Претражи Живе Речи Утехе

Pojavio se novi film na internetu koji je postao dosta popularan. Traje 5 sati ovde ima u delovima. Mladic 18 godina Aleksandar kome demoni pokazuju onaj svet i nesto vezano za ovozemaljski. Prethodni film iz 1999 takodje popularan Susret sa vecnoscu.

Mislim da je likvidacija Mihajla i Marije Zec te njihova najstarijeg djeteta, 12-godišnje Aleksandre, jedno od najsramotnijih poglavlja novije hrvatske povijesti. Taj slučaj možda jasnije od drugih dovodi u pitanje obrambeni karakter Domovinskog rata. Počinitelji su bili pripadnici specijalnih postrojbi koji su oslobođeni zbog proceduralnih pogrešaka. Neki su nakon toga napredovali u karijeri, neki su odlikovani, što navodi na zaključak da su ljudi ubijani po nalogu državne vlasti. U kuću Mihajla Zeca, poznatog mesara koji je opskrbljivao brojne zagrebačke mesnice, ali i Sabor te financijski potpomagao HDZ, i njegove supruge, vlasnice kafića na Dolcu, u Poljaničkoj ulici na Trešnjevci upalo je 7. prosinca u 23 sata petero pripadnika pričuvnog sastava Ministarstva unutarnjih poslova, jedinice pod zapovjedništvom Tomislava Merčepa, kasnije poznate i po nadimku Merčepov eskadron smrti. Obitelj je već spavala. Munib Suljić, Siniša Rimac, Igor Mikola, Nebojša Hodak i Snježana Živanović probudili su Mihajla Zeca i naredili mu da se odjene i pođe s njima. Mesar se uplašio i pokušao pobjeći. Istrčao je na ulicu, gdje ga je pucnjem u leđa likvidirao najmlađi iz petorke, tad 18-godišnji Siniša Rimac. Ubojstvo su gledale Marija i Aleksandra Zec, koje je petorka utovarila u kombi i odvela do planinarskog doma Adolfovac na Sljemenu, gdje smo se okupili u subotu, a gdje su kao pričuvni pripadnici MUP-a zločinci bili stacionirani. Nakon što su u prvim satima 8. prosinca likvidirali Mariju Zec Siniša Rimac kolege je pokušao nagovoriti da ostave na životu 12-godišnju Aleksandru, ali nisu ga poslušali. Smatrali su da je to prevelik rizik jer im je vidjela lica. Munib Suljić djevojčici je hladnokrvno prislonio automatsku pušku na zatiljak i povukao okidač. Njeno tijelo bacili su u udubinu za smeće iznad Adolfovca. Sve što su učinili te noći merčepovci su nakon uhićenja nekoliko dana poslije detaljno ispričali istražnoj sutkinji. Izgledalo je kao da će pravda lako biti zadovoljena, ali umjesto toga dogodila se travestija koja baca ljagu na početke hrvatske države. Ubojice su puštene jer davanju iskaza u kojem su opisali i neka druga zvjerstva nisu nazočili njihovi odvjetnici. Za osudu nisu bili dovoljni ni svjedoci koji su vidjeli Rimca kako ubija Mihajla Zeca, ni iskazi svjedoka kojima je Mikola priznao ubojstvo. Nije bilo važno ni što je vještačenje pokazalo da je oružje oduzeto od petorke identično oružju kojim je počinjeno ubojstvo, a ni to što su u kombiju nađena vlakna s odjeće Marije i Aleksandre Zec. Munib Suljić Siniša Rimac postao je jedan od tjelohranitelja ministra obrane Gojka Šuška. Siniša Rimac je 30. svibnja 1995. primio orden Nikole Šubića Zrinskog, visoko priznanje za junački čin u ratu iz ruku predsjednika Franje Tuđmana. Siniša Rimac Shvatio sam to kao afirmaciju tog nedjela i poželjni način ponašanja. Uz spomen na Aleksandru i na njene roditelje dužni smo se sjećati stotina ostale djece ubijene tijekom Domovinskog rata i agresije na Republiku Hrvatsku. Molio bih vas i da pročitate poglavlje iz knjige Ive Goldsteina ”Jasenovac – o stradavanju srpske djece s Kozare od ustaša”, a koje se nalazi u rubrici Književni ogledi. Igor Mikola Sramota je da još ne postoji ulica ili trg Aleksandre Zec. Predlažem da se po toj djevojčici nazove sadašnja Avenija Gojka Šuška u Dubravi. Ili zagrebački Trg Franje Tuđmana. Ali neka se HDZ ne digne na stražnje noge – dovoljna će biti jedna ulica na Trešnjevci i ploča na zavoju, blizu mjesta ubojstva, u ime nas – građana Grada Zagreba. Dovoljno bi bilo da Grad Zagreb počisti dio napuštenoga i spaljenoga doma Adolfovac, da se napravi mala šetnica do tog mjesta, da se postave klupe za odmor i za razmišljanje, možda i ispod ili u blizini spomen-ploče. Nebojša Hodak (prvi zdesna) Prijatelj, profesor emeritus Instituta za fiziku Mišo Milun je napisao: ”Smaknuće obitelji Zec i sve što se kasnije s ubojicama dešavalo duboko je sramotno i predstavlja golemu mrlju na savjesti Republike. Zbog toga je važno sjetiti se male Aleksandre i njenih roditelja i odgovornih za njihovu smrt. Neki od njih su još živi i, bojim se, bez prevelike grižnje savjesti. Volio bih da se varam. Ove je godine, namjerno u crnilu noći, održana komemoracija na mjestu gdje su ubijene majka i kći. Da se ne zaboravi, jer se oprostiti ne može onima koji oprosta tražili nisu: ubojice, naredbodavac, državni tužilac i svi oni koji su omogućili da se “zbog proceduralne pogreške” počinitelji puste na slobodu.” Adolfovac: Mjesto gdje je ubijena obitelj Zec | Author: Siniša Hančić (PIXSELL) Aleksandra Zec nema spomenik. Tuđmanovi ljudi su je bacili u jamu za smeće. Ali ona se meni pred očima uzdiže kao najsvjetliji spomenik, podsjetnik na dobro u ljudima nasuprot užasno ružnom i grotesknom spomeniku Franji Tuđmanu. Nadam se da će mu na svoj poznati način svi zagrebački golubovi ostaviti svoj trag kao znak vremena jer je uvalio ovu zemlju i naše ljude u govna do guše. Aleksandra, Marija i Mihajlo pokopani su u Gornjoj Dragotinji, pokraj Prijedora, rodnom mjestu Mihajla Zeca. Neka im je vječna slava i hvala. http://www.autograf.hr/mala-aleksandra-zec-nasuprot-uzasnom-spomeniku-tudmanu/

