Андреј Јефтић- Час анатомије: патологија једног плагијата

[Поуке.орг инфо]

…леш на анатомском столу [јe] обична лешина, безбојна као леш утопљеника, стерилна, стерилизована, добра само да се на њој демонстрирају симптоми неког патолошког стања, те није потребан brasero да кадом својих трава отклони базд распадања. (Данило Киш, Час анатомије)[1]

Прије него што пређемо на главну тему овог текста, морамо скренути пажњу на, за оно о чему је овдје ријеч, веома важну личност: Аднана Октара. Ради се о, најблаже речено, контроверзној личности за коју је тешко повјеровати да је уопште стварна особа, а не комедиографска креација Саше Барон Коена. Октар је лидер опскурног квази-исламског „секс-култа“ у Турској, а у чијем власништву се, поред вила и скупоцјених аутомобила, налази и телевизијска кућа на којој се емитују његови, мало је рећи, гротескни програми. У њима се Октар окружује својим „мачкицама“, како зове дјевојке готово идентичног и наглашено еротизованог изгледа, који је очигледно резултат бројних посјета пластичном хирургу.

Фреди Фабрис, Час анатомије – ренесансна серија, 2015.

Поред каријере телевизијског водитеља, Октар је, рецимо то тако, плодан писац. Аутор је око 300 наслова исламске литературе од којих се већина бави пропагирањем неког облика исламског креационизма. Међутим, да се не ради тек о појави која код разумних људи може изазвати само подсмијех говоре судски поступци који се против њега воде, као и донијете пресуде. Овима се, између осталог, терети за сексуалну експлоатацију, подвођење, обмањивање и превару. Из тог разлога, Октар је већ био осуђиван, а недавно је поново ухапшен у акцији турске полиције о којој су извјестили сви водећи свјетски медији, па и они домаћи. На томе се, међутим, не завршава веза коју Октар има са нашом јавношћу.

Пређимо на ствар. Недавно је уредништву и-магазина Теологија.нетдостављен текст под насловом Теорија еволуције између науке и идеологије, вере и хипокризије. Будући да је процијењено да је квалитет текста изразито споран, уредништво га није објавило. Текст је, ипак, пронашао свог издавача, те је тако публикован на другом интернет порталу. У међувремену почеле су да се шире гласине како је публиковање текста на Теологија.нет спријечено из „идеолошких разлога“: будући да се уредништво, наводно, не слаже са идејним позицијама које аутор износи, текст је одбијен.

Уколико би то било тачно, то би значило да је уредништво одступило од прокламованих темељних принципа уређивачке политике – да „наши аутори и уредници имају пуну слободу када је реч о избору тема и начину на који се те теме обрађују“ и да магазин „нема било какве идеолошке или друге преференце“. Због поменутих гласина, као члан уредништва осјећам обавезу да нашим читаоцима предочим да ови принципи нису погажени и укажем на разлоге због којих текст није могао да буде објављен. На тај начин, постаће јасно то да се од темељних уређивачких принципа није одустало, а вјероватно ће постати јасно и још понешто.

Наиме, споменути рад не задовољава ни основне стандарде квалитета за које се очекује да буду испуњени како би био публикован на Теологија.нет. О каквим стандардима је ријеч? За почетак – и на то ћемо се за ову прилику ограничити – потребно је да рад не буде плагијат. Текст о којем је овдје ријеч – то јесте.

Питање плагијата, првенствено у научним радовима, у посљедњих неколико година окупирало је домаћу јавност. Нарочито интересантни били су случајеви везани за личности које су политички изложене. У сличним случајевима у европским државама, доказано плагирање научних радова довело је до губитка позиције власти дотичних личности. Од јавне поруге, као најблаже санкције за доказани плагијат у академским установама, санкције сежу до оних најстрожих попут губитка академског звања и стечене титуле. Рецимо, Универзитет у Источном Сарајеву, на коме је аутор текста о коме је овдје ријеч редовни професор, у свом статуту (чл. 99. ст. 1) предвиђа могућност одузимања стеченог степена и дипломе у случају доказаног плагијата.

Постоји више типова плагијата који се у најширем смислу одређује као „чин преузимања списа друге особе и потурања истих за сопствене“[2]. Флагрантан тип плагијата је онај дословни  – када се текст који је дословце преузет представља као сопствени. Сходно различитим класификацијама можемо разликовати и прикривени  или мозаички плагијат – када се без упућивања на извор преузимају дијелови текста и у њима врше ситне интервенције (измјеном ријечи или редослиједа реченица), а које имају за циљ да прикрију плагирање или макар отежају његово детектовање. Такође, постоји и структурални плагијат када аутор без указивања преузима не само главне идеје, него и структуру аргументације, цитате трећих аутора, па и њихов редослијед навођења. За плагијат се сматра и ненаведени цитат, када аутор под знацима навода издваја туђе ријечи, али не упућује на то коме оне припадају нити одакле их је преузео. Поред побројаних, у литератури се срећу и бројни други типови које даље нећемо наводити.[3] У тексту о коме је ријеч, присутни су примјери сваког од наведених типова плагијата.

Скрећемо пажњу на чињеницу да сви дијелови овог рада за које је детектовано да су плагирани потичу из исте књиге под насловом Обмана еволуције: научни колапс дарвинизма и његова идеолошка позадина аутора Харуна Јахија.[4] Не треба искључити могућност да то нису једини плагирани дијелови овог рада, али би детектовање осталих захтијевало више времена него што то овај рад завријеђује.

