Mitarstva Aleksandra

[sanja84]

  On 20. 2. 2020. at 11:52, sadux рече

@sanja84 Upravo sam poceo da citam zitije o starcu Siluanu,hvala za predlog

Sto se milosti Bozije tice ona je prevelika i neshvatljiva nama.. Opet sa druge strane covek po mom misljenju ne sme to zloupotrebljavati u smislu. (ma sta cu ja,radim to i to i Bog ce oprostiti). Ima toga recenog i u ovom videu, ima dosta stvari o koji se moze govoriti.. Occekivao sam zaista opsirnu temu o ovom videu na internetu ili bar ovde..

Expand  

Slažem se u potpunosti. I sama sam odgledala koji sat ovog videa, ne sve- dugo traje...ali da...ne sme čovek sebi snisoditi sa jedne strane, ali i kad vidi da je toliko slab da ne može ispravljati život da to prihvati kao fazu i da ne očajava o tome kako se nikad neće spasti. Jer očaj nije od Gospoda. Dovoljno je da nam se ne sviđa to što grešimo..kako kaže otac Rafailo.. kada ležeš u krevet sa nečastvim, barem mu reci daj okreni glavu, smrdi ti iz usta...

 

sve se računa, svaka misao, svaka reč...samo čovek mora biti uporan u tom dozivanju Boga i nikad ne padati u očajanje. Duhovni rat je najteža stvar koja postoji znali mi za njega ili ne. ALi je to naša neminovnost. Kao u matriksu one pilule. Saznanje da smo u duhovnom ratu neće rešiti stvar da njega više ne bude, već samo to da prihvatimo naš krst i u boj brate.

[sadux]

Ako uporedimo mitarstva Blazene Teodore(koje sam davno procitao) i ova od Aleksandra jasno u prvom vidimo da su vecinu grehova Blazene Teodore kompenzovani njenim svetiteljem itd..znaci da je milost pre svega i iznad svega.. za jedno dobro delo Bog ce oprostiti 100 losih.

Ali u ovom svedocenju Alexandra samo je jad i ocaj i osuda nad covekom. Stoga mogu da kazem da mu malo sta mogu poverovatni i sloziti se sa njim, kao i predloziti kao nesto sto treba da se pogleda u hriscanskom smislu.

[sanja84]

  On 20. 2. 2020. at 13:02, sadux рече

Ako uporedimo mitarstva Blazene Teodore(koje sam davno procitao) i ova od Aleksandra jasno u prvom vidimo da su vecinu grehova Blazene Teodore kompenzovani njenim svetiteljem itd..znaci da je milost pre svega i iznad svega.. za jedno dobro delo Bog ce oprostiti 100 losih.

Ali u ovom svedocenju Alexandra samo je jad i ocaj i osuda nad covekom. Stoga mogu da kazem da mu malo sta mogu poverovatni i sloziti se sa njim, kao i predloziti kao nesto sto treba da se pogleda u hriscanskom smislu.

Expand  

a šta donosi smućenje, nije od Gopspoda. Gospod održi lekciju, ali i da nadu...a ne samo očaj.. ali dobro, šta ćemo...nek nas ovi videi pozovu samo da budemo revnosniji u veri, ali da nas ne pokoleba u tome da je Gospod milostiv.

[Eurod]

  On 20. 2. 2020. at 10:32, sanja84 рече

@sadux na isto pitanje koje je Starac Siluan postavio Gospodu...Gospod mu je odgovorio da se umiri i da ne brine...da će svako ko je samo jednom prizvao Gospoda biti pošteđen. Tako da ...glavu gore!!!

Expand  

Христос се не би сложио: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима, Мт. 7, 21.

[sanja84]

  On 20. 2. 2020. at 13:17, Eurod рече

Христос се не би сложио: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима, Мт. 7, 21.

Expand  

ali će biti pošteđen ... tako kaže sveti Siluan...

 

ali ok..straža gore...tvorimo volju Gospoda bez krivinašenja!