"U SLUČAJU DODATNE DESNIČARSKE RADIKALIZACIJE ČITAVOG KONTINENTA, A ONDA I SRBIJE GDE ĆE SE VUČIĆ SVAKAKO TRUDITI DA NE IZOSTANE, SASVIM JE MOGUĆE DA ĆE ŠEŠELJ SA SVOJOM STRANKOM DOBITI ULOGU EGZEKUTORA NE SAMO POLITIČKOG, NEGO I FIZIČKOG; TO JE, UOSTALOM, I BIO DEVEDESETIH GODINA PROŠLOG STOLEĆA", KAŽE ZA "VREME" SOCIOLOG JOVO BAKIĆ. "MOŽEMO SE SAMO NADATI I BORITI DA DO TOGA NE DOĐE" "Ovo je srpski džuboks: ubaci se malo para i svi su u vlasti, a i neki u opoziciji pevaju kako im se kaže o svemu – unutrašnjem dijalogu, Kosovu, poštenju, skraćenju... Među tim pevačima imate samo jednoga koji kad ubacite žeton u džuboks – ućuti", rekao je advokat Božo Prelević u intervjuu za "Vreme" krajem novembra 2017. "To je Vojislav Šešelj. On kao bivši šef Vučiću zna toliko da mu se mora platiti da ćuti." Zaista, autor trilogije Portparol lopovske stranke Aleksandar Vučić (2009), Srpski baron Minhauzen Aleksandar Vučić (2009) i Sanaderova mačkica Aleksandar Vučić(2010) od povratka iz pritvorske jedinice Haškog tribunala izražava se o aktualnom predsedniku Srbije isključivo probranim rečima, a važi i obrnuto. Vokabular posvećen ostalim akterima političkog života, međutim, sasvim je drugačiji. "Šešelj igra svoju ulogu u okviru režima Aleksandra Vučića na sličan način kao i u režimu Slobodana Miloševića", kaže za "Vreme" sociolog Jovo Bakić. "Reč je o ulozi omiljenog opozicionara. Zadatak mu je da, prvenstveno, napada sve u opoziciji što on i čini." Aleksandra Jerkov, narodna poslanica Demokratske stranke, ukazuje na još jednu dimenziju Šešeljevog političkog delovanja: "Mislim da Šešelj za Vučića obezbeđuje sliku opozicije koja je uvek gora od vlasti. Međutim, mnogo veći problem je što sistematski maltretira građane u Hrtkovcima, što mesecima zastrašuje građane hrvatske nacionalnosti jer oni nemaju tu vrstu zaštite koju imamo ja i moje kolege u Skupštini. On je osuđeni ratni zločinac koji kaže da jedva čeka da ih ponovi." Ali Šešeljeve mete nisu samo ljudi iz opozicije i nacionalne manjine... "Vučić u svojoj vrlo raznorodnoj koaliciji ima i Vuku Draškovića koji je za ulazak u NATO i Nenada Popovića koji je za evroazijske integracije", objašnjava Bakić. "On ih čak sam s vremena na vreme pujda jedne protiv drugih jačajući na taj način svoju poziciju neprikosnovenog arbitra, a Šešelj tu služi za udaranje po onima koji su na bilo kakav način prozapadno usmereni." Najsvežiji primer za navedeno jeste Šešeljev atak na Rasima Ljajića, potpredsednika Vlade Srbije i ministra trgovine, turizma i telekomunikacija, te jednog od retkih predstavnika građanske opcije u vladajućoj koaliciji. SPECIJALAC NA ZADATKU: Šešelj se u tom kontekstu poslednji put "detonirao" 30. oktobra, taman zgodno pred izbore za nacionalne savete širom Srbije, optuživši Ljajića da je "glavni vođa jednog od najjačih narko-kartela na području Srbije" i da "policija ima sva operativna saznanja, sve ima dokumentovano i niko ništa ne preduzima zato što je potpredsednik Vlade", a "usput" je izjavio i da Ljajić ima falsifikovanu diplomu medicinskog fakulteta. Predsednica Skupštine Maja Gojković mirno je pustila bivšeg šefa da kaže šta je naumio, zamolila poslanike Ljajićeve Socijaldemokratske partije Srbije koji su protestovali "da omoguće rad", a nakon pauze od pet minuta poručila im da se u Skupštini "svašta čuje za vreme postavljanja pitanja": "Niko još nije reagovao kao vi. Niko još nije reagovao. Svašta se dešava. Svašta se govori i postavljaju pitanja o Aleksandru Vučiću. Niko ovako nije reagovao. Ako možete da saslušate – možete, ako ne možete – ne možete. Ali molim obe poslaničke grupe samo da ne komunicirate međusobno, da se dogovorimo tako, a pravo je da se postavlja pitanje, a da li je istina, nije istina, videćemo, polako." Poslanici SDPS-a su napustili zasedanje, a Ljajić je kasnije izjavio da to što je Šešelj rekao mora da dobije epilog: "Do sada nisam uopšte reagovao na optužbe koje su dolazile od strane Zukorlića jer sam ih smatrao besmislenim, a pošto se sad na to nadovezao i njegov partner Šešelj, i to u parlamentu, moj opstanak u vladi gubi svaki smisao ukoliko se ne dokaže ko je lažov – Šešelj i Zukorlić ili ja", rekao je Ljajić. Kasnije će Ljajić reći da je – iz nekog razloga – dva puta razgovarao sa Vučićem o Šešeljevim optužbama, još kasnije će se poslanici SDPS-a vratiti u Skupštinu (jer je "ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović odagnao sve sumnje u vezi sa optužbama koje je lider radikala uputio na račun Rasima Ljajića"), a u međuvremenu Vučić je presudio: "Rasim Ljajić nije narko-diler, i biće u Vladi i nastaviće da radi, a ja sam tu da zaštitim sve i da se borim za sve koji rade dobro i marljivo." Na izborima za nacionalne savete, najviše glasova Bošnjaka za Bošnjačko nacionalno vijeće (BNV) osvojio je Sulejman Ugljanin (ukupno 16 mesta u BNV), Vučićev favorit Zukorlić osvojio je 14, dok je lista koju je podržavao Ljajić dobila šest mesta. Ko spolja posmatra ovaj niz događaja, bio bi unekoliko zbunjen – zašto baš Šešelj napada Ljajića? Zašto je Maja Gojković blagonaklona prema šefu radikala? I zašto Ljajić ide da o tome razgovara sa Vučićem – dvaput – uz pretnju da će dati ostavku na sve funkcije ako se pokaže "da je jabuku ukrao"? Svakako, logičan zaključak bio bi da je Šešelj od Vučića dobio odobrenje/naređenje da na sebi svojstven – odvratan – način proba da "spusti" Ljajića pred izbore za BNV, a da je Maja Gojković imala da Šešelju omogući da jasno i neometano sprovede Vučićevu zamisao. "Otkako se vratio iz Haga, očigledno je da je sve što Šešelj radi u dogovoru sa Vučićem, a ja bih rekla i po njegovom nalogu. Ovo tvrdim zbog toga što mu ni dlaka sa glave nije falila zbog svega što je činio i govorio", konstatuje Aleksandra Jerkov. DURDUBAK ZA MASNE SOMOVE: Vratimo se u ne tako daleku prošlost i na povratak Vojislava Šešelja iz haškog zatvora. U zatvor je dobrovoljno otišao u februaru 2003, a prvi nagoveštaji da bi mogao da se vrati stigli su u junu 2014, kada je Pretresno veće Haškog tribunala saopštilo da je stranama na suđenju Šešelju uputilo nalog da se izjasne o mogućnosti da optuženi bude privremeno pušten na slobodu. Od početka 2014. domaća štampa je pisala o dramatičnom zdravstvenom stanju Vojislava Šešelja, da je lider SRS-a teško bolestan, da prima hemoterapiju. Na najavu da bi Šešelj mogao da se vrati, počela su i tumačenja te odluke – na koji način je to zapravo napad na (tada) premijera Vučića i njegovu vladu: ako Vlada dâ garancije, biće kriva što Šešelj ne poštuje pravila pod kojima je pušten na privremenu slobodu; ako ih ne da – biće kriva ukoliko