Претражи Живе Речи Утехе

Maša Stojković (26) iz Bora nedeljama proživljava pakao jer ne može da pronađe odgovarajući stan u Beogradu u koji bi trebalo da se preseli nakon što izađe iz studentskog doma. Razlog je, kako pretpostavlja, samo to što je u invalidskim kolicima, iako je, zapravo, ova diplomirana pravnica potpuno samostalna. Pritom, Maša je dobila stalan posao u Prvom Osnovnom sudu, međutim predrasude stanodavaca su, nažalost, jače. Zato je probala da "ubrza stvar", tako što je na skoro svaku banderu u ulici Vojvode Stepe na Voždovcu zalepila oglas u kom traži stan. Ipak, ni ovaj metod, za sada, nije dao efekta, a za Nova.rs Maša objašnjava sa kakvim se sve situacijama susretala. Dovoljno je da izgovori tu famoznu reč "kolica" i potencijalne gazde i stanodavci momentalno odustuju i smišljaju izgovore. Maša godinama živi u Beogradu. U srpskoj prestonici završila je i osnovnu i srednju školu, a potom i osnovne akademske studije na Pravnom fakultetu. Ova mlada i uspešna devojka trenutno završava i master na istom fakultetu i živi u studentskom domu na Voždovcu. Uskoro bi trebalo da izađe iz doma obzirom da je stupila u radni odnos u Prvom Osnovnom sudu. Tada je naišla na, kako priča za Nova.rs, do sada najveću prepreku u svom životu. „Susretala sam se sa raznim situacijama u životu, sa pogledima ljudi koji bole. Vlada neko neshvatanje društva koje je mišljenja da mi, pošto imamo neki invaliditet, ne možemo ništa u životu da postignemo, bilo da je to obrazovanje, posao, veza, brak, porodica. Smatraju nas nesposobnima, misle da mi ne možemo ništa sami, pa se plaše da nas prihvate. Tako i stanodavci. Verovatno misle da ću demolirati stan pošto sam u kolicima ili se plaše da neću imati novca da ga platim. Međutim, ja sam poptuno samostalna osoba i još uvek ne mogu da verujem da toliko dugo tražim stan“, požalila nam se Maša. Maša Stojković Foto:Privatna arhiva Kada je u maju saznala da je prošla na konkursu i da će dobiti posao, Maša je počela „lagano“ da traži stan. „Pošto ne mogu da živim u studentskom domu ako sam u stalnom radnom odnosu, počela sam da gledam oglase. Videla sam da dosta stanova koji nisu odgovarajući za mene i nisu prilagođeni mojim potrebama, pošto sam korisnik invalidskih kolica. Onda sam došla na ideju da na društvenim mrežama napišem da tražim stan, sa odgovarajućim uslovima koji su mi neophodni i da mi se jave ljudi koji imaju takve uslove, a traže stanara. Takođe sam angažovala i agenciju“, nastavlja Maša. Maša Stojković Foto:Privatna arhiva Ni tada se ništa značajno nije promenilo. Kako dodaje, mnogi su joj se javljali i izražavali podršku i želju da što pre pronađe stan, ali odgovarajućeg stana još uvek nije bilo. „Pozvala sam jedan oglas za stan, bila je agencija u pitanju. žena koja se javila je rekla da je prilagođen ulaz i sve što je meni potrebno, ali da će mi javiti sutradan. Pošto se nije javila, pozvala sam je, a ona je rekla da vlasnik ipak ima druge klijente u planu. Dakle, ista rečenica od strane vlasnika stanova je svuda. Shvatila sam da sam zapravo problem ja. Zbog toga sam namerno u oglasu napisala ‘molim bez predrasuda’, naglasila sam baš taj deo jer, ja sam od rođenja u kolicima, čitav život prolazim kroz neke predrasude, i tokom školovanja, pa i traženja posla, pa sam pretpostavila da će i sada biti tako“. Onda joj se, na njeno iznenađenje, javio jedan čovek nudeći stan. Maša Stojković Foto:Privatna arhiva „On nije ukapirao da sam u kolicima. I kada sam počela da postavljam pitanja u vezi stana, on me pita da li mi to treba za neka kolica, rekoh mu da sam ja korisnik invalidskih kolica i tu se menja priča. Odjednom se pojavljuju dva studenta kojima je obećao stan, koji su ga već gledali. Čak sam otišla lično da vidim stan kako bi video da sam normalna osoba, dovoljno samostalna i da sama funkcionišem, ali nije vredelo“. Pošto je videla da ni od toga nema ništa, Maša je jednog dana išla ulicom Vojvode Stepe i kačila oglas za stan po okolnim banderama. „Pozvala sam sve oglase, objavila na društvenim mrežama i ništa. Pritom, naglasila sam i nekim ljudima koje poznajem da ako nešto čuju, da mi jave. Pošto se niko nije javljao, zalepila sam oglas i sada čekam da vidim šta će biti. Već su mi se javila dva čoveka, tako da narednih dana treba da odem da pogledam stan. Nadam se nekoj realizaciji uskoro“, nada se Maša. Iako je već nekoliko godina u Beogradu, Maša priznaje da se i dalje susreće sa određenim situacijama zbog kojih se preispituje zašto je baš njoj moralo to da se desi, zašto je baš ona morala da bude osoba u invalidskim kolicima. Maša Stojković Foto:Privatna arhiva „Ljudi su puni predrasuda. Meni se dešava da stanem da se odmorim i ljudi mi priđu i misle da prosim. Ja živim sama i funkcionišem sama svuda, i valjda je to ljudima neobično. To mi se dešavalo i na fakultetu, ta nesvest ljudi je velika“. Za kraj razgovora, Maša poručuje da joj je žao što se država ne prilagođava osobama sa invaliditetom, nego oni moraju da se prilagode sistemu. „Nama je država neprilagođena i nemamo aktivan društveni život jer nas negde društvo i ne vidi. I smeta mi što umesto da se država prilagodi nama, mi se prilagođavamo državi. Sve nam je otežano, posebno te arhitektonske barijere zbog kojih često pomislim: ‘Jao, zašto sam baš ja u kolicima. Ali ja sam neko ko uvek pronađe način. Srećom, studentski dom u kom živim odnosno prizemlje prilagođeno je osobama u kolicima, tu su i radnje koje su mi potrebne za svakodnevni život i pristupačne su mi, a i Pravni fakultet mi je bio prilagođen, tako da za sve ove godine nije bilo nikakvih problema. Ali čovek mora da bude uporan i da se snađe“, smatra naša sagovornica. https://nova.rs/vesti/drustvo/beograd-se-osramotio-kao-nikad-a-razlog-je-masa-26-kolica-i-jedan-oglas-za-trazenje-stana/