У наставку дајемо упоредни приказ тих дијелова, стављајући дијелове плагираног текста у лијеви, а изворни текст који је плагиран у десни стубац (латиничним писмом). У десном ступцу, у загради је дат број странице изворног дијела на коме се цитат налази. Дијелови су наведени сходно редослиједу према коме се јављају у плагираном раду. Читаоцима који немају стрпљења да читају сва наведена мјеста, препоручујем да баце поглед само на подвучени текст – то јест, на случајеве број 4, 6, 10, 14, 15, 18.

 

View full Странице

[Поуке.орг инфо]

[Поуке.орг инфо]

 

 

 

 

 

 

 

 

[Поуке.орг инфо]

У највећем броју побројаних случајева (4, 5, 10, 11, 12, 13, 14, 15, 18, 19), ради се о „прелазној форми“, да се тако изразим, између дословног и прикривеног (или мозаичког) плагијата. У већини осталих случајева (1, 2, 3, 6, 7, 8, 9, 16, 17), ради се о прикривеном или мозаичком плагијату у коме су у преузетом тексту вршене одређене ситне интервенције. Једна цијела половина дотичног рада представља, поред наведених, примјер структуралног плагијата будући да аутор плагира не само туђе идеје и ријечи, већ и структуру излагања па и наводе трећих аутора. Рецимо, сваки од аутора цитираних у овом раду, као и сваки од појединачних цитата, заправо је преузет из књиге Обмана еволуције.

Па ипак, постоји извјесни елемент „оригиналности“ у овом раду. Наиме, аутор приписује неке од цитата трећим ауторима који заиста јесу цитирани у изворном дјелу. Међутим, те ријечи припадају Харуну Јахију, аутору наведене књиге, а не трећим лицима. Такође, сваки наведени цитат у раду представља примјер ненаведеног цитата. Уз највећи број цитата издвојених у наводнике се не наводи од кога потичу, а онда када су некоме и приписани, изостаје референца на конкретно дјело.

Можда би неко био склон да каже како све ово представља заправо случај „неспретног“, то јест неадекватног парафразирања. Чак и да то јесте случај, а није јер видимо да су и сви други наведени типови плагијата заступљени, то би и даље био плагијат – јер и неадекватно парафразирање је такође један тип плагијата. Међутим, овдје се не ради (чак) ни о томе. Поред свих имена које наводи, аутор ниједном не упућује на дјело Обмана еволуције нити на аутора Харуна Јахија, које обимно плагира. Дакле, не ради се чак ни о неадекватном парафразирању.

Но, да се вратимо Аднану Октару. Зашто смо се уопште на њега освртали? Какве везе има овај осуђивани криминалац, обмањивач и опскурни преварант са теоријом еволуције? Ни мање ни више, веза је та што је управо он аутор књиге Обмана еволуције коју аутор, како смо показали, обимно плагира! Наиме, иза псеудонима Харуна Јахија, који је потписан као аутор наведене књиге, крије се Аднан Октар. Дакле, рад не само да је плагијат, него је плагијат књиге гротескног исламског креационисте, лидера секс-култа који се терети за тешке злочине. Необично је занимљиво да је од свих писаца које је могао плагирати, аутор који с неподношљивом лакоћом пресуђује о томе ко истински вјерује а ко не вјерује у Христа, одлучио да своју вјеру положи баш у квази-исламског секс-гуруа.

Послужићу се сликом коју Данило Киш нуди у епиграфу овог текста. Овдје смо се бавили анализом анатомије једног рада која приказује симптоме патолошког стања. Патолошко стање је, нажалост ваља признати, шире од оквира самог рада. Ширење баналних, па и гротескних, облика креационизма потеклих из других религијских традиција, под видом одбране православне вјере, јесте феномен на који је већ (засад, чини се, узалуд) указивано. Другим аспектима и богословском анализом рада није било потребе да се бавимо. Друкчије речено, на овом часу анатомије није било потребе уносити brasero или кадионицу са благоуханим тамјаном православног богословља.

Након свега, јасно је да је главни разлог због кога овај рад није могао бити објављен на и-магазину Теологија.нет тај што, будући плагијат, не задовољава основне стандарде квалитета. Разлог томе, као што је сада потпуно јасно, није била идејна или, боље рећи, идеолошка позиција аутора. Премда, након свега, питање је да ли се о постојању било какве стварне, то јест неплагиране, позиције самог аутора уопште може говорити.

 

 

[1] Danilo Kiš, Čas anatomije, Beograd: Nolit, 1979³, 12.

[2] “Plagiarism”, Encyclopedia Britannica, IntRes: https://www.britannica.com/topic/plagiarism [29.7.2018.].

[3] Овдје смо навели неке од типова који се срећу у подјели датој у „What Constitutes Plagiarism?“ у: Harvard Guide to Using Sources, IntRes: https://usingsources.fas.harvard.edu/what-constitutes-plagiarism [29.7.2018.] и Debora Weber-Wulff, False Feathers: A Perspective on Academic Plagiarism, Springer Science & Business, 2014, 6-14.

[4] Harun Jahi, Obmana evolucije: naučni kolaps darvinizma i njegova ideološka pozadina, Beograd: Centar za prirodnjačke studije, 2002. Књига је у pdf формату доступна на адреси: https://www.religija.me/biblija_nauka/obmana-evolucije.pdf[25.7.2018.].