Šešelj umre u Hagu, a i biće proglašena kukavičkom jer se, eto, boji Šešelja. Šešelj nije još ni bio pušten, a nastavio je sa starom – evergrin, pokazalo se – retorikom: "Recite Vučiću i Nikoliću da ću se, čim se vratim u Srbiju, osvetiti i njima i njihovim pokolenjima", prenele su "Novosti", pozivajući se na "visoko pozicionirani izvor iz Ministarstva spoljnih poslova". U septembru 2014, još uvek u Hagu, objavio je još jednu svoju knjigu, u kojoj ubistvo Zorana Đinđića – koje je zajedno sa Tomislavom Nikolićem najavio u februaru 2003, pa potom pobegao u Hag – veliča i predstavlja herojskim činom, a osuđene atentatore Milorada Ulemeka i Zvezdana Jovanovića poredi sa Gavrilom Principom i Milošem Obilićem. U oktobru iz SRS-a saopštavaju da su Šešelju nađene metastaze na jetri i da Haški tribunal "ubija Vojislava Šešelja jer nema dokaza da ga osudi". Tabloidi prenose da je Šešelju "ostalo šest meseci života", Milovan Bojić – nekadašnji JUL-ov ministar zdravlja, sada u svojstvu Šešeljevog lekara – izjavljuje da je Šešeljevo stanje "ozbiljno, sa elementima životne ugroženosti", te da lider radikala mora hitno u Srbiju, da se leči. Šešelj, sa svoje strane, poručuje da u Srbiju ne dolazi da se leči, već da se sveti. Napokon, u novembru, Haški sud odlučuje da pusti Šešelja na privremenu slobodu. "Puštanje lidera radikala na slobodu pokušaj je destabilizacije Vlade Srbije i zastrašivanja njenog predsednika Aleksandra Vučića", odmah je ocenio ministar Aleksandar Vulin. Samo mesec dana kasnije, kada Tužilaštvo Haškog suda bude zatražilo da se Šešelj vrati u Hag, ministar Vulin će biti spreman: "Zahtev Tužilaštva Haškog tribunala da se lider SRS-a Vojislav Šešelj hitno vrati u Srbiju dokaz je da neko moćan zaista želi da izazove haos u Srbiji." Sa svoje strane, tabloidi ukazuju da je reč o zaveri pokvarenog i licemernog Zapada, jer Šešelj evidentno umire, a "Amerikanci i Evropljani namerno bacaju ovu razornu bombu na Vučićev režim, jer im nikako nije u interesu da Srbija postane normalna zemlja". Javljaju se poznate sintagme – "pakleni plan", "ruše Vučića", "izazivaju haos", "operacija svođenja Vučića na pravu meru", "SAD ruše Vučića preko Šešelja"... Reagovale su i Hrvatska i BiH – negodovanjem, što Šešelj nije osuđen, što je ovo "stavljanje soli žrtvama na žive rane". A Šešelj, kako je stigao, pokazao je u kom pravcu će ići njegovo delovanje: "Toma je već morao da podnese ostavku. Pa on je falsifikatima došao do diplome. Nijedan ispit nije položio. Kako on uopšte može da bude predsednik! Vučić ima diplomu i bio je odličan student, ima znanje, ali Toma nema", rekao je Šešelj u jednom intervjuu. "Tomislav Nikolić je tu bio u funkciji maskiranja očiju manje inteligentnih radikala i rasta Vučića u neprikosnovenog lidera Srbije", kaže Bakić. "Vrlo verovatno je tu išla neka nagodba između kumova. Obojica su krajnje pragmatični političari i odmah su prepoznali zajednički interes. A Nikolić kao čovek koji je u psihičkom smislu sasvim normalan, nikad do kraja nije mogao da razume tu igru dvojice kumova. On je na kraju nasankan u političkom smislu, iako se enormno obogatio u tom periodu." U kontekstu ovog "maskiranja očiju", Šešelj je nastavo da tvrdi kako je Srebrenica "velika podvala", da ne odustaje od granice Karlovac–Karlobag–Ogulin–Virovitica, a na prvoj konferenciji za štampu po dolasku izjavio da je "ponosan na radost koju je osetio zbog atentata na Đinđića". Ujedno, u Titelu SRS pomaže da se prekomponuje opštinska vlast, te umesto vlasti na čelu sa DS-om pravi se koalicija SNS–SPS–SRS. Stvari brzo eskaliraju. Svega nekoliko dana po Šešeljevom dolasku, tadašnji predsednik Hrvatske Ivo Josipović piše Tribunalu u Hagu da "moguće jačanje političkih aktivnosti Vojislava Šešelja i opasnost da njegov govor mržnje ponovo dobije pobornike, mogu teško narušiti mir i stabilnost u Jugoistočnoj Evropi", a Šešelj u saopštenju "srpskim četnicima" čestita "pad Vukovara". Kao reakciju na to, Evropski parlament, na predlog potpredsednika Odbora za spoljne poslove Andreja Plenkovića i svih hrvatskih poslanika, donosi rezoluciju kojom se osuđuje ratnohuškačka retorika Vojislava Šešelja, a hrvatski Sabor osuđuje i ćutanje zvanične Srbije na Šešeljeve izjave. "Hrvati su se zaleteli kao som na durdubak. To je vrsta crva koji živi u zemlji i na njega se najefikasnije love somovi. Ja sam bacio durdubak, somovi su se upecali, i šta sad", rekao je Šešelj. I – scena je bila postavljena: upecanih je bilo na sve strane. "Srbija više nije vreća za udaranje i to moraju da znaju evropski parlamentarci, svi u svetu i svi u regionu. Rezolucija koja je usvojena u Strazburu za našu državu je uvredljiva, razočaravajuća i uznemirujuća", poručio je Vučić, dok je Ivica Dačić izjavio da Hrvatska ne treba Srbiji da deli lekcije o lideru radikala Vojislavu Šešelju... Hrvatskim političarima to je bio dobar povod za dobijanje političkih poena pred predsedničke izbore krajem 2014, dok je ovdašnjim političarima (odnosno, ovdašnjem političaru koji vuče konce) Šešelj poslužio kao i Miloševiću nekada: u odnosu na njega, Vučić je simbol uravnotežene i stabilne politike, a razni vulini, dačići i stefanovići se u tren oka preobražavaju u uloge "ministara za Hrvatsku" i ulaze u kafanske rasprave koje počinju sa "kome ti majku", a ne završavaju ih nikad, već se spiralom spuštaju na sve niži i niži nivo. Izlišno je i govoriti koliko je lako zapaliti vatru – a od Šešelja i njegovih iz SRS-a, SPS-a i JUL-a nema boljih piromana – a koliko je teško ponovo se vratiti u normalu; to je praktično nemoguće uzimajući u obzir da je ovaj "kome ti majku" princip obilato, sa obe strane, korišćen kad god su na vidiku bili neki izbori – a u Srbiji od 2012. praktično ne prestaje izborna kampanja. Usput, Šešelj dobro dođe i da se aktuelni državni vrh još malo opere od sopstvene prošlosti: "Ne postoji nijedan čovek na kugli zemaljskoj koji bi rukovodstvo Srbije mogao da poveže sa gospodinom Šešeljom", uspeo je da kaže Vučić prilikom ovih preganjanja sa Hrvatskom i rezolucijom