Рај: Чежња свих изгнаника

[Драгана Милошевић]

Ми жалимо за њим, иако чак често нисмо свесни да нам управо он недостаје. Без њега смо као без родне куће, вечне скитнице, сирочад, људи којима је пожар одузео све, али опет из неког разлога лутамо ван њега. Он нас вуче к себи, али нико из нас га не зна – чак је и апостол Павле признао: Шта око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима, који Га љубе (1 Кор. 2: 9).

Па ипак успевамо да га осећамо и због тога жалимо.

Он се одражава у чистом, несебичном осмеху детета, које се осмехује својој мајци. Ми га прозиремо у јутарњој зори, у чудесном појању птица, у преливима небројених нијанси нетакнуте природе. Осећамо га својим срцем у искреној, самопожртвованој љубави према нама драгима и ближњима. Свуда где се може наћи отблесак чистоте, невине љубави, осећа се Рај.

Рај постоји јер Бог постоји.

Без Бога, рај је пакао, уређен са свих страна овоземаљским удобностима, украшени гроб са језивом смрћу изнутра. Без Бога, човек је сироче, с вечном тугом у души, празнином у мислима, очајањем у очима. Много пута су покушали да изграде тај «рај» на земљи, али су остајали без ичега јер су градили без Камена крајеугаланог.

Библија је Откровење Божије, она почиње од Раја и завршава се Рајем, зато што Господ све започето доводи до краја. И када се испуни судбина овога света наступиће Божији Рај – Васкрсење, Небеса, преображење овоземаљског, вечан живот с Небеским Оцем. Ја ћу жедноме дати из извора воде живе за бадава. Који победи, добиће све, и бићу му Бог, и он ће бити мој син. (Откр. 21: 6–7).

Рај се, наравно, не своди на чињеницу да је било много свега у Божијем саду, о коме се говори у књизи Постања, већ на то да код Бога увек има вишка сваког добра. Твој ум, срце, најскровитије дубине душе у Рају ће се наситити Божијим добрима, која немају границе, као што је безграничан и Сам Бог.

Стога, Рај постоји јер постоји Бог. У суштини, Бог и јесте највише Добро, Радост, Љубав, Мир, Живот бескрајни. Тамо где је Светлост, нема таме. Тамо где је Љубав, нема злобе и мржње. Тамо где је Бог, тамо су блаженство и срећа, тамо је пуноћа свега што је добро и предивно.

Али Рај постоји, не само зато што постоји Бог, већ јер је Бог Љубав (1 Јн. 4: 8).

Представимо себи да волимо неког свим срцем и спремни смо да му пружимо све што му душа пожели, зар не желимо том човеку сву срећу, све блаженство и добро, то јест, Рај и рајска блага?

Рај је загрљај Божије љубави, топлота Божије бриге. У нетакнутом Рају, новостворене људе је са свих страна окруживала Божија љубав. То је попут најближе повезаности детета са Родитељем који га воли, рођених са Рођеним, својих са Својим. Нетакнути, тек створени Господом свет, он и јесте био загрљај Божији у чије наручје је Господ милостиво поставио Своје створење – човека.

У наручју љубави раскрављује се срце. А у Рају је све одисало Божијом љубављу, живело њоме и њеном топлином. Мржња и хладноћа, зло и неправда појавили су се тек онда, када су људи сами себе одсекли од Љубави. Рај не може пребивати у издајничком срцу. Тачније, срце издајника само напушта Рај, како је и Јуда напустио Христа, када је пожурио ка својој погибељи одмах након Тајинства којим су апостоли постали део Раја.

Стога је Рај, једноставније речено, живот с Богом, склад створења са Творцем, јединство душе и благодати Духа Светога. Онај који је с Богом, тај је и у Рају – то је та тајна срећног живота. Тамо где царује Бог, тамо и наступа Рај. Када се у нашој души крунишу кроткост, чиста љубав, самопожртвованост, верност Божијој вољи, уместо радражености и злобе, тада ће се Рај приближити нашој души, то исто Царство Божије које је унутра у вама (Лк. 17: 21).

Да, апостол Павле је признао: Шта око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима, који Га љубе (1 Кор. 2: 9). Али је одмах и додао: А нама је Бог открио Духом својим, јер… ми не примисмо духа овог света, него Духа који је из Бога, да знамо шта нам је даровано од Бога (1 Кор. 2: 10, 12). У речима апостола нема туге, у њима не налазимо жалост о томе што нам је недоступно, већ жељу да са свима подели радост личног созерцања. Притом нам те речи одгонетају тајну отварања капије Раја.

Прво, Бог је већ припремио Рај. Многи су станови у кући Оца мог, – говорио је Он Сам (Јн. 14: 2). Изобиље добара, притом бесповратних: узимај колико хоћеш, колико можеш да понесеш.

Друго, Бог је припремио Рај за оне који га воле. Он нам је припремио Рај из Своје огромне љубави према нама, али како ћемо доспети у Рај ако нам је љубав страна? Како ћемо бити уз Љубав, ако смо сами постали – мржња, злоба, негодовање? Рај је тамо где је Бог. А Бог пребива тамо где живе и делују доброта, чистота и љубав.

Знајући то, пробајмо да начинимо свој кутак Раја још док смо овде на земљи. Не «рај» технократије, него Рај у којем царује љубав према Богу, према људима, према целом створеном свету. Ако будеш чинио добро, онда ће такав живот већ овде постати Рај. Добру се супротставља злоба, и таква се душа већ овде мучи.

