Bosanski imam, paroh i fratar 'centar svijeta' na Kordunu

[Милан Ракић]

Admir Muhić, Ivo Bošnjak i Željko Vidaković su imam, fratar i paroh koji su postali simbol zajedništva BiH u Hrvatskoj.

Od Vojnića do Cetingrada u Kordunu u Republici Hrvatskoj, što uz rijeke Glinu i Koranu dijele granicu sa BiH, u selima Bogovlja, Furjan, Maljevac, Široka Rijeka i dalje... ovih je dana posebno. Puni su cvijeća, koje se dobro zalijeva i postaju rasadnik. Rasadnik dobrote. I to rasadnik u „centru svijeta“, kako za ovaj kraj kazuju njegovi stanovnici, Kordunaši.

Priču ovako o ovom kordunskom dijelu Hrvatske što se ugnijezdio ispod Petrove gore, kazuju tri pomalo neobična čovjeka. Admir Muhić, Ivo Bošnjak i Željko Vidaković. Predstavnici su oni svojih naroda, svojih religija i dobri su prijatelji, koje je životna sudbina spojila baš ovdje, kako kažu u „centru svijeta“.

Sva trojica su iz Bosne i Hercegovine, napustili su svoju domovinu i došli živjeti ovdje u Kordun. Jedan je imam, drugi je paroh, a treći fratar.

Slučajno ili ne - postali su simbol zajedništva BiH, ali izvan nje.

Admir Muhić je iz Busovače u BiH. U Maljevac je stigao preko Pule i Varaždina, prije desetak godina. Prvo je počeo predavati vjeronauk u školi, zatim je formirao džemat, zajednicu muslimana u Maljevcu, pa u susjednoj Bogovolji, a potom u Karlovcu i Medžlis islamske zajednice.

Fra Ivo Bošnjak je iz Prozor-Rame u BiH. Službovao je u Kreševu, Brčkom, a onda je preko Župe gradišćanskih Hrvata u Austriji koju je vodio stigao prije godinu u Vojnić i preuzeo Župu svetog Ante Padovanskog. Brine o blizu 2.500 članova župljana.

Paroh Željko Vidaković je iz Zvornika u BiH. Nekoliko je godina predavao vjeronauk u rodnom gradu, a prije sedam-osam godina stigao je u Vojnić i postao paroh Kolaričko-veljunske parohije, a brine o ljudima na ovom području, i to njih oko šest stotina.

O suživotu se ne govori, već živi

Ovi naizgled obični, mladi ljudi, priču počinju o Kordunu. "Područje Korduna burno je historijsko podneblje u kojem su se oduvijek smjenjivali osvajači, narodi i države. Jednako je trusno bilo od propasti Osmanskog carstva, austrougarske uprave, potom dviju Jugoslavija, a onda i Domovinskog rata, kada je nakon 'Oluje' otišlo srpsko stanovništvo, a naselili ga Hrvati, uglavnom iz BiH. Ovdje je danas na cijelom prostoru od Karlovca do Plitvičkih jezera tek nekoliko hiljada stanovnika. Svaki treći je Srbin, nešto je manje Hrvata, a najmanje je Bošnjaka. U Općini Vojnić gradonačelnik je iz reda Hrvata, predsjedavajući Općinskog vijeća je Bošnjak, ali su u Vijeću - svi. Svi narodi imaju svoje predstavnike“, kazuju i dodaju: „Ovdje se zaista o suživotu ne govori previše, jer on u praksi, u životu funkcionira i to, sigurni smo, bolje nego na drugim mjestima.“

Sva trojica se slažu da „vjera spaja kroz lijepe stvari, ali i kroz probleme kroz koje prolaze svi. Malo je kazati da su ovdje međuvjerski odnosi dobri, jer jesu. A, što se nas trojice tiče, ne treba trošiti riječi.“

