они се разгоропадише због навођења свих (а много их је) упропаститељских одлука свог љубимца крајем оне, по српство тако кобне 1918-те. 
Као и у случају премијера Ђинђића, не могу сви греси и погрешна усмеравања бити опрани страдањем главног носиоца ових бруталних реформи, а ”у име Србије”. 
Чак и у случају промене њихових дотадашњих ставова и смрћу прекинутих жеља да се ствари промене и поправе, остаје непобитна чињеница довођења Србије у немогућу и катастрофалну позицију, као нешто најважније за разумети у овим трагичним случајевима (и по њих и по српски народ).  

Краљ Александар К. је еклатантни пример трајног уништења сопственог народа правим правцатим ”државним ударом” (од првог децембра хиљаду деветсто осамнаесте) и изменом свих људских и божанских закона у дотадашњој Краљевини Србији. Једино што нас Хрвати и Словенци нису окупирали под аустроугарском, већ под неком новокомпонованом, ”јужнословенском заставом”. 
А уз ову издају своје Отаџбине и свог народа руку уз руку иде и непојамна корупција државних чиновника (предвођених миснистрима), као и оно срамно, бездушно препуштање српских јунака из ратова 1912-1918. њиховој судбини и сналажењу по калдрмама (у случају ратних инвалида-просјака) и прљавим подовима банака (у случају Милунке Савић, надничарке, а витеза Карађорђеве звезде и француске Легије части) нове државе. 

И онда ће, бранећи неодбрањиво, ови фанатици квази-монархизма по сваку цену (па и по цену одрицања од српства) отићи у истом оном правцу у коме и њихов посмртни поглавник и вођ: у првацу правог сукоба са свима онима којима је наша Света Отаџбина изнад сваког појединца и његове испразне сујете, па био он и краљ.  

Узбуниће се и панично ускомешати сви који би да служе ма коме (па и британском официру лично) само да ту буде и нека златна круна и леп намештај и пуно дама & господе са лакованим ципелама за танц. 
Слугерањство не мора да буде само у служби црвеног маршала, већ и уз формалне (биолошке) припаднике династије Карађорђевих потомака. 
Уосталом, и Француска и Совјетска револуција су на својој страни (посебно на почетку) имали и припаднике краљевске и царске породице, да не говоримо о бројним члановима високог племства, залуђених варљивим обећањима и соптвеном глупошћу.  

Зато је једини закон сваке националне идеје, а у интересу свог народа - бити немилосрдно правичан према свима и свему што се догађало у историји те земље. 
И ту нема и не сме да буде попуштања, ни олакости опраштања неопростивог и непокајаног, нема аболиције. 

А црквени раскол и одбрана југословенства (у ма каквом облику) су смртни и посмртни греси, гледано кроз оптику аутентично српског погледа на свет. 

У том смислу би ваљало да се свако од нас искрено преиспита да ли сме да одбаци национално исправне аргументе, јер му се не допада онај ко их износи (посебно ако овај то ради довољно убедљиво и утицајно). 

И да ли све што не припада директно одбрани српске идеје и српских интереса сме да буде разлог за издајничко прикључивање нашим крвним и трајним непријатељима у њиховој мржњи према српском народу и српској Цркви. 
Да не би дошли до парадокса да тобожњи ”мрзитељи свега екуменског” у пракси постану већи католици од папе. 
И да део овдашњих монархиста - уз још живе Титове присталице - остану, подједнако апсурдно:  последњи браниоци и заступници мрачне ”југословенске идеје”.   

Зато је српство идеалан начин праведног суђења поступцима сваког од нас, кроз то да ли се нечији аргументи у већој или мањој мери поклапају са непријатељским (а, посебно, по питањима односа према српској Цркви, српским Заветима и српским ратним ветеранима). 

Због тога су наши стари и изрекли оно заклињуће, свеобавезујуће: 
”СВЕ ЗА СРПСТВО, СРПСТВО НИ ЗА ШТА!” 
Да се не би изгубили у маглама и бурама историје.

[Ćiriličar]

 

[Ђовани Гагић]

9. септембар 2019.

 

[Ćiriličar]

Митрополит Амфилохије позвао Бокана на прославу манастира, благословио да беседи, а затим повукао благослов.

 

 

[Ćiriličar]