Nejasno je da li se inicijativa pokojnog Olivera Ivanovića pridružila Srpskoj listi ili je to istup pojedinaca. Iz Beograda pred kosovske izbore poručuju da je samo Srpska lista dovoljno srpska, a ostali kvare jedinstvo. Izbori početkom oktobra mogli bi da donesu tektonske promene na kosovskoj političkoj sceni, nove većine i možda prvi odlazak Demokratske partije Kosova (PDK) Hašima Tačija u opoziciju. No za srpsku zajednicu neizvesnost nije takve političke prirode. Naime, tri partije i jedna koalicija su Centralnoj izbornoj komisiji predale liste štiklirajući da kandidati na njima predstavljaju srpsku zajednicu. No sudeći prema izjavama beogradskih Naprednjaka, samo su jedni „pravi“, dok su drugi „albanski predstavnici Srba“. Taj jedan „jedinstven i monolitan“ predstavnik Srba, kako je nazivan u kampanjama od 2013. naovamo, je po čitanju iz Beograda samo Srpska lista. Svi ostali – Samostalna liberalna stranka, Partija kosovskih Srba i koalicija Progresivne demokratske stranke, Nove partije Kosova, dve građanske inicijative i dva nezavisna kandidata pod nazivom „Sloboda“ – „ne žele da budu deo jedinstvenog nacionalnog korpusa i ne žele da rade u koordinaciji sa zvaničnim Beogradom“. Hvalospevi o jedinstvu koje održava Srpska lista pred svake izbore bivali su propraćeni i mračnim, kritičkim tonovima koji su ukazivali na pretnje, zastrašivanja kandidata, psihološke pritiske na birače. Ta je stvar kulminirala ubistvima dvojice kandidata za gradonačelnika Severne Mitrovice – kumova, Dimitrija Janićijevića i Olivera Ivanovića. U „monolit“ Srpske liste je, prema vestima koje su potresle javnost, stupila i građanska inicijativa ubijenog Ivanovića „Sloboda demokratija pravda“ (SDP). To je prvi put da ta inicijativa učestvuje na kosovskim parlamentarnim izborima i to u redovima onih koji su Ivanovića targetirali kao „izdajnika“ i „albanskog čoveka“. Za potpredsednikom Srpske liste Milanom Radoičićem kosovske vlasti tragaju u vezi sa ubistvom Ivanovića. „Veliki greh“, „sramota“ samo su neke od reakcija kosovskih Srba na vest da će se potpredsednica SDP Ksenija Božović naći na Srpskoj list. Uzvratili su predsednik Aleksandar Vučić i Marko Đurić opisujući Kseniju Božović kao „ozbiljnu, inteligentnu ženu“ koja se „opredelila da bude u okviru jedinstvene državne politike Srbije“ i kojoj zbog toga „tajkunski mediji i predstavnici opozicije“ žele da „uzmu politički skalp“. „Zbijamo redove“ Ubrzo nakon što je sa zvanične adrese SDP stiglo saopštenje o priključenju Srpskoj listi reagovao je Dušan Milunović, jedan od odbornika SDP u Severnoj Mitrovici. Milunović i Igor Rajčić, koji su uz Božović lokalni odbornici SDP, optužili su Božović da se oglušila o volju većine članova stranke, ali i volje njihovih glasača. „Svi smo potreseni odlukom koju je donela lično Ksenija Božović“, kaže Milunović za DW. „Što se tiče ostalih članova SDP, pokušavamo da ih ne provlačimo kroz blato i da ne koristimo ovaj momenat da radimo na bilo kakvoj prevlasti ili bilo čemu. Želimo da svako ima svoj stav, ali moje mišljenje je da je apsolutna većina smatra da nema prostora za ovu vrstu saradnje.“ Hijerarhija u SDP je konfuzna jer ta inicijativa ni dve godine od ubistva lidera nije odabrala novo rukovodstvo. Tako političko nasleđe Ivanovića sada može postati predmet borbe dve struje – one koja podržava saradnju sa Srpskom listom i one koja se tome oštro protivi. Foto: EPA-EFE/MALTON DIBRA Da stvari budu još komplikovanije, trenutno nije jasno koja od te dve struje ima nadmoć. S jedne strane, Božović, ali i predsednik Vučić govore o većem broju članova SDP koji su se odlučili za saradnju sa Srpskom listom, ali je Božović jedina koja je iza svoje odluke stala javno. Njoj se na listi Srpske liste pridružio i stranački kolega Svetislav Jokić što je javnost saznala tek nakon što je Srpska lista objavila imena kandidata. Međutim ni Jokić, ni ostali članovi SDP nisu se javno oglašavali o ovom pitanju. Ni sam Milunović ne može da potvrdi koliko članova SDP prećutno podržava odluku Božović, a ne negira da je diskusija na tu temu bilo i da Božović nije imala potrebnu većinu za zajedničku odluku. „Nezvanično postoji informacija da su još jedan ili dva člana prećutno saglasni sa ovim. Ali, ukoliko to sami žele, mogu javno da izraze svoj stav, bez obzira na to što nisu odbornici. Ne želim da govorim u tuđe ime. Igor (Rajčić) i ja smo se putem saopštenja javno oglasili,“ podseća za DW. U pomenutom saopštenju stoji da se Srpskoj listi neće pridružiti zbog ličnog dostojanstva. „Ova naša odluka ni na koji način nije usmerena na razdor jedinstva srpskog naroda, već je doneta radi očuvanja ličnog dostojanstva i dostojanstva ljudi koji su za nas glasali i podržavali.“ Ipak Milunović ne namerava da odustane od SDP, tvrdi da ova inicijativa postoji dok traju njihovi mandati u skupštini. „Mi smo građanska inicijativa i bavimo se lokalnim temama, imamo nameru da zbijamo redove i zadržimo članstvo koje prati politiku koju nam je Oliver sam ponudio i iza koje smo stali kada smo se kandidovali na lokalnim izborima,“ navodi za DW. Ksenija Božović tokom jučerašnjeg dana nije bila dostupna za komentar. Demokratska liga favorit Izbori 6. oktobra dolaze nakon nešto više od mesec dana političke neizvesnosti koju je u Prištini izazvala ostavka premijera Ramuša Haradinaja zbor poziva da u svojstvu osumnjičenog da iskaz Specijalnom sudu za zločine UČK. Vest je mnoge stranke na Kosovu dočekala nespremne, a u prvom redu trenutno najveću parlamentarnu i opozicionu stranku na Kosovu – Demokratsku ligu Kosova (LDK), koja se našla usred procesa unutrašnjih izbora. Foto: EPA-EFE/ VALDRIN XHEMAJ Upravo ova partija je viđena kao najpoželjniji partner koji bi gotovo svakoj predizbornoj koaliciji doneo velike šanse za pobedu. Umerena, sa iskustvom u upravljanju institucijama, poštovana u međunarodnoj zajednici i bez istaknutih ratnih komandanata, LDK najbliže odražava i želje međunarodne zajednice. Najozbiljnije pregovore o predizbornoj koaliciji LDK je imala sa pokretom Samoopredeljenje, ali su razgovori propali na pitanju ko će biti kandidat za premijera. Da je do dogovora došlo, ta koalicija bi bez sumnje osigurala komotnu većinu i, što je za mnoge aktere u Prištini najbitnije, oformila vladu bez glasova Srba. Srpska lista je inače do samog kraja podržavala prošlu Vladu Ramuša Haradinaja. Iako do koalicije nije došlo, LDK ostaje favorit i teško je zamisliti buduću vladu bez ove partije. Neizvesnost je ogromna za sve ostale, a ponajviše Demokratsku partiju Kosova (PDK) koja bi po prvi put u dve decenije mogla da ode u opoziciju. Ovaj izborni proces mogao bi biti istorijski i za Samoopredeljenje koje je bliže nego ikada da po prvi put postane deo izvršne vlasti. Tada će se videti koliko su Aljbin Kurti i ostali iz ovog pokreta ozbiljno mislili kada su najavljivali borbu protiv korupcije, nepotizma, uzurpiranog sudstva i organizovanog kriminala, što bi do srži moglo da uzburka kosovsku političku senu. Za učešće na izborima prijavilo se ukupno dvadeset partija, četiri koalicije i jedan nezavisan kandidat.