 

[Поуке.орг инфо]

Иначе, много интересантан лик Харун Јахи 

https://www.klix.ba/vijesti/bih/u-turskoj-uhapsen-ekscentricni-islamski-propovjednik-harun-yahya/180711092

https://newhumanist.org.uk/articles/2131/sex-flies-and-videotape-the-secret-lives-of-harun-yahya

[Ведран*]

Админе, а да се повеже ова тема са оном мојом коју сам поставио раније данас?

 

[Поуке.орг инфо]

@Ведран* Нека, нема потребе  и овако је довољно велики шок. Иначе, проф. Здравко Пено је био "кључни сведок" при прогнању потписника професора са Богословског Факултета у Београду, а против тзв. Апела против дарвинизма... сећате се...

Но, зарад јавности која чита, потребно је овде поставити и текст проф. Здравка Пена:

 

Здравко Пено: Теорија еволуције између науке и идеологије, вере и хипокризије

 

 

Вера у Христа јесте вера у Новог Адама, по чијем лику је саздан први Адам, али и вера у Њега као Победитеља смрти. Свака друга антропологија, а посебно мајмунообразна, супротстављена је истини Божијег Откривења

Теорија еволуције једна je, не и једина, теорија која се бави питањем настанка и развоја света и човека. Њени зачеци и највећи успон везују се за име Чарлса Дарвина (1809–1882), британског истраживача природе, који сам у својим списима није користио појам „еволуција“. Дарвин је тврдио да су све животне врсте произашле из заједничког претка. Еволуциона биологија, која следује Дарвину, полази од хипотезе да се у неком временском тренутку, по истеку различитих процеса у природи (хлађења земље, оформљења чврсте земљане коре, падања кише милионима година и настајања космичке супе), живот појавио из органске материје која је сама настала из неорганске супстанце. Прво је један од органских молекула добио своју реплику, а онда се тај процес ширио, тако што су се примитивни молекули временом умножавали, самоорганизовали и развили у једноћелијске и вишећелијске организме. На крају тог процеса, сходно еволуционистичкој хипотези, настао је примитивни човек – homo sapiens, последњи стадијум остварења идеје случајног развоја.

Претпоставке еволуционе теорије

Основне теоријске претпоставке на којима се заснива еволуционо схватање света су следеће: 1) све што се догађа последица је онога што се већ догодило; 2) све што се догађа јесте међусобно претварање материје у енергију и обрнуто; 3) физичка основа свих кретања у космосу је непланска, случајна и насумична; 4) све је подложно еволуцији, која се одвија од простог ка сложеном; 5) категорија простор–време је једина реалност; 6) једино право знање јесте опажање информација потпомогнуто математичким прорачунима; 7) у трагању за поузданим знањем и истином, идеја Бога је непотребна претпоставка.

Сажимајући наведене хипотезе можемо рећи да класични дарвинизам подразумева два аспекта: 1. материјалистичка концепције порекла и 2. механизам промене који се одвија као међуоднос мутације и природне селекције.

1. Према теорији еволуције, све што постоји, органско и неорганско, резултат је случајности. Заступници идеје механичког трансформизма полазе од хипотезе да је свет настао и да је стваран на основу закона слепе нужности. Сходно неком недокучивом и посве ирационалном нагону, случајност сама од себе доводи природне елементе у јединство, а онда успоставља и поредак у природи. Овакву појаву и тврдњу која је прати није могуће прихватити, управо због закона људске логике, јер људски ум, где год види поредак, закључује да постоји неко ко га вољом успоставља.
   Дарвиново учење о пореклу врста полази од хипотезе да се живот развијао преко два натуралистичка, „допуњујућа механизма“: мутације и природне селекције. Промене у врстама, , према тој замисли, резултат су случајних мутација које су се десиле у живим организмима, тако што су се они „прилагодили некој одређеној средини, и пренели те особине на следеће генерације“. Ову претпоставку Дарвин је позајмио од Жана Баптиста Ламарка (1744–1829), који је заступао тезу о „преношењу стечених особина“. Дарвин, истина, није у свему следио Ламарка који је нпр. тврдио да је жирафа настала од једне врсте антилопе која је временом, из генерације у генерацију, истезала врат како би дохватила лишће које је стајало високо. Међутим, и Ламаркова и Дарвинова теорија производ су јаке и необуздане маште, а не научног истраживања, с обзиром на то да у њихово време ни генетика ни биохемија нису постојале као научне дисциплине.

2. Природна селекција или одабир зависи од три претпоставке: а. варијације – организми пролазе различите степене развоја, мењају се, тј. мутирају; б. наслеђивање особина – организми наслеђују те варијације или мутације, и в. преживљавање најспособнијих – сви организми су укључени у борбу за опстанак. 

Да ли су све мутације напредне?

Прва хипотеза, заснована на ставу да организми морају да прођу мутације, нема упориште у реалности, јер мутације нису неопходне, а у већини случајева су штетне. Будући да се догађају случајно и насумично, мутације као „непредвиђени случајеви“, који се одвијају у генима, готово увек оштећују живе организме који су им подвргнути. Нека несвесна интервенција на одређеној савршеној и сложеној структури неће побољшати ту структуру, него ће је управо погоршати. Неодарвинисти су покушали, кроз хиљаде експеримената, да изведу бар један пример „напредне мутације“, али сви њихови покушаји окончани су потпуним неуспехом. Ниједан једини протеин, градивни блок живота, није могао настати случајно. Ниједна ћелија није могла бити синтетизована чак ни помоћу најсавршенијих биохемијских лабораторија XX века. Наиме, упркос еруптивном развоју бионаука, чији смо сведоци, онима који следују теорији еволуције, која почетак види у примордијалном океану и даље је непознато:

а. како су се, у тим почетним условима, организовале аминокиселине у комплексне структуре протеина?