Evropskog parlamenta. Zaista? MOZAK U PLAMENU: U ovom tonu se i nastavilo Šešeljevo bivstvovanje na političkoj sceni Srbije, i traje do danas: svima na vlasti na korist, a na štetu građana Srbije. Tako, kad je u martu 2015. Haški sud naložio Šešelju da se vrati u pritvor, Vučić je imao da kaže sledeće: "Nisam u situaciji da sakrijem ljutnju na vest zbog nemoralne odluke koju su doneli. Ne mislim da je Šešelj tema. (...) Očigledno je da moj govor povodom obeležavanja godišnjice bombardovanja 24. marta, ispred zgrade Generalštaba, nije naišao na opšte simpatije u svetu." Vulin je opet izjavio da je zahtev Haga "pokušaj destabilizacije Srbije i rušenje premijera Vučića", a Dačić da se "perfidnom i skandaloznom" odlukom Haškog tribunala "ugrožava stabilnost države i čitavog regiona". Kada je iz Haga saopšteno da Šešelj mora da se vrati do marta 2016, to je u ovdašnjoj javnosti protumačeno kako drugačije nego kao – napad na Vučića i stabilnost Srbije, s obzirom da se zemlja nalazi u izbornoj kampanji (vanredni parlamentarni izbori iz aprila 2016). "Ne možete srušiti preko noći politiku stabilnosti, a Srbija ima znanja, snage i hrabrosti da se suoči sa svim izazovima", umovao je tadašnji premijer i dodao "da je veći problem od zahteva za izručenje Vojislava Šešelja to što je mnogo Srba stradalo u Hagu". UVREDA ELEMENTARNE PRAVDE: Šešeljeva kuća u Hrtkovcima Naravno, Šešelj je sa svoje strane činio šta ume – palio hrvatsku zastavu u više navrata (poslednji put je sam – iako ga niko nije video – prijavio da je gazio i cepao hrvatsku zastavu prilikom posete delegacije Hrvatske Skupštini Srbije) i ceo ciklus "kome ti majku" se u više navrata ponavljao. Vređa "Žene u crnom", slavi rehabilitaciju Draže Mihailovića, "umire" kad treba da se vrati u Hag, prima orden od mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija... Nakon što je SRS izborio i parlamentarno delovanje na izborima 2016, radikali ne dozvoljavaju šefu delegacije EU Majklu Devenportu da predstavi izveštaj o napretku EU u parlamentu Srbije. U međuvremenu, Šešelj koristi skupštinske sednice da – poput mnogih naprednjaka – napada ministarku Zoranu Mihajlović (koja će u oktobru 2017. reći da "pojedine stranačke kolege ne mogu u sebi da obuzdaju svog prvog šefa, Vojislava Šešelja"), nakon debakla na predsedničkim izborima 2017. napada studentske proteste ("Mi smo za smenu Vučića, ali ne na ulici, već na izborima ili u Narodnoj skupštini, ako je moguće. Šta znači zahtev protestanata za smenu elite sa njim na čelu? Nisu valjda elita Vulin i Zorana"), traži slobodu za Zvezdana Jovanovića, ulazi u "Zadrugu" i "Parove" a usput, nakon što je u aprilu 2018. pravosnažno osuđen na 10 godina zatvora zbog podsticanja i počinjenja progona Hrvata u selu Hrtkovci u Vojvodini iz 1992. godine, najpre organizuje miting u Hrtkovcima, a potom i kupuje kuću na kojoj neonskim slovima ispisuje "Kuća Vojislava Šešelja". Pre toga, kada je 1. aprila 2016. Haški sud – bez Šešeljevog prisustva – prvostepenom presudom oslobodio lidera SRS-a svih optužbi, Šešelj je primao čestitke: "Čestitam pobedu mom drugu! Ali, ko će mu nadoknaditi zdravlje narušeno zatvorom i javnim maltretiranjem?", napisao je tada na društvenim mrežama potpredsednik ruske vlade Dmitrij Rogozin. Čestitkama su se pridružili i Mirjana Marković, Ministarstvo spoljnih poslova Rusije, kao i general Leonid Ivašov. Na predstavljanju predsedničkih kandidata na RTS-u, Šešelj 2017. kaže da "nema ništa zajedničko sa drugim opozicionim strankama i da sa njima ne bi mogao nikako da sarađuje", kao i da mu je Aleksandar Vučić, za kojeg je rekao da i njega i vladu koju vodi žestoko kritikuje, "bliži nego bulumenta, odnosno Janković, Jeremić, ludi Radule, Čanak, Obradović, Preletačević...", a besmislenost šarenog "kosovskog voza" Aleksandra Vučića i Marka Đurića Šešelj prebacuje na Tomislava Nikolića: "Nikolić je bio spreman da izazove krvoproliće, poslavši sračunato išaran voz na Kosmet i očekujući da će ga šiptarska oružana banda napasti. Mislio je: uzvratiće naša vojska i probudiće se patriotizam, pa će svi u njemu videti vođu i spasioca. Eto kakve probleme može da izazove predsednik države kad je svestan da neće biti kandidat svoje partije", kaže Šešelj u januaru 2017, da bi u aprilu Šešelj i radikali ometali govor šefice evropske diplomatije Federike Mogerini: sve vreme su skandirali "Srbija, Rusija, ne treba nam Unija". Moglo bi se još dugo ovako nabrajati, a opet se ne bi iscrplo sve štetno delovanje Vojislava Šešelja, niti bi se moglo dokučiti gde su mu granice u političkom i društvenom delanju: nema ih. To izvrsno koriste nekadašnji saborci da podruku sa Šešeljom, pokazuju sa čime sve moraju da se suočavaju, a ujedno drugom rukom stežu i guše ostatak nepodjarmljenih/nekupljenih/nepreobraćenih delova društva. Dobro njima, dobro njemu – napravili su nove devedesete i prilagodili ih drugoj deceniji 21. veka, nebo je granica. "Predstavnici SNS-a ne samo da ne ćute na Šešeljeve ispade u parlamentu, oni vrlo aktivno podržavaju Šešelja", kaže Aleksandra Jerkov. "Oni koji vode Skupštinu podržavali su ga i devedesetih godina, kada je počinio svoje ratne zločine. Nema razloga da ga ne podržavaju i sada. Mislim na Maju Gojković i Aleksandra Martinovića u čijoj je nadležnosti oduzimanje mandata Šešelju." A kada je reč o Šešelju, možda je najbolji opis njegovog delovanja još 2011. dao nekadašnji narodni poslanik Neven Cvetićanin: "On će da deluje kao bomba bačena na septičku jamu." Uz to, sada ima i majstora pirotehnike, koji zna kada treba da ga aktivira. "U slučaju dodatne desničarske radikalizacije čitavog kontinenta, a onda i Srbije, gde će se Vučić svakako truditi da ne izostane, sasvim je moguće da će Šešelj sa svojom strankom dobiti ulogu egzekutora ne samo političkog nego i fizičkog; to je, uostalom, i bio devedesetih godina prošlog stoleća", zaključuje Jovo Bakić. "Možemo se samo nadati i boriti da do toga ne dođe." Radmilo Marković, Filip Švarm https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1639287 