Prošle nedelje na nemačkom internet sajtu Helionline pojavile su se nove fotografije srpskih vojnih H145M pa tako sada imamo fotografije svih 5 helikoptera namenjenih RV i PVO. U fabričkom krugu Erbasovog pogona u Donevortu 3. aprila primećena su još dva H145M sa privremenim nemačkim registracijama D-HMBB i D-HCBT. Na osnovu dostupnih fotografija može se videti da meteo-radar poseduje samo jedan helikopter, primerak sa evidencijskim brojem 14502 (privremena nemačka registracija D-HBTS). Taj helikopter služiće za traganje i spasavanje dok će se, kako Tango Six saznaje, helikopter 14501 (D-HADD) koristiti za borbeno traganje i spasavanje. H145M D-HCBT fotografisan 3. aprila ove godine u Erbasovom pogonu u Donavurtu / Foto: Alexander Lutz Drugi helikopter primećen prošle nedelje D-HMBB / Foto: Alexander Lutz Do sada smo imali prilike da vidimo tri vojna H145M, na primopredaji je bio prikazan čelni helikopter ev. broja 14501, fotografiju 14502 Tango Six je objavio krajem novembra 2018. a takođe na sajtu Helionline je 3. februara ove godine objavljena i fotografija helikoptera sa registracijom D-HADZ koji je uočen 31. januara za koji se pretpostavlja da mu je ev. broj 14503. Poslednji uslikani srpski policijski H145M, YU-SAR (D-HCBV) / Foto: Alexander Lutz Helikopteri nisu fotografisani samo na fabričkom aerodromu u Donevortu već i u vazduhoplovnoj bazi Ingolstadt Manching gde se obučavaju naši piloti a u kojoj se nalazi sedište kompanije Airbus Defence and Space kao i Vazduhoplovno-tehnički centar nemačke vojske. Na ovom aerodromu ne obučavaju se samo srpski vojni piloti već i piloti Helikopterske jedinice policije. Od 4 srpska policijska H145M do sada su na fotografijama uočena tri, maskirni YU-ICE (D-HADR), YU-MED (D-HAD0) i YU-SAR (D-HCBV). Kako saznajemo, četvrti će nositi registraciju YU-MUP. Živojin BANKOVIĆ

Ideja je da lokal bude dostupan svima, i bogatima i siromašnima, i da se stvore uslovi koji onemogućavaju stvaranje razloga da se u lokal ne dođe Rušenje predrasuda i borba za jednaka prava i poštovanje svih pokucala je i na vrata dece sa smetnjama u razvoju - ovoga puta na jedan pristupačniji način široj javnosti. Naime, organizacija 'Dečje Srce' koja se već 18 godina bori da deci i mladima sa smetnjama u razvoju, njihovim porodicama i svima koji žele da se uključe u rad sa njima, stvori adekvatne uslove i pruži pomoć, sada je učinila veliki korak napred. Novootvoreni kafić pod imenom 'Zvuci srca' otvoren je na Vračaru, na adresi Čuburska 12 , a u njemu rade isključivo mladi sa posebnim potrebama uz malu pomoć i podršku nadležnih iz organizacije. Lokal "Zvuci Srca"foto: Filip Plavčić Goran Rojević, defektolog po zanimaju i dirketor humanitarne organizacije "Dečje srce" , objasnio je da ova organizacija već 18 godina pokušava da bude most između mladih sa smetnjama u mentalnom razvoju i šire zajednice i da razbije predrasude koje ljudi možda imaju o njima. foto: Filip Plavčić Rojević je objasnio da prostor u kome se nalaze 'Zvuci srca' , dobili su od poslovnog prostora grada Beograda, a Ministarstvo zapošljavanja i socijalna pitanja su pomogli da se prostor opremi. Kroz program delegacije 'EU u Srbiji' i kroz program 'Mi radimo budućnost gradimo' , omogućeno je da 60 osoba sa smetnjama u mentalnom razvoju prođu obuke za pomoćnika kuvara, štampara i cvećara i da u okviru tih zanimanja i ovog radnog centra stvore uslovi da se što više njih osposobljava za to da stvara neka znanja i stupa u kontakt i komunikaciju sa širom zajednicom. Osobe ometene u razvoju posao obavljaju same uz malu pomoć i podršku nadležnih. Sve što se u lokalu posluži - ne naplaćuje se, već je moguće ostaviti dobrotvoran prilog u skladu sa svojim mogućnostima i željom. Jedan od zaposlenih u lokalu, Nemanja Jović koji ima 25 godina, kaže da je njegovo iskustvo u lokalu pozitivno i da nema zamerki. Nemanja Jovič, jedan od zaposlenih u lokalu.foto: Filip Plavčić Ideja je da lokal bude dostupan svima, i bogatima i siromašnima, i da se stvore uslovi koji onemogućavaju stvaranje razloga da se u lokal ne dođe.

Šetnja unazad: privatne iskrice iz dvehiljadeosamnaeste Nisam hroničar velikih događaja. U mom malom životu svaki događaj, pa i ne bio veliki, veliki je. Ovih nekoliko su iz moje ovogodišnje beležnice. Ima ih još i svi su mi podjednako važni, ali nije fer da time previše zamaram ljude čiji se životi kreću u drugačijim koordinatama. Zato se nadam da ću sad i ja ponešto iz vaših beležnica pročitati na, jel' te, vašim zidićima... ZAIR na Radio Laguni Prvih dana marta iskreno sam se zahvalio prijateljima iz stvarnog i sajber života na dobrim željama zbog događaja nevažnog za sudbinu sveta, ali zato meni bitnog: preseljenja ZAIRA na katkad mirne, katkad uzburkane talase Radio Lagune. Nisam selebriti s hordom obožavalaca, tek tipski (mada prilično trajući) radio prezenter koga zanimaju teme bliske maloj, ali važnoj grupi slušalaca. To su oni koji vole dobro upakovan zvuk i pomalo esejistički pristup multidisciplinarnim temama tzv. treće i četvrte industrijske revolucije. Dolazak na Radio Lagunu nije bio moja zasluga. Bio je posledica iskazanih simpatija ove male radijske porodice i lakog lobiranja Darka Mitrovića. Bio sam srećan što je ZAIR, posle dvomesečne pauze koliko je proteklo od časa kada sam ga povukao sa Beograda 202, ponovo dobio priliku da se oglašava na FM nebu glavnog grada. Ipak su ka Beogradu uprti pogledi bar polovine Srbije, a nešto od toga i živi u njemu. Tango na šesti stepen Moj prijatelj Petar i portal Tango Six trebalo bi da su tu negde oko jubilarnog rođendana. Za proteklih deset godina T6 je prošao kroz uzbudljiv morfing - od bloga, preko blog-portala, sve do mega-portala. Posledica svega što je sada mega jeste da je njegov osnivač Petar Vojinović prvo ime na spisku ljudi čiji telefon naše medijske kuće okrenu kad god se dogodi nešto važno ili dramatično u svetu avijacije. Pretprošle godine desilo se nešto važno: T6 portal je organizovao prvi Vazduhoplovni samit jugoistočne Evrope SEAS (Sout European Aviation Summit), impozantan skup predstavnika avio-kompanija, aerodroma i uopšte avio-privrednika ex-YU regije. Ovog marta održan je i drugi, u beogradskoj Crown Plazi. Ako mene, kao jednog od učesnika ovog drugog Samita pitate, spektakularno je što je naš najreferentniji vazduhoplovni portal Tango Six, nakon onog inauguralnog SEAS-a iz 2016, sazreo do te mere da je svojim autoritetom uspeo da