б. како је регулисан однос између протеина и НК (ДНК, РНК)?

в. како су наведени биомакромолекули дали високоорганизовану и репродуктивну форму живота?

Механизам наслеђивања – нетачно схваћен

Друга хипотеза – механизам наслеђивања, најслабија је карика у ланцу класичног дарвинизма, јер је наслеђивање погрешно схваћено. С развојем генетике дошло се до сазнања да мутације мењају информације у ДНК једног организма, али ипак не могу суштински мењати једно биће, нити учинити да један живи организам стекне нови орган. Сходно речима америчког мислиоца индијског поријекла Ранганатана (B. G. Ranganathan), „да би мутација могла бити пренесена на следећу генерацију, она се мора одиграти у репродуктивним ћелијама организма“. Једна случајна промена која се деси у једној обичној, тј. нерепродуктивној ћелији, или органу тела, не може бити пренесена на следећу генерацију. Нпр. људско око промењено ефектима зрачења или физичком повредом, неће бити пренесено на следећу генерацију.

Природна селекција нема свест

Трећа хипотеза – преживљавање најспособнијих, доводи се под знак питања у свим новијим расправама о еволуцији. Нове, повољне особине организама, чије порекло иначе у Дарвиново време није било могуће научно објаснити, временом су, према овом научнику, постале стабилне и доминантне, тако да су се стекли услови да, посредством механизма природне селекције, дође до промене јединке у нову врсту, која би била сасвим различита од њених предака. Дарвин је тврдио да је човек „најразвијенији резултат овог механизма“.

Међутим, такав еволуциони механизам уопште не постоји, јер ни мутације, нити природна селекција не доводе до еволуције различитих врста и трансформације једне врсте у другу. Следбеници Дарвина природну селекцију настоје да представе као својеврсног свесног дизајнера, али природна селекција нема свест. Социобиолог Ренсбергер (Boyce Rensberger) тврди да природна селекција „не поседује вољу која може одлучити шта је добро, а шта лоше за живе организме. Због тога се природном селекцијом не може објаснити настајање биолошких система и органа који имају карактеристику невероватне сложености, која се не може упростити“.

Природна селекција – некада и сада

Природна селекција је посебно упитна у случају појашњења сложених организама или пак сложених органа, какво је нпр. око. Немогућност настанка сложених органа је забрињавала и Дарвина, што потврђују његове речи: „Ако би могло бити демонстрирано да је постојао било какав сложени орган, за који би било немогуће да буде формиран бројним, узастопним, лаганим модификацијама, моја теорија би апсолутно била срушена“. Дарвин је посредно прихватио ову реалност рекавши да „природна селекција не може урадити ништа док се случајно не догоде погодне варијације“. То је разлог због чега је неодарвинизам, поред природне селекције, морао још више истаћи мутације као „узрок благотворних промена“.

Биолози пре Дарвина су говорили о природној селекцији, али она је сматрана за „механизам који држи врсте непроменљивим, тако да не буду деформисане“. Дарвин је ишао супротним смером и тврдио је да природна селекција има еволуциону снагу (о томе говори и назив његове књиге: Порекло врста путем природне селекције). Међутим, још од његовог времена није се појавио нити један доказ у вези с тим да природна селекција има снагу да наведе организме да пређу из једне врсте у другу, јер „нико никада није механизмом природне селекције произвео неку врсту“. Природна селекција, дакле, не може нити да дода један нови орган неком живом организму, нити може да га уклони, не може повећати или побољшати генетску информацију једне врсте, нити може трансформисати једну врсту у другу.

Неодарвинизам и савремена теорија еволуције

Када је Грегор Јохан Мендел (1822–1884) открио законе генетике, класични дарвинизам је постепено напуштан и обновљен је као неодарвинизам, који је и даље остао на линији трагања за повољним мутацијама и селекцијама, како би се дошло до објашњења порекла врста. Свака наука има претензије да своје ставове потврди у реалности, теорија еволуције, међутим, још није потврдила настанак ниједне нове врсте. У току више деценија, еволуционисти су извели многе експерименте у циљу произвођења мутације код винских мушица. Пошто се оне брзо размножавају, то би и мутације требало да се одвијају великом брзином. Низови генерација ових мушица подвргнути су експериментима, а ипак ниједна корисна мутација није уочена. Мутације, као „случајне промене или замене које се одигравају у ДНК молекулу, који се налази у једру ћелије живог организма и који садржи све генетске информације“, резултат су спољних утицаја, као што су зрачење или хемијско деловање.

Мутације које се, због генетских промена, одигравају код људи неретко стварају физичке деформације и психичка обољења као што су Даунов синдром (монголоизам), албинизам, дварфизам, карцином и др. У еволуционистичким уџбеницима ове мутације су представљене као примери еволуционог механизма на делу. Није потребно наглашавати да један процес који људе оставља неспособним или болесним не може бити прихватљив. Свака мутација носи опасност да буде један „несрећан случај“ било да оштећује нуклеотиде који изграђују ДНК, или да мења њихове положаје. Мутације најчешће узрокују толику штету и промену која се не може поправити. Она није чаробни штапић који трансформише живе организме у неке напредније и савршеније форме. Да је „директан ефекат мутација штетан“ види се, у најгорем случају, на примеру становника Хирошиме, Нагасакија и Чернобиља, који су после страшног страдања доживели генетске промене које су их довеле до неспособности, наказности и смрти.

