Иван А. Иљин: О слободи

[Поуке.орг инфо]

Савремени човек ни у шта не верује и у све сумња – индиферентном и бесплодном сумњом; и стога, све чега се дотакне његова сумња губи за њега своју вредност. Тако он сумња и у слободу; и услед тога је изневерава и лишава је се.

Али, ми у слободу не сумњамо и знамо, поуздано и тачно, зашто нам је она неопходна: без ње нема пута ка достојном животу, ка духу и ка Богу.

Ајси и Сот, Слобода, Берлин 2015.

Док ужива слободу, човек мало размишља о њој. Он дише, живи и наслађује се њоме; он непосредно плива у њеној лаганој бујици. Слобода је слична ваздуху: човек дише ваздух, не размишљајући о њему. Ваздух као да се сам удише и сам нас напушта, све време се ширећи и ширећи. Ми га се сетимо обично само онда када га нема довољно, када постане тежак или смрдљив – када човек почиње да се гуши. Тада се сетимо, понекад са ужасом који нас одједном обузме, да се без ваздуха не може живети, да смо на њега заборавили и да га нисмо довољно ценили, да је он апсолутно неопходан, да нам прети смртна опасност…

Тако је и са слободом. Човек без ње не може да живи; она му је, као и ваздух, апсолутно неопходна… Зашто?

Зато што човек може да воли само слободно. Јер, права љубав је искрена и потпуна, она не може бити изнуђена и лицемерна; она се слободно јавља и слободно дише… или се пак уопште не јавља и, у том случају, се нема чиме заменити… Ко је волео, тај то зна из сопственог искуства. И стога се са увереношћу може рећи да човек који презире и гуши туђу слободу, не зна шта је то љубав: његово срце је окамењено и мртво.

Само се слободно може веровати и молити се. Јер права, жива вера увек обузима најдубље слојеве душе до којих не допиру никакве туђе заповести и забране, где човек самостално сазрцава, види, воли и верује: где је слободан. Уколико, пак, тога нема, онда је његова вера неискрена и уопште је и не треба звати вером. Молитва верујућег слична је дубоком уздаху, или појању срца, или светом пламену: она уздише, пева и пламти сама, и њу је немогуће прописати… Стога треба признати да човек који гуши слободу вере и молитве – био он безбожник или „религиозни“ фанатик – не зна ни за молитву, ни за веру; у њему „нема Бога“, и од њега је узалудно очекивати нешто добро.

Слично овоме – човек може једино слободно да мисли и истражује: зато што је право мишљење самостално и свако аутентично научно истраживање самоиницијативно; оно не трпи наметнути ауторитет и не признаје наредбе и забране. Наметнути начин мишљења убија мишљење, тако да од њега остају само празне речи. „Слепо истраживање“ је жива противречност, научна немогућност. Управо стога, мислећи човек признаје другима право на глупост и на заблуду: јер, он чува слободу као неопходно и драгоцено станиште у које ће се затим, једном, уселити умна истина. Насупрот томе, ко намеће ропски епигонски шаблон, тај не схвата природу мисли; њему су далеки и истина и ум.

Да би човек доживео очигледност и стекао уверење – неопходна му је слобода; само слободно уверење има духовну снагу и животну тежину; само оно задире у последњу дубину личности; само оно формира човеков карактер; само оно може бити верно, чак до смрти… Онај ко то не разуме, онај ко сматра да је људима могуће наметати уверења, тај никада није доживео очигледност и није одмакао даље од слепе опседнутости.

Свако људско стваралаштво захтева слободу: добровољно самоулагање, сазрцавајућу иницијативу, лични подстицај, љубав и надахнуће. Стваралаштво настаје из унутарње, неспутане, тајне побуде у којој учествује индивидуални инстинкт и којом управља лични дух. Ова лична иницијатива драгоцена је у свим сферама културе: у уметности и у привреди, у науци и у политици, у васпитању и у свакој животној борби.

Свако људско стваралаштво настаје из невоља и страдања и свака културна творевина није ништа друго до превладано и уобличено страдање. Да би ово превладавање било могуће, човек мора сам да прихвати своје страдање, да сам тражи излаз, да сам сазрцава, да се моли, да прочишћује и просветљава своје срце. Нико то не може да уради уместо њега; помоћ споља може доћи само у виду савета, а не у виду наредбе или забране. Нема стваралаштва без слободе. Онај ко то не схвата, тај никада ништа није стварао, нити је икад осетио надахнуће.

Човек само слободно може да доживи акт савести: да отвори своје срце, да чује апел савести, да га вољно прихвати и реализује кроз поступак. Овај драгоцени акт не може бити ни забрањен ни наложен. Он је, истовремено, и духован и органски целовит, тајанствено дубок и самоиницијативан. Нарушити његову слободу, значило би покушати лишити човека савести, а на то су спремни једино људи без савести…

Али, зар љубав, вера и молитва, мишљење и истраживање, очигледност и духовни карактер, стваралачко надахнуће и акт савести, нису оно најважније у животу човека, зар није у томе смисао његовог овоземаљског живота? Зар се тиме не ствара култура? Па, наравно, управо тиме!

