ХРИСТОС ЈЕ НАШ ЖИВОТ, Митрополит Лимасолски Атанасије

[JESSY]

MI SMO KRIVI ŠTO POSTOJE LJUDI KOJE NE ZNAJU ZA HRISTA

 

Mitropolit Atanasije Limasolski govori o poslednjim vremenima, o poverenju u Boga i o misiji Crkve
 

Koliko je naše vreme specifično?  Kako prevazići duhovnu slabost? Šta ciniti ukoliko nemate iskusnog duhovnog oca? Kako se moliti i kako podrzati misiju Crkve? Sta je savremeno monastvo? Zasto bracni parovi treba da citaju Paterike? Poznati grcki propovednik, Mitropolit Atanasije Limasolski, odgovara na ova i druga pitanja.

- Vase Preosvestenstvo, imate li utisak da zivimo u nenormalnim vremenima? Mozda zvucim nezadovoljno, posto se ljudi uvek zale da je u proslosti sunce jace sijalo, da je trava bila zelenija i da su ljudi bili ljubazniji. Medjutim, mnogi ljudi danas, i to ne samo hriscani, imaju opsti utisak uznemirenosti i nelagode. 

Mislim da smo ostarili i da zbog toga idealizujemo proslost i mislimo da je bila bolja odf sadasnjosti. Ocigledno je da svet ide ka svom kraju. Medjutim, za hriscane ne postoji „juce“ ili „sutra“. Postoji samo „danas“ koje se zivi u Bozijem prisustvu kroz Svete Tajne i Bozanstvenu Liturgiju. Kada proslavljamo crkvene praznike, mi kazemo „Hristos se radja danas“, „danas je Krstenje Hristovo“, ili „danas je Hristos razapet“. Na taj nacin zivimo sadašnjicom, i Carstvom Nebeskim koje će doći na kraju. Mislim, dragi moj, da moramo Bogu biti zahvalni zbog Carstva Nebeskog. Kao što je starac Pajsije znao da kaže, kroz što više nevolja prolazimo, utoliko nas Bog više blagosilja.

Znači, ne postoji „juče“ ni „danas“ u Crkvi; ali čudne stvari se dogadjaju izvan okrilja Crkve: istopolni brakovi se ozakonjuju, i ponegde je ubijanje starih lica postalo legalno, ukoliko ona, ili oni kojima je dojadilo da se staraju o njima, to zatraže. Svedoci smo dosad nevidjene propagande razvrata, svedoci smo zlodela, tu direktno pred nama. Jesmo li u pravu kada kažemo da je svet u kome živimo drugačiji od onog od samo pre pedeset godina?
 

- Žalosno je što naša braća ne poznaju Sveto Jevanđelje i što rade to o čemu govorite. Mi se molimo za njih i za ceo svet. Crkva je uvek bila u teškim uslovima.

Razmislite o ovome: uslovi su uvek bili teški za našu Crkvu. Osnovana je u vreme neznaboštva. Vekovima je bila proganjana. Setite se šta se desilo u Rusiji pre samo nekoliko decenija? Bez obzira na sve, naša Crkva i dalje istrajava. Mi ne očajavamo, umesto toga se zahvaljujemo Bogu što nas sabira u Crkvu, i molimo Mu se, da ostanemo u Crkvi. Molimo se za ljude koji su izvan Crkve, da bi naša braća doživela Boga, jer je to isto naša odgovornost. Znamo da je đavo knez ovoga sveta izvan okrilja Crkve. Ali, Hristos će trijumfovati nad đavolom, i oni koji traže Hristovu istinu će uvek biti sa Njim. Najveća odgovornost ljudi u Crkvi je da propovedaju jevanđelsku istinu onima koji žele da je čuju.
 

Početkom 90-ih, Rusija je doživela pravu eksploziju duhovnog oduševljenja, ali danas jasno vidimo da opada interesovanje ljudi za veru. To znači, da su ljudi, koji bi trebalo da budu „deca carstva“, odabrali potpuno drugačije carstvo, i drugog gospodara umesto Hrista. Kako da hrišćani održe revnost u veri?

- Otpadanje ljudi od Hrista je uvek tužno za Hrišćane, ali ono takodje postaje motivacija za pokazivanje ljubavi i molitvu za one koji su se udaljili od Hrišćanstva. Prema onima koji ne veruju u Hrista treba da se ponašamo sa velikom ljubavlju i saosećanjem. Hristos nam u Jevanđelju kaže, da treba „tako da se svetli naša svetlost pred ljudima“, da mogu da spoznaju Boga (Mt. 5, 16).

Naša je krivica što postoje ljudi koji ne poznaju Hrista. Trebalo bi da osećamo ogromnu odgovornost za duše takvih ljudi. Ako postanemo sveti, privućićemo ljude ka Hristu. Naš problem, međutim, je nedostatak svetosti u nama samima. Tako da smo mi, u stvari, nepravedni prema našoj braći, koja ne vide svetost u nama i zbog toga nisu prisnije privučeni Jevanđeljem. Tako da ono što nam je zaista potrebno su svetost i svetitelji u Crkvi.
 

-Moje pitanje je nešto drugačije: Šta bi trebalo preduzeti da se održi vera i želja za svetošću, ukoliko naša vera opada posle prvih nekoliko godina svesrdne okrenutosti Hrišćanstvu? Svedoci smo da se tragedije događaju čak i u svešteničkim porodicama. Supruga sveštenika koga poznajem ga je napustila, neki bogoslovi koje sam poznavao su se razveli. Loše stvari se dešavaju tamo gde smo mislili da je to nemoguće. Na šta bi savremeni Hrišćani trebalo da se fokusiraju, da se ovakve stvari ne bi dešavale?

- Naš život će, svakako, uvek biti pun iskušenja. I naravno, sva ta iskušenja će imati zadatak da iskorene našu ljubav prema Bogu. Pored neophodnosti budnosti i aktivnog učešća u našim životima, za ljude koji žele da održe toplinu srca je veoma važno da imaju pravednog i pobožnog duhovnog oca, kome mogu da se obrate u teškim trenucima iskušenja. Vođeni Blagodaću Svetog Duha, naši duhovni oci nam pomažu da zadržimo Ljubav Božiju u našim srcima. Takođe bi trebalo, da hranimo svoje duše molitvom i čitanjem duhovne literature. Tako ćemo uz pomoć naših duhovnih očeva, moći da prevaziđemo iskušenja u našim životima, i u svetu oko nas.

-Rekli ste da je dobro imati duhovnog oca, ali danas u Rusiji ima mnogo mladih sveštenika, koji jednostavno nemaju dovoljno duhovnog iskustva ili nemaju naročite duhovne darove. Šta bi većina Hrišćana, koji nemaju komunikaciju sa svetim ljudima, trebalo da rade?

- Starac Pajsije je znao da kaže da, tamo gde nema ljudske pomoći, postoji obilna Božija pomoć. To što vi kažete je, naravno, vrlo logično. Međutim, to nije Božanska logika. Bogu nisam potreban ni ja, ni bilo ko drugi, čak ni starci Porfirije i Pajsije. Bog može Sam da sprovede Svoju volju u ljudskim dušama, zato nikada ne treba da očajavamo.

Crkva je Sveta Tajna Božijeg prisustva i Njegova manifestacija u ovom svetu. Ako biste prišli starcu Pajsiju bez vere, ne biste od toga imali nikakve koristi. I obratno, ako priđete duhovnom ocu sa verom i skrušenošću u Ime Hristovo, dobićete odgovor koji će odražavati volju Božiju. Na Svetoj Gori sam čuo priču o monahu čiji se duhovni otac upokojio. Ovaj monah je stavio odeću svog starca na cepanicu i rekao, „Pošto nemam duhovnog oca, pitaću ovu cepanicu“. I počeo je to da radi. Jednom kada je postavio pitanje cepanici, čuo je glas, koji mu govori, „Ne, nemoj to da radiš!“
 

Bog deluje u skladu sa našom verom. Ja vas vrlo dobro razumem, ali bićemo u nevolji ukoliko očekujemo pomoć od ljudi, a ne od Boga. Čak i u Grčkoj, mnogi ljudi nisu znali Starce Pajsija i Porfirija, iako su oni bili izuzetni Svetitelji. Ono što je bitno je da Hristova Crkva nastavi sa misijom.
 

Ako imate živu veru i ako volite Boga, ne treba vam ništa osim Njega i Njegove Crkve. Ali kako ćete se spasiti ako vaša vera i revnost jenjavaju i ako mislite da vam je potreban ovaj svet koji, po rečima apostola, „u zlu leži“?

Takvi Hrišćani bi trebalo da urade ono što je uradio apostol Petar kada se davio. Uzviknuo je: „Gospode, spasi me!“ I Gospod je ispružio Svoju ruku i spasio ga. Hristos je živ! On je uvek blizu. I ko god Mu zatraži pomoć, dobiće je...
 

- A šta ako se molite, a ne dobijate nikakav opipljiv odgovor na vaše molitve? Šta ako izgleda da Gospod ne odgovara?

- Ako čekate na rezultate vaših molitava, nikada ih nećete dočekati. Ja se ne molim da bih nešto izdejstvovao. Molim se da mi Bog oprosti grehe, da se smiluje na mene.
 

Bog nam daje Svoje Telo i Svoju Krv, oprašta nam grehe i kroz Crkvu nam daruje Blagodat Svetog Duha. I sve što treba da radimo je da prosimo Njegovu Milost na ponizan i jednostavan način. Skrušena osoba ima poverenje u Boga i ne sumnja da je Bog čuje. Ako želite da vidite rezultate vaše molitve, to znači da sumnjate. Pošto Bog ne želi da nam sopstvena gordost naškodi, On skriva plodove naše molitve. Vrlo je verovatno da će nam ih On pokazati kada postanemo skrušeni, i moćićemo da uživamo u plodovima molitve, a da ih i ne razumemo.

Jedan starac je rekao monahu, koji je stalno želeo da vidi rezultate svojih molitava, „Ti si kao onaj čovek, koji pošto poseje seme u zemlju, iskopava ga svaki dan, da bi video da li se primilo. Ostavi to seme u zemlji, zalivaj ga i brini se o njemu, i ono će onda rasti samo od sebe“.

Kako možemo ovu istinu objasniti ljudima izvan Crkve? Mnogi ljudi misle da je život supermarket u kome mogu da kupe nešto na brzinu. Oni zapale sveću i očekuju od Boga da izleči rak, da im nadje posao ili stan itd.

Mi nismo Božiji advolati. Ne moramo uvek da objašnjavamo šta Bog čini za svakog čoveka. Moramo učiti ljude da vole Boga onako kako Ga vole deca, a ne kao potrošači.