zainteresuje sva bitna imena avio-industrije oko tema bitnih za dalji razvoj civilnog letenja na nebu jugoistočne Evrope i na taj način posadio Beograd u centar mete! Proleće je počelo s jednom, a jesen se završila s drugom, do tada još neviđenom Tango Six konferencijom. Bila je to Konferencija o bezbednosti aerodroma ASCE (Airport Security Convention and Exibitio), pod budnim sponzorskim okom Aerodroma Nikola Tesla. I ova je trajala dva dana, i ova je okupila 550 domaćih i inostranih delegata. E pa, za tako nešto, čak i posle deset godina, stvarno treba imati... sad bih rekao koje visuljke, ali ću biti fin i reći: petlju. Knjiga uoči ponoći Za one koji ponekad uživaju u istoriografiji, dogodilo se posthumno izdanje knjige "Tvorci vazduhoplovstva kraljevine Jugoslavije" Čedomira Janića. Za neupućene: da njega nije bilo, ne bi bilo ni one staklene pečurke na aerodromu "Nikola Tesla" u kojoj je Muzej avijacije. Nažalost, ne i njegov osnivač, Čeda Janić, nesumnjiva legenda avijacije i čovek koji je opevavao našu vazduhoplovnu istoriju na svim medijima i kroz desetine publikacija - od feljtona i novinskih članaka, pa do bukleta i blistavih monografija. Sada mi opevavamo njega, a knjigu o kojoj govorim Čeda je želeo, ali ne i stopostotno uspeo da završi pre no što je otkucala ponoć njegovog života na 14. spratu solitera u Gramšijevoj ulici - uzgred, tačno prekoputa zgrade starog "Ikarusa", zgrade na koju su se nameračili i, takođe ove godine, do temelja srušuli "neimari novog doba"! Tačku na "i" stavio je njegov prijatelj i saradnik Ognjan Petrović. Završio je knjigu. Osamnaesta beogradska opština Niš Bila je ovo BRAKE NEWS iz juna meseca: „Konstantin Veliki“ predat državi na upravljanje. Preneti objekti, zemljište i osnivačka prava. Kraj citata. O, kakav radostan dan, ptice su pevale aleluja. Mi, naivni, mislili da će aerodrom ostati Nišlijama, c-c-c, kakav obrt. Jasno je da aerodrom ostaje usidren u Nišu, nećemo ga valjda seliti u Beograd, govore političke siledžije kao i obično. Gle, a mi mislili da će ga, kao nekada Egipćani Abu Simbel, seliti kamen po kamen, svetiljku po svetiljku i avion po avion na LYBE. Hvala na besplatnoj utehi. Uteha bez naknade za aerodrom bez naknade. I, dok Nišlije zapomažu zbog oduzimanja aerodroma protiv njihove volje, preostala dva (nepreuzeta) aerodroma, Kraljevo i Ponikve, na kolenima mole državu da ih preuzme. Uzgred, u Niš avioni sleću. U Kraljevu i Ponikvama nema nijednog. Jedni će reći: dok jednom ne omrkne, drugom ne osvane, drugi - svako se češe tamo gde ga svrbi, a treći: tamo gde svrbi, solidarnosti nema. A što bi je i bilo? - reći će četvrti. Mada ostaje pitanje o kakvoj solidarnosti govorimo? Solidarnosti sa Nišom kome je išlo dobro, ili solidarnost sa Krajevom i Užicem kojima nikada nije ni krenulo? Verujte mi da ni sam nisam više siguran. Bugi-vugi za disk-džokeja Verujem da će svaki disk-džokej reći da se di-džejem postaje samopregornim slušanjem muzike i učenjem na iskustvu i vlastitim greškama. Za razliku od (mrzim to, ali moram da izgovorim) “mog vremena”, danas je profesija disk-džokeja uveliko u nomenklaturi priznatih zanimanja. Pa kad je već priznata kao zanimanje, zašto ne bi postojala i visoka škola za takvo zanimanje, a ne samo sezonski kursevi po “rok akademijama”? Ako je neko pomislio da ću se i ja pridružiti horu malicioznih komentatora egzotične ideje o osnivanja Fakulteta za disk-džokeje, istih onih koji već godinama, kao fol, zatvaraju prozor automobila dok voze pokraj Megatrenda, e da im neko slučajno ne bi ubacio diplomu kroz prozor (mada žarko priželjkuju da im se dogodi baš to!) - varate se. Hrabrost je ponekad posledica ludosti, ponekad posledica zdravog rasuđivanja, a ponekad srećnih okolnosti. Zato ću radije sačekati prve diplome, umesto da adhoc seciram utiske. Ni profesija disk-džokeja više nije za sprdanje, a danas od svega možete načiniti nauku. Samo ako umete. Pa, da vidimo. Animacija kao zanimacija Beograd, varošica poznata po novogodišnjim ukrasima s doživotnom garancijom, patriotskim tunelima, trijumfalnim kapijama i lavirintima koji zakrčuju ionako uska šetališta, ume da se bavi i smislenim stvarima: 16. i 17. novembra bio je domaćin druge CGA konferencije u zgodnom ambijentu Muzeja jugoslovenske kinoteke. CGA Belgrade (akronim za Computer Graphics and Arts) je svim kreativcima željnim posla i novih saznanja približio rad na vizuelnim efektima i animaciji s one strane ekrana. Lista govornika je bila jaka, sa globalnim zvezdama Majkom Simorom i Viktorom Perezom na čelu. Konferencije poput ove važne su jer postoje zanimanja za koja ljudi ne znaju, a zanimljiva su koliko i zabavna. Kada se kaže 3D, ljudi uglavnom pomisle da je samo reč o animaciji, modelovanju ili digitalnim efektima. Ali digitalni umetnik nije osoba koja klikće mišem i kojoj softver pruža rešenje. Softver je alatka kao bilo koja druga. Bitni su ljudski faktor i kreativnost. Jedan od učesnika konferencije, Josip Modli, kaže: "Animacija je animacija na bilo čemu, modeling je modeling. 'Regrutovali' smo dosta vajara, oduševljeni su kada otkriju modelovanje. Storibord artisti su kod nas uvek bili sporedna stvar, dok su u našem poslu, pogotovo animaciji, glavni: oni postavljaju režiju, kadrove... To su u svetu veoma cenjena zanimanja, odmah do reditelja. Mogli bismo da popunimo podeblju knjigu samo sa spiskom zanimanja u našem poslu! Sve što može da se uradi u Holivudu, može i kod nas. Uostalom, baš zbog tih naših ljudi u stranim postprodukcijama mi najčešće ostajemo poslednji u sali i gledamo odjavnu špicu i kad svi odu, do samog kraja... Odgledajte svaki film do kraja, pa će vam biti jasno gde smo, jer sve je više 'vićeva' među postprodukcijskim timovima." Prvi i poslednji potez u partiji šaha Bila je ovo godina predodređena i za dve godišnjice u životu jednog čoveka: jubileja koji se proslavlja, a to je 50 godina od prve emisije borca za pop na radiju i rok uživo Nikole Karaklajića, "Veče uz radio" - i događaja koji obeležavamo smrknutih lica: 10 godina od definitivnog rastanka sa Nikolom. Moram priznati, svih onih prethodnih godina činilo mi se da je besmrtan i da je šah, njegova najveća ljubav, ponajviše zaslužan za to. Nažalost, razuverila me je njegova smrt tačno mesec dana nakon našeg poslednjeg susreta, 16. decembra 2008, kada se srušio pred vratima svog stana u Đurićevoj broj 6. Nikola Karaklajić, za sve nas na čije živote je uticao, čovek za sva vremena.