Теорија испрекидане равнотеже

Неодарвинисти су покушали да пронађу недостајуће прелазне облике између врста. Иако њихове неосноване наде нису остварене, научници Нилс Елдриџ (Niles Eldredge) и Стивен Џеј Гулд (Stephen Jay Gould), нису одустали од теорије еволуције, тако да су установили нови модел под називом „испрекидана равнотежа“. Стивен Џеј Гулд је указивао на безизлаз у којем се нашла теорија природне селекције: „Суштина дарвинизма лежи у једној јединој фрази: природна селекција је креативна снага еволуционе промене. Нико не пориче да ће природна селекција играти једну негативну улогу у елиминисању неспособних. Међутим, Дарвинова теорија захтева да природна селекција исто тако ствара способне“. Теорија испрекидане равнотеже је у супротности с почетном дарвинистичком идејом акумулирајућег развоја, корак по корак, јер је њено полазиште у томе да еволуција није резултат мањих варијација, него великих, испрекиданих „скокова“ и изненадних промена, тако да су се неке врсте преобразиле, претрпевши изненадну и свеобухватну трансформацију.

Неодарвинисти су се ослањали на хипотезе европског палеонтолога Шиндеволфа (Otto Heinrich Schindewolf, 1896–1971), који је тврдио да је прва птица изашла из јајета гмизавца, тако што се десила „велика мутација“, после „једног великог поремећаја који се одиграо у генетској структури“ и који је донео велику и повољну промену у генетској информацији која омогућује прелазак једне врсте у другу. Премда су ове тврдње у крајњој супротности с правилима генетике, биофизике и биохемије, пласирањем модела испрекидане равнотеже покушало се осигурати објашњење за пукотине у фосилном запису које неодарвинистички модел није могао обезбедити. 

Испрекидана равнотежа и докази палеонтологије

Неодарвинизам је оспорен фосилним записом, тј. неуспехом палеонтологије да открије убедљиве прелазне форме. Не само да је одбачен Хекелов еволуциони ланац као фалсификат, него „никада, нигде у свету, нису пронађени никакви прелазни облици, који наводно треба да покажу постепену еволуцију живих организама од примитивних до напредних врста, као што је то неодарвинистичка теорија тврдила“. Исто тако, резултати упоредне анатомије откривају да врсте, за које се претпостављало да су настале еволуцијом једна из друге, у ствари имају веома различите анатомске карактеристике, тако да оне никада нису могле бити преци или потомци једне другима.

Неодарвинистички модел „испрекидане равнотеже“ има и други базични, велики, недостатак, а то је немогућност изналажења одговора на питање настанка живота. Један еволуциониста, упркос огромној невероватноћи, схвата да постоји „несхватљива“ хармонија у молекулу протеина, у градивном блоку живота, али он ипак сматра да је тај протеин настао случајно, под неким примитивним условима, пре више милијарди година. Да апсурд буде већи, еволуционисти тврде да су милиони протеина настали случајно, те да су се потом на неки невероватан начин сјединили и оформили прву живу ћелију. Будући да чак ни један једини протеин не може настати случајно, тврдња да су организми изграђени од милијарди различитих протеина прошли кроз наглу или „постепену“ еволуцију потпуно је бесмислена.

[Поуке.орг инфо]

Случајност – упркос здравом разуму

Закони природе делују у свим областима природних наука, тако да се могу уочити извесне законитости и подударности. Па ипак, ове закономерности једино не важе за оне који науку доживљавају као идеологију. Истакнути еволуциониста Ричард Докинс атакује на здрав разум када позива људе да не мисле да су присуствовали чуду, чак и ако виде да им споменик неког националног хероја маше рукама: „Можда су сви атоми у руци статуе кренули у једном тренутку у истом правцу. То је мало вероватан догађај, али је могућ“ – безобзирно закључује Докинс.

Показало се да су највећи поборници теорије еволуције постали они који су најмање ауторитети у самој области и чије ангажовање у одбрану дарвинизма најчешће има идеолошко, а не научно залеђе. Реч је о еволуционистима „по вери“, а не „по науци“. Чињеница је да еволуционисти под плаштом науке намећу јавности своје личне предрасуде и филозофске погледе, те тако, иако свесни да случајни догађаји не проузрукују ништа осим нереда и конфузије, они и даље тврде да су чудесни ред, план и дизајн које примећујемо у универзуму и у живим организмима, настали случајно.

Теолошка критика дарвинизма

Није потребно да неко буде научни експерт, па да схвати да су Дарвиново учење и теорија еволуције усмерени против библијског схватања порекла света. Стварање света у складу с Божијим планом, према његовим врстама (1. Мојс. 1, 11–12) јесте једно, а Дарвинова теорија о развоју сложених организама од једног или неколико примитивних организама и о претварању једне врсте у другу, нешто је сасвим друго. У свом делу, Порекло човека, Дарвин је исказао и своје антибиблијско настројење: „Барем сам, надам се, ипак учинио добру услугу, јер сам помогао да се обори догма о посебном стварању“, тј. о засебном стварању врста.

Из овог, али и из других Дарвинових ставова, произлазе и проблеми који су предмет спора између еволуциониста и оних који прихватају библијски поглед на стварање. Први и основни проблем јесте хипотеза да се еволуција посматра као један слепи природни процес, да се настанак света одвија мимо Бога. Други проблем, код Дарвина и строгих еволуциониста, јесте што су они човекову душу искључиво поистовећивали са свешћу и што је свест виђена превасходно као резултат еволутивног процеса који је независан од Творца и који је резултат биолошких и хемијских процеса.