Jovo Bakić Korisni idiot na krajnjoj desnici "Srpska radikalna stranka je grupa besprizornih ljudi, a Vojislav Šešelj specifičnom mešavinom krajnjeg primitivizma i natprosečne inteligencije uspeva da tu stranku popne iznad cenzusa. Još devedesetih godina prošlog veka, Šešelj je uspostavio veze sa nekolicinom vođa krajnje desnice u Evropi. Na prvom mestu, sa Žan-Marijem le Penom – dok je Vučić bio upravnih hale ‘Pinki’, on je tu gostovao na nekom radikalskom mitingu. Zatim sa Vladimirom Žirinovskim, šefom Liberalno-demokratske partije Rusije, pa s Miroslavom Sladakom iz danas faktički nepostojeće Republikanske stranke iz Češke... Tokom dvehiljaditih, kada je Hajnc Kristijan Štafe zamenio Jerga Hajdera, a Šešelj otišao u Hag, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić uspostavili su jako dobre veze između austrijskih slobodara i srpskih radikala na temeljima zajedničke islamofobije. Te odnose nisu prekinuli ni kada su postali Srpska napredna stranka. Međutim, ovde postoji razlika – dok Vučić sedi na dve stolice održavajući odnose i sa austrijskom Narodnom partijom, za Šešelja ima mesta samo na krajnjoj desnici." Da li Šešelj može steći neku značajniju ulogu na sceni evropske krajnje desnice? "Ne – on je isključivo ograničen na Srbiju jer mu Vučić to nikada ne bi dozvolio. I ovo osnivanje Nacionalne avangarde jeste signal koji je Vučić poslao svim zainteresovanim stranama da će se, ako krajnja desnica u Evropi zauzme vodeću poziciju, on vratiti svojim korenima. Šešelj je tu samo u funkciji korisnog idiota." Koliko se danas razlikuju naprednjaci od radikala iz kojih su potekli? "Ako čovek pogleda program SNS-a, vidi da je užareni radikalski nacionalizam u naprednjačkoj verziji banalizovan. On više ne ide u širinu poput one čuvene granice Virovitica–Karlovac–Karlobag, već u visinu – imaćemo ne znam koliko visok jarbol, najvišu kulu na Balkanu itd. Ide se, dakle, na simboliku. Ta promena nije beznačajna jer se slično desilo sa gotovo svim evropskim konzervativcima. Vučić je, naravno, shvatio da posle pada Berlinskog zida mora da prati spoljnopolitička zbivanja, samo sa dvadeset godina zakašnjenja." Aleksandra Jerkov Šešelju nije mesto na slobodi "Mene Šešelj nije nazvao samo kurvom što jeste primitivizam i prostakluk; on je meni rekao da sam ‘kurva ustaška’ što predstavlja govor mržnje koji se u našoj zemlji goni po službenoj dužnosti. On nije mene samo uvredio – on mi je pretio po nacionalnoj osnovi. Zato mi na pamet ne pada niti nameravam da ga privatno tužim jer mi Šešelj ništa privatno nije rekao – on je meni javno pretio na nacionalnoj osnovi i tu Tužilaštvo mora da reaguje. Da li će se to ikad dogoditi? "Šešelj je spreman da obavlja razne vrste prljavih poslova i on nema nikakav problem da uradi sve što se od njega očekuje, a kao što vidimo, ni Vučić da od njega to traži. Svaki dan koji Šešelj provede u skupštinskoj klupi, a ne u zatvoru, jeste dan u kome vidimo da ga Vučić podržava. Onog momenta kada je rekao da jedva čeka da ponovi svoje ratne zločine, tom čoveku nije bilo mesto na slobodi, a kamoli u skupštinskoj klupi."

SVOJU SKLONOST KA "UNIFORMISANOM CRNOM" VULIN JE NA VELIKA VRATA PROMOVISAO KAD JE POSTAO DIREKTOR KANCELARIJE VLADE SRBIJE ZA KOSOVO U LETO 2012. GODINE. TAD JE I ZVANIČNO PROMOVISAO MODEL PARAUNIFORME – NAZVANE "VULINOVKA" – SAŠIVENE U VRANJSKOM JUMKU ZA POTREBE PRIPADNIKA SPECIJALNE VOJNE JEDINICE KOBRE. OSTALO JE ISTORIJA Oni koji su čitali "Politikin zabavnik" sedamdesetih i osamdesetih godina sećaju se rubrike "Obucite Cicu". Reč je o nacrtanoj devojčici Cici, ponekad i Denisu vragolanu, a pored njih su bili razni komadi odeće i obuće, koje je trebalo iseći i zajedno sa likovima nalepiti na karton i onda praviti razne odevne kombinacije. Takvo nešto danas moglo bi se primeniti na ministra odbrane Aleksandra Vulina i njegove parauniforme u magazinu "Odbrana" pod nazivom – "Obucite ministra". Korist bi mogla biti višestruka: deca vojnih lica imala bi se čime zabavljati kad im roditelji kući donesu "Odbranu", a mladi da nauče kakvih sve uniformi i parauniformi ima i da to, eventualno, na njih utiče da se prijave u profesionalne vojnike kojih nedostaje ili da ih motiviše na dobrovoljno služenje vojnog roka. Sklonost ministra Vulina ka uniformisanosti potiče još od mladosti, s početka devedesetih. Dok je bio funkcioner Saveza komunista – Pokreta za Jugoslaviju, a potom i potpredsednik i portparol Jugoslovenske levice, pored duge kose, njegov zaštitni znak bili su crna kožna jakna, crne vojničke američke pantalone sa džepovima sa strane i čizme JNA (one grozne, kako je prošle godine rekao Aleksandar Vučić, kad je objašnjavao da će vojska dobiti novu obuću). Oni koji su ga poznavali iz tog doba kažu da mu je imidž upotpunjavao i pištolj "tetejac", ali da ga nije javno pokazivao. Činjenica da je proglašen nesposobnim za služenje vojnog roka, a da je ipak dobio dozvolu za oružje tad nije bila preterano bitna... Uzgred, u jesen 1995, kada je padao zapadni deo Republike Srpske i Hrvatska vojska izbijala na Manjaču, kao recenzent stripa Alan Ford Vulin nije ni pomišljao da kao dobrovoljac ode u očev zavičaj. Dve decenije kasnije, Vulin dolazi na Manjaču, na Kočićev sabor, kao počasni gost, da mu "na uvce pevaju" Baja Mali Knindža, Žare i Goci, Zvuci sa Manjače i slične estradne zvezde krajiškog muzičkog opusa. DOMAĆI PROIZVOD: Svoju sklonost ka "uniformisanom crnom" Vulin je na velika vrata promovisao kad je postao direktor Kancelarije Vlade Srbije za Kosovo u leto 2012. godine. Tad je i zvanično promovisao model parauniforme – nazvane "vulinovka" – sašivene u vranjskom Jumku za potrebe pripadnika specijalne vojne jedinice Kobre, uglavnom one pripadnike koji obezbeđuju određene ličnosti. Ipak, za Vulina i njegove saradnike napravljene su izvesne modifikacije, poput četverougaone "čičak podloge" na desnom rukavu, gde je lepio oznaku "Kancelarija za KiM", dok je na levom standardno stajala zastava Srbije. Špartao je Vulin tako Kosovom, sa sve pratnjom identično obučenom