[Bokisd]

Fora sa mitarstvima bi trebala da bude u tome da shvatimo da spasenje duse nije bas tako lako i da trebamo svim nasim silama (koliko svako ima, neko toliko, neko onoliko...) da se trudimo na tom svom spasenju i da pazimo na sebe kako bi sto lakse prosli na tom nekom duhovnom sudjenju (jer nas ocekuje sud za nasa dela u svakom slucaju)

Sad, verovatno postoje i neke finese oko mitarstava, ali to je valjda vec stvar nekih dubljih duhovnih uvida koji su opisani u podviznickoj (monaskoj) literaturi.

[grigorije22]

I ta priča sa Teodorom je pod znakom pitanja.

 

1.      Архимандрит Савва Мажуко - Апостол нам је оставио у завештање да се радујемо, непрестано молимо. Али како се радовати када ти дају у руке књигу од које вам постане лоше, језиво и хоћете некуда да се сакријете? Са мном је била таква прича, када су ми дали књигу «Теодорина митарства».
Мени је било 14 година, нисам могао да спавам, зато што ова прича може извести ван себе и најстабилнијег човека, најспокојнијег са мирним карактером. Она говори о томе шта се догађа са човеком после гроба. Иза гроба! Односно, то се тиче сваког од нас, апсолутно сваки ће човек умрети, а ту се ништа не може учинити. Нас брине шта ће тамо бити, шта ће се догодити? Због тога је ова књига веома популарна, можете је наћи у било којој црквеној продавници. Али не журите се да је прочитате.
А ако хоћете, послушајте шта ћу вам рећи за ову књигу.
О чему је овај текст? «Теодорина митарства» је један од сажетака «Житија преподобног Василија Новог», написано његовим учеником Григоријем.
Врло је важно када ви читате некакав текст, чак и црквени, светоотачки, да се запитате једноставним питањем: ко је то написао, за кога је писао, када је то било, шта ми знамо о том тексту?
Ово су најједноставнија питања, без којих ћете ви раније или касније постати објекат манипулације. Тим незнањем користе се бескрупулозни људи који под формом старчества, поштовања икона, мошти светих понекад једноставно стварају секте и испирају мозак часним људима.
Одговорићу на питања која се односе на овај текст. Када је она била написана? Она је написана у XI веку, када је створена читава серија сличних текстова посвећена посмртним путовањима и апокалиптичним очекивањима. Ствар је у томе, да је Византију, као и Западну Европу, у то време погодила права епидемија ишчекивања краја света – о томе је много написано, то је позната научна чињеница. Крајем првог миленијума по Рождеству Христа људи су природно очекивали да се ближи крај човечанства на овој земљи, морали сте се покајати и очекивати Спаситеља. Народна очекивања оживеле су огроман број таквих текстова. Укључујући и текст који је написао Грегорије Мниха, ученик Василија Новог.
Ко је тај човек – Григорије Мниха, можемо ли му веровати? Велико је питање, зато што се учење овог текста приписује категорији апокрифа. Апокриф је текс који је написао човек не из реда светих отаци и у чији ауторитет можемо веровати, већ онај који себе назива учеником.
Григорије Мних преноси некакво виђење о посмртној судбини удовице, робиње која прича шта је она преживела после своје смрти. Дат је веома подробан опис самог процеса умирања, митарстава и посете ада. Описано је 21 митарство, иако у разним текстовима тај број варира, као и сама митарства. Ако пажљиво прочитате, видећете да је текст заиста средњовековни. У њему се преноси став људи из сеоске заједнице.
На пример, ка гресима исте те Теодоре, која је била робиња примењују се потпуно различите мере. Поводом 17 – ог митарства – прељубе, она улази у расправу са нечистим духовима и каже: «За мене овај грех није страшан јер сам ја робиња». А робиње нису биле у браку. И демони се са њом слажу.
У тексту се налази много трагова времена. Она види демоне у облику Етиопљана, односно Африканаца, људи црне расе. Данас би то сматрали донекле политички некоректним. Зашто би демони морали бити црнци? А када црнци умиру, они кога виде, каве демоне?
Али није ствар у томе, већ да се овај текст мора правилно читати. Понављам, ово је некакав апокриф – текст има, може бити, неки педагошки садржај, али јасно не светоотачки. Зато са њим морате бити крајње опрезни. Познајем много људи који су имали вишемесечну депресију после читања тамо описаних ужаса пакла, прича, сподоба и страшила, које је преживела Теодора за најмање грехе. Њој су недостајале врлине, па је зато стално долазио њен духовни отац, преподобни Василије Нови, да би отплатио нечистим духовима њене грехе.