I župan i gradonačelnik pripređuju iftare

„Mi smo se kliknuli na prvu“, dodaje efendija Admir Muhić. Vrlo je sličan mentalitet Hrvata, Bošnjaka i Srba ovdje i to je to“, kaže, dok ostala dvojica podržavaju i dodaju: „svako ima svoje običaje, adete. Tako je i ovdje u Maljevcu, pa dalje u Bogovolji, u Cetingradu... na granici sa BiH. Ti specifični običaji prenijeti su iz BiH i vrlo malo su modificirani u odnosu na svoju izvornost.“

Sve svode u nekoliko rečenica: „Sva trojica smo rođeni u BiH, mladi smo ljudi, nismo opterećeni prošlošću, nemamo kočnica, odrasli smo u multietničkim sredinama, ali i bez obzira na sve to, opet se na kraju sve svodi na jednu stvar – ili jesi čovjek ili nisi čovjek, i nema to puno veze sa nacionalnošću!“

Efendiju Muhića, koji sada obavlja i dužnost glavnog imama u MIZ Karlovac, šira javnost je upoznala nakon što je napisao pismo dobrodošlice papi Franji, prilikom njegovog posjeta BiH. Kazao je u pismu: “Nisam sljedbenik tvoje vjere, ali sam sljedbenik tvojih poruka.“ Izazvala je ta poruka veliku pažnju u regiji. A Muhić će kazati „na ovim je prostorima teško usaglasiti se sa svima, no moje su poruke mira razumjeli svi“.

Muhić će, pojašnjavajući običaje u cijelom kraju, još dodati: „Ono što je raritet jeste da kada se upale kandilji tokom ramazana u susjednoj BiH, koje vidimo iz svojih kuća, i mi odmah ezan učimo ovdje u Hrvatskoj. Ima i načelnik iftar, koji je, usput kazano, katolik. Tako i gradonačelnik Karlovca, i župan Karlovačke županije priređuju iftare, na kojima smo svi, bez obzira ko je koje vjere.“

I Ivo i Željko i Admir će kazati još : „Što se tiče naše tradicije, vjerujemo da se ona baštini i poštuje možda i pažljivije nego u BiH. Pogledajte ove stanovnike kakvog su karaktera i mentaliteta. Koriste sve valute i novčanice. Ničiji su, ali mogu biti i svačiji, ali su gordi, ponosni ljudi.“

I tako je to u ovom kraju i u ovom Ramazanu. Živo je, svečano. Svi su zajedno na iftarima, večerama koje se pripremaju nakon dana posta. Posebno na onom središnjem, koji uz još božićna, uskršnja i vaskršnja susretanja, obilježavaju ovaj kraj i ljude, koji nasmijani i izgubljeni od svih trenutaka obilježavaju sve njih.

Ovdje u „centru svijeta“. A zašto „centar svijeta“- sva trojica kažu, po svakoj religiji centar svijeta je tamo gdje ljudi žive normalno i zajedno i provode nesmetano tradiciju i svoje običaje.

I zaključuju: „A ko ne vjeruje, da smo centar svijeta- neka dođe i mjeri.“

Na ovaj način, kažu da spajaju i BiH i Hrvatsku. Ovdje u Kordunu uz Koranu i Glinu, u Hrvatskoj. Gdje i ovog maja cvijeće posebno cvijeta i miriše.

Mirza SADIKOVIĆ

[Родољуб Лазић]

Др Елведин Пезић, "интернет имам" даје врло јасан став о томе шта ислам мисли о хришћанству: због вере у Христа као Бога и вере у Свету Тројицу, хришћани су за муслимане најтежи грешници, безбожници. Чисто да нам буде јасно, да се не заваравамо причама о "аврамовским религијама" и да смо сви ми, тобож, некаква браћа, што би био и разлог да им честитамо празнике и учествујемо у тим празницима. Једно је бити добар комшија, колега на послу и слично. А улажење у верски аспект некаквог "братства" је неприхватљив.

 

[Tamara91]

Ukucajte na youtubu "Sam Shamoun" koji ima vrlo dobre debate sa muslimanima.

[Родољуб Лазић]

Хвала, гледао сам.