dok mu nije bio zabranjen ulaz, držao vatrene govore, davao obećanja, "pretio" neprijateljima, a onda je 2014. postao ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Ni tada se nije odrekao parauniforme – svaku priliku da ode na teren van Beograda koristio je da je obuče, ovog puta, doduše, bez nalepnice i zastave na rukavima. Tek sa dolaskom na mesto ministra odbrane mogao je da "zasija punim sjajem" i jedna od prvih stvari, kako kažu izvori iz tog ministarstva, bila je da traži da se donese pravilnik o odevanju ministra, pomoćnika i državnih sekretara. Taj pravilnik verovatno nije usvojen jer nisu svi obučeni u ono što su vojnici počeli ironično da zovu "dimničarske uniforme". Ali Vulin je stekao mogućnost da, pored zastave na ramenu, sad na desnoj strani grudi stavi nalepnicu sa imenom A. Vulin, a na sredinu, ili na levu stranu – zavisno od odevnog predmeta – nalaze se natpis i grb Ministarstva odbrane. Ministar ima dva pomoćnika – Nenada Miloradovića (za materijalne resurse) i Milana Mojsilovića (za politiku odbrane). Miloradović koristi svaku priliku da se pojavi u "dimničarki", posebno kad je u društvu Vulina, dok Mojsilović, inače aktivni general, to izbegava, iz prostog razloga jer poštuje Pravilo službe, koje mu ne dozvoljava drugu uniformu osim zvanične vojne. Od dva pomoćnika ministra, Bojan Jocić (koga je Vulin doveo sa sobom iz Ministarstva za rad) još nije viđen u crnoj uniformi, ali zato penzionisani general Aleksandar Živković ne propušta priliku da se oblači identično kao i Vulin i da stane iza njega i slika se kad ovaj daje izjave medijima. Takvo Živkovićevo ponašanje čudi mnoge oficire. Konkretno: kako je moguće da čovek koji je radni vek proveo u uniformi, sada pristaje da na sebe oblači nešto što liči na uniformu. Sama odevna kombinacija koju nose Vulin, Miloradović i Živković nije preterano skupa, jer je domaći proizvod, a nalazi se već na vojnom lageru; proizvedena je u Jumku, pogonu namenske proizvodnje. Sastoji se od pantalona, košulje kratkih i dugih rukava, bluze, prsluka i dve jakne. Reč je o kombinaciji kopija nekih vodećih svetskih marki u toj oblasti, ali nešto lošijih materijala. Kolika je tačno cena, nije moguće saznati jer se radi o namenskoj proizvodnji, što onda spada u domen tajne. Ipak, poređenja radi, pantalone u raznim prodavnicama specijalizovanim za vojnu opremu koštaju od 3500 do 10.000 dinara, košulje su 2000 do 5000, prsluci 3500 do 5000, a jakne – zavisno od proizvođača – od 6000 pa do 32.000, koliko košta najbolja, marke 5.11. Tu jaknu 5.11 često nosi ministar Ivica Dačić, kao i ljudi iz njegovog obezbeđenja, ali i policajci koji obezbeđuju druge ministre. Jakna ima više slojeva, za razne vremenske prilike, ali je sigurno da ih je MUP nabavio po dosta nižoj ceni od one maloprodajne i nemaju svi baš onu najbolju. Što se čizama tiče, za vojsku ih proizvodi domaća firma Gepard i cena im se u maloprodaji kreće oko 10.000, dok ih Ministarstvo odbrane dobija po dosta povoljnijim cenama. Vulin i Miloradović su tokom boravka u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, povodom testiranja haubice NORA (još jedan od "poslova veka" koji se najavljuju već pet godina), prikazali i "pustinjsku varijantu" parauniforme, u boji peska, sa sve čizmama u istoj nijansi. Ipak, kada se sve sabere, Vulin sigurno ne nosi skupu odevnu kombinaciju, a ona poreske obveznike Srbije praktično ne košta ništa jer su ti artikli već nabavljeni i stoje u skladištima. Čak i da ne postoje, Jumko bi, kao dobar poslovni partner i kompanija koja vodi računa o marketingu, svakako pristao da po želji ministra sašije odeću kakvu on želi i pokloni mu je. PRIMERI I UZORI: Za razliku od Vulina, prethodni ministri odbrane nisu se pojavljivali u sličnim odevnim kombinacijama ili nečem što bi moglo ličiti na uniformu, uključujući i Borisa Tadića (ko se još seća da je on bio na toj funkciji), koji je imao neke sklonosti ka "vojničkom ponašanju", pa je naredio da se, dok je bio predsednik Srbije, izmeni Pravilo službe i omogući pozdravljanje bez kape. To je učinjeno kako bi Tadić mogao da salutira dok obilazi počasni stroj i kad mu predaju raport, da "oštro" vojnički otpozdravi. Kad je kao predsednik išao da obilazi vojsku, Tadić je leti u par navrata nosio kaki košulju kratkih rukava i američke pantalone iste smeđe boje, a zimi je imao "vijetnamku", i to je sve što je moglo da liči na uniformu. Njegov naslednik na toj funkciji Tomislav Nikolić jednom se pojavio u vojničkoj uniformi M-10, na vežbi na Pasuljanskim livadama, i pošto je to izazvalo podsmeh u javnosti, više je nije oblačio. Kada je o predsednicima država reč, prvi čovek Turkmenistana Gurbangulu Berdimukhamedov – koji je treći mandat na toj funkciji – izgleda da je Vulinov uzor, jer se i on pojavljuje u parauniformi, a na to još okači i futrolu sa pištoljem oko pojasa. Inače, njegov poslednji "biser" je da je tako obučen, sa sve pištoljem, obilazio "postrojene" helikoptere, bez posada. Pošto i Vulin ima sklonost ka sličnim marketinškim samoreklamerskim potezima, poput obilaska "dežurne pare" lovačke avijacije na batajničkom aerodromu koja nije poletela zbog "loših vremenskih uslova" (plus toga jedan od ta dva MiG-29 je dvosed, služi za obuku i nema ni radar, tako da je praktično neupotrebljiv za dežurstvo), moguće je očekivati da se i on uskoro uslika, ako ne sa pištoljem, onda bar sa praznom futrolom. Ali, pošto je, prema pisanju medija, Vulin vlasnik pet pištolja, uredno registrovanih i sa dozvolom, te redovno posećuje vojne streljane jer voli da puca (sa dioptrijom od najmanje sedam, po sopstvenom priznanju), nije isključeno i da jednog dana pred medijima pokaže svoje umeće, da se pojavi sa pištoljem za pojasom, poput Berdi­mukhamedova. Davor LUKAČ