       Архимандрит Савва Мажуко - За кога је написано ово дело? За људе те епохе. Ми у овом свету осећамо другачије, и тај језик нам је данас неразумљив. Текст је био упућен углавном неписменим људима који нису умели да читају, мислили су другачије, другачије су доживљавали стварност. Да би утицали на њихов морал, понекад потпуно дивљи, неопходни су били тако груби, пластични, монструозни начини који су им погађали машту.
Управо у тој епохи појавиле су се слике Страшног суда. Узгред, неки моменти су управо из тог апокрифа упали у осликавање западног зида древноруских храмова, где се описује Страшни суд.
Али најважнији кључ такве литературе је то да ми имамо дело са митолошким размишљањем и сликама. Ради тога да би разумели како те слике читати, како се ка њима правилно односити, ја ћу навести пример из древноруског житија Пафнутија Боровског, где се наводи прича неке монахиње која је током епидемије колере «умрла» – умрла, али је након неког времена оживела и саопштила шта је она видела тамо на оном свету.
Ово је врло занимљив заплет. Шта је она видела? Између осталих прича она је видела пса прекривеног крзном од самура. Она је питала анђела: «Зашто је то тако?» Анђео је одговорио: «То је иноверни, татарин, који је био толико добар да је откупио из ропства православне хришћане и ослободио их». Он није био наше вере, ни наше нације, није знао ништа о Христу, али човек је имао добро срце и помагао је сиромашнима, откупљивао их из ропства, од тешких услова и пуштао кући. Због ове милости, није му дато било да се у аду мучи, већ се налазио у некаквој посебној обитељи, која се у католичкој традицији назива лимбом. Овде се та обитељ не назива тако, али анђео објашњава да је монахиња видела слику, једноставно некакву слику: пас – то је постојање зловерја, крзно од самура – милостиња коју је за себе задобио тај човек. Она није видела реално, како се то стварно догађа, јер је реч о оностраном свету, њој је откривена само некаква слика.
Када ми имамо дело подобно овој литератури, поставља се питање реалности описаног. Тај свет у који ми одлазимо после наше смрти може се описати само помоћу слика.
Језик слика може се разликовати од епохе до епохе, од народа до народа, зато ка таквим текстовима морамо се односити опуштеније. Зато што Господ није бог ужаса, животињског страха. Господ је Бог радости.
Најважније што морамо знати о нашој смрти, о смрти наших ближњих - ми, излазећи из овог света, падемо у руке Бога, а то је најсигурније место на свету. Господ неће нама зло, Он је Бог доброте и милосрђа, зато Он и тражи начин како да нас спасе, како да нам помогне. И ни у ком случају неће бити мучења ако наше срце остане до краја верно путу доброте, нежности и милосрђа.
На ручки к Богу, в самое безопасное место на свете. Что происходит с человеком за гробом и касается каждого
Архимандрит Савва (Мажуко) | 14 июня 2019 

 Дакле, Црква никада није примила учење о митарствима као догматско, нити као своје учење.

,,Помињања умрлих после сахране врше се у Црквом одређене дане, јер се опелом и погребом не завршава брига Цркве за њене умрле чланове, већ се у одређене дане врше молитве за умрле, служе се ПАРАСТОСИ. Парастос је грчка реч и значи „заступање, посредништво“, јер се у овој служби заступа и моли за покојника. Трећег дана по смрти (обично је то први дан по сахрани) служи се парастос у спомен Господа, Који је трећег дана васкрсао из мртвих. Деветог дана (седмог дана по сахрани) ради жеље Цркве да умрли буде прибројан анђелима, јер њих има девет чинова. Четрдесетог дана у спомен вазнесења Христовог у четрдесети дан по Васкрсу.''
Ово је учење Цркве.Нема никаквог помена о митарствима. 