Како се разликује Рај од ада? Ад је душа која се затворила у себе, опседнута својим личним потребама, проблемима и бригама. Она никога не пушта у себе, и Бог остаје ван мрачних дубина тог жалосног вртлога. Рај насељавају управо они, који по угледу на Христа поседују жртвену љубав, душе које се не затварају у себе, већ служе другима. Отворити себе Богу и ближњему – то је истински Рај: такви су сви свети, такав је сваки житељ Небеса и ако ти ниси такав, онда Небо не постоји за тебе.

Непријатељство је супротно од Раја. У Рају не може пребивати онај који гаји осећаје непријатељства. Ако си испуњен злобом према неком, мржњом, не желиш ту особу да видиш у Рају, како ћеш се онда сам ту обрести са таквом страшном душом?

Ето, у детињству ме је деда био по ушима и ја сам се веома љутио на њега због тога. Затим је деда умро и наш миран сеоски живот се брзо завршио. А сада жарко желим да ме мој дека чека у Рају. И зашто би ми причињавало радост, ако мој дека не би био у Рају? Каква је мени утеха, ако се неко мучи и страда? И уколико би ме неко упитао шта је то што ја желим више од свега на свету, одговорио бих му: «Више од свега на свету желим да сретнем своју породицу и све мени блиске људе у Рају».

Изнећу, вероватно, забрањену мисао. Чак и ако лично завршим у паклу, али видим да су људи које волим у Рају, неизмерно ћу се обрадовати. Барем ако се они спасу – то је већ радост и срећа. Али у таквом случају ад за мене више нећи ни бити ад, јер у души ће остати утеха и задовољство – волиш другог и радујеш се због њега. Пакао ишчезава када негујемо чисту, искрену љубав према другом. Па, ад и јесте лед нељубави, хладноћа мржње. Он се топи када је срце загрејано топлином љубави.

Нетакнути Рај је био сличан чистом и невином детињству. За децу су сви добри и прекрасни. Погледајте на тигрића или лавића! Како су мили и невини, никоме не сметају, никог не повређују, напротив, њима самима је потребна заштита и мајчинска нежност. Тако је и у Рају: нико, чак ни највећа грабљивица, никоме није чинила штету, већ се све налазило под благодатним покровом Творца који је све обасипао нежношћу. У првобитном Рају сви су били чисти и невини, али још нису знали шта је то искушење, до какве катастрофе може довести предаја искушењу.

Шта је то ад? Ад – то је када ти је несносно лоше од твојих сопствених грехова. Када си сам себе сатерао у ћошак, одакле више нема излаза. Чак и ако нико то не види, изнутра те то изједа, и ако се растанеш са својим телом, онда ће душа горети у огњу твојих грехова. Али у тај ад је сишао Христос, зато што је Он искупио грех људски.

Бог је Љубав. А шта је суштина те љубави? У томе да је Христос пошао за човеком у највеће дубине подземља. И стога је Рај сада место где пребивају спасени из ада, то је Рај оних који су се кроз покајање растали од греха.

Први људи у Рају нису знали шта ће с њима бити ако издају Бога. Сада, људи у Рају имају искуство страдања – плод раздвојености од Бога и зато цене рајско блаженство у бесконачно већој мери, као што се цени слатко после горког, чудом даровано здравље после смртне болести, радост васкрсења после смрти и труљења.

Чисти дар може примити само чиста душа. Да бисмо доспели у Рај морамо се опскрбити рајским врлинама. А рајске врлине су исте оне које поседује Владика Раја – Христос. У том смислу, капија Раја јесте Јеванђеље, где је отиснут образ Христа, где Он Сам говори какви треба да будемо да бисмо могли да будемо са Њим.

Бог воли све што је лепо. Он је саздао свет лепим. Он му дарује сву лепоту. Чак је и јесење лишће, ватрено црвено или сунчано жуто, лепо. Зато човек, саздан по образу Божијем, такође воли само оно што је лепо.

Сви ми волимо када је чак и неко једноставно овоземаљско дело урађено лепо и складно. Да куће буду изграђене на равномерној удаљености једне од других и да увече умилно светле прозори. Да улице буду украшене, а да на тротоарима нема никакаве прљавштине.

Обична бака са села, која у својој башти сади цвеће, труди се да сазда умилност, топлину и лепоту. Тако и свако дело са овога света, које чиномо часно и одговорно, у себи одражава чежњу за хармонијом изгубљеног Раја.

Али Рај није само лепота и свеколика хармонија, већ је пре свега Царство Љубави. Управо Љубав дарује унутрашњу лепоту и склад.

Ако у породици градиш љубав, ако победиш себичност, а у средиште породице поставиш однос са Богом, то значи да и овде на земљи, у свом малом пријатном кутку, достижеш макар одблесак Раја Небског.

Помолимо се једни за друге да сви нађемо своје место у Рају. Помолимо се за све – и за оне који нас воле, и за оне који нас мрзе, за оне који су спознали Бога, и за оне који то још нису достигли, за оне који се труде да живе духовним животом, и за оне који се још нису тога удостојили. Бог Сам зна како ће увести човека у Рај.

И где је ту радост, ако неко страда? Свако кога је Бог створио треба да се спаси.

Чак и љутим душманима пожелимо да се удостоје рајских блага кроз припадност Богу. Можда ће наше срце тада коначно осетити шта је то Рај.

Свештеник Валерије Духањин
С руског Александар Ђокић

 

25 / 06 / 2018

http://www.pravoslavie.ru/srpska/113945.htm

View full Странице