Šta se sve događalo u životu jugoslovenskog suverena u godinama pre marseljskog atentata. Monarh naslutio šta mu se sprema. Komunisti pozvali na podršku ustašama. SUJEVERNI Bračni kraljevski par Aleksandar i Marija UTORAK, 9. oktobar 1934. godine, nadomak Marselja. U admiralskoj kabini, na razaraču "Dubrovnik", kralj Aleksandar Karađorđević, neposredno pred usidrenje, nešto je pisao. U drugom uglu, njegov lični poslužitelj spremao je prtljag. Iz kožnog kofera namerno je izvukao pancirnu košulju, od čeličnih pločica, postavljenu tankom čojom sa unutrašnje strane. Aleksandrova supruga kraljica Marija rekla je posilnom, prilikom ispraćaja muža u Zelenici, da po svaku cenu nastoji da kralj u Francuskoj stalno nosi čeličnu košulju, što ga može spasti ako neki atentator pokuša da puca u njega. "Kraljev momak" se, držeći metalnu zaštitnu košulju u rukama za obe ivice, obratio svom vladaru: - Vaše veličanstvo, kraljica je rekla... Kao što je "momak" Zečević docnije ispričao, jugoslovenski monarh je odlučno odbio da obuče tu košulju: - Ostavi to, Zeko, ne umire se bez sudnjega dana! DVA dana ranije, prilikom isplovljavanja iz luke Zelenika u Boki kotorskoj, kralj je skinuo sa leve ruke veliki prsten, od kojeg se inače nije odvajao. Prsten je, prema predanju, pripadao caru Dušanu i služio je kao amajlija, jer je na njemu pisalo na staroslovenskom: "Ko ga nosi, Bog pomozi". Aleksandar ga je, međutim, skinuo, pružio kraljici i nehajno rekao: "Uzmi ovo, smeta mi." Još jedan istinit događaj mogao se tumačiti kao zlokobno predskazanje. Pre ukrcavanja na brod, kralj je 6. oktobra, u pratnji Muje Sočice, bana Zetske banovine, i Gavrila Dožića, mitropolita cetinjskog, posetio manastir Savinu kod Herceg Novog. Hteo je da vidi žezlo Svetog Save pohranjeno u tom manastiru. Na njegovo veliko razočaranje, iguman ga je obavestio da je žezlo nekoliko dana ranije odneseno u Kotor za pripremu nekakve izložbe. Kralj je zapalio dve sveće, izašao iz manastira i prišao zvoniku, uzeo uže obema rukama i počeo da zvoni. Umesto da zvone dobrodošlicu, zvona su zvonila kao da je neko umro. RASCEP MEĐU KOMUNISTIMA ZBOG atentata na kralja Aleksandra, na Vidovdan 1921. godine u Beogradu, nastao je rascep u KP Jugoslavije. Sima Marković, njen predsednik, nije bio pobornik terorističkih metoda. Moša Pijade zastupa tvrdu liniju Kominterne, on je za odlučnu borbu putem terora. Preko njega stiže naredba da se kralj ubije na Vidovdan. Spasoje Steić nije uspeo, i posle toga se rascep u KP produbljuje. Vlada na čijem je čelu bio Milenko Vesnić je zabranila rad KP Jugoslavije. "Ova čudna pojava celu je pratnju sledila i na sve prisutne ostavila težak utisak", piše u memoarima mitropolit Dožić. "Mi smo to naše uzbuđenje sakrili od kralja da ga ne bismo oneraspoložili na njegovom putovanju. Pošto smo ga ispratili do 'Dubrovnika', gde se ukrcao, ja sam se sa banom vratio i usput smo u kolima rđavo predviđali kraljevo putovanje, naročito ovaj sudbonosni slučaj sa mrtvačkim zvonjenjem." Pored toga, Aleksandar je, pozdravljajući se sa knezom Pavlom, rekao bratu od strica da se njegov testament nalazi u dva zapečaćena pisma, jedno adresirano na kraljicu Mariju, a drugo na predsednika Vlade. Možda je Aleksandar Karađorđević previše verovao u svoju "srećnu zvezdu", računajući da će izbeći atentat kao nepunih godinu dana ranije, 16. decembra 1933. godine u Zagrebu, kada je došao u glavni grad Savske banovine da proslavi svoju porodičnu slavu. Na ulicama Zagreba je vrilo, a naročito je bilo uočljivo prisustvo mladog sveta. PAVELIĆ i njegove ustaše su zaključili da bi to bio pogodan momenat za atentat. Formirali su dva tima odabranih terorista. Ove grupe su predvodila dvojica mladih ustaša - prvu Petar Oreb, iz italijanskog logora, a drugu Ivan Herenčić, iz Janka Puste u Mađarskoj. Pavelić je atentatorima obećao 500.000 lira ako uspešno obave posao. Oreb je sa dva člana svog tima bio obučen u skijaško odelo, a njegovi drugovi su imali i skije. Plan je bio vrlo jednostavan. U trenutku kada bi kralj naišao, dvojica teorista bi potrčala napred i bacila bi skije prema kraljevim kolima. U tom metežu Oreb je trebalo da baci bombu i pištoljem dokrajči kralja. Epilog - dvojica ubijenih ustaša, a ostali su se razbežali i sklonili u Mađarsku. Oreb je pokušao da se prikrije u jednoj ciganskoj čergi, ali je ubrzo uhapšen i suđeno mu je za pokušaj atentata. PRIVRŽENOST Aleksandar i Marija pred polazak za Zagreb 1933. godine PRAVO iz Zagreba kralj je sa malom svitom otputovao u dvorac "Suvobor" na Bledu, u kojem je retko zimovao. Prema svedočenjima ministra dvora Antića i dvorske dame gospođice Mirke Grujić, najviše vremena je provodio sam, zamišljen i turoban. Pričali su da je njeno veličanstvo kraljica morala po ceo dan da hoda na prstima kad prolazi pored njegove sobe. Najverovatnije je u to vreme Aleksandar pisao testament. Na tu odluku da ostavi oporuku nesumnjivo je presudno uticao neuspeli atentat ustaše Oreba u Zagrebu. Međutim, ne bi trebalo zanemariti ni groficu Nađu, nezvaničnu vračaru, hiromanta i astrologa kraljevskog doma Karađorđevića. Odmah po dolasku bračnog kraljevskog para na Bled, pojavila se i grofica Nađa. Da li je ona ubrzala kraljevu odluku da napiše testament, teško je zaključiti i 83 godine kasnije. Grofica vračara, omalena starica zbrčkanog lica, drhtavih ruku i sugestivnog orlovskog pogleda, nije prognozirala ružičastu budućnost kralju. Spomenuta Mirka Grujić, kraljičina družbenica, tvrdila je da je njena gospodarica proplakala celu noć posle večeri kada je grofica Nađa u transu izgovorila: "Kralja vreba smrt na točkovima, a kraljica nikako ne treba da putuje vodom", i nakon toga bila izneta iz kraljevih odaja. "Gospodar se zatvorio u svoj kabinet i ceo dan niti je jeo, niti pio. Samo je nešto pisao, cepao i pisao ..." - pričala je Grujićeva. UOČI polaska za Marselj, kada je stigla meteorološka prognoza koja je nagoveštavala uzburkano more i velike talase, kraljica je odustala od putovanja brodom, a kralja je, ipak, zadesila smrt na točkovima automobila. Sve to može da spada u red naše sklonosti ka mitomaniji posle nekog velikog tragičnog događaja. Zanimljivo je zapažanje ministra Dvora, koje ne spada u slučajeve "podgrevanja" narodne mašte. Pripremajući garderobu za put, kraljica je ponela duboku crninu za