Непомирљивост ставова

Тражећи одговор на заступљеност дарвинизма у научним круговима и за непомирљивост еволуционистичког и хришћанског погледа на стварање, чувени научник, један од проналазача структуре ДНК, Џејмс Вотсон (James D. Watson), изнео је став да је еволуција „универзално прихваћена теорија, не зато што је могу потврдити логички докази, већ зато што јој је једина алтернатива Божије стварање, које је великом броју људи невероватно“. Дакле, не научност ове теорије, него помањкање и недостатак вере јесте узрок њеног прихватања. С друге стране, следовање и једном и другом схватању, и теорији еволуције и библијском погледу на свет, представља логички и сваки други парадокс и противуречност по себи.

Дарвину, који није имао формално образовање у биологији, већ само аматерски интерес за природу и живе организме, који је био англикански квази-теолог, било је непознато учење отаца Цркве. Његов живот био је пун контроверзи, а његова вера била је упитна. То се може закључити и из његове забележене исповести: „У мојим најекстремнијим варирањима, никад нисам био атеист у смислу ускраћивања постојања Бога у природи. Мислим да (што све више и више старим), генерално, али не увек, да ће најтачнији опис стања моје личности бити агностик“. Несумњиво да једном агностику није било блиско учење отаца Цркве, а нарочито богословље св. Максима Исповедника, тумача кључних космолошких и антрополошких проблема свог доба, уједно и многих актуелних и свевремених питања. 

Стварање и вера у Свету Тројицу

Агностицима свих епоха, савременим протестантски настројеним апологетичарима и атеистима, који било да одбацују Бога или на погрешан начин говоре о односу Бога и света, св. Максим је упутио ову мисао: „Нећемо никад назвати мудрима оне који нису могли или нису хтели познати Бога преко Његових створења“. О начину на који је Света Тројица изображена у творевини св. Максим говори следеће: „Као што на основу постојања бића верујемо да постоји и сам надсуштаствени Бог, тако на основу разлике суштина међу бићима по врстама, сазнајемо да постоји Премудрост која је урођена Његовој суштини, која одржава бића. И опет, на основу суштинског кретања бића по врстама, схватамо да постоји Живот који је урођен Његовој суштини и који допуњује бића, стичући и појам о Светој Тројици – о Оцу и Сину и Светом Духу – кроз целомудрено посматрање творевине. Јер, вечна Божија Сила јесте Логос, као једносуштан Њему, а вечно Божанство јесте једносуштни (Оцу) Свети Дух”. Недвосмислен је св. Исповедник у исказу да је постојање света на основу разлике суштина (природа) међу бићима по врстама темељ вере у Сина – Премудрост и да суштинско (природно) кретање бића по врстама представља основ вере у Светог Духа.

На основу овако исказаног учења о односу између Божијег начина постојања и постојања света јасно је да неприхватање засебног порекла врста представља исказивање неверовања у Сина, Који одржава бића у постојању, а да неприхватање природног кретања по врстама представља одбацивање вере у Светог Духа, Који допуњује бића у њиховом постојању. Немогуће је исповедати веру у Свету Тројицу, а не исповедати веру у Сина и Светог Духа који заједно са Оцем стварају свет, јер Отац ствара кроз Сина у Духу Светом, тако да у сваком акту стварања учествује свецело Света Тројица. То је грех неверовања, то је, према учењу св. Максима, хула на Духа Светога.

Богословље и природни закони

За св. Максима богословље је неодвојиво од природе, јер Бог стварајући свет својом вољом, не препушта га силама стихије, него је присутан и делатан у њему преко природних закона. То недвосмислено сведоче Христове речи: Погледајте на љиљане у пољу како расту; не труде се, нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој својој слави не обуче као један од њих (Мт. 6, 28 – 29) као и ове речи: Вама су и све власи на глави избројане(Мт. 10, 30).

Божија воља се огледа у стварању свега по врстама, а циљ постојања природних закона јесте очување природне енергије сваке врсте. Човек треба да се поучи којој врсти припада и да „научи да не мења природни с неким другим – неприродним законом“. У биљном и животињском свету не постоји никаква „природна потреба” за преласком из врсте у врсту, за „мешањем” врста, јер се сва бића понашају по урођеном природном закону или инстинкту. Проблеми настају када људи почињу да преусмеравају природну енергију других бића или своју сопствену. Поред опасности конструкције митолошких сирена и кентаура и различитих генетски модификованих организама (ГМО), посебна и заправо највећа опасност јесте погрешно усмеравање људске енергије.

Најкобније пошасти нашег времена, хомосексуализам и чедоморство, управо су последица неприродног усмеравања људске енергије (хомосексуализам) и прекида те енергије која је уствари одбацивање живота новог бића (абортус). И један и други грех Бог је подвргао суду. Градове Содом и Гомор осуди на пропаст и у пепео претвори, поставивши их за примјер будућим безбожницима (2. Петр. 2, 6; 1. Мојс. 19, 24). Апостол Павле пише развратним становницима Коринта да мужеложници неће наслиједити Царство Божије (1. Кор. 6, 9). Када псалмопесник каже: заметак мој видјеше очи твоје (Пс. 139, 16), он говори да људско биће у Божијим очима постоји од тренутка зачећа. Зато је абортус тј. одузимање живота нерођеном детету равно убиству (2. Мојс.  21, 22–23).