[Dragi]

пре 4 часа, Родољуб Лазић рече

Др Елведин Пезић, "интернет имам" даје врло јасан став о томе шта ислам мисли о хришћанству: због вере у Христа као Бога и вере у Свету Тројицу, хришћани су за муслимане најтежи грешници, безбожници. Чисто да нам буде јасно, да се не заваравамо причама о "аврамовским религијама" и да смо сви ми, тобож, некаква браћа, што би био и разлог да им честитамо празнике и учествујемо у тим празницима. Једно је бити добар комшија, колега на послу и слично. А улажење у верски аспект некаквог "братства" је неприхватљив.

 

U principu, ovo važi i za nas Hrišćane. I mi ne bi trebali da čitamo jeretičke knjige, niti da idemo u bogomolje nehrišćana, itd. Ne moramo da mrzimo i da uništimo nehrišćansko, ovde se opet osnovno razlikujemo od Islama. Ali ne trebamo da učestujemo u nehrišćanskim verskim ritualima. Verujem da nam je Islam poslat od Boga kao opomena - ne kao zamena, mi smo prava vera, nego kao opomena, da u konfrontaciji, ili poređenju, sa Islamom uvek sebe nanovo preispitujemo.

[Bokisd]

Eh, mi smo sa muslimanima zajednicka 'avramovska religija', to sto je praotac Avram verom video buduci dan Mesije koji je u licnosti Isusa Hrista (Avram kao prahriscanin), kojeg muslimani ne priznaju za Boga, to je jelte mala nebitna sitnica koja se ne pominje, na primer ko sto je sitnica da Arijanci pricaju da Isus kao Bog nije postojao pre vremena.

Sve su to jel te sitnice koje necemo da pominjemo zarad  ekumenizma i sinkretizma i zarad sentimentalne ljubavi.

[Tamara91]

пре 28 минута, Bokisd рече

Eh, mi smo sa muslimanima zajednicka 'avramovska religija', to sto je praotac Avram verom video buduci dan Mesije koji je u licnosti Isusa Hrista (Avram kao prahriscanin), kojeg muslimani ne priznaju za Boga, to je jelte mala nebitna sitnica koja se ne pominje, na primer ko sto je sitnica da Arijanci pricaju da Isus kao Bog nije postojao pre vremena.

Sve su to jel te sitnice koje necemo da pominjemo zarad  ekumenizma i sinkretizma i zarad sentimentalne ljubavi.

Činjenica je da islam negira dve najosnovnije istine hrišćanstva: Bog Sveta Trojica i Isus Bogočovek. Za njih je hula reći da je neko Sin Božiji.

[Родољуб Лазић]

То и јесте проблем са екуменизмом, што се превиђају суштински битне ствари зарад овосветског "угађања људима" и "чешања ушију" и проналажења "најмањег заједничког верског именитеља", па смо онда ми са муслиманима наводно браћа по праоцу Авраму. Можда јесмо телесно, али у верском смислу свакако нисмо, а то је оно што се "на мала врата" провлачи када се говори о "аврамовским религијама".

Господ нас учини да треба љубити и непријатеље (личне), и свим људима желети добро и желети спасење. И управо зато не  треба чинити компромисе у чистоти вере и бити толерантан према "истинама" ван Цркве. Треба јасно и гласно исповедити православно учење, како би и други, ако желе, примили спасење у Цркви. А у "земаљској" равни бити добар комшија, пријатељ, колега у фирми...