Treba da imamo poverenja u Boga i Božiju volju. Bog će pronaći put do svačiheg srca i mi ne treba da brinemo šta će biti sa svetom i sa ljudima u njemu. Hristos je Spasitečj sveta. On je bio razapet zbog ljudi i neće biti nepravedan ni prema kome. Bog će se obratiti srcu svakog čoveka, onda jada je potreban. Ako Bog ćuti, to treba da radimo i mi.

Svako treba da potčini svoju dušu Božijoj volji. Ponekad, da bi osetio prisustvo Božije u svom srcu, čovek mor da prođe kroz mnoge nevolje, iskušenja i nesporazume. Sećate li se šta se desilo sa Mnogostradalnim Jovom? Bog je dopustio da prođe kroz mnoga iskušenja i obratio mu se tek na samom kraju. Bog zna kada je vreme da se obrati ljudskom srcu. Moramo imati poverenje u Boga i Njegovu ljubav za ceo svet. Kada vidimo nekoga kome je potreban Bog,  treba da se molimo za njega, i Bog će se sigurno dotaći njegovog srca.

- Pa kako bi onda Crkva trebalo da sprovodi svoju misiju? Vi kažete da ne treba da brinemo šta će biti sa svetom i da će se Bog obratiti ljudskim srcima u odgovarajuće vreme. To bi moglo da znači da ne bi trebalo da brinemo da li i kada ljudi idu u Crkvu. Međutim, mi bi trebalo da nešto predumemo da privučemo ljude Crkvi. Šta bi trebalo da bude prava misija Crkve?

Zemljoradnik poseje seme u polju, po,oli se Bogu da ono nikne, i više ne misli o tome. Isto tako, mi treba da sejemo semena i da ih zalivamo, ali ne I da se brinemo o njihovom rastu.
 

U kojoj meri bi trebalo da učestvujemo u životu sveta da bismo uticali na njega? Crkva već duže vreme razmatra odgovarajuće metode za misionarski rad. Naprimer, da li sveštenici treba da idu na rok-koncerte, igraju fudbal i tako dalje? Da li ovi metodi mogu biti upotrebljeni da privuku ljude Crkvi?
 

-Mislim da svetu nismo potrebni na rok-koncertu ili na fudbalskoj utakmici. Mislim da smo svetu potrebni tamo gde nas ljudi mogu pronaći, to jest mi treba da budemo za analojem u crkvi, da ispovedamo ljude i da budemo otvoreni za duhovni razgovor. Ljudima je potrebno da čuju Reč Božiju od nas. Potrebno im je da ih prihvatimo s ljubavlju I pažnjom. Ne trebamo im na fudbalskoj utakmici ili da pijemo alcohol u disko klubu. Potrebni sui m naša ljubav, pažnja i svetost života. 
 

Već dve godine zaredom dolazite u Rusiju da prisustvujete konferenciji o monaštvu. Kako biste opisali trenutno stanje u njemu?

-Veoma sam dirnut što Njegova Svetost Patrijarh Kiril, arhipastiri i pastiri pokazuju interesovanje za pitanja savremenog monaštva. Očigledno je da postoje mnoga pitanja o kojima treba raspravljati, na koja se treba fokusirati i koja treba unaprediti, ali ovo ne važi samo za Rusiju, nego čak i za Svetu Goru. Svaka zemlja ima sopstvenu tradiciju, pravila i narod. Monasi postoje u raznim zemljama, i žive zajedno sa lokalnim stanovništvom. Mislim da sve ide kako treba. To ne znači da nisam svestan realnosti. Vidim da se sve dešava prirodno, i da su igumani i igumanije rešeni da isprave neke pogreške, i da uče da rade stvari na bolji način. 
 

Postoji li veza izmedju dobrih hrišćanskih porodica i dobrih monaha?

-Uvek kažem da bi dobar monah bio dobar porodični čovek, a da bi loš monah, ako bi se oženio, bio loš porodični čovek. Hrišćanski cilj i u monaštvu i u braku je isti – to je večna zajednica sa Hristom. To je ono čemu treba da težimo i u monaštvu i u bračnom životu. Možete da me pitate da li je bolje postići ovaj cilj u monaštvu, ali ja to ne mogu da potvrdim. Svako mora pronaći sopstveni put ka Hristu. 

Često imamo priliku da čujemo pitanje “Šta mogu monasi da znaju o porodičnom životu?”

-U ovom slučaju, moramo da zavirimo ispod površine, pošto je cilj isti. Opisi monaha-asketa nas uče da prevazilazimo egocentrizam I strasti, i da odbacimo “starog” čoveka, da bismo uspostavili kontakt sa sobom, sa drugim ljudima i što je najvažnije sa Bogom. Ljudi u braku bi trebalo da čitaju Paterike da bi naučili kako treba da stvore dobru porodicu, zato što Paterici daju odgovore na mnoge problem sa kojima se susrećemo u životu.
 

Vaše Preosveštenstvo, kao aktuelni vladika velike eparhije, duhovni otac I iguman mnogih manastira, da či imate vremena da ispovedate i da duhovno rukovodite mirjane?
 

-Svuda u helenskom svetu – ne samo na Kipru – vladike provode puno vremena ispovedajući mirjane. Kod nas se ispovest razlikuje od one u Rusiji. Koliko je meni poznato kod vas je ispovest kratka i svodi se na nabrajanje grehova. Naš narod se drugačije ispoveda: ispovest može trajati satima, zato što nam ljudi pričaju o svojim gresima i problemima, postavljaju pitanja i praktično, govore o svemu što ih muči. 
 

Pre neki dan došao mi je mladi nastavnik na ispovest. Došao je u pet popodne jednog dana I otišao u šest ujutru narednog. Hvala Bogu bio je jedini tog dana. (smeh)

-Pošto ispovedate veliki broj ljudi, generalno vam je poznato duhovno stanje vašoh parohijana. Koji su gresi najtipičniji za današnje vreme?
 

-Jedan od razloga što ja lično ispovedam je taj štp me želim da izgibum kontakt sa ljudima, ne želim da budem u kancelariji kao neki menadzer. Ispovest je najjednostavniji način da se sazna šta ljudi misle i da se razumeju njihovi problem i brige. Veoma sam srećan kada ljudi u vladici vide svog oca. Srećan sam što znam da ljudi mogu da dođu u moju crkvu, I izlože mi svoje probleme. 
 

Odlazim u sedište svoje eparhije jednom ili dva puta mesečno. Tamo se osećam kao gradonačelnik, pa stoga više volim da budem u crkvi, I da tamo primam narod. Crkva je prirodno okruženje za vladiku.
 

-Ipak šta je po vama najveći duhovni problem današnjice?
 

-Vidite naziv greha (ubistvo, abortus, pohota) nije važan; važna ke suština greha. A u suštini svakog greha je odricanje od greha. Na grčkom reč “greh” znači promašiti cilj. Kada bi antički Grci gađali lukom i strelom I promašili, uzviknuli bi “imarton” što znači zgrešio sam, to jest promašio sam cilj. Kada ljudi nemaju Hrista u srcu, donose pogrešne odluke.
 

Ja sam postao duhovni otac i počeo sam da ispovedam kada sam živeo na Svetoj Gori, kao veoma mlad. Jednom prilikom upitao sam starca Pajsija, šta treba da pitam ljude koji dolaze na ispovest. Neki od njih su tražili da im postavljam pitanja na koja bi mogli da odgovore. Starac Pajsije mi je rekao: “Pokušaj da izbegneš postavljanje pitanja, ali ako ljudi insistiraju, tvoje prvo pitanje bi trebalo da bude – da li volite Boga? – kakav je vaš odnos sa Bogom?” Onda ih pitajte da li vole ljude u svojoj okolini, da li vole sebe i svoj život, i tek onda ih pitajte u vezi sa ostalim”. Zato Bog kaže da je prva I najveća zapovest “Ljubi Gospoda Boga svim svojim srcem” (Mt. 22, 37-38). Ostalo će doći samo po sebi.
 

-Pomenuli ste starca Paksija. Verovatno se često setite učenja starca Pajsija, Porfirija i Josifa. 
 

-To je istina. Gospod je uredio da još kao student sretnem mnoge savremene svetitelje. Starca Atanasija sam znao iz manastira. U drugom manastiru na Kipru razgovarao sam sa jednim drugim starcem Atanasijem, takođe veoma pobožnim čovekom. Kasnije kada sam došao u Grčku, upoznao sam se sa starcem Jefremom, starcem Haralampijem iz manastira Dionisijata, sa starcem Jefremom koji sada živi u Arizoni, SAD, sa starcem Josifom koji je bio moj duhovni otac i koji me je zamonašio. Gospod me je udpstojio da upoznam starca Porfirija, starca Jakova iz Eubeje, starca Filoteja, starca Sofronija iz Eseksa, starca Emiliana iz manastira Simonopetra i mnoge druge manje poznate starce. Od svakog od njih primio sam mnoge preporuke i čuo mnoge besede.
 

Opšti osećaj koji sam stekao u komunikaciji sa njima je das u zbog blagodati Božije bili duhovno I psihički zdravi. Nisu imali nikakve mane. Nisu bili preterano strogi. Starci su bili bili uravnoteženi, razumni, i taktični. Bili su puni ljubavi Božije i ljubavi prema ljudima. Bili su takođe veoma srećni ljudi. 

Kada biste pogledali bilo koga od njih, pomislili biste da je baš takvog čoveka Bog imao na umu prilikom stvaranja, zato što su oni zadržali lik Božiji u sebi, u svojim srcima, te su izgledali kao njihov Nebeski Otac. Svi su bili čeda Crkve. Svi su poučavali da bi trebalo uvek da budemo u kontaktu sa Crkvom, da imamo mir u duši bez obzira na životne okolnosti i da gledamo na sve Hristovim očima. Mogao bih o njima da pričam satima, ali ne želim da oduzimam previše od vašeg vremena.
 

-Svakako da postoje neke pouke koje se posebno izdvajaju. Kojih se u razgovoru najčešće setite?

-Starac Pajsije je uvek apelovao na ljude da vredno rade da ne bi razočarali Boga. Posebno je isticao “Znam da zaslužujem da odem u pakao, ali to ne želim da ne bih razočarao Hrista”.
 

Starac Jefrem katunakijski je stalno ponavljao da je vršenje poslušanja bukvalno sve za monaha.

Starac Porfirije bi zano da kaže da je Bog sve – i sa Hristom smo uvek srećni, idemo za Njim gde god da nas void. Čak i ako treba da idemo u pakao, rado bismo išli tamo, ako je Hristos sa nama”. 
 

Svi ovi sveti starci imali su nešto zajedničko – svi su živeli Hristom. Sećam se jednom kad je starac Josif došao da obeduje sa nama i kada bismo čitalo neko religiozno štivo čim bi čuo reč Hristos zaplakao bi i ne bi mogao da jede. 
 