Nisam ni psihijatar niti psiholog, nisam član Pravoslavne crkve, ne živim u Srbiji. Nisam pratila njegov profesionalni i ljudski život, nisam pročitala mnogo njegovih knjiga. Uživo sam ga čula tek nekoliko puta. A ipak, njegova me smrt pogodila u ono mjesto koje biva pogođeno kada umre tkogod od bliskih nam ljudi. Kako starim, sve više mi se čini da sam, tih sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog stoljeća, odrastala, među ostalim i zahvaljujući nekolicini iznimnih osoba u javnom životu tadašnje države. Oni su oblikovali ono što bismo mogli nazvati narativnim identitetom. Taj je identitet istkan od utjecaja po čemu nam važnih ljudi, priča, knjiga, misli i osjećanja. Zahvaljujući njima prepoznajemo se tijekom vremena kao ono najdublje ”ja“ koje ostaje vjerno obećanju što ga dajemo samima sebi da bismo bili i nastojali biti tko doista jesmo. Izniman čovjek svakako je bio i Vladeta Jerotić. Bio je liječnik, psihijatar, književnik, akademik. Sebe je rado nazivao kršćanskim antropologom. Rođen je 2. kolovoza 1924. godine u Beogradu, gdje je i umro 4. rujna ove, 2018., godine. Specijalizirao je neuropsihijatriju, radio nekoliko desetljeća kao šef Odjela za psihoterapiju bolnice ”Dr. Dragiša Mišović“, a od 1985. kao profesor kolegija Pastirska (pastoralna) psihologija i medicina na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Bio je član Udruženja književnika Srbije i Srpske akademije nauka i umetnosti. Nikad nije bio član ni jedne političke partije ili stranke, dakle: nikad u lažnom kompromisu ili mlakom oportunizmu. U svojoj autobiografiji kaže: ”Virus ostrašćenosti Srba za politiku, koji je odavno, da ne kažem oduvek (ali, bar, od početka Prvog srpskog ustanka do danas), donosio, i donosi još uvek, bezbroj nevolja i, često, smrtne opasnosti svim rđavo politizovanim Srbima (a rđavo su politizovani svi oni koji pojma nemaju šta je politika i u njoj pravo i ekonomija, dijalog, tolerancija i diplomatija), od prostog seljaka do visoko školovanog intelektualca – mene nije zarazio“ Napisao je preko trideset knjiga. Prva (1974.) mu bijaše o problemu narkomanije. Potom je objavio niz knjiga o vezi psihoanalize i kulture (Psihoanaliza i kultura iz biblioteke ”XX. vek“ još je na mojoj polici), pa o Jungu, onda o različitim neurotičnim pojavama našega vremena, o identitetu čovjeka kao psihološkoga i religioznoga bića. Godine 1995. objavio je knjigu pod naslovom Vera i nacija. Potom je pisao o ljubavi, o kršćanstvu i duhovnosti, o psihoterapeutskoj praksi. Potom niz knjiga o kršćanskim svetiteljima (svetim ljudima): Jovanu Lestvičniku, Isaku Sirinu, Marku Podvižniku… Krajem sedamdesetih i osamdesetih godina održao je niz javnih predavanja i tribina iz područja psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima tadašnje Jugoslavije, pa tako i u Zagrebu. Tu sam ga i prvi puta čula uživo na dvije tribine: jednoj krajem sedamdesetih koju je organizirao župnik crkve Sv. Marka Križevčanina Franjo Jurak, te drugoj u sklopu Teoloških četvrtaka što ih je pokrenulo Teološko društvo Kršćanska sadašnjost, odnosno o. Tomislav Janko Šagi-Bunić sa suradnicima. Nakana pokretača ovih tribina bila je situacijska konkretizacija Drugoga vatikanskog koncila ili preciznije: okupljala je intelektualce različitih usmjerenja koji su problematizirali Crkvu, svijet te njihov međusobni odnos nastojeći oko dijaloške strukture promišljanja. Uz Vladetu Jerotića gostovali su: Ante Bilokapić, Ante Kresina, Aldo Starić, Geert van Dartel, Tonko Maroević, Vjekoslav Bajsić, Ljiljana Matković-Vlašić, Srđan Vrcan, Irinej Bulović, Dimitrije Bogdanović, Josip Turčinović, Nikola Milošević, Branko Zbutega, Predrag Matvejević, Zdenko Anton, Boris Vušković, Alojz Peterle i mnogi drugi te, dakako, Tomislav J. Šagi-Bunić. Sjećam se tema obaju izlaganja Vladete Jerotića. Jedno je bilo o Jungovoj psihologiji, a drugome je bio naslov: ”Kriza kao šansa za obraćenje“. Što pamtim s tih predavanja i zašto sam nakon njih Vladetu Jerotića ubrajala među autoritete koji su sudjelovali u oblikovanju mojega sazrijevanja? Ne zbog sadržaja predavanja, premda je on bio bogat, argumentirano, eklektički i zanimljivo koncipiran. Ne zbog posebnog interesa za psihologiju ili psihoanalizu, premda je dr. Jerotić govorio tako jednostavnim, živim stilom da je mogao privući pozornost i neobrazovanoga slušatelja. Ostavio je na mene dojam zbog toga što je njegovo predavanje bilo, zapravo, svjedočanstvo. Svjedočanstvo da je moguć život za kakvim sam sama tragala: život u kojem će obrazovanje i vjera biti u međusobnom skladu (govorio je o dodirnim točkama dvaju koncepata: Jungove individuacije i ljudskog obožanstvenja), u kojem će se podudarati ono što se govori s onim što se misli i živi (to je zračilo iz Jerotićeve pojave i načina na koji su njegove riječi odjekivale ne samo u razumu, nego i u srcu). Dakle, dojmilo me se njegovo obrazovanje kakvo se nije svodilo na nabrajanje činjenica, nego je njegov plod bilo povezivanje i naizgled udaljenih pojmova iz različitih sustava u svrhu traganja za tim što znači biti čovjek i kako to biti na najbolji mogući način. Njegove asocijacije na najrazličitije autore nisu služile pokazivanju širine vlastite obrazovanosti, nego sintetiziranju znanja bez zanemarivanja razlika. Govorio je poput glazbenika koji slijedi osnovnu partituru, ali slobodno improvizira putem ne udaljujući se od okvirnoga tonaliteta i stila. Dojmila me se njegova sposobnost da ništa ne podcjenjuje niti precjenjuje, ništa ne isključuje i sve uvažava. Ali ne poopćava, već propituje. Živimo u vremenu kada naivna vjera – ukoliko ne želimo živjeti u šizofrenoj situaciji između srednjovjekovne retorike kakvom se o vjeri najčešće govori u Crkvi i suvremene kulture koja sve dovodi u pitanje – teško da je moguća. Danas, čini mi se, ne bi više valjalo postavljati Kantovo pitanje: ”Kako se možemo odreći znanja da bismo napravili mjesta vjeri?“ ili obrnuto, nego prije ono anselmovsko: ”Kako u punini vjere možemo kritički objasniti značenje pretpostavki i brige generirane vjerom?“ Vladeta Jerotić kretao se jednostavnom lakoćom kroz dijalektiku povjerenja i sumnje, dijalektiku kakva izražava dobrobit sumnje kao sredstvo epistemološke poniznosti. Rečenica koju je najčešće citirao iz Evanđelja bila je: ”Budite mudri kao zmije, a bezazleni kao golubovi.” Pritom bi najčešće citirao tumačenje patrijarha Pavla: Bog nam je dao um da ga beskrajno razvijamo, ali nam je dao i dobrotu koju moramo razvijati usporedno s umom. Jer, kako je običavao reći: ”Ako um pobedi, onda on postaje hladan, a ljudi otuđeni, nadmeni, gordi, ali s druge strane, ako samo razvijamo dobrotu, ona je slepa (ne kažu džabe da su budala i dobar braća), pa mora um da vodi. Ako se napravi ta ravnoteža, paralelno razvijanje uma beskrajno i dobrote beskrajno, onda mi letimo u nebeske visine“. Posljednjih godina svojega života i dalje je neumorno sudjelovao u javnim predavanjima i razgovorima o važnim temama za ljudsko sazrijevanje te stekao veliku popularnost u Srbiji. Na njegovim predavanjima dvorane su bivale dupkom pune ljudi željnih njegove jednostavne životne mudrosti filtrirane kroz golemu erudiciju, psihoterapijsku praksu i osobnu založenost u rastu do ”mjere uzrasta punine Kristove“ (usp. Ef 4,13). Kadikad sam slušala njegove razgovore, prenesene na Youtube (hvala Bogu na internetu!) u serijalu emisija beogradske televizije ”Studio B“ pod nazivom ”Agape“ koju je 2005. pokrenuo zajedno s metropolitom Porfirijem Perićem te urednikom i voditeljem Aleksandrom Gajšekom. Globalna tema serijala je ”Savremeno društvo i religija“, a pod teme uključuju teme kao što su: smisao, brak, odgoj, mediji, ljubav, narkomanija, samoubojstvo, bolest, žena i muškarac, život i smrt, mistika, stvaralaštvo… Nakana autora bila je, i jest, da pokažu kako kršćanstvo nije zastarjelo te kako itekako može pomoći suvremenom čovjeku da se snađe u krizama identiteta, pronađe smisao i životnu radost. U razgovorima s Vladetom Jerotićem voljela sam jednostavnost i prisnost kakvima je pokazivao opušteno umijeće da doista razgovara, a ne samo iznosi svoje stavove i razmišljanja. Voljela sam onaj smiješak s druge obale koji je kadikad zatitrao u kutku njegovih usana ili se zaiskrio u očima. Bio je do kraja zainteresiran za svijet, ali istodobno i ne od ovoga svijeta. Mudar čovjek. Mitropolit Porfirije ga je u jednom intervjuu nazvao ”urbanim svetiteljem“. Za mene je, premda ga nisam osobno poznavala i do mene su doprle tek mrvice s njegove bogate trpeze, to doista bio. Počivao u miru Božjem!

