Приче из књиге „Куцам на врата Вашег срца"...

[JESSY]

ВРАТА БЕЗ КВАКЕ!

                         

На једној изложби је постављена слика на којој Исус стоји испред великих врата куће и једном руком куца, а у другој руци држи лампу…

Један човек је приметио:

– Слика је лепа, али има једну малу грешку – врата немају рукохват са спољне стране.

– Не, то није грешка. Ова врата су људско срце, а она се отварају само изнутра – одговорио је уметник.

[JESSY]

ПРЕМУДРИ СОЛОМОН

 

 

Соломон је био врло млад када је постао краљ. Волео је Бога и следио је добре савете које му је дао његов отац Давид. Јехве је био задовољан Соломоном, па му је зато једне ноћи рекао у сну: „Соломоне, шта би желео да ти дам?“

Соломон је одговорио: „Мој Боже, ја сам веома млад и не знам како да владам. Зато ми дај мудрост да бих исправно владао твојим народом.“

Јехве је био задовољан када је чуо шта је Соломон тражио. Стога је рекао: „Зато што си тражио мудрост, а не дуг живот или богатство, даћу ти више мудрости него што је ико до сада имао. Али даћу ти и оно што ниси тражио — богатство и славу.“

Убрзо након тога, код Соломона су дошле две жене с великим проблемом. „Ова жена и ја живимо у истој кући“, објаснила је једна од њих. „Ја сам родила сина, а два дана касније и она је родила сина. А онда је једне ноћи њена беба умрла. Али док сам ја спавала, она је ставила своје мртво дете поред мене, а узела моју бебу. Када сам се пробудила и погледала мртво дете, видела сам да није моје.“

Тада је она друга жена рекла: „Није истина! Живо дете је моје, а мртво је њено!“ Прва жена је рекла: „Није тачно! Мртво дете је твоје, а живо је моје!“ Тако су се препирале ове две жене. Шта је Соломон урадио?

Наредио је да се донесе мач, и када су га донели, рекао је: „Расеците бебу на два дела, и дајте свакој жени по пола.“

„Не!“, викнула је права мајка. „Молим вас, немојте да убијете бебу. Дајте је њој!“ Али, она друга жена је рекла: „Немојте је дати ниједној од нас; узмите и расеците је на два дела.“

На крају је Соломон рекао: „Немојте да убијате дете! Дајте га првој жени. Она је права мајка.“ Соломон је знао да права мајка толико воли своју бебу да је спремна да је да другој жени само да беба не би била убијена. Када је народ чуо како је Соломон решио проблем, сви су били срећни што имају тако мудрог краља.

Током Соломонове владавине, Бог је благословио народ тако што је дао да земља обилно рађа жито и јечам, грожђе и смокве, као и другу храну. Људи су носили лепу одећу и живели су у лепим кућама. Сви су уживали у изобиљу добрих ствари.

[JESSY]

Тако дакле…

Једног мудрог човека који је живео побожно, тако рећи као монах, комшије су волеле и хвалиле његов чедни живот.

Близу њега живела је једна лепа девојка чији су родитељи држали продавницу хране. Изненада, без икаквог упозорења, њени родитељи открише да је у другом стању. Ово разљути родитеље. Девојка не хтеде признати ко је отац, али после много свађе именова као оца свог смерног комшију. У великој љутњи родитељи отидоше до њега.

“Тако, дакле!”, беше све што он рече.

Када се дете родило, донели су га комшији. Он је већ изгубио свој углед, што га није много бринуло, али је веома добро водио рачуна о детету. Добијао је млеко од својих комшија и све друго што је детету требало.

После годину дана девојка – мајка није могла више издржати. Рече родитељима истину – да је прави отац детета један младић који је радио на рибљој пијаци.

Мајка и отац девојке одмах отидоше до комшије да га моле за опроштај и да узму дете назад.

Честити и побожни комшија је био предусретљив.

Уступајући им дете, све што је рекао било је: “Тако, дакле!”