-Vaše preosveštenstvo, hvala vam na ovom poučnom razgovoru. Šta biste nam mogli reći na kraju, kao epilog?

-Ne mogu ništa da kažem u sopstveno ime. Svi ti govori i propovedi koje štampaju naša braća u Rusiji takođe nisu reči same za sebe. Mogu samo da kažem da svi treba da volimo Hrista i da će sve biti u redu ako Njega imamo u srcu. U suprotnom, sve je uzalud.
 

 

Izvor: http://www.pravoslavie.ru/english/79957.htm

[JESSY]

  On 27. 3. 2020. at 11:20, N.Petrovic рече

(moj prevod sa Grckog)

Expand  

може ли још текстова...? 

[JESSY]

Увереност у себе или самоувереност?

Да ли је грех бити уверен у себе и веровати у себе, то јест, сматрати да си у стању да се самостално носиш са сваком ситуацијом која се појави на животном путу? И по чему се разликује разумна увереност у себе од егоистичне самоуверености?

На ова питања није тако једноставно одговорити, јер је у питању танани проблем који свако доживљава на свој начин. Шта се овде може рећи? Уопште није обавезно да човек који заиста жели да измени свој живот поседује егоистичну самоувереност. Хришћанин, по правилу, говори да ће учинити све што је до њега, а Бог ће му помоћи.

На ум ми долазе монашки завети приликом пострига, када онај који их даје обећава да их ће чувати, не ослањајући се само на себе. Искушеника који ће постати монах питају:

– Да ли ћеш боравити у подвигу и у манастиру до последњег даха?

Он одговара:

– Да, уз Божију помоћ.

– Да ли ћеш чувати уздржање са опрезом и страхопоштовањем?

– Да, уз Божију помоћ.

– Ти си дошао овде да би чувао послушање до саме смрти?

– Да, уз Божију помоћ.

Дакле, човеку постављају неколико веома важних питања, при чему на нека од њих он не може да пружи тачан одговор тог истог тренутка – због ограничености људских способности, међутим он са сигурношћу одговара: ‘Да, ја ћу чинити то што говорите, али једино уз Божију помоћ.’ Притом личну слободу нико не укида, што значи да се не укида ни наша сопствена личност. Када говоримо о нашем постојању, личности, мислимо на то да смо у стању да руководимо својим силама и вољом. Ето, ја говорим: желим да учиним то и то, а Бог нека ми помогне да то и достигнем. Међутим, ако не достигнем оно што сам желео, ја се смирујем и молим Господа за опроштај, са кротошћу и покајањем испуњавам ту празнину која се ствара немогућношћу остварења онога о чему сам говорио.

Све горепоменуто тиче се пре свега младих људи за које је особена самопоузданост. А када је човек већ у годинама… Каква увереност у себе може да постоји? Ако је напунио преко 60 или 70 година, он већ може да почне да се опрашта са свима… Након 50 година човек почиње да се припрема, ‘пакује своје ствари’, слично као када се неко враћа кући са одмора. Он је живео тамо месец дана, међутим, одмор се завршио, остало је два или три дана, неопходно је коначно и припремити се, скупити ствари, одећу, спремити их, опрати, спаковати у кофер, бити спреман да кренеш за пар дана.

Ви се понашате потпуно различито првог дана одмора, када знате да ћете на том месту остати месец или два, и последњих дана одмора. Тих дана је све завршено – вама је преостало само да скупите ствари…

Када је човек тек на почетку било каквог пута, он треба да има храброст, али и претпоставку на који начин ће приступити свом делу, како ће распоредити дане свог живота, како ће ступити у брак, створити породицу, кретати се по лествици каријере, узети кредит, градити свој дом… Ако је лишен таквог погледа у будућност, повлачи се у страну говорећи: ‘Ја ништа не могу да урадим’, онда у томе нема ничег добро – у питању је нездрави, болесни дефетизам и Бог не жели да будемо такви, јер нас је Бог створио да будемо цареви, а не губитници и робови. Наравно, ми царевима постајемо тек након што обуздамо своје страсти и грехе који нас и чине својим робовима. Једино тада ће се духовна слобода претворити у реалност наших одлука и дела.

Све што чинимо, чинимо зато што тако хоћемо: то јест, ја следим Христа у свом животу зато што желим да Га следим… Дакле, ја хоћу да будем хришћанин, можда ми не полази за руком, али ја то желим – у сарадњи са Богом. Уз Божију помоћ и надајући се на Његову подршку, ја могу. Мени је неопходно да покажем своју намеру, а Бог ће ми дати потребну силу – као што гласи предивна изрека из Отачника коју оци често понављају: ‘Нека Бог да силу вашим намерама и жељама’.

Ми немамо силу, ми можда много тога немамо, али је главно – имамо своју вољу. ‘Да, хоћу то да урадим, хоћу да будем хришћанин, хоћу да следим Јеванђеље, хоћу да држим своју реч и своје обећање Богу. Да ли ћу моћи? Не знам, али знам да то хоћу. Тако да ако ја показујем своју вољу, онда нека ми Бог да силу, и моја слобода и сила Божија ће радити заједно на моје добро као човека, на путу ка савршенству’.

На тај начин се решава дилема: ‘Да ли имам увереност у себе или егоистичну самоувереност?’ Постојање или одсуство егоизма постаје очигледно захваљујући нечем потпуно другом.

***

Понекада је човек дужан да покаже отпор. Он је дужан да буде упоран у ономе што је његово.

Многи ће вам говорити: ‘Ви сте тврдоглави, ви следите само своју вољу’. Па шта? Шта и ако је тако? Зар сам дужан да будем као трска коју ветар савија тамо-вамо? Зар ви мислите да ако наредите: ‘Еј, ти! Хајде овамо!’, да ћу ја истог трена да потрчим?

Неопходно је имати чврстину, рећи: ‘Не, ја нећу ићи на то место; то није за мене, немам жељу да идем тамо, а ви можете ако желите… Ви можете да радите шта хоћете, уважавам вашу слободу, не могу да је ометам. Међутим, ја без икакве сумње, не сматрам обавезним за своју слободу да радим оно што не желим. То је све.’

Као што и сви знамо из сопственог искуства, човек је дужан да понекада буде толико чврст, толико непоколебив у својим убеђењима да чак и ако целокупно његово окружење буде вршило притисак на њега или му претило, он ће ипак одговорити: ‘Не одричем се своје тачке гледишта, а ви можете да радите све што хоћете!’

Човек не треба да разара себе, он не треба да поступа тако да увек и у свему уступа тобож из смирења. Таква позиција нема везе са смирењем, јер истинско смирење не обезглављује човека. Смирење нас чини савршенијима; смирење нам пружа слободу избора у разумевању где смо дужни да будемо чврсти, а где не; где смо дужни да кажемо ‘не’ и останемо на свом месту, а где – потпуно да се потчинимо другој особи без сваке сумње.

Тако да се не сме мислити да нам не доликује да желимо да изменимо нешто у свом животу, имамо машту – посебно у младости – на пример, да постанемо лекари или нешто друго. Неко ће вам рећи да је тако нешто немогуће – и, па шта? Ја сам дужан да престанем да хоћу?

Разуме се, немогуће је немати жеље – једино мртав човек не жели ништа. Чак су и велики Светитељи имали велике жеље… Какве? Да испуне вољу Божију. И иако су Светитељи обично по смирењу уступали, међутим, када се дело тицало воље Божије они су остајали непреклоњиви. Били су непоколебиви тако да чак и ако би се цео свет обрушио на њих, они не би изменили свој став.

Сетимо се шта је говорио Свети Козма Етолски: ‘Када видиш Турке и они ти траже сребро, дозволи им да га узму; они желе земљу – дај им поља; дозволи им да узму све и не противи се. Само своју душу не дај Турцима’. У томе си дужан да останеш непоколебив.

Ти си дужан да научиш шта значи ‘НЕ‘ и одговориш свему што посеже на твоју душу са- ‘не’. На жалост, у наше дане многи тинејџери говоре: ‘… па то су моји другови – шта ја могу да урадим? То је моје друштво – како могу да им кажем ‘не’? Зар да их разочарам и пођем насупрот?’

***

Овде не може бити два мишљења. Постоје одређене границе у нашим односима са људима. Као што изрека говори: нећеш дозволити коме год да легне у твоју постељу? Да, он може да уђе у твоју дневну собу, чак да прође до кухиње, али му није дозвољен приступ у твоје личне просторије. Странци просто не могу да уђу тамо. Постоје одређене границе и ми говоримо: ‘Не, овде не можете да уђете’.

Неопходно нам је да научимо да означимо ове границе. И, као што смо већ говорили, истинско смирење човеку дарује личност – личност изузетно јаку, али ни за кога опасну. Таква личност никоме не штети, као што и Сам Бог Који управља светом никоме не наноси штету.

Бог нам је дао слободу да радимо све што желимо. Имамо слободу да Га одбацимо, вређамо… Он нам је дао ту слободу јер Он нема осећање незаштићености. Смирени човек такође нема осећање незаштићености, он није склон подозривости или слабости; он другим дозвољава да поступају како желе, али сам остаје непоколебив у својим одлукама. Он је сигуран и зато никоме не смета.

***

Егоистична самоувереност постоји у случају када човек говори. ‘Могу да урадим све сам и нико ми није потребан’. Али не и у случају када говорите: ‘Уз Божију помоћ ћу урадити; покушаћу да то учиним и молим Бога да ми помогне…’

На пример, говорите: ‘Желео сам да положим те испите; урадио сам све могуће, учио сам, у свему сам поступао као што је било потребно, али нисам успео’. То је оно што открива вашу унутрашњу природу као духовну здраву. Да, ви осећате разочарење – то је људски, али нећете осећати чамотињу (униније) или очајање и одбацити све. Говорите себи: ‘Добро, прихватам овај неуспех, гледам на неуспех као на потенцијални резултат. Он ме не плаши, не изазива панику код мене. Неуспех ме неће удавити. То је дозвољено, сусрести се са неуспехом, јер он нема увек негативне последице… Човек сам, ограничен у својим могућностима, нисам идеалан, нисам свемогућ, не могу да постигнем све…’

Ето зашто чак и када су Светитељи грешили, имали су снаге да поново устану, једноставно и са здравим односом; ако су грешили, кајали су се из самих дубина свог срца и тако до саме смрти, али се никада нису предавали осећању притиснутости и депресије. Ми, када је у нама грех, почињемо да се бавимо мучним самокопањем и кидањем као да је грешити нешто страно за нас…

Зар ви заиста сматрате себе толико важним и непогрешивим да сте рачунали на то да никада нећете грешити и ни у чему нећете погрешити?