slučaj nečije smrti i posebnih ceremonija: "Da li sama, ili sa znanjem kralja? Da li spontano ili posle razgovora o svim mogućim slučajnostima?", pitao se ministar Antić. Da li je kralj naslućivao šta mu se sprema? Da mu se radi o glavi, znao je iz mnogobrojnih izveštaja, a osećao je to i instinktivno. Često je govorio: "Misli li ko da nisam svestan opasnosti kojima se izlažem? Ja znam da mogu da poginem. To može da bude nesreća za mene i za moju porodicu, ali to nije važno. Ja nisam na čelu države da sedim skrštenih ruku i vodim računa o svome životu. Kralj mora da izvršava zadatke." Nije krio da ima predosećaj da mu se sprema ubistvo i naglašavao je da će u to biti umešani "italijanski prsti". RASTANAK Knez Pavle, kneginja Olga i kraljica Marija napuštaju razarač "Dubrovnik" u Zelenici / Foto arhiva" Borbe" U SVOJIM memoarima ministar Antić je napisao: "Kada je komunista Spasoje Stejić na Vidovdan 1921. bacio bombu na njega, Aleksandar je, kao da se ništa nije dogodilo, nastavio put i izvršio smotru vojnih jedinica. Posle ustaškog pokušaja atentata u Zagrebu 1933, sutradan je sam, u pratnji jednog službenika i oficira, prošetao ulicama Zagreba do centra grada. Nije mario za mere obezbeđenja." Aleksandar je slao poruke kraljici Mariji: "Ja ne bih mogao da imam ženu koja se boji, ali te sada molim da neprestano budeš oprezna kad izlaziš sa decom: oni koji žele moju smrt, mogli bi takođe da vas napadnu." Pri povratku iz Sofije, rekao je engleskom ambasadoru Nevilu Hendersonu, kada ga je ovaj upitao da li se plaši atentata: "Nikad na to nisam ni pomislio dok sam bio u Bugarskoj. Takva mi se stvar pre može dogoditi u Francuskoj." SAVEZ RIMA I MOSKVE SOVJETSKI Savez i fašistička Italija, iako su zastupali sasvim suprotne ideološke stavove, dugo će imati slične ciljeve, među kojima će najznačajniji biti rušenje "versajskog poretka". A tu je na prvom mestu bila Jugoslavija. Sprovodeći svoju politiku "izvoza revolucije" preko Kominterne, Staljin je sasvim pogrešno procenio da SSSR ne preti opasnost od Musolinija. Bio je ubeđen da će se on okrenuti protiv zemalja zapadne Evrope i da će se one međusobno uništiti i stvoriti uslove za početak svetske revolucije. Zanimljivo je da je Italija bila među prvim zemljama s kojima su Sovjeti uspostavili diplomatske odnose. Moskva će sa Rimom uspostaviti saradnju i u podršci terorizmu. POLITIČKI odnosi u Jugoslaviji, u godinama koje su prethodile poseti Francuskoj, postajali su sve komplikovaniji, što će dovesti do krvavog raspleta u Skupštini. Posle atentata na Stjepana Radića, vođstvo Komunističke partije Jugoslavije, odnosno ondašnji sekretar Jovan Mališić, poziva članstvo na ustanak. Ovaj detalj iz istorije ne samo što nije nedovoljno rasvetljen, već ga savremena istoriografija potpuno ignoriše. Događaj u Skupštini komunisti su shvatili kao slabost "velikosrpske buržoazije" i uputili direktivu članstvu za "oružani ustanak". Njihovi ciljevi nisu više bili svrgavanje buržoazije klasnom borbom, već rušenje Jugoslavije i njeno rasparčavanje na nekoliko nacionalnih država. Upućivani su pozivi narodima Hrvatske, Slovenije, Crne Gore i Makedonije da oružjem ostvare nacionalnu samostalnost. U pozivu Hrvatima se kaže: "Kucnuo je čas da u otvorenoj borbi protiv beogradskih vlastodržaca izvojevate svoju slobodu i svoju državnu samostalnost." Mnogi se odazivaju pozivu partije. Posledice su desetine ubijenih skojevaca, među njima i sedam sekretara SKOJ-a, dok su se punili zatvori širom Jugoslavije. Strah od širenja crvene ideje iz Kremlja nateraće kralja i njegovo okruženje, uz punu podršku buržoaskih krugova iz Zagreba i Ljubljane, na odluku da se suspenduje parlamentarni život u zemlji. U MEĐUVREMENU Jugoslavija postaje stecište ruske emigracije. Više od 60.000 civila i 40.000 vojnika našlo je utočište u Jugoslaviji. A u belogardejskim krugovima sve je bila glasnija ideja da kralj Aleksandar postane sveslovenski car. Negde 1932. godine, Vlada Jugoslavije morala je u jednom trenutku da izda zvanično saopštenje da Karađorđevići ne pretenduju na krunu Romanovih. U ostvarenju svoje politike razbijanja Jugoslavije, Kominterna je podržavala i podsticala sve nacionalne organizacije i grupe na Balkanu koje su se služile terorom i takvom aktivnošću mogle da izazovu šire sukobe među državama na evropskom prostoru. Ustaški pokret vuče korene od Hrvatske stranke prava, čiji je osnivač bio Josip Frank, otuda i naziv "frankovci" za pripadnike te stranke. Iako su u zemlji predstavljali minornu političku organizaciju, istakli su najradikalnije programske ciljeve, od kojih je najvažniji bio izdvajanje Hrvatske iz okvira Jugoslavije. U Hrvatskoj je poslovima stranke rukovodio advokat Ante Pavelić, koji 19. januara 1929. godine napušta zemlju i odmah se povezuje sa vođstvom VMRO i predstavnicima KPJ. Svi imaju isti cilj - rušenje Jugoslavije. Stigavši u Italiju, Pavelić se u junu 1929. sastao sa predstavnicima italijanskog ministarstva. Dogovor brzo pada: naoružati Hrvate i ubiti kralja Aleksandra. Od jeseni 1929. Italijani finansiraju ustaška jezgra, a sve to nadzire Musolini. USTAŠKI "ustanak" je započeo 7. septembra 1932, kada je desetak uniformisanih terorista, preko Zadra, prebačeno u zemlju. Pokušali su napad na žandarmerijsku stanicu u Brušanima. Međutim, žandarmi su ih spremno dočekali i krenuli u protivnapad. U poteri su ubili jednog ustašu i uhapsili jednog od kolovođa Jocu Rukavinu, dok je Andrija Artuković uspeo sa ostalima da pobegne iz zemlje. Iza njih je ostalo sedam sanduka eksploziva i municije italijanske proizvodnje. Moralnu podršku "ustanku" pružilo je i rukovodstvo KPJ, koje je uputilo proglas "cijelom hrvatskom narodu" da podrži ustaše. Ali ovaj njihov poziv nije naišao na odziv. Ova avantura nazvana je "lički ustanak", i njen potpuni neuspeh uverio je Pavelića i njegove zaštitnike da u Jugoslaviji ne mogu ništa da urade sem pojedinačnih terorističkih akcija. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:702688-Ruska-grofica-predvidela-ubistvo-kralja-Aleksandra