[JESSY]

Прошло је доста времена од када је Милан последњи пут видео старог комшију. Факултет, девојке, каријера и сам живот нашли су му се на путу. У ствари, Милан се преселио у други крај земље, трудећи се да оствари своје снове. Ту, у ужурбаности живота, он није имао времена да размишља о прошлости и често није имао времена за своју супругу и сина. Радио је на својој будућности и ништа није могло да га заустави. Мајка му је јавила телефоном: “Комшија Спасоје је синоћ умро. Сахрана је у среду.” Успомене су му наврле на ум док је седео и тихо се присећао свог детињства. “Милане, да ли си ме чуо?” “Ох, извини, мама. Да, чуо сам те. Прошло је толико много времена од када сам последњи пут помислио на њега. Жао ми је, али мислио сам да је умро још одавно.” “Па, он није заборавио тебе. Када год сам га видела питао је како си.
Присећао се многих дана које си проводио “с његове стране ограде”, како је говорио,” рекла му је мајка. “Волео сам ту стару кућу у којој је живео,” рекао је Милан. “Знаш, Милане, након што је твој отац умро, Спасоје се потрудио да у свом животу имаш утицај доброг мушкарца,” рекла је. “Он ме је научио столарском занату,” рекао је Милан. “Не бих данас био у овом послу да није било њега. Проводио је много времена учећи ме оно што је важно… Мама, доћи ћу на сахрану” .
Колико год да је био заузет, испунио је дату реч. Укрцао се на следећи лет према кући. Сахрана господина Спасоја била је мала и безначајна. Није имао деце, а већина његових рођака већ је умрла.
Вече пре него што је требало да се врати кући, Милан и његова мајка застали су поред старе куће у комшилуку још један пут. Стојећи на прилазу, Милан је застао за тренутак. Било је то као да прелази у неку другу димензију, прескаче простор и време. Кућа је била тачно онаква какву запамтио. Сваки степеник чувао је успомене. Свака слика, сваки део намештаја… Милан је изненада стао. “Шта није у реду?” питала је мајка. “Нема кутије,” одговорио је. “Какве кутије?” упитала је мајка. “Била је једна мала златна кутија коју је држао на свом столу. Сигурно сам га хиљаду пута питао шта се налази унутра. А он ми је увек говорио да је то нешто најдрагоценије,” рекао је Милан. Сада је није било. Све у кући било је онако како се сећао, осим кутије. Претпоставио је да је кутију узео неко из Спасојеве породице. “Сада никада нећу знати шта је њему било толико драгоцено,” рекао је. “Било би боље да одем на спавање, мама. Имам лет рано сутра ујутро.
Прошло је око две недеље од када је Спасоје умро. Враћајући се кући с посла једног дана, Милан је открио поруку у поштанском сандучету. “Потребан је ваш потпис за пријем пакета. Никога нема код куће. Молимо вас да у року од три дана дођете на пошту,” писало је у поруци. Рано следећег дана Милан је отишао по пакет. Мала кутија је била стара и изгледала је као да се сто година налази у пошти. Рукопис је био тежак за читање, али повратна адреса привукла му је пажњу, “Господин Спасоје Николић,” писало је. Милан је однео кутију у свој аутомобил и покидао папире. Унутра се налазила златна кутија и један коверат. Руке су му се тресле док је читао поруку која се налазила унутра. “После моје смрти, молим вас да ову кутију и њен садржај проследите Милану Драшкићу. То је оно што сам највише ценио у животу.” За писмо је био залепљен мали кључ. Док му је срце тукло а очи се пуниле сузама, Џек је пажљиво откључао кутију. Унутра је пронашао дивни златни џепни сат. Полако прелазећи прстима преко прекрасно изгравираног поклопца, отворио је сат. Унутра је нашао угравиране речи: “Милане, хвала ти за твоје време! – Спасоје Николић.”
“Оно што је највише ценио у животу било је моје време…” Милан је неколико тренутака држао сат, а затим је позвао канцеларију и отказао састанке за следећа два дана. “Зашто?” упитала је његова секретарица. “Потребно ми је време за моју ћерку,” рекао је. “Ох, уз пут, Миланка, хвала ти за твоје време!”