Поред неиспуњавања Божије воље у погледу препознавања и очувања врста, св. Максим, дакле, говори и о „неостварењу онога што припада природи”. Зато, следујући његовом учењу о мудрости и доброти, које се дарују онима који ће на основу вере задобити вечно добро биће, треба рећи да поред тога што „нећемо никад назвати мудрима оне који нису могли или нису хтели познати Бога преко Његових створења”, исто тако, нећемо назвати добрима оне који искривљују природне законе, тј. не испуњавају врлине. Природни закони су критеријум спасења, не само за примитивне незнабошце, који немајући закон, сами себи су закон (Римљ. 2, 14), него и за све вернике, будући да су природни закони, према учењу св. Максима, истоветни с врлинама. Врлине су потребан, не увек и довољан, услов за спасење, које није само у нашој вољи, у испуњавању закона који су заложени у нашој природи, него је превасходно благодатни дар Божији. Јеванђелска прича о мудрим и лудим девојкама речито говори о томе, да су и једне и друге испуниле природни закон и сачувале дар девојаштва, али да су се мудре, имајући уље благодати, уздале у Бога, а немудре су, немајући га, полагале наду само у своје врлине (Мт. 25, 1–13). Мудри су они следбеници Христови који држе Његову реч и сматрају да су непотребне слуге, јер су учинили што су дужни учинити (Лк. 17,10). Према св. Максиму, „врлине су ради Христа, а није Христос ради врлина“, јер оне нису циљ по себи, него средство за достизање циља – јединства са Христом.

Природни закони – у теологији и науци

Следујући богословљу св. Максима можемо констатовати да теологија није лишена везе с природним наукама, будући да има исти предмет истраживања као и природне науке, а то су природни закони. Ови закони су незаобилазни у остварењу човека као словесног и слободног бића. Без њиховог остварења немогуће је задобити благодат новог живота у Христу. Будући да св. Максим у природним законима препознаје врлине које је Бог ставио у природу, човек треба добродетељи које су заложене у њему да учини делатним, како би потом досегао виши степен благодатног живота и остварио јединство с Богом. Овакав однос према природним законима непознат је западном богословљу, поготово схоластичком моделу теологије, који је одвајао Бога од творевине и препуштао твар деловању тзв. секундарних закона. Иако је створио свет, по теолошкој концепцији коју је устројио нпр. Тома Аквински, Бог га ипак препушта њему самом, тј. законима у њему. Није чудно што је из те перспективе теологија себи обезбедила доминантно место у односу на науку која је, сходно законима којима се бави, имала подређен положај, те је сматрана слушкињом теологије (ancilla theologiae). Исто тако, није ни чудно што се наука на Западу, истргла из потчињеног положаја и из смртоносног, инквизиторског загрљаја схоластике. Управо из ових разлога научници су, нарочито од времена Просветитељства, схватили природне законе, као нешто што је својствено природи као таквој, а не као потврду Божијег присуства у свету. Наука се у наведеном периоду толико осамосталила и издигла да је постала критеријум свеукупне стварности, тако да је дошло и до потпуног обрта у односу између ње и теологије. Доминантан је постао сцијентистичко-позитивистички образац у којем је и теологија подређена науци. 

(Без)условна сарадња теологије и природних наука

У новије време међусобни односи теологије и науке су коначно дошли до тачке равнотеже у којој се све више показује неопходном њихова међусобна сарадња у областима где имају заједнички предмет истраживања. Разумевши опасност става научника Стивена Џеј Гулда о непреклапању теологије и науке (nonovalping magisteria – NOMA), Алистер Мекгрет, такође научник, изнео је гледиште да су теологија и наука делимично преклапајуће области (POMA – partly overlapping magisteria). Мекгрет је свакако имао у виду да Бог није, нити може бити предмет научног објашњења, те да теологија није конкурент науке, као и да наука и теологија имају могућност међусобне сарадње (енгл. crossover fertilizing, дословно: међусобне оплодње), при чему и једна и друга имају корист.

Никако није довољно рећи „Бог је створио човека“, а биолозима препустити одговор на питање како га је створио. У библијској перикопи о стварању јасно се каже да је човек створен од праха земаљског и да му је Бог дао Дух, те је човјек постао душа жива(Пост. 2, 7). Да ли ћемо биологе питати како ће Бог поново човека васкрснути из земље у коју је сахрањен? Или ћемо их питати како постоје свете мошти (божанске моћи или енергије) великих светитеља, какав је св. Василије Острошки? Или ћемо од њих тражити појашњење појаве невештаственог огња на Велику Суботу на Христовом гробу, који се даје само на молитву православног јерусалимског патријарха или тајне некварљивости богојављенске воде? 

Домети биологије и закони нове твари у Христу

Биологија заиста јесте област којој, према свим важним научним предвиђањима, припада блистава будућност, али она има своје границе, као и свака делатност људског духа. Биолозима не припада удео у ономе што превазилази њихове домете, а то је тумачење питања порекла света и човека и њиховог крајњег назначења. Биолошки закони су уједно и закони и живота и смрти, а сами биолози, по правилу, или не виде даље од смрти или, пак, теже природној бесмртности.