Naleteo sam na fejsbuk prezentaciju jednog fratra koja mi je bila zanimljiva. Rec je o Fra Boze Radosu. Odgledao sam nekoliko njegovih klipova o nekim stvarima koje se dogadjaju u Rimo -katolickoj crkvi. Intersantno mi je da je vrlo hrabro ustao protiv tih problema. Cuo sam da su zbog toga on i jos dvojica od njegove sabrace ekskomunicirani od strane RK. Sada zive u nekom samostanu u Capljini u Hercegovini. Ovo ne pisem kako bih kazao da su Pravoslavni bolji od rimokatolika vec zato sto mi je bio interesantan njegov nastup i ono sto govori. Evo postavicu par njegovih videa. :

Nesvakidašnji oglas jedne porodice‚ da žele besplatno da ustupe na korišćenje kuću i veliko imanje u Maloj Ivanči kod Sopota nekome ko bi ga obrađivao, privukao je veliku pažnju na društvenim mrežama. Prijave im stižu već nekoliko dana, a među njima ima i onih koje su ih ostavljale u čudu. Porodica Vukčević koja živi u Maloj Ivanči, selu u opštini Sopot, od centra Beograda udaljenom oko 30 kilometara, odlučila se da na društvenim mrežama oglasi "ponudu koja se ne odbija". "Na samo 30 kilometara od Beograda, u zaseoku sela Mala Ivanča, naša porodica daje na korišćenje tri hektara plodne zemlje, sa kućom (kupatilo, struja, voda, televizor, telefon), vajatom, štalom za stoku, kokošinjcem, košnicama... Na imanju se pored zemlje (jedan deo pripremljen za baštu) nalazi majdan, potok i bagremova šuma i dosta stabala oraha. Želimo da sarađujemo sa ok, pozitivnim, poštenim i normalnim ljudima koji vole prirodu i koji imaju želju da se bave organskom poljoprivredom. Jedini uslov je da od svega što se proizvede na imanju polovina pripada vlasnicima", naveo je stariji sin iz porodice Vukčević u objavi na Fejsbuku. Foto: Porodica Vukčević / RAS Srbija Kuća na oko 30 kilometara od Beograda potpuno je sređena za život U istom oglasu, on navodi i da porodica nudi i pomoć vlasnika novim stanarima. "Sa naše strane, možemo obezbediti plasman svih proizvoda sa farme, dolazak volontera koji bi pomagali u poljskim poslovima, dolazak organizovanih grupa ljubitelja prirode i organske hrane. Takođe možemo pomoći u formiranju zasada povrća, formiranju stada i slično, kao i obezbediti određene alate za rad. Imanje je okruženo šumom i zemlja nikada nije tretirana nikakvom hemijom. Ukoliko vam je želja da se bavite organskom proizvodnjom, volite prirodu i taj način života, a usput želite da obezbedite stalne i sigurne prihode, kontaktirajte nas... Dobrodošli su svi vredni ljudi, sa malom prednošću porodice, kao i stranaci (Rusi ili Evropljani)", dodaje se u Vukčevićevoj objavi. Foto: Porodica Vukčević / RAS Srbija Imanje je okruženo šumom, tu su i potok, majdan... "Blic" je kontaktirao mladića koji je postavio neobičnu objavu, a on nam je otkrio motive za ovakav oglas. - Ne želimo da prodamo zemlju jer smatramo da je to resurs budućnosti, a takođe nekoliko porodica, uglavnom naših prijatelja, želi da se snabdeva zdravom i proverenom organskom hranom, pa smo došli na ideju da oformimo organik klub. Sa druge strane, moji roditelji su u bašti na ovom imanju proizvodili mnogo šta, uglavnom za naše potrebe, a višak uglavnom delili i poklanjali ljudima. Kako su ušli u neke godine kada više ne mogu da rade, odlučili smo se da sve to podignemo na jedan ozbiljniji nivo, tako da tražimo partnere, ljude koji vole prirodu, organsku poljoprivredu, koji bi mogli da se ozbiljnije posvete svemu tome. Mi sa svoje strane finasiramo sve što je potrebno za proizvodnju, đubre, seme, alate, frezu, gorivo, finasiramo podizanje zasada i formiranje stada. Zauzvrat, sav višak proizvoda deli se pola-pola, što je uslov sa naše strane kao vlasnika i finasijera. Tako ljudi mogu da predvide svoja primanja i zavise od sebe i svog rada - objašnjava Vukčević. Foto: Porodica Vukčević / RAS Srbija Vajat u blizini porodične kuće Kome će ova porodica poveriti imanje, zavisi od više uslova, ali najbitnije je da ljudi budu pošteni i radni. Sa druge strane, pored ozbiljnih prijava, za ovih nekoliko dana stizale su im i pozivi koji su ih ostavljali u čudu. - Nećete verovati koliko ima negativnih ljudi u Srbiji i kakve sve pozive i ponude dobijamo. Javio nam se čovek koji želi da pobegne od žene sa ljubavnicom, pa mu treba kuća. Odmah je naglasio da ne može da radi, ali da može da pokosi malo ispred kuće. Neki imaju ideje da im ovo bude samo vikendica, pa su preispitivali i tu opciju, a neki traže fiksnu platu. Sva sreća pa ima i normalnih ljudi, koji razumeju ceo smisao ovoga, tako da se nadam da ćemo uskoro napraviti selekciju i naći prave ljude. Nadamo se da ćemo privući prave partnere koji su na drugom nivou svesti, pa neće sve ovo gledati samo kroz profit, već kao način života - zaključuje Vukčević. Ovaj mladić i njegov brat, kaže on, nisu u mogućnosti da se bave ovim poslom. Mlađi je sportista, a stariji vodi drugi porodični posao, dok su roditelji ostarili te ne mogu više da se bave poljoprivredom. Vukčevići na kraju ističu i da im je velika želja da ova ideja zaživi jer smatraju da je organska hrana i zdrav život budućnost Srbije. https://www.blic.rs/vesti/beograd/porodica-nudi-besplatno-kucu-i-imanje-kod-beograda-uz-jedan-uslov-ali-nisu-ocekivali/gbgs3vt

Sveštenik iz Hercegovine Darko Đogo pita je svoje prijatelje šta misle o tome da se pokrene jedan pravoslavni sajt. Većina je odgovorila da bi to bilo dobro i da je ideja doba. Дарко Ристов Ђого 24. август у 16:45 · Pale, Republika Srpska, Bosnia and Herzegovina · Драги пријатељи, Замолио бих да у коментарима оставите одговоре на питања: 1.)Да ли постоји неки добар црквени сајт који цијените а да на њему можете да прочитате више од "црквених вијести" (ко је с ким служио, у којим одеждама и каква је била трпеза)? Не рачунам фб профиле, рецимо оНенад Илић и сл. 2.)Да ли сматрате да постоји потреба за тако нечим? 3.)Шта бисте очекивали од занимљивог црквеног сајта (светоотачке и богословске текстове, тумачења Светог Писма и богослужења, цртице и анегдоте из црквеног живота, савремене проблеме, одговоре на личне недоумице?) 4.)Да ли сматрате да би један нови сајт имао смисла? 5.)Колико бисте били вољни да помогнете?