И ево једног изузетно поучног детаља из житија светог Митрофана Вороњешког чудотворца (живео у доба Петра Великог, празнује се 23. новембра по црквеном календару), који показује како  никоме, па ни моћном императору, не треба снисходити и угађати у питањима вере, него је сведочити и под претњом смрти. То је разлика између светих и нас обичних хришћана, што су они Истину стављали изнад живота и били одлучни да за њу, ако треба, и умру:

"Њега је много поштовао и ценио цар Петар Велики, који је често долазио у Воронеж, и увек посећивао светог Митрофана. И увек одлазио од њега са новим духовним богатством. Но једном дође до сукоба између силног цара и смиреног епископа. Боравећи једном у Воронежу, цар Петар позва код себе светог Митрофана. Када свети епископ уђе у двориште царевог дворца, он угледа статуе грчких богова и богиња, поређаних као украс по царевом наређењу, Светитељ се одмах окрену и врати у епископију. О томе би обавештен цар, и он, не знајући због чега се светитељ вратио натраг, поново посла по њега позивајући га к себи. Но светитељ одговори: Док господар не нареди да се уклоне идоли који саблажњавају сав народ, ја не могу ући у његов дворац.
Ово силно разгњеви цара, и он посла епископу овакву поруку: "Ако не дође, онда ће непослушношћу подвргнути себе смртној казни". - На ту претњу светитељ посла цару овакав одговор: "Господар има власт над мојим животом; али .не доликује хришћанскоме владару да иставља незнабожачке идоле и тиме саблажњава проста срца". - Пошто цар дубље размисли о овој ствари, он нареди те статуе бише уклоњене."

 

[Dragi]

Mislim da ne treba biti prestrog. Hrišćanstvo jeste ekumenizam. Mi smo poslati u svet, da naučimo sve narode da se krste u ime Oca i Sina i Svetog Duha. Da ih naučimo, ne da ih prisilimo - isto jedna razlika sa Islamom.

Mi ne smemo da krivimo našu veru. A našu veru da krivimo možemo jednako sa ekumenizmom i sa anti-ekumenizmom. Nezaboravimo, Hrišćanstvo je vera ljubavi. Sa jedne strane ne smemo da krivimo, da mešamo našu veru, sa druge strane moramo da volimo. Danas osuđujemo Muslimane, sutra osuđujemo Rimokatolike, prekosutra patrijarhe Vasilija i Porfirija i Kirila.. pa čekajmo, znamo li nešto drugo osim da osuđujemo? Svi smo mi Crkva, deca Božija. Možda je bolje da se prvo pomolimo za ih, pa onda da ih osuđujemo?   
 

[Toma]

Који су то предмети које би неко поређао у свом стану као украс, 
а на које би православни верник требао да одреагује 
напуштањем тих просторија?

Да ли ово "правило" важи и за радне просторије, и ако "да"
опет - који су то предмети на које би православни верник требао да одреагује 
напуштањем тих просторија?

 

[Родољуб Лазић]

пре 2 часа, Dragi рече

Mislim da ne treba biti prestrog. Hrišćanstvo jeste ekumenizam. Mi smo poslati u svet, da naučimo sve narode da se krste u ime Oca i Sina i Svetog Duha. Da ih naučimo, ne da ih prisilimo - isto jedna razlika sa Islamom.

Mi ne smemo da krivimo našu veru. A našu veru da krivimo možemo jednako sa ekumenizmom i sa anti-ekumenizmom. Nezaboravimo, Hrišćanstvo je vera ljubavi. Sa jedne strane ne smemo da krivimo, da mešamo našu veru, sa druge strane moramo da volimo. Danas osuđujemo Muslimane, sutra osuđujemo Rimokatolike, prekosutra patrijarhe Vasilija i Porfirija i Kirila.. pa čekajmo, znamo li nešto drugo osim da osuđujemo? Svi smo mi Crkva, deca Božija. Možda je bolje da se prvo pomolimo za ih, pa onda da ih osuđujemo?   
 

Нешто си, брате, побркао, колико видим. Не осуђујемо ми јеретичка учења и јеретике, него Црква Христова. Погледај све Васељенске и Помесне саборе, прихваћене од пуноће Цркве, и видећеш да су они сазивани ради очувања чистоте вере. Хришћанство јесте вера љубави. Али љубав није сентименталност и нерасуђивање. Свети Максим говори о томе да он воли све људе и јереттике и баш зато што их воли и жели им спасење, неће да им толерише њихове заблуде-јереси, да их оставља у уверењу да се могу спасти таквом погрешном вером.