Грех и грешка стоје поред нас у сваком трену; они су ‘помешани’ у нама. То је уобичајена ствар за наше стање и зато чак и скромни човек треба да буде опрезан. Он ће рећи себи: ‘Еј, морам да будем опрезан и не излажем себе опасности’. Смирени човек ће поступати опрезно, док ће у исто време надмени рећи да нема никаквих проблема, а затим – буп – и пада…

Живети у Христу не значи да ћете моћи спокојно да ‘преспавате’ цео свој живот и да ће све ићи глатко, без икаквих брига. Не. Живот у Христу пролази у озбиљној борби; дужни сте да за своју слободу платите крвљу. Речи: ‘Следићу за Христом’ није тако једноставно испунити и у томе нема ничег чудног. Живот у Христу захтева много, понекада јако много. Да би се такав живот стекао, неопходно је уложити све своје снаге…

Другим речима, не седите, опуштате рамена и не очекујете од судбине да ће вам дати оно што желите.

Борите се. Живот у Христу је борба.

[JESSY]

РАЗВОД – БРОДОЛОМ У СИГУРНОЈ ЛУЦИ

Брак – то је уистину величанствено путовање. Човек испред себе ставља Бога, узима другу особу за сапутника, воли је, сједињује се с њом, и они живе заједно цео живот. На том путовању они се сусрећу са много чиме: са великим радостима, великим жалостима, временима мира, али такође и са временима смутње и збуњености. Нажалост, у нашој земљи (Кипру) се у последње време појавио велики проблем – распад породице. Пропада сваки трећи брак, а то значи да смо у кризи. На нас, као духовнике, пада одговорност да разматрамо, у најмању руку, већину тих случајева.

Да се разумемо, ниједан брак се, наравно, не распада због неког злог предумишљаја супружника: то нису лоши људи, не желе зла ни својој породици, ни детету, не желе да пролазе кроз бол растанка, али се, нажалост, често налазе пред тешким избором мањег зла. Испоставља се да је мање зло развод.

Посматрајући те људе и породице, анализирајући њихове приче, дошао сам до закључка да највећа опасност по њих није пучина, већ сигурна лука. Зашто? Зато што је свако на опрезу када се налази на отвореном мору, све време пази и бди, труди се из све снаге. Када је тешко, сви смо на опрезу. А када пристанеш у луку и видиш да је све у реду, тада почињеш да узимаш све здраво за готово и тада брод може почети да тоне, а да ти то ни не приметиш.

Свети оци Цркве су се плашили сигурне луке. Свети Јован Лествичник каже: «Бој се да не потонеш у луци.» Зато што су тоњења у луци неочекивана и оштра, и тешко је спасити се, јер сви спавају и нико не разуме да у сваком тренутку може постати бродоломник. Навешћу једноставан пример.

Колико ли је само породица почело свој заједнички живот предивно – првих десет година су се старали да добију децу, подигну их, осамостале их, трудили су се да нађу свој стан, купе добра кола. И ето, купили су стан, добили децу. И чим су закорачили у свој нови дом и рекли: «Слава Богу, коначно смо у својој кући!» – одмах је њихов брак почео да се распада. И мислиш: толико труда, толико мука и да све сад пропадне? Зашто се то дешава?

Зато што људима у браку прети огромни непријатељ (као и у духовном животу) – а то је небрига, лењост, заборав. Људи заборављају да је њихов брак попут цветића у саксији и да га морају стално заливати и неговати. И ако га заливаш одвише – увенуће, стога мораш бити пажљив: дај му све што му треба, све што му је на корист, све што је здраво и уравнотежено, како би цвет био свеж и дао плодове.

У нашој земљи породице и њихови односи су под нападом, баш зато што су у сигурној луци и заборављају да по сваку цену морају бити на опрезу и жртвовати се за ближње: муж мора стално да се жртвује ради жене, а жена ради мужа; они морају пружати једно другом оно што им је истински потребно. А ако ми почнемо да се бавимо нечим другим, јер се осећамо сигурно, па макар то била и деца, онда ћемо их нехотице претворити у саучеснике у распаду везе њихових родитеља.

То је тако зато што мужеви (то је велики минус за мушкарце и нека ми за ово опросте) осећају велику радост због рођења деце, и у једном тренутку почињу да малишанима дају сву своју љубав, бригу и нежност, заборављајући притом да су деца потекла од мајке, и да пре свега треба да обраћају пажњу на своје супруге, па тек онда на децу.

Иако, разуме се, ниједна мајка то не би признала. Ако јој кажете да се проблем ту скрива, она се неће сложити са тим:

– Није ми жао, и ја волим своју децу и она су за мене важнија од свега!

Тако осећа њено мајчинско срце. Али упоредо са мајчинским осећајем наставља да постоји и женска природа, која тражи оно што јој припада, која чека од мужа брижност, нежност, разумевање, приврженост, љубав која би је надахњивала да настави даље у правилном смеру, носећи на својим плећима велики подвиг подизања деце и вођења домаћинства.

Када нам се људи обраћају с потешкоћама, често им изгледа да су се њихови проблеми изненада појавили, као гром из ведрог неба. Ти га питаш:

– Зашто се то десило?

А он одговара:

– Ма, како је то могуће? Ја сам поштен човек! Радим дан и ноћ, сав новац дајем породици. Они имају све што им треба, ничим их нисам увредио. Радим два посла, чак три, да задовољим потребе породице, немам никакве везе са стране!

И одједном он види да му се породица распада, а он нема појма због чега. Заиста смо пуно пута видели да се то дешава, као што рекох, као гром из ведра неба, као да се човек буди из сна и забезекнут, види како ватра гута његову кућу. Али то се не дешава преко ноћи. А он није разумео, ни приметио да је зло почело много пре.

Болест која доводи до распада везе међу људима улази у наш организам много раније, она се постепено развија, а човек види само њен резултат. Људи то не осете, јер се налазе у сигурној луци и верују да је тамо све како треба да буде, али нажалост ту се налази и много притајених болести. И ништа од тога нас не тера да се тргнемо, да помислимо: «А можда и није све тако сјајно у мом браку?» – јер сви ми мислимо да је то што радимо довољно да веза остане жива.

Тако лука представља опасност за супружнички однос и за односе родитеља и деце. Често видимо родитеље, који изненада откривају да њихова деца имају озбиљне проблеме (није битно какве: психичке, друштвене, личне), или да су направила огромне грешке и почињу да јадикују:

– Ама, како је до овога дошло? Он је био тако добар! Зашто се моје дете дрогира?

Зашто оно то ради? Па, зато што су родитељи мислили да су у сигурној луци и да је све одлично, супер и да се ништа битно не дешава. Он није имао благу забринутост за то како живи његово дете. А да ствари буду још горе, убеђивао је себе: «Радим оно што је најбоље за децу, добар сам родитељ, добар отац, све им дајем. То значи да се у нашој породици неће појавити проблеми, као код других.» И често после чујемо:

– Овако нешто нисам очекивао! Моје дете да уради тако нешто? Да се то мени деси? Никада ми то није било ни на крај памети!

А то је наша грешка, јер нисмо тако нешто никада очекивали. Јер нас је лажна сигурна лука уљуљкала. Легосмо и заспасмо у заблуди да је све добро: «Све радим одлично и све им пружам што је неопходно, значи да ће све бити добро.» И ниједанпут се нисам забринуо, нисам посумњао у себе и своје поступке. Нисам се запитао: «Добро, а да ли су друга деца, коју муче проблеми, толико гора од моје?» Не, нисмо се запитали. Убеђени смо да се нама ништа неће десити.

Морамо бити благо забринути, како је говорио старац Пајсије. Он је увек говорио о томе – не о стресној и нездравој бризи, већ о благој, тихој, спокојној бризи, која се ослања на Бога, али потребна нам је усто и блага сумња у своје могућности. Не брига као део комплекса ниже вредности, већ та о којој су светитељи говорили: сви смо ми само људи. Наша дела су запечаћена нашом људском несавршеношћу. Ми не знамо све. Мислимо да је то што радимо добро, али да ли је то тако? И да ли је то наше добро, довољно добро? Да ли је све заиста тако како ја мислим да јесте и како желим да буде? Ми то не знамо.

Ако будемо имали благу забринутост, увек ћемо бити спремни да саслушамо другог, да поразмислимо, да сагледамо да ли је заиста све тако како ми ми мислимо. Признак је егоизма ако се човек не брине ни за шта што ради – осим ако се не ради о особи са психичким проблемима или која је под превеликим стресом. Такав човек мисли да је све добро, да он све контролише, да он све ради на најбољи начин и да му уопште не треба нико други коме би могао да се обрати за савет, а не пада му на памет ни да сам проанализира то што чини и како све то заиста изгледа.

У духовном животу то је погибељно и свети оци називају почетком прелести то стање када мислиш да је све добро и да не треба да провераваш ништа што чиниш. А како је то видео апостол Павле? Он је био највећи апостол, који је позван, не кроз проповед другог апостола, већ путем Самог Христа, јер Сам Христос му се јавио и подучавао га. Без обзира на то, он је говорио:

«Али вам дајем на знање, браћо, да оно Јеванђеље које сам ја јавио, није по човеку. Јер га ја не примих од човека, нити научих, него откривењем Исуса Христа. Јер сте чули моје живљење некад у Јеврејству, да сам одвише гонио Цркву Божију и раскопавао је. И напредовах у Јеврејству већма од многих врсника својих у роду свом, и одвише ревновах за отачке своје обичаје. А кад би угодно Богу, који ме изабра од утробе матере моје и призва благодаћу Својом. Да јави Сина Свог у мени, да Га Јеванђељем објавим међу људима незнабошцима; одмах не питах тело и крв, нити изиђох у Јерусалим к старијим апостолима од себе него отидох у арапску, и опет се вратих у Дамаск. А после тога на три године изиђох у Јерусалим да видим Петра, и остадох у њега петнаест дана (Гал. 1, 11–18).» То јест, он је то учинио како би Петру испричао све што је видео и како не би случајно у нечему погрешио, да његов пут и борба не би били узалудни.

Богоносни апостол, будући убеђен у своју мисију, проповед и пут од стране Самога Христа, није се задовољио тиме, већ је пошао да тражи Светог апостола Петра да би га упитао: «Да ли ја правилно поступам? Да ли то треба да радим?»

Мислим да је то речено ради свих нас, како би сви ми имали благу забринутост за своје породице, своје домове и како не бисмо осећали самодовољност код таквих важних питања. А кога ми да упитамо? Не комшију ваљда, не треба ићи по комшилуку и питати друге да ли смо добри људи. А и шта нам на то наши суседи могу одговорити?

– Ама, добри сте!

Уколико нам тако не одговоре онда ћемо засигурно престати и да им називамо добар дан. Или, ако се неко усуди да нам каже истину у лице, рећи ћемо:

– Како га само није срамота да такве ствари прича о мени! Ма, он ми просто завиди!