Otvarao je vrata filmovima, mladim ljudima, novim tehnologijama, mnogima pomogao da postanu slavni. Imao je oko za talente. Zorana Ðinđića je učio kako da se ponaša pred kamerama. Nije voleo da „drži banku“. Nije prodavao pamet, bio je pametan Sećanja na znanje, blagost, upornost i lepotu harizmatičnog lika koji je unosio toplinu i vrelinu filma u naše živote neka potraju dok nas novi ritam pokretnih slika potpuno ne samelje. * * * Voleo je da neopažen posmatra „život na delu“. Sedeo je u letnjim baštama restorana i gledao ljude u prolazu ili za susednim stolovima. Činilo mu se da svi pravi ljubitelji filma moraju da poseduju gotovo infantilnu potrebu za pokretnim slikama koje blagorodno utiču ne samo na mrežnjaču oka već i na neke moždane centre.Od detinjstva je slušajući radio čeznuo za daljinama i osećao „nostalgiju za prostorom“, žudeći da zadovolji glad za nekim paralelno postojećim životima. Bioskop je pomagao, bar sat i po. Bolovao je od filmofilije, plemenite bolesti koja znači viši stepen strasti prema filmu.U podeli ljudi na egzibicioniste i voajere, sebe je svrstavao u drugu grupu. Na početku mu nije prijalo hladno oko kamere iza koje su skriveni nepoznati gledaoci. Zbog toga je usvojio princip kojeg se uvek pridržavao: budi pred kamerama onakav kakav si u privatnom životu. Verovao je u trening, jednostavnost, lakoću, ležernost, vedrinu i nepretencioznu duhovitost. Divio se retkim majstorima filma koji postižu tu lakoću i eleganciju da sve izgleda glatko, bez napora. Voleo je Trifoa i Hjustona, od koga kao da je usvojio onu neuhvatljivost velikih, da bez poze i lažne ljubaznosti sam sebe „ne uzima previše ozbiljno“. Hjuston je bio zajedljiv i ciničan prema onima koji su prodavali pamet i pitali nerazumljiva pitanja, a iskren i strpljiv na jasno artikulisanu radoznalost, kao što je sklonost ka običnim životnim stvarima. Posao na televiziji shvatao je kao bavljenje ljudskim komunikacijama. Nije želeo da bude samo „saobraćajac pitanja“, već i da stvori uslove za tolerantan razgovor. Sebe je video kao večitog studenta koji svakoga meseca polaže jedan veliki ispit, u međuvremenu niz malih kolokvijuma i nikako da se približi diplomi. Inserte iz filmova smatrao je glavnom sadržinom priča, a ostalo ispunjavanjem pauza. Veštinu vođenja ovakve emisije video je u pravoj meri informacija koje drže pažnju. Gledaocu nikada ne sme da bude dosadno. Voleo je elektrotehniku, koju je apsolvirao na Elektrotehničkom fakultetu, i šah. Umeo je satima da sedi i rešava jedan šahovski problem. Kao aktivni šahista uradio je veliki broj emisija o šahu i intervjue sa Spaskim, Fišerom, Kasparovim i Karpovim.Voleo je nove tehnologije, video i video-igre, satelitsku i kablovsku televiziju, reklame i kompjutere.Voleo je košarku. Igrao je za juniore Zvezde sa Kapičićem i Slavnićem kada su postali juniorski šampioni Evrope. Celog života se bavio sportom. Nebojša Ðukelić, reditelj, voditelj, novinar, filmski kritičar i teoretičar filma, ovako je o sebi govorio u retkim intervjuima. Novinar Slobodan Šterić opisao ga je sledećim rečima: „Ugodne vanjštine, sa prosedim zaliscima uoči četrdesete, visok i vitak, sa melodičnim baritonom, pravilnim izgovorom i dikcijom, surovo kvari tragikomičan prosek na televizijama nekadašnje Jugoslavije.“Bio je renesansni tip u vremenu socijalizma.„Princ televizije“, reći će o njemu Svetozar Cvetković na desetogodišnjicu njegove smrti.Umro je 1996, u 49. godini, u sobi hotela „Metropol“, svojom voljom, filmski. Foto: Nebojša Ðukelić; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić RAZMAGNETISANO I IZBRISANOKada se na Festu dodeljuje nagrada filmskih novinara i kritičara „Nebojša Ðukelić“, mlade generacije, ako su i čuli ili čitali o njemu, teško da će imati priliku da čuju njegov glas ili vide neku od mnogih kultnih filmskih emisija koje je radio: „Pokretne slike“, „Moderna vremena“, „Petkom u 22“, kviz „Vek filma“, uz nezaboravne „Hroniku Festa“ i „Festoviziju“. Ko zna gde su intervjui sa Hjustonom, Kurosavom, Polanskim, Bertolučijem, Hercogom, Virom, Klintom Istvudom, Melom Gibsonom, Džarmušom. Kan, Venecija, Berlin, Valensija, Montreal, Moskva, London, Tokio, Pula, Niš... festival za festivalom.Magnetoskopske trake su se brisale, preko njih se ponovo snimalo. Možda u Trezoru postoje zapisi. Osamdesetih godina Jugoslavija je imala samo dva televizijska kanala, a ulice su se praznile u vreme Festa, kada je Ðukelić govorio o filmovima prikazanim te večeri u Sava centru, na način koji je mnoge i uveo u svet filma, da iz tog sveta nikada ne izađu. „Pa kad ga čuješ iz druge sobe, ostaviš to što radiš i dotrčiš da čuješ kako priča i šta priča... ne bih o tome koliko je ovo retko danas“, napisala je na blogu B92 žena koja ga nije poznavala i gde su se poznate ličnosti sećale čoveka koji je bio megazvezda. U Kanu je osamdesetih proglašen za najboljeg novinara koji je odatle izveštavao i sledeće godine bio u žiriju FIPRESCI.Televiziju je poznavao u dušu. Sam je birao inserte iz filmova. Kao diplomirani reditelj, koliko je bio odmeren u opisu sadržine, toliko je kroz inserte bio strastan i provokativan, jer je znao suštinu medija: da stigne do svakoga, najdalje što može, na najvišem nivou koliko takav medij dopušta. Uprkos zabranama producenata, hladno je pustio scenu iz filma „Koža“ Lilijane Kavani u kojoj američki tenk melje čoveka koji mu kliče. I danas, posle svih modernih horora i tuđina, ova scena izaziva jezu jer je bila umetnička, neprofitna, da se zamisliš. S druge strane, iz filma „Ljudi-mačke“ Pola Šredera izabrao je baš scenu transformacije Nastasje Kinski u leoparda tokom seksualnog čina. To je za ono vreme bilo šokantno, ali ćemo ovakve scene gledati i sledećih decenija, u najmodernijim produkcijskim varijantama, čak i u najsvežijim serijama. A kada je najavljivao insert iz filma „Sammy and Rosie Get Laid“ Stivena Frirsa, izgovorio je bez kalkulisanja: „Semi i Rozi se tucaju“. Možda je malo pocrveneo, ali je rekao doslovce.U nekim prilikama, tokom živih emisija, sami su se gosti pobrinuli za faktor iznenađenja. Tako je reditelj Alberto Latuada iznenada, ispod stola, tokom emisije uhvatio svoju glumicu za butinu. Roman Polanski je svu svoju pažnju usmerio na proteze ruku kojima se vešto služio prevodilac Boško Čolak-Antić i zamalo nije pao ljuljajući se u rasklimanoj stolici. Foto: Nebojša Ðukelić iz vojničkih dana; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić DINKO PROTIV SPILBERGAÐukelić nije dozvoljavao sebi da na film gleda elitistički i hermetički, bar ne na televiziji. Ostavljao