А што се тиче појединачних лица која помињеш, то је хиљаду пута до сада елаборирана прича да је чиста замена теза и импутација да се сваки критички став поистовећује са осуђивањем. Зашто би било осуђивање рећи и образложити да није истина нпр. то што је својевремено, пре неколико година, патр. Кирил рекао, да хришћани и муслимани имају истог Бога?  Или неке од ствари које је рекао патр. Порфирије - нпр. да усташки, и било који други злочинци, који су убијали хиљаде људи не припадају ниједном народу, да су се исписали из људског рода.

[Tamara91]

 

[Родољуб Лазић]

пре 2 часа, Toma рече

Који су то предмети које би неко поређао у свом стану као украс, 
а на које би православни верник требао да одреагује 
напуштањем тих просторија?

Да ли ово "правило" важи и за радне просторије, и ако "да"
опет - који су то предмети на које би православни верник требао да одреагује 
напуштањем тих просторија?

 

Не знам тачно, нисам размишљао о томе. Претпостављам све оно што би било недвосмислено антихришћанство, како у смислу вероучења, тако и морално-етичких норми. 

Али мени је код светог Митрофана (и толиких других светих мученика и исповедника) значајно то "одстајавање" истине, одлучност у одбрани хришћанског става и вредности све до смрти. То је данас, нажалост, врло ретко у хришћанском свету. Огроман проценат односа Цркве и света (идеологије и конкретних личности које заступају те ставове) своди се на толеранцију и црквену "дипломатију, илити, једноставније р"ечено, незамерање свету и саблазнима које срећемо на сваком кораку. А неко од савремених светих (Серафим Роуз?) рече, парафразирам - ако смо у миру са светом и свет нас као хришћане воли и прихвата, питање је да ли је све у реду са нама, одн. какви смо ми то хришћани?

[Dragi]

пре 25 минута, Родољуб Лазић рече

Нешто си, брате, побркао, колико видим. Не осуђујемо ми јеретичка учења и јеретике, него Црква Христова. Погледај све Васељенске и Помесне саборе, прихваћене од пуноће Цркве, и видећеш да су они сазивани ради очувања чистоте вере. Хришћанство јесте вера љубави. Али љубав није сентименталност и нерасуђивање. Свети Максим говори о томе да он воли све људе и јереттике и баш зато што их воли и жели им спасење, неће да им толерише њихове заблуде-јереси, да их оставља у уверењу да се могу спасти таквом погрешном вером.

А што се тиче појединачних лица која помињеш, то је хиљаду пута до сада елаборирана прича да је чиста замена теза и импутација да се сваки критички став поистовећује са осуђивањем. Зашто би било осуђивање рећи и образложити да није истина нпр. то што је својевремено, пре неколико година, патр. Кирил рекао, да хришћани и муслимани имају истог Бога?  Или неке од ствари које је рекао патр. Порфирије - нпр. да усташки, и било који други злочинци, који су убијали хиљаде људи не припадају ниједном народу, да су се исписали из људског рода.

Ali onda slušajmo Crkvu. Ja nisam Crkva, ja sam deo Crkve. I ti si deo Crkve, i Milan je deo Crkve, svi smo mi zajedno Crkva. A koliko puta govorimo u ime Crkve a ustvari mi govorimo samo za sebe? Dakle, ti si u pravu, i Milan je u pravu, svako na svoj način. I ovde treba naći onu zlatnu sredinu.
 

[Родољуб Лазић]

Ја не говорим у име Цркве, говорим као верник СПЦ. Сви који смо крштени и миропомазани имамо у потенцији дар Духа Светог који просветљава ум верујућих (мада може бити и помрачен гресима). Сваки верујући може и треба да размишља и да износи своје мишљење и став о разним темама и питањима, и да га сучељава са мишљењем других верујућих, све у оквиру Цркве.

Не знам на шта се односи "да слушамо Цркву"? Шта ја то конкретно у вези са овим о чему причамо треба да чујем, односно шта сам пречуо? И шта  би била "златна средина"?