Па кога онда да упитамо? Своју супругу, децу. Француска пословица гласи: «Ако хоћеш да сазнаш да ли си свет, ти упитај слугу свог.» Он је једини који ће ти рећи да ли си свет. Или питајте своју кућну помоћницу. Питајте је:

– Реци ми, сестро драга, да ли сам ја свет човек?

Баш ће да ти каже… Па кога онда да питамо у нашој породици? Само немој овако да поставиш питање:

– Реци ми, љубљена жено моја, а да ли сам ја добар као супруг?

Ајде добро, може и тако, зашто да не? Него нешто мислим да је у браку потребно да се научимо великом умећу тумачења сигнала које нам шаље друга страна. Дете нам можда не говори директно о својим проблемима, али се труди да нам пошаље хиљаду сигнала на час – не преко СМС-а, већ својим понашањем, безобразлуком, ћутњом и побуном против нас.

Исто то важи и код жене. Њој можда фали смелости да нам у лице каже: «Не свиђа ми се овај твој поступак.» Али ми морамо да будемо спремни да је саслушамо, како би нам она рекла све што жели кроз своје држање или израз лица.

Морамо да се научимо великој вештни разумевања и слушања другог. А ко слуша другог? Онај који ћути, који престаје да прича, престаје да износи своје аргументе итд., то јест, онај који сам заћути и допушта другом да говори. Нажалост, имамо велике проблеме у том пољу. Не учимо да слушамо друге људе, јер не осећамо потребу да их саслушамо.

Знате ли колико често ми се обраћају млади људи са великим проблемима повезаним са наркоманијом? Родитељи их доводе. И родитељ зна да дете има проблем, јер га је сам довео к мени. Али креће одмах да ми диктира и тврди да оно нема никаквих проблема.

– Ма, ништа му не фали! Мало је пробао дрогу! А и није се дрогирао зато што је у проблемима, већ просто тако да се забави.

Пробај да убедиш тог човека да његово дете има проблем! Како да му његово дете каже да је у невољи, када овај живи у делиријуму свог егоизма и никада није спреман да саслуша другог? А како да саслуша своје дете, жену, ако се он стално налази у том стању делиријума и убеђује себе у супротно само да не наруши свој блажени лажни свет у сигурној луци, коју је сам створио?

Јер наше сигурне луке су често измишљене. Ми их сами стварамо и мислимо да су оне наше уточиште. То јест, око нас бесни бура, а нас се то не тиче, ми живимо у дубоком сну и немамо појма шта се заиста догађа, јер све посматрамо како нам је ћеф. И наша измишљена сигурна лука претвара се у најстрашнију опасност где све може поћи по злу, а нас баш брига за то. А када се пробудимо, испоставља се да је већ исувише касно, тада падамо или у очајање или нас обузима бес – упадамо у две крајности: или у суровост и нечовечност, или у очајање и безнадежност.

Спокојство, хладнокрвност и уравнотеженост средњег пута, што је једна од карактеристика скрушеног човека, нестају јер, као што је говорио старац Пајсије, тад почиње бесконачан низ питања «зашто»:

– Зашто се то десило? Зашто је он то урадио? Зашто ме је издао? Зашто мене? Зашто ме нико не разуме?

 Тако човек улази у зачарани круг безбројних питања, којима нема одговора, ни краја и која постоје само зато да би нас мучила.

Имајући на уму ту огромну одговорност, коју сви носимо као родитељи, као породица увек треба да будемо на опрезу и никада се не смемо смиривати мислима да је све у реду. Да, радоваћемо се, уживати у тренуцима мира, среће, окусићемо сва блага коју нам пружа наша породица, деца, брак, нећемо допуштати да нас бриге нездраво преплаве и да нас доведу до болести. Али истовремено смо увек дужни да пратимо да ли добро поступамо, да ли све иде како би требало, да ли сам ја такав какав треба да будем, пружам ли другима оно што они желе? Обраћам ли пажњу на сигнале које ми шаље моја породица, жена (муж), деца? Слушам ли себе самога? Ако будемо тако поступали, бићемо духовно бодри и моћи ћемо у било ком тренутку да превазиђемо разне потешкоће.

Знате, један од највећих проблема у породици је то што се бојимо да откријемо другом оно што нас мучи. Навешћу пример. Долази жена и каже:

– Знате, један човек на послу (у аутобусу, у улазу) ми се неприлично удвара (или нешто горе) и не да ми мира. У тешком сам положају, у искушењу, и увиђам да немам довољно снаге, да већ почињем да се колебам и стога се бојим.

Врло вероватно, највероватније, ви ћете јој рећи:

– Испричај то свом мужу!

– Ама, како да му то кажем? Он ће убити мене, или њега!

А зашто? Зато што не може то да чује.

Други пример. Долази нам дете и признаје да се дрогира, а ми му кажемо:

– Испричај то родитељима!

– Како да им кажем? Мама то неће издржати! Дићи ће руку на себе! Или ће ме убити.

Често смо били у таквим ситуацијама. Неколико пута сам поклекао искушењу и испричао све родитељима. Тада сам био неискусан и направио сам много сличних грешака. Рекао сам момку:

– Ајде добро, ако немаш храбрости, хоћеш ли да им ја све испричам?

– Да, оче! Ти им реци!

Испричао сам им. Али, Господе помилуј, шта се све ту није издешавало и шта све није речено!

– Доста је, кћери, заустави се! Смири се! Буди хладнокрвнија!

Ништа не помаже… Она му је још и посмтрни говор одржала:

– То је то, он је умро, умро!

– Па није умро, кћери моја! Опскрби се стрпљивошћу, хладнокрвношћу.

Посматраш их тако: један упао у немоћ и чупа себи косу с главе, а други је спреман да га убије!

Како можеш да саздаш породицу и да је сачуваш на тај начин? А како да тако не реагујеш кад си све те године провео опијен слатким убеђењима да си добар отац, добар муж, да је све у реду и да се твој бродић укотвио у мирној луци?

Нажалост, та лука је често врло опасно место и управо се ту дешавају најгори бродоломи. Хајде да увек негујемо благу забринутост – не за друге, не да би их шпијунирали, већ за нас саме. Треба да се испитујемо, да сумњамо у себе и да тако будемо спремни да се уравнотежено и хладнокрвно, ослањајући се на Божију љубав, сусретнемо са свим недаћама породичног живота. Молим Бога да вас све благослови, да благослови ваше породице, децу, све људе и да вас сачува од сваког зла!

 

[JESSY]

Mitropolit Atanasije objasnio kako HRIŠĆANSTVO gleda na NEŽNIJI POL

 

Veliki je značaj ženskog načela u stvaranju. To se ispoljava na svim nivoima ljudskog postojanja, kako ličnog, tako i društvenog. Žena deluje na sasvim poseban način: ona čisti od zla kao neki filter. Ženska priroda je Božija tvorevina.

Кad čovek proučava svet Božiji vidi kako je Bog sve premudro uredio. Isto se u još većoj meri odnosi na samog čoveka: i u biološkom, i u psihičkom, i u duhovnom smislu, i sa bilo koje tačke gledišta. Кako na muškarca, tako i na ženu.

Velika je stvar da čovek nauči da razume svoju ženu: da zna kako da je obraduje, kako da postupa da ona bude zadovoljna i srećna. Jer, žene imaju svoj, poseban jezik, i čovek treba da uči da sluša i da razume svoju ženu. Ovde se ne radi o rečima, nego o tome da čovek treba da razume više nego što reči mogu da kažu – mnoštvo neprimetnih, ali važnih sitnica.

Treba veoma dobro poznavati duševno ustrojstvo svoje supruge – ne samo konkretne žene, već ženske prirode uopšte, isto kao što i žena treba da razume osobenosti ustrojstva muške duše. Muž često ne može da shvati da je ženska duša složena kao lavirint i zbog toga mu biva teško. Nije lako pronaći pravi put u lavirintu! Čoveku nije lako da uhvati nevidljivo i neizrečeno u onome što vidi ili čuje, da shvati ono što se samo podrazumevalo.

Žene uvek deluju različito od muškaraca. Tako je uredio Sam Bog, jer je žena – majka. Ona se odlikuje tananošću, uređenje njene duše je beskrajno složeno, zato što joj je priroda poverila takav zadatak. Žensko prisustvo predstavlja drugu notu u samoj prirodi. Кad čovek stupa u brak treba vrlo dobro da razume da se ne ženi da bi imao decu. Žena nije aparat za rađanje dece koji se kasnije stavlja na policu uz divljenje deci koju je proizvela na svet. To je greška koja razara ljudske odnose supružnika.

Кad se u Novom Zavetu kaže da žena treba da se povinuje svom mužu, smisao nije taj da žena treba da postane muževljeva robinja. To znači da žena treba da se odnosi prema mužu s ljubavlju, da treba svom dušom da prihvati svog supruga. Apostol Pavle uči da žena treba da se povinuje mužu, a da muž treba da voli svoju ženu kao što je Hristos zavoleo Crkvu; onaj ko voli svoju ženu, voli sebe. Apostol Pavle ima u vidu specifičnosti oba pola.

Mužu je potrebno, u skladu s njegovom muškom prirodom i ustrojstvom, da ga žena voli, da ga ne odbacuje, da ne sumnja u njega.

Ne zato što je bezgrešan, već zato što mu je potrebno da čuje lepu reč, da čuje ono što će mu dati snagu za dalji život. I ako greši to mu treba reći s velikom dobrotom i blagošću. Isto kao što je ženi po njenoj prirodi i ustrojstvu potrebna ljubav supruga i to da s njegove strane oseća toplinu i nežnost: tako je stvorena po svojoj ženskoj prirodi. Muž treba da voli ženu i da se odnosi prema njoj s nežnošću, a žena treba svom dušom da ga prihvati i da mu se povinuje – ne iz ropskog osećanja, već iz odanosti.

Povinovanje u braku znači da čovek prevazilazi granice svog ja: usavršava se odsecajući sopstvenu volju. Uvek deluje iz ljubavi prema Hristu. U čoveku ne treba videti tiranina, gospodara i vlastelina; u svakom treba videti Boga: "Blago čoveku koji svakog čoveka poštuje kao boga, posle Boga."

Povinujem se suprugu iz ljubavi prema njemu, kao što se povinujem Hristu, zato što Ga volim. Moje povinovanje je nit koja me povezuje sa Hristom i s večnim životom. Povinujući se suprugu, žena nalazi svoju slobodu, svoje lice, svoje ispunjenje.

Muž je glava žena kao što je Hristos Glava Crkve i Spasitelj tela Crkve. To ne znači da je muž iznad žene, ili da je žena gora od muža, već, kao što je rečeno u knjizi Postanja: i Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu (1 Mojs. 2: 22). On je to učinio upravo zato da bi žena osećala da s mužem čini jednu celinu. Bog je to učinio još i zbog toga da muž ne bi rekao sebi: "Tuđa mi je, nemam nikakve veze s njom: ona je jedno, a ja sam drugo."