Када је реч о пореклу човека, треба рећи да погрешна и нетачна биолошка антропологија не утиче непосредно на учење Цркве, јер истина о човеку за сваког верника, није превасходно питање биохемијског састава, него је предмет вере и доживљаја Божијег Откривења. Наука, по правилу, не досеже до питања „Првог узрока“ у стварању човека, будући да се бави само његовим развојем у оквиру биолошких датости. Међутим, ако биолози прекорачују границе методолошког натурализма и своја истраживања заснивају искључиво на принципима онтолошког натурализма, тада биологија престаје бити наука и постаје идеологија. Дарвинизам је у том смислу препознат као псеудонаучан, а добио је и социјалну димензију, поставши идеолошка потка марксизму–лењинизму, чије жртве се мере десетинама милиона људи.

Лицемерје – извор саблазни

Посебан проблем представљају они „верници“ који сматрају да могу да буду у исто време и присталице дарвинизма. Они су добили предводнике у теолозима-дарвинистима који су се отворено изјаснили за теорију еволуције, али и даље лицемерно „служе Богу“, не видећи у томе никакав теолошки и морални парадокс. Иако су, својим неверовањем, сами себе ампутирали од заједнице са Богом, они и даље сеју семе трулежи и неверовања међу младим богословским нараштајима. Немајући веру у Логоса, јер не верују у његово реално присуство у стварању и постојању твари, кроз логосе бића (тј. независно постојање врста) и природне законе (тј. врлине), они нису у стању да исповеде ни онтолошку, ни етичку димензију вере. Њихово неверовање представља саблазан и извор духовне гангрене за оне који су изван Цркве, али и за маловерне у Цркви.

Непремостиве су препреке између православног богословља и дарвинизма на плану антропологије. Еволуционизам представља „амбис безумља“ који човека представља бићем подобним дивљим зверима, а не Богу Логосу. Постојање првог човека Адама схватљиво је без његове везе са приматима, али је бесмислено без његове везе са Христом – Новим Адамом. Први човек је, према учењу св. Иринеја Лионског, саздан по икони Новог Адама који ће доћи после њега и потврдити Свој лик у њему. Уколико би први човек настао као последица еволутивног развоја неког мајмуна или мешања ових двеју врста, мајмунске и људске, не би се могла успоставити веза између Адама и Христа, а тиме би се изгубио смисао људске егзистенције – његово јединство с Богом. 

Христолика, а не мајмунообразна антропологија

Мајмунообразна антропологија је супротстављена човековој боголикости у сваком погледу, а најприје када је реч о слободи као икони Божијој у њему. Највећа разлика између човека и мајмуна јесте у слободи, јер један је има, а други нема. Питање људског порекла је том чињеницом суштински одређено. Слобода има пресудни значај и за човеково коначно назначење, за његово спасење, а преко њега и за избављење целе твари. Ако би творевина била независна од човека и ако би прошла кроз еволутивне потресе и пре његове појаве у свету, тада би човек био потпуно неодговоран за твар и не би имале смисла речи ап. Павла, да жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији… са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије (Римљ. 8, 19–21).

Погрешна антропологија, примењена на хришћанско схватање човека и света, има несагледиве негативне последице и производи неотклоњиве сметње у приступу тајни човековог постојања у Христу. Ако су нам мерило речи св. Теофила Антиохијског: „Покажи ми твог човека, па ћу ти ја показати свог Бога“, онда је јасно да на основу човека о којем говори Дарвин није могуће показати никаквог Бога. Тим пре, немогуће је показати Христа, јер Он се у Оваплоћењу присајединио сјемену Аврамову (Јевр. 2, 16), коме је предак био Адам, први човек и носилац Христове генеалогије по телу, као уосталом и наше. Логос се, дакле, у Оваплоћењу, сјединио са словесним, а не с бесловесним телом, с људском природом, а не с природом која потиче од примата.

Дарвинизам не води ка спасењу

Вера у Христа јесте вера у Новог Адама, по чијем лику је саздан први Адам, али и вера у Њега као Победитеља смрти, који је човеку отворио двери вечног живота. Та истина даје човеку невероватне могућности за развој у времену, али и бескрајну перспективу постојања у вечности. Свака друга антропологија, а посебно мајмунообразна, супротстављена је истини Божијег Откривења. Дарвинизам, не само што је неприхватљив, него је и осуде вредан, зато што срозавајући човека на ниво бесловесних створења, затвара га у границе смрти и чини немоћним да, на плану спасења, помогне и себи и творевини.

Питање порекла човека и његове иконичности тиче се, дакле, превасходно нашег спасења, живота или смрти, а не испразне академске полемике. Зато је неопходно јасно утемељење у вери Цркве у стварање света по врстама (Пост. 1, 11) и стварање човека по икони и подобију Божијем (Пост. 1, 26), јер онима који се, по било ком од ових питања, колебају Господ Христос упућује следеће речи: Знам дјела твоја, да ниси ни хладан, ни врућ. О, да си хладан или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Откр. 3, 15–16). Они који не верују Христу неће видјети добра Господња у Земљи живих (Пс. 27, 13).

Аутор је редовни професор Богословског факултета „Свети Василије Острошки“ Универзитета у Источном Сарајеву

[Ведран*]

пре 2 минута, Поуке.орг инфо рече

сећате се...

Не познајем човека али сећам се добро свега. 

[Кратос]

Te knjige su uglavnom plagirane od amera protestanata..

[Ведран*]

Сад можда да је уважени професор у библиографију убачио јутјуб можда нико не би ни приметио плагијате. 

[Ведран*]

Управо сада, Кратос рече

Te knjige su uglavnom plagirane od amera protestanata..

Да се и ја једном сложим са Кратосом. Алилуја!