[JESSY]

Неки је добри човек спавао у својој кућици, кад усред ноћи, изненада, његову собу испуни светлост и указа му се Спаситељ. Спаситељ му рече да за њега има посао који мора обавити, и показа му велики камен који је стајао испред кућице. Објаснио му је шта мора чинити: „ Гурај овај камен свом својом снагом сваки дан“.
Ово је човек радио из дана у дан. Много се година мучио од сунчева изласка до заласка, његове руке управљене на хладну, масивну површину непомичног камена гурале су свом снагом.
Сваке се вечери човек враћао својој кући забринут и исцрпљен, осећајући да је цео дан потрошио узалуд. Видевши да човек показује знаке обесхрабрења, ђаво одлучи да се умеша.
Почео га је саветовати: ”Већ дуго времена гураш тај камен, и још се није помакао. Зашто се мучиш ради ничега? И онако га никад нећеш померити. ” Тако је, убедивши човека да је задатак немогућ и осуђен на пропаст, учинио да изгуби скоро сву срчаност и храброст.
“Зашто бих се толико мучио око овога?” мислио је. “Једноставно ћу уложити нешто мало времена, и минимум труда, и то ће бити сасвим довољно.” И тако је намеравао да учини, али ипак одлучи да се помоли и изнесе своје муке Господу.
“Боже мој”, рече, “дуго сам и напорно радио у твојој служби, улажући сву моју снагу да обавим оно што си од мене затражио. Па ипак, након свих ових година, нисам померио камен ни за милиметар. У чему грешим? Зашто не успевам?”
Господ му се сажали и одговори: “Сине мој, кад сам тражио од тебе да ми служиш, и ти си прихватио, рекао сам ти да гураш онај камен свом својом снагом, што си и урадио. Ниједном нисам споменуо да очекујем да ћеш га померити. Твој задатак је био да гураш. И сада, долазиш мени, исцрпљен и истрошене снаге, мислећи да ниси успео, али да ли је заиста тако? Погледај се. Твоје руке су снажне и мишићаве, леђа набијена и препланула, кожа на длановима је очврснула од сталног притиска, а ноге су ти постале крупне и чврсте. И због отпора ти си много порастао, и твоје могућности су сада далеко веће него раније. Ипак, ниси померио камен. Али твој позив је био да будеш послушан и да гураш. Да вежбаш своју веру и поверење у моју мудрост. То си успео. А Ја ћу сада, сине мој, померити камен.”

[JESSY]

БОГ ЈЕ КАО ШЕЋЕР

   Двадесеторо деце тог поподнева су били јако узбуђени, немирни, бучни. У учионицу је ушла вероучитељица како би започео најављени тест из веронауке.
   Истог тренутка је наступила општа тишина и сва деца су с нестрпљењем ишчекивала питања. Прво питање:,,Kо је Бог?” почела је диктирати учитељица . Друго питање: ,,Kако знате да Бог постоји ако га нико никада није видео? 
   Након двадесетак минута сва деца су учитељици предала одговоре. Она их прочита један по један. Првих 19 били су мањевише понављање онога што их је вероучитељица поучавала на часовима: ,,Бог је наш Отац, створио је небо и земљу, море и све што постоји.” Сви одговори су били врло слични. Потом учитељица прозове Луку, ситног, врло живахног плавог дечака.
   Замолила га је да дође до њеног стола и мпредаде му његов тест и замоли га да, гласно, пред свима, прочита своје одговоре.
   Лука, у страху да ће се осрамотити пред целим разредом, бризне у плач. Но, учитељица га охрабри, те он, ипак, јецајући почне читати: ,,Бог је попут шећера који ми мама свако јутро отопи у млеку за доручак. Ја не видим шећер у шољици али, ако га мама случајно заборави ставити, одмах осетим његов недостатак. Ето, тако и Бог, иако га не видимо, ако га нема, наш живот је горак, без укуса.” Велики аплауз је одјекнуо учионицом, а учитељица је захвалила Луки на оригиналном, једноставном и тако истинитом одговору. Потом је додала: ,,Видите децо, оно што нас чини мудрима није да знамо пуно ствари, него да смо уверени да је Бог део нашег живота.” Немојмо заборавити да додајемо овај шећеру наше животе!”

[JESSY]

Људско је срце велика тајна: иако тежи за Истином у којој једино налази ослобођење и радост, прва реакција људских бића пред Истином је непријатељство и страх. Зато су духовни учитељи човечанства, пронашли средство којим ће надвладати страх својих слушалаца: приче. Знали су да у језику највише одушевљавају речи: „Било је то једном…“ Ако пажљиво слушаш или читаш причу, никад више нећеш бити исти. То је зато што ће прича пронаћи пут до твога срца и уклонити препреке божанском деловању. Чак ако читаш приче само за разоноду, нема никакве гаранције да се понека прича неће пробити кроз твоју одбрану и експлодирати управо онда када будеш најмање очекивао. Дакле, био си упозорен!