Bog je uzeo rebro od muža, i Adam je ugledavši Evu, rekao: "To je kost od kostiju mojih i telo od mog tela, zvaće se žena." Odnosno, ona nije tuđa, već je moja, ona je isto što i ja sam! Evo odakle potiče težnja jednog prema drugom: jer dvoje je nastalo od jednog.

"Ot rebra jego vossozdavij ženu, i sprjagij jemu pomoščnika." ("Onaj koji je od rebra njegovog stvorio ženu i upario s njim pomoćnicu.")

Zaprega je par upregnutih. Odnosno, Bog je uzeo ženu i muža i upregao ih je zajedno u bračnu zapregu kako bi ovi ljudi zajedno nosili krst i teret svog braka. To nije kazna, već put; idući njim supružnici treba da ostvare vezu s Bogom. Hristos je Glava Crkve i Glava je trebalo da služi Svojoj Crkvi, da je spasava, a ne da je ugnjetava. I On je spasava, prinoseći Sebe na žrtvu, za nju je razapet i za nju je vaskrsao. Tako je i muž postavljen da bude glava žene da bi je štitio, da bi joj služio, da bi je čuvao žrtvujući se, i ako je potrebno, da bi umro za nju i za svoju porodicu. Apostol Pavle kaže da je muž glava žene (Ef. 5: 23). A jedan mudri starac dodaje: “Da, ali je žena srce muža.” Isto kao što telo bez glave nije telo, tako je i bez srca mrtvo, ukočeno i hladno.

Dakle, ženino povinovanje mužu znači da ona prihvata njegovu žrtvu, zaštitu i služenje, njegovu težnju da je čuva, i ako bude potrebno, da umre za nju. A muževi treba da vole svoje žene kao što Hristos voli Svoju Crkvu. On je nije zavoleo zbog toga da bi Mu ona služila, već da bi je osvetio i očistio – da bi nas priveo Sebi proslavljene Njegovom slavom, kao one koji su bez greha, poroka i nečistote; da bismo bili sveti i neporočni pred Njim.

Zato i muževi treba da vole svoje žene kao sopstveno telo: onaj koji voli svoju ženu, voli sebe.

Nema ničeg čudnog u tome da voliš i poštuješ, a ne da gušiš svoju ženu, jer je tvoja žena – ti sam. Da li voliš svoje telo, brineš se za njega, pružaš mu odmor i neguješ ga? Isto tako, kaže apostol Pavle, treba da voliš i braniš svoju ženu, da se brineš za nju i da joj služiš, jer ona nije nešto tuđe, već tvoje sopstveno telo, ti sam.

U supružničkom životu se muž i žena duhovno srastaju, i u ovom jedinstvu nema i ne može biti nikakve podele. Ne može se duša odvojiti od tela. Isto tako i supružnici, kao duša i telo, treba da budu tako povezani da ih ništa ne deli.

Кad Crkva kaže da žena u svemu treba da sluša muža i da je muž glava žene, ovde se ne radi o tome da je žena muževljeva robinja koja nema razum i volju, već naprotiv, o saglasnosti bračnih drugova. Jer čovek u poslušanju stiče svoju najveću slobodu. Potčinivši se drugom dobrovoljno i svesno, postaćeš svesilan i zaista slobodan. Poslušanje je velika stvar! Onaj ko se sam potčini zbog ljubavi prema Bogu, shvatiće šta je život, šta je sloboda, šta je radost!

Dakle, dvoje se ujedinjuju i uče ovoj velikoj tajni: žena da podržava svog muža, a muž – ženu. Muž treba da shvati da će kod kuće, u ženinoj blizini, naći mir. To mu je neophodno po prirodi. A žena treba da nauči da bude radost i uteha svog muža.

Žena treba da oseća da je glava, odnosno muž, tankoćutan i pažljiv prema njoj, da se brine za nju, da je poštuje i ceni. Кao što se mozak brine za telo, tako muž treba da se stara da njegova žena ne bude sama.

Sve to se ne uklapa u obične ljudske predstave, jer ima drugu dimenziju: Hrista i Crkve. Кad se u temelju bračnih odnosa nalaze Hristos i Crkva, ovi odnosi se produbljuju i osvećuju, u njima se otkriva onostrana perspektiva, koja seže u večnost. Njihov cilj je da dovedu muža i ženu do Hrista, do sjedinjenja s Njim.

[N.Petrovic]

  On 14. 8. 2020. at 12:51, JESSY рече

може ли још текстова...? 

Expand  

Uskoro...

[JESSY]

  On 30. 8. 2020. at 10:09, N.Petrovic рече

Uskoro...

Expand  

[JESSY]

митрополит Атанасије Лимасолски: О НАРКОТИЦИМА

Проблем наркотика више није пред вратима нашег дома, он је ушао унутар њега. То је превелики проблем. Наркотици не само да убијају човека физички, већ, што је главно, растурају његову душу. Проблем није само у нарко-дилерима или лошем друштву или лакомислености младости. Он је много дубљи, у људској души.

Ово је онтолошки проблем. Омладина, пролазећи кроз искушења и мучења, покушава да нађе смисао живота. На сопственом искуству, у својој породици искусивши да је живот лош, разочаравши се у све нас, уморни, намучени и изранављени реалношћу у којој живе, они прибегавају наркотицима како једином једноставном решењу.

Али, уколико је човек дошао до тога да је постао зависан од ових ствари, значи да је искусио ад усамљености. Узрок је недостатак заједнице, немогућност општења са другим човеком, али и то што у његовом животу нема основних компоненти које га чине: оца, мајке, браће, сестара, породице, Бога – Небеског Оца човека. Он не зна за Царство Божије, за ову велику реалност, пред којом су све наше тешкоће ништавне.

Треба да се запитамо: који је прави разлог пада ове деце? Треба се замислити како да гледамо на њих. Можда су они сами криви што узимају наркотике?

Човек се не рађа као наркоман. Али, ако и друштво, па и Црква – сви без изузетка – толеришу овакву ситуацију, која дете привољева ка наркотицима, или чак и потпомажу томе, тада ћемо пре у њему видети жртву, а кривци ћемо бити ми. Неопходно је схватити да проблем наркоманије није у наркоманима, већ у нама самима. Ми смо то дрво које рађа такве плодове.

Када одгајамо човека, разочаравамо га – нашом безосећајношћу или пак тиме, на који начин узимамо учешће у његовом животу – ониме шта очекујемо од њега?! Ако разарамо свој дом, своју породицу, није зачуђујуће ако је крај трагичан. А треба се учити да изграђујемо (дом и породицу), учити се да разговарамо једни са другима, да градимо топлину дома, савлађујемо себе у браку, да би наша деца расла уравнотежено и потпуно, да би увек имали ту велику утеху: отац и мајка, сједињени љубављу, благословеним породичним односима, свакодневним присиљавањем себе ради добра деце.

Држава и друштво непрекидно занемарују човека, не сматрају ни за шта све оне темеље и потпоре које су у младости тако потребне човеку, да би ојачао. Шта произилази из свега овога? Очигледно: нихилизам. Млади човек као одговор такође све несматра ни за шта, никоме не оставља место у своме унутрашњем свету. Али како да стане на ноге? Како да живи, а да нема на шта да се ослони?

Тако их ми приклањамо да почну да узимају наркотике! Учинили смо све да би ову децу лишили смисла живота, да их отргнемо од природног тока, од отачког предања, од њихове везе са Небеским Оцем, са Богом.

Блаженопочивши старац Пајсије је говорио да је потребан најјачи наркотик, да би се прекинуло са узимањем наркотика, а то је – Христос! То је опит Свете Литургије, опит личне везе човека са Богом. То је сусрет са Христом у сопственом срцу. Овај је опит толико велики да се све пре њега помрачује у поређењу са њим. Он тако преиспуњује човека, да у њему уопште не остаје празнина коју би испунили смеће и отров. Борити се са наркотицима једино таблетама – само још јаче рањава човека. Овај је проблем болан и тежак. Као што је познато, нама одговара свако нарушавање закона природе и природног поретка ствари. На крају крајева природа ће се осветити за себе човеку. Тако је и са наркотицима: то је казна родитељима за оно што нису учинили, што је упућено свима нама у односу на децу.

Трагично је уколико покушамо да лечимо симптоме, а не узроке. Тако ми данас покушавамо да залечимо ране које су наркотици нанели, не протествујући против онога што изазива њихову употребу.

Будимо опрезни. Узнемиримо се „добрим узнемирењем“, како је говорио старац Пајсије. Загледајмо се у себе, предајмо себе суду других. Почујмо нашу децу, погледајмо шта се дешава, да не би смо обмањивали сами себе. Почнимо да поправљамо сами себе – то ће бити најбоље за нашу децу, јер су она плод тога, како ми живимо. Почнимо да лечимо себе, да би смо поправили наш однос са сопственом децом. Тада ћемо припремити добру подлогу, на којој ће израсти добра стабла и она ће нам донети добар род.

Дакле, јасно је да моралне поуке, опште флоскуле, научни закључци неће убедити омладину у неопходност тога да се држе даље од наркотика, када су њихово дејство у свој силини већ искусили на сопственом искуству. Не мислим да је на тај начин могуће утицати на било кога. Неопходно је нешто јаче од наркотика, да би се отргли од њих. Свети Јован Лествичник говори: „Гаси љубав љубављу“, односно, телесну љубав гаси љубављу према Богу. Духовни живот није одрицање од осећања, већ њихово преображење. То јест. Треба узети човека, онакав какав он јесте, са свима страстима и преобразити га у светлост Христову. Тада му ништа не може одолети. У Цркви живи Христос, који исцељује човека.

Не боримо се са некаквом прашином, са нечијом лошом навиком, већ за самог човека, да окуси сладост слободе, за коју га је Бог створио. Људима недостаје Христос: Он је алфа и омега нашег бића. Деца, па и ми сами, беже незнано куда и тако постају робови ствари. Али уствари, нама је потребно само једно: наш Христос, наш мир, наша слобода. Омладина је не тражи на овим путевима, али ми из искуства знамо када ови младићи нађу мир, нађу Христа, тада ће они заиста наћи себе и схватити узвишеност свога постојања.

Ово је наша заједничка одговорност, свих по узрасту старијих, да будемо истински људи. Не такви да се гађамо таблетама, већ људи речи, испуњени љубављу, преданим делу, ћутању, смирењу, тој истини, којој нас учи Јеванђеље и коју млади човек тражи у свакоме са којим се његов живот укршта. Тако млади људи могу да нађу потпору и смисао свога живота. Најважније је наћи смисао живота, а када га нађеш, све остало ће постати беспотребно.