[grigorije22]

A optimistično jedino može da bude ovako nešto.

 

МИТРОПОЛИТ ИЛАРИОН АЛФЕЈЕВ: «ЦАРУЈЕ АД, АЛИ НЕ ВЛАДА ВЕЧНО НАД РОДОМ ЧОВЕЧИЈИМ»
...Ми морамо упамтити да су ти људи отишли не у ад богоостављености, већ су они отишли тамо где већ пребива светлост Божија...

«На свету и велику суботу празнујемо боготелесно погребење Господа нашег Исуса Христа и Његов силазак у ад, којим је људски род, избављен од погибељи, прешао у вечни живот. Али од тог трена, чим је осетио најмоћнију силу, ад је почео да дрхти и да се смућује; и убрзо након тога ад, који је неправедно прогутао, избацује и Христа, најтврђи и крајеугаони камен, и оне које је од века смештао у своју утробу као своју храну.» То је оно о чему се говори у синаксару поука, која се налазу у «Тиоду посном», на данашњи дан, на дан Велике Суботе...
Ми морамо схватити да ће ад постојати до када буде постојао у нашим душама, све док ми у нашим срцима не оствариму ту победу коју је Господ остварио на тај страшни и велики дан Велике Суботе. Све док ова змија, ђаво кушач, настави да живи у нама и делује, у нама остаје ад, и у свим тим људима у којима живи ђаво, он такође остаје. И зато се морамо подсећати на оно што се догодило на Велику Суботу, морамо размишљати у дубини нашег срца, куда је такође сишао Господ ради тога да би уништио и тамо змију. Ми морамо схватити да је силазак Госпоњи у ад повезан са сваким од нас, зато што у дубину нашег срца силази Господ ради тога да би нас извео из ове преисподње таме, да би нас увео у вечни живот. Ми морамо упамтити да је Господ сишао у ад ради свих тих људи које смо заједно изгубили у нади на сусрет са којима ћемо у будућем веку живети. Ми морамо упамтити да су ти људи отишли не у ад богоостављености, већ су они отишли тамо где већ пребива светлост Божија. И ми се молимо за њих и за све оне, који су већ спасени Богом, и за све оне који су на путу спасења, а такође и за оне «које ад држи», ми се молимо ради тога да сви они постану способни причасници тој небеској Светлости.
Господ је умро ради свакога од нас, Господ је сишао у ад ради свакога од нас, да би нас васкрсао у ниви живот, да би преобразио нашег унутарњег човека, да би победио у нама царујући грех. И истините су ове речи које ми слушамо да «Царује ад, али не влада вечно над родом човечијим», оне се односе такође на свакога од нас, зато што и у нашим душама, и у нашим срцима има места за ђавола, постоји место за зло и има места за ад. Али ми смо са Христом. Уз помоћ Божију, призивајући благодат Божију, која живи у Цркви, учествујући у Тајнама Божијим, ми очекујемо да ће Господ уништити ову древну змију и да ће Господ и нас све увести у Царство Своје Небеско. Амин.
«Царствует ад, но не вечнует над родом человеческим». Великая Суббота
2001
Человеческий лик Бога. Проповеди в храме святой великомученицы Екатерины на ВспольеАлфеев Иларион

[grigorije22]

Ili možda ovako nešto.

 

[Србољуб+]

  On 20. 2. 2020. at 9:47, Плаво Небо рече

 

@sadux Је ли видиш да су му демони говорили? Знаш ли да ће они све учинити само да нас одврате од Љубави и Милости Божје? Покајање и покајање и покајање, ми се не спашавамо због ''наших'' добрих дела већ због Милости Божје. Зашто људи више обраћате пажњу на овакве глупости?

Expand  

Управо тако: 

Покајање, покајање и само покајање.

Треба више радити на њему.