Али тада је живот без слободе – бесмислен или немогућ. Тако то, у ствари, и јесте. Све духовно и велико појављује се у животу на тајанствен начин само из себе и само кроз себе; у бићима се тајанствено пали пламен живота, који је у њих уметнуо Бог; он се слободно распламсава, стремећи увис, ка Богу. Тако се разбуктава љубав; тако се човек моли; тако се ствара уметност; тако се гради наука; тако се превазилазе духовне кризе; тако јача духовни карактер човека; тако се извршавају херојски поступци.

Ово је неопходно схватити, у ово је неопходно уверити се једном заувек: наложено мишљење је лажно мишљење; то је симулација мисли, неодговорно празнословље. Изнуђена љубав није љубав. Наметнута молитва, која се изговара без учешћа слободног срца, само је жалостан привид молитве, лицемерје којим се настоје обманути и Бог и људи. Човек лишен слободе духовно одумире; он само остварује наложену му баналност: он води подвојен, безвредан и неискрен живот; он живи од обмана и самообмана; и цео живот стоји на ивици издајства. Или – у најбољем случају – његов здрав инстинкт и његов живи дух напуштају сферу спољашњег лицемерја и повлаче се у духовну дубину, саздајући себи, тамо, катакомбни живот, где он брине о својим слободним побудама и следи глас слободног надахнућа…

Тако ствари стоје у људском животу уопште; не само у духовној култури, већ и у привреди. Само слободан рад не понижава човека; баш зато је он продуктиван и конструктиван; само неизнуђена, добровољна, радосна приљежност може бити сматрана инстинктивно-здравом и духовно-веродостојном. Принуда ни у чему не може да замени слободни интерес и стваралаштво. Сви слични покушаји су бесмислени, ма где се они јављали и каквим год циљевима тежили.

Ко то не зна и не схвата, једном ће се у то уверити на свом сопственом, вероватно мучном искуству; јер се свако одступање од закона духа и природе кажњава страдањем.

Две велике опасности прете људској слободи: као прво, потцењивање слободе које води лакомисленом одрицању слободе; и, као друго, злоупотреба слободе, која води разочарању у слободу и губитку слободе.

Сваком човеку и сваком народу може се десити да потцене здраву и благословену слободу или, пак, да подлегну претеривању и необузданости и злоупотребе је. У том случају, они ће је изгубити. У овоме још нема ничег срамотног; али то јесте велика грешка која води несрећи, а може да доведе и до срамоћења. Тад почиње добровољно или недобровољно поробљавање које може дуго да потраје и да доведе до праве – личне или свенародне – трагедије: тада се мора проћи сурови пут страдања, трпљења, науковања и ослобађања.

Онај ко губи слободу услед тога што је лакомислено потцењује, можда у почетку неће ни приметити свој губитак и свој недостатак; али, убрзо ће почети понижења и невоље и он ће морати да пати све дотле док не постане свестан чега се, заправо, лишио, и док поново не зажуди за слободом. Међутим, вратити изгубљену слободу није нимало лако: неопходно је борити се за њу, треба схватити смисао добијене животне лекције, треба схватити неминовност борбе и припремити се за њу. Избављење ће доћи тек онда када онај ко је поробљен осети да му је слобода драгоценија од живота; када схвати да слободу треба ценити као ваздух, и да се она не сме злоупотребљавати. У њему ће тада, под притиском принуде, букнути истинска жудња за слободом: инстинктивна потреба и духовна воља сјединиће се у тој борби и у човеку ће сазрети способност не само да се избори за слободу, већ и да је учврсти у достојним формама, ради правилног животног испуњавања…

Слобода се не „дарује“ просто одозго: она мора бити прихваћена, узета и веродостојно реализована одоздо. Дарована одозго, она може постати „узалудан дар“: доле је потцењују, неправилно тумаче и злоупотребљавају. Човек мора да схвати њену природу, њену правну форму, њене правне границе, њену узајамност и општост, њен циљ и задатак; и не само то – он мора да сазри да би правилно схватио њене моралне и духовне основе. Ако тога нема, он ће слободу претворити у самовољу, у „рат свих против свију“ [Bellum omnia contra omnes] и у хаос. И, трагедија губитка слободе – почеће из почетка.

Слобода је духовни ваздух за човека; али за недуховног човека она може постати саблазан и опасност. Култура без слободе је лажна култура; али некултуран човек слободу обично схвата као право на разузданост, или као позив на самовољу. Народи споро сазревају за истинску слободу. Историја човечанства слична је бесконачном смењивању поробљавања, страдања, трпљења и ослобађања.

А ми, посматрајући то трагично смењивање, не сумњамо у слободу, пошто исправно и тачно схватамо њен духовни смисао.

 

Извор: Иван А. Иљин, Поглед у даљину: Књига промишљања и надања, Стари Бановци: Бернар, 2010.
Превод: Радослав Божић

View full Странице