Наркотици нису само велика лаж, не само обмана и замка, већ и страшно ропство. Апостол Павле значајно говори: ко је чиме побеђен, томе и робује (2Пет. 2, 19), односно, која страст побеђује човека, та га и поробљује. Бог је постао човек, да би нас ослободио од проклетства закона Својом Часном Крвљу. Али долази велики диктатор, ђаво – наше „ја“, наше окружење, наше страсти и опет нас обезглављују и чине својим робовима.

[JESSY]

Божији човек мора бити мудар, не сме бити наиван. Под „мудрим“ овде, наравно, не мислим на мудрост овог света, већ на духовну мудрост. Мора бити паметан, пажљив, његове очи, као што се каже, морају бити широм отворене како би могао да изађе на крај са разним искушењима и изазовима и свим што стане пред њим. Јер у животу наилазимо на многе замке, разне околности и искушења сваког минута искрсавају на путу и ако се због своје наивности или небриге излажемо опасности, онда упадамо у клопку и штетимо себи духовно, трпимо зло.

У „Отачнику“ се наводи да човек који се подвизава треба да буде мудрији од демона како би избегао њихово лукавство. Могу се видети многи људи који трпе зло не само у духовном, већ и у свакодневном животу због своје наивности. Ако знаш да је опасно, ако ћеш се преварити, упетљати, зашто јуриш тамо? Божији човек треба да поступа са великом мудрошћу и трезвеношћу јер постоје клопке, искушења, наше немоћи, страсти и зато морамо да бдимо.

Ко може молити Бога да му Он подари премудрост? Онај ко осећа да нема мудрости. Како ћеш молити Бога за оно што мислиш да имаш? И тај наш осећај, то духовно задовољство самим собом је огромна опасност у коју ми, црквени људи, често упадамо. Сматрамо за датост да знамо све, да немамо недостатака у духовном знању, благоразумности и мудрости и да су наша знања довољна за победу у духовној борби.

Треба препознати своју неразумност, недостатак мудрости, да ниси паметан, да мало знаш, да је мало шта у твојим рукама. Треба осећати потребу да те Божија мудрост окрепљује, и потребно је то осетити егзистенцијално, како би могао, када се обратиш Богу, да га молиш: „Боже, силно те молим: уразуми ме, дај ми мудрости да не грешим, да разликујем добро од зла, да чиним вољу твоју, да не падам у заблуду и не одвлачим друге у исту.“ Да то изговараш са болом и свим срцем.

Кад човек мисли да је свезналица, то је заиста блиско болести, и то је почетак безумља.

[JESSY]

Ава Исак Сирин је написао предивне књиге, подвижничка слова у којима каже: «Шта је то милостиво срце? То је срце човека које изгара за целу творевину, за све људе, за птице, за животиње, за демоне и за сваку твар, тако да када такав човек види или само помисли на поменуто њему из очију лију сузе.»

Зашто је то тако? Зато што је Бог такав. Бог љуби све једнако, без разлике и без изузетка – то је основна истина Цркве – нема ни најмање промене у љубави Божијој према свему створеноме. Колико воли нас, толико воли и демоне. Он на исти начин и потпуно воли човека, Богородицу, али и ђавола – без да некога воли више, а другог мање. Јер да Бог неког воли мање, а неког више, то би значило да је Његова љубав ограничена, да има меру, да има страсти, да трпи промене, да није савршена и потпуна. А управо то се дешава нама, који не љубимо Бога увек једнако. Сатана уопште не воли Бога, а Богородица га воли свим својим бићем. Тако га неки од нас воле 10 посто, неки 20 посто, а неки 100 посто и управо та мера љубави одређује наш однос са Богом, а то зависи од нас, а не од Бога. И то је оно основно што би свако требао да зна, да не би кривио Бога како друге воли више од њега или како се Бог на неког гневи више, а на неког мање.

[JESSY]

Атанасије, митрополит града Лимасола – Дубље значење Божића

Сваки пут када станемо пред Бога, било у молитви или црквеном празновању неког догађаја из Христовог живота, било да на други начин осећамо присуство Божије, догоде се две основне ствари, које су потврђене искуством Цркве и светитеља. Прво, имамо осећај радости, јер доживљавамо обилну Божију љубав према човеку. Он уводи наша срца у неизмерну захвалност, када, сразмерно нашем духовном стању, осећамо и Божији велики дар. Друго, налазећи се пред Богом ми, такође, стојимо пред неком врстом суда за наше поступке, који нас води ка спасењу, нарочито ако је то време празновања великих догађаја из живота Христовог. Заиста, сваки догађај у Његовом животу налаже нам усвајање критичног става према себи самима, који нас никако не води пропасти, већ спасењу.

Стога, ми се сећамо рођења нашег Господа у циљу да, са једне стране, искусимо Његову велику љубав и, са друге стране, искажемо велику захвалност за све предивне ствари којима нас је наградио. Уз то, овај догађај нас награђује на конкретан начин, јер нам је дата прилика да осудимо сами себе за време живота. Као што Свети апостол Павле каже: „Господ нам неће судити, ако сами себе осудимо“ (уп. Рим 2, 1с – прим. прев). Ако критикујемо наше поступке у овом животу, неће нам се судити у другом, јер је суд већ испуњен у овом свету.

Другим речима, сада када је Господњи празник пред нама, имамо прилику да критички сагледамо наше животе у контексту онога што је Господ учинио за наше спасење, нарочито када јасно знамо да Он ништа није препустио случају, већ све ствари управио као Господар историје, што и јесте. Он је тај који жели да све ствари у свету имају поредак какав имају, чак и до најмањих детаља. Он је тај који жели да се роди у једној конкретној години, на конкретном месту, укључујући све остале детаље који образују велики празник Његовог Рођења.

Сви светитељи су са расуђивањем сагледавали догађаје који се одвијају у њиховом животу упоређујући их са Христовим животом, доносећи суд самима себи. Слободни смо да верујемо да је хришћанин сваки онај који подражава живот Христов у мери у којој је то човеку могуће. Тада он (хришћанин, прим. прев) допуњује све празнине кроз милост и сажаљење Божије, а управо то чини унутрашњу духовну делатност сваког човека.

На овај празник, Црква непрестано слави Бога због Његове неизмерне благонаклоности према човеку кроз предивне химне, док у исто време трага за дубљим богословским значењем Његовог Оваплоћења. Не само Свети старци, већ и обични побожни људи имају конкретно искуство тог дубљег значења. Када се старац Јефрем Катунакиотис вратио са ходочашћа у Јерусалим, очекивали смо да буде опчињен искуством Голготе и Распећа. Но, он је био опчињен Пећином Рођења у Витлејему. О овом догађају је говорио: „Живећи у својој подвижничкој страћари у Катунакији, међу својим бедним стварима, мислио сам да сам нешто посебан. Али видевши где је Христос рођен, заиста сам духовно пао“.

Рођен у пећини, прогнан и презрен од човечанства, Христос је испунио највећи догађај у људској историји: Његово Оваплоћење. Бог је постао човек у потпуној тишини, понизности и крајности. Нико није знао шта се те ноћи збива, осим неколико пастира и мудрих људи из Персије. Овај догађај заузима своје место у потпуном сиромаштву и понизности. Стога, када год смо оптерећени нашим прохтевима и жељама, требало би да се нађемо пред Пећином Рођења, пред Оваплоћењем Речи Божије, да бисмо видели како изгледају наша дела наспрам онога што је Господ те ноћи урадио. Баш на тај начин ми доносимо суд о нашим делима. Са таквим ставом морамо критички сагледати наш читав живот.

Откако је Господ постао Човек и анђели запевали „мир на земљи“, Он нам говори: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач“ (Мт 10, 34). Зашто Господ доноси мач, када анђели певају о миру? Христос јесте Мир, који је дошао у свет и постао човек да бисмо ми били у могућности да га заволимо. Показао нам је да наш однос са Богом није идеологија, јер нико не може тако волети идеју. Човек може бити наклоњен некој философској идеологији, али нико је не може волети, јер та љубав није узајамна.

У животу Цркве се дешава потпуно супротно. Ми ништа немамо са философским идеологијама и Реч Божија није постала никаква идеја. Реч је постала тело. Логос се оваплотио да бисмо га могли заволети. Што пре почнемо да га волимо, пре ћемо бити способни да разумемо да је Он био тај који нас је заволео љубављу која је несхватљива: „Ми љубимо њега, јер Он први заволи нас“ (1Јн 4, 19). Ово је Тајна која се налази у Цркви. Разлог томе је што Христос, као мир света, постаде субјекат љубави, а не вере. На тај начин, човек је усмерен на трансцендентну веру и наду у циљу да остане у љубави. Како апостол говори: „Наду и веру ћемо одбацити и само ће љубав остати“, јер је љубав опитни, егзистенцијални догађај који помаже да човек схвати да је заиста у заједници са Богом. Ово је пут свих оних који Га воле до самог краја.

Првомученик Стефан је запечатио своју љубав подражавајући Господа. У Делима апостолским је записано да када је био ухапшен због проповедања Христа, његово лице беше као лице анђела током суђења. Осудили су га на смрт каменовањем као великог грешника, а ту казну је прописивао Мојсијев закон. Но, испуњен Духом Светим, Стефан се није молио само за себе, већ за читав свет и поред његове ужасне ситуације. На тај начин је он подражавао Христа, који се, умирући, молио за оне који су га разапели.

Међутим, откако је Христос дошао у свет и донео мир, милиони мученика су своје животе дали због вере у Њега и због истинске љубави према Њему коју су искусили. Љубав Христова је говорила у њиховим срцима.

Када прослављамо празнике посвећене светима и мученицима, не сећамо се само одређених догађаја из њихових живота. Сећамо се дана када су они дали суд о себи самима. Они су критички посматрали себе, а у истој линији са животом Господњим. Нису олако трошили дане. Светитељи су дубоко продирали у право значење њихових живота, критички проматрајући и осуђујући своје поступке. Са једне стране, Христа су созерцавали у јаслима, Његовој понизности и крајности, Његовој тишини и сиромаштву, одбијању и нанесеном му злу и, са друге, своја дела су упоређивали са Њим и широко их сагледавали.

Преко апостола и свих светитеља, Господ је открио да је немогуће да Дух Свети борави у нама, а да ми сами не убирамо његове плодове. Стога, Створитељ јасно наглашава да су плодови Духа Светог: „Љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање“ (Гал 5, 22с). Потребно је да те плодове тражимо унутар себе, јер они указују на присуство Духа. Након тога можемо проценити како духовно стојимо. Такво критичко процењевање је неопходно и спасоносно. Ако овакву навику уврстимо у живот током празничног периода, онда ће заиста она бити спасоносно за нас, јер ће дати јаку потпору духовној борби са кајањем и понизношћу и исправити наше путеве.

У исто време, таква навика ће нас водити ка тражењу Божије милости помоћу пута љубави. Што пре препознамо да смо ми заиста људи који живе у мраку, пре ћемо питати: „Господе, кога ће твоја светлост обасјавати, ако не оне који живе у мраку?“ Што пре схватимо да живимо у мраку, моментално ћемо се упутити на пут трагања за светлошћу. Па ипак, ако мислимо да живимо у светлости, онда никада нећемо видети истинску светлост, јер се задовољавамо оном коју можемо видети.

Извор: https://pravoslavie.ru/89452.html

[JESSY]

Свети Оци различито карактеришу Цркву, али сваки дан примећујемо да је Црква духовно санаторијум, болница у којој смо сви. Има лекара, медицинских сестара, браће лекара, има пацијената, има људи који су на интензивној нези. Ово смо ми. Али главни лекар овог санаторијума је Христос. Највеће чудо Цркве нису неки натприродни догађаји и чуда, већ васкрсење мртве човекове душе. Ово васкрсење се дешава у Цркви. А свети Јован Златоусти каже: „Да ли желите да вам покажем највеће чудо које се икада догодило? Дођите у храм и видећете велико чудо: како вук улази у цркву, а јагње излази, улази црни гавран, излази бели голуб, улази леш и излази младић “. Ово је Црква.

[JESSY]

Нађи у себи снаге да говориш: "Господе помилуј!"

Смирење је кротост, љубав и мир у дубини душе. Природно, живи смо људи и можемо се оклизнути у сваком тренутку. Међутим, кад се оклизнемо и паднемо треба бар да нађемо у себи снаге да кажемо: "Господе, помилуј! Опет сам се прогневио, изгубио сам контролу над собом, само сам ја крив за све, а не неко други." Наш разум треба да ради правилно и да поштено оцењује наше поступке. Важно је да научимо да имамо добре помисли, јер ако стекнемо лепо мишљење о људима наши односи с ближњима ће се постепено средити. Рецимо: "Да, нервира ме, има тако грозан карактер, али зашто сам подлегао томе и плануо? Све је зато што сам ја крив". Знате ли колико је човеку тешко да у тим тренуцима каже: "Ја сам крив"?

Кад научи да прекорева себе човек стиче правилан начин размишљања и добре помисли и постепено почиње да чини добра дела. Тако напредује у духовном животу. Не заборавимо да кличемо Богу "Оче наш", да смо Његова деца и да деца треба да имају Очев карактер. А карактер нашег Небеског Оца је љубав која проистиче из смирења.

Митрополит лимасолски Атанасије

из књиге "Оживи ме, Господе, по милости Твојој", Образ светачки 2019.

[JESSY]

Однос са Богом је веза љубави у којој та љубав нема граница. Она не подлеже никакавим схемама, нити програмима и не може да ишчезне. Она је огањ, пламен, који се разгорева у самој суштини човековог бића, и он не налази начин да изрази ту своју љубав. То не зависи ни од чега спољашњег. Онај, пак, ко све гледа и мери по спољашњем поретку ствари, вероватно се тако понаша и у својој породици, што наравно угрожава породичне односе, јер такав човек каже: „Зар нисам добар супруг? Како нисам? А ко ти даје новац са којим сваки дан одлазиш у продавницу?! Зар не стижем сваки дан кући на време? Не гледам друге жене! Никада те нисам ни грдио, а камо ли ударио! Зар не идемо свако лето на крстарење? Зар не излазимо сваког викенда?“

Другим речима, испуњавам читав списак некаквих правила и то значи да сам добар човек. Али оног тренутка када изађе на видело да је једна страна занемарена, или да има другу везу, њихов дом се руши, породица пропада, а онда се ти људи питају: „Али зашто?“ Не схватају да се такве везе не могу одржати некаквим рецептима које ћете добити од лекара или у апотеци. Нити било каквим испуњавањем правила – ако чиним то и то, онда је све у реду. Можете да испуните све наложено, али да све то буде узалуд. Исто као што је фарисеј испунио сав закон, али није нашао милост у Бога, а цариник, који се није владао по закону, беше оправдан и Богу мио. Дакле, питање је како човек ходи пред Богом, с каквим умом стоји пред Богом и да ли постоји живи однос, који превазилази закон и све оно што је само споља.

Неки би могли да кажу: «Ако желиш да живиш по Богу, треба да чиниш то и то.» И непрестано слушамо нешто од чега ми се диже коса на глави, а посебно је упућено младима. Говоре им: «Да би био црквен човек, Божији човек, добар човек, треба сваке недеље да идеш у цркву, да се не понашаш недолично, да не чиниш то и то, да се причестиш 3-4 пута годшње, и да се исто толико пута годишње и исповедиш.» И, ето, тиме се све завршава.

Међутим то није у реду. То је потпуно погрешно. Ми треба да откријемо везу нашег бића са Богом, живу везу, онако као што волите другог човека, без схема и унапред смишљених форми и рецепата. Као што је ваш однос са другим човеком жив, такав треба да буде и однос са Богом. Једино тако ћете моћи да схавтите пуноћу о којој се говори у Јевнађељу. Зато сам мало пре и говорио да не треба да будемо површни, већ треба много дубље да проничемо у суштину ствари, како бисмо разумели шта се то збива и откуд та празнина у нама. Зар нам је још нешто потребно? Када схватимо разлог, ако имамо бар мало смирења, и ако заиста имамо тако много љубави према Богу, онда неће бити потребно да своју бол лечимо тако што ћемо испити флашу вина. Када човек научи да правилно сагледава ствари, онда полако почне и да решава проблем који га задеси.

[JESSY]

Када имамо мир Божији у себи, тада је наша душа уверена да је Бог заиста наш Отац, а ми деца овог Свемогућег Бога Који подржава и управља творевином. Тада осећамо да нисмо у опасности и да се ничега не требамо плашити.

 

Када смо у миру са Богом, у миру смо и са другима. Престајемо да гледамо на друге као на непријатеље, уместо да видимо  Бога у њима: „Ако си видео свог брата или сестру, видео си Господа Бога свог. За народ Божији сваки је човек „веома добар“, јер је Бог Творац сваког створио, и не мисле зло у срцу, јер за њих зло не постоји. Наравно, не треба бити наиван, али не признају да је Његова творевина, створена по лику нашег Доброг Бога, зла и да нам жели зло. То не значи да је народ Божији глуп и лаковеран, и да не мисли да му ништа не прети, па стога не може имати лоше односе са другим људима.

Народ Божији, који је сигуран у постојање Бога, не плаши се никога и ничега. Мир Божији има невероватне друштвене последице. Када нестану завист, сумња и страх, зашто се онда не ујединимо у љубави једни према другима у породици и свакодневном животу?

Али ако немамо Божји мир, онда смо љубоморни и плашимо се једни других, и делујемо у духу сумње и губитка мира Божијег. Под притиском смо зла које обитава у нама, јер, лишени благодати Божије, нисмо се уздигли кроз вео зла који покрива овај свет. А онда је сасвим природно да се плашимо не само наше браће, сестара и других људи, већ чак и нашег непосредног окружења. Тада се осећамо угрожено од свега. Често осећамо да  желимо да будемо заштићени пред другима, јер не знамо шта се може десити, али немамо мира у души.

Али мир, чији је извор Бог, шири се свуда по околини. Дакле, народ Божији може да живи било где, да се дружи са целокупном творевином и да живи у миру са њом. Многи светитељи су живели са дивљим животињама. Свети Герасим је живео са лавом поред реке Јордана, а свети Пајсије је живео са дивљим животињама јер се, као и други свети, помирио са Богом. Свети Пајсије је живео у јарузи, на страшном месту; а сви скитови на Светој Гори су исти. Али тамо није осећао никакав страх. Све око њега било је тако сигурно и дивно да се осећао као да живи на најпријатнијем месту на земљи. Данас можемо да живимо у граду са много других људи и да се и даље плашимо, јер смо изгубили мир Божији.

Дакле, тај мир, дат људима кроз одређени процес, онда утиче на цео наш живот и конкретан је, стваран и апсолутан. Ово искуство даје Црква. Али како се то дешава у пракси? Могу ли људи који живе у нашем свету и живе свој свакодневни живот, са свим својим проблемима и опасностима, искусити мир Божији и Његове дарове ако је све то доступно само једној одређеној групи? Али Христос нас је све позвао к Себи и понудио Себе свима нама у Цркви.

Сви смо ми деца Цркве, наше Мајке, коју је Бог створио и обогатио даровима које је донео Својим оваплоћењем и силаском Духа Светога. Стога сви можемо да делимо искуство мира Божијег. Тако је химна анђела „Слава на висини Богу и на земљи мир…“ потврђена и постала стварност у нашим срцима и тако остаје. Христос не гледа на људе као на масу. Он сваку особу види као јединствену, лечи сваког од нас посебно и чува личност сваког од нас. Он нас не чини свима истим. Гаранција наше слободе и поштовање према њој показује да се мир Божији остварује у сваком од нас појединачно и даје нам пут ка сусрету са Христом. Сами светитељи су нам показали да овај мир постоји на земљи и да нам се нуди и даје. Када су наша срца отворена за милост, она комуницирају са њом и уздижу се изнад догађаја овога света. Када људи истински уђу у сферу свог односа са Богом, у њима се полако рађа непоколебљива нада у Божју љубав. Они не обраћају пажњу на чињенице својих греха, падова или болести, већ доживљавају радост наде.

Мир Божији се нуди сваком од нас, и ми можемо уживати у њему. Дођите и видите (Јн. 1,46), каже Христос. Окусите и видите да је добар Господ (Пс. 33,9) — Црква је о томе увек говорила са пуним поверењем и ауторитетом, јер је то искуство имала у својим рукама. Нуди се свакоме од нас и свако може и мора да га пронађе и усађује у себе и своје окружење. Бог је спасао целог човека, и за нас је велика грешка да мислимо да могу постојати околности под којима нас Он не може спасити; или да Га наша сопствена изопаченост, зло и моћ других сила могу икада збунити или омести Његов рад и Његов промисао. Победа припада Богу: И ово је победа која побеђује свет, вера наша (1 Јн. 5, 4).

Учините све што је у вашој моћи, без бриге и стрепње, а ваша савест ће сведочити да сте учинили све што сте могли. И онда своје проблеме, проблем свог детета, своје здравље, финансије – једном речју: све што вас оптерећује – ставите у руке Божије. И тада ће се Он заиста појавити. Христос је победио свет, страх и стрепњу, и дао нам Себе да бисмо спознали свој прави мир. Стога смо радосни и мирни. Не плашимо се ничега, него идемо својим путем, имајући у срцу онај дубоки мир, о коме су певали анђели и који су искусили сви свети, и који наша Црква до данас чува као драгоцено благо.