je gledaocima da stvore sopstveno mišljenje. Nije bio sudija, iako je objavljivao filmske kritike, eseje i intervjue u svim značajnim filmskim i ostalim novinama. Pamtiće se njegov razgovor sa Klodom Šabrolom za Sineast, kao i priča o Hičkoku, koji je posetio Beograd, gde je prikazano njegovih 11 filmova.Kada su mu pokazali listu najboljih deset filmova Festa koje su sastavili kritičari i pitali ga da li se poklapa s njegovim ukusom, Ðukelić se složio samo sa filmom „Tajna Kaspara Hauzera“ reditelja Vernera Hercoga. A na listi su bili „Let iznad kukavičjeg gnezda“, „Odiseja“...Da bi sopstveni ukus stavio u drugi plan, Ðukelić je krajem sedamdesetih otvorio vrata udarnih termina nedostižne televizije do tada potpuno anonimnim mladim ljudima, uglavnom sa Fakulteta dramskih umetnosti, studentima. Oni su, bez cenzure, oštrili pera na filmovima koji im se nisu dopadali. Tako je na neviđen način, ni tada ni sada, promovisao generaciju budućih reditelja, montažera, filmskih kritičara, novinara i pisaca: Dinka Tucakovića, Maju Vlahović, Gorana Terzića, Janka Baljka, Sašu Radojevića, Dragana Jeličića, Biljanu Srbljanović, Dragana Petrovića, Tanju Peternek i mnoge druge kojima je dao šansu da se proslave. Uz reditelja Miljenka Deretu, koji takođe nije među živima, bila je to Festova ekipa.Rano preminuli Dinko Tucaković, na desetogodišnjicu Ðukelićeve smrti, ispričao je niškoj televiziji da je kao student u okviru programa „Fest na FDU“ postavio Bernardu Bertolučiju „jedno pametno pitanje“. Odmah nakon toga Ðukelić ga je pozvao da se upoznaju i sledeće godine usledio je džentlmenski sporazum da uradi intervjue sa Šrederom i Formanom. „U ‘Hronici Festa’ učinio sam sve da napravim svoj prvi gaf i u mladalačkom žaru svašta sam rekao o Spilbergovom ‘I-Tiju’, nije mi se dopalo. Nebojša je zbog toga mnogo istrpeo od filmskih moćnika.“„Bio je nezaustavljiv“, kaže danas Maja Vlahović, dramaturg i kopirajter, žena koja je deset godina radila sa Ðukelićem, njegova desna ruka. „Na festivalu u Kanu 1988. Ben Kingsli se pojavio sa filmom ‘Paskalijevo ostrvo’. Vladala je jagma za intervjuom, Nebojša je rekao da dođemo dva sata ranije. Stajali smo sami u holu. Pojavile su se još dve-tri ekipe, ćaskali smo, kad se začuo dobro poznati glas koji je na engleskom pitao: ‘Ko je ovde sa jugoslovenske televizije?’ Dereta mi kaže: ‘Digni ruku, ovo je naš signal!’ Bio je to Nebojša, sa propusnicom jugoslovenske televizije na grudima! Podižem ruku, bune se kolege iz Britanije, ali mi ulazimo, smeštamo se u prvi red i, naravno, imamo najbolje snimke sa Kingslijem! To vam je Nebojša u najkraćem.“ Foto: Nebojša Ðukelić sa suprugom Gordanom i sinom; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić SMENA POD SANKCIJAMAPosle „Hronike Festa“, Ðukelić je osmislio „Festoviziju“, program koji će se prikazivati 24 časa, uz moderne muzičke spotove s kraja osamdesetih, razgovore s gledaocima i razna dešavanja na festivalu. U holu Sava centra postavio je 36 televizora koji su pratili program. Nekim čudom Sava centar i hotel „Interkontinental“ bili su povezani sa beogradskim naseljem Cerak 2, tako da su ljudi iz centra odlazili kod prijatelja na Cerak da cele noći gledaju šta se dešava na Festu. „Već sledeće godine apetiti su porasli i hteli smo da pokrijemo ceo Beograd. Nebojša je to izveo u nemogućim uslovima: pozajmio je tri predajnika od vojske! Tehničar koji je prebacivao link rukovodiocima greškom je pustio program u jugoslovensku mrežu. Naš ležerni i opušteni program odjednom je gledala cela Jugoslavija“, seća se Maja Vlahović.Tako je nastao Treći program Beogradske televizije.U trenutku kada je Ðukelić postao selektor, Fest je šlajfovao, bio neka vrsta prestižne parade, a onda je angažovanjem mladih ljudi da mu budu pomoćnici tražio nove mirise i ukuse. „Imao sam čast da budem u selekcionoj komisiji gde smo prvi put prikazali Almodovara i Kaurismakija u tadašnjoj velikoj Jugoslaviji. Nebojšu nije obeshrabrilo to što je na prikazivanju Almodovarovog ‘Zakona požude’ bilo 12 ljudi. Mnogi se danas kunu da su bili na toj projekciji, ali nisu. Znam sve koji su bili“, pričao je Dinko Tucaković. „Bio je najveći promoter Festa u njegovoj istoriji. Zračio je. Za razliku od današnjeg svaštarenja, bio je fokusiran samo na film. Ličnim kontaktima i naporima dovodio je goste koji su bili gabariti Festa.“Tako su Sava centrom šetali Bertoluči, Pol Šreder, Verner Hercog, Nikita Mihalkov, Harvi Kajtel, Džoni Dep, Džim Džarmuš, Frederik Forest, Klaus Marija Brandauer, Fred Ros, producent Kopolinog „Kuma“ i mnoga značajna imena svetskog filma.„Današnji Fest nije ni svestan koliko duguje Nebojši. Povodom 30 godina festivala, napravili smo 2002. seriju od deset kratkih filmova „Ljubav koja traje“ i posvetili ih njemu, da ga lagano vraćamo u sećanje. Puštali smo ih pre projekcije svakog filma“, sećao se Tucaković.U poslednjoj epizodi ove serije postoji kadar gde Ðukelić priča kako bi Fest trebalo da se razvija. Bio je i poslednji dan festivala, prepuna dvorana. U tom trenutku je šest godina od njegove smrti. Kad je došao red na taj kadar gde Ðukelić priča, ceo Sava centar je ustao i aplaudirao.„Bilo je vrlo dirljivo. Samo dokaz da se neke stvari ne zaboravljaju, naročito ako su dobre“, rekao je filmski kritičar Ivan Karl, jedan od budućih selektora Festa.Ðukelić ni sa kim od kolega nije bio u svađi, nikoga kritikovao na grub način. „Priznajem, mislila sam tada da je to manjak hrabrosti, da nema petlje. Sada znam da je svetski manir uvažavati pravo na različitost i mišljenje. Nije Nebojša bio ispred svog vremena, bio je i ispred ovog“, rekla je svojevremeno Maja Vlahović u istoj emisiji niške televizije.Najveća vrlina Nebojše Ðukelića vratila mu se kao bumerang. Da je sklonjen s mesta selektora Festa, saznao je iz novina. Tako su mu se odužili za sve što je uradio. Ni tada nije rekao ništa ružno o onima koji su to učinili. Okrenuo se drugim stvarima, bio je pionir u advertajzingu.„To mu je teško palo, poznavao sam ga“, rekao je Dinko.Na inicijativu Ivana Karla, koji ga nikad nije upoznao, Nebojša Ðukelić dobio je svoju ulicu 2013. godine. Bila je to velika borba, potpisivala se peticija, papiri s potpisima su se gubili. Najzad, Ulica Miloja Zakića, prilaz 2, dobila je Nebojšino ime. Foto: Nebojša Ðukelić sa Emirom Kusturicom i Maksom Ćatovićem; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić NIJE BIO MIRAN, VEĆ STALOŽENO privatnom životu nikada nije pričao.„Ništa nismo znali o njemu, ni da li su mu roditelji živi“, priča danas Maja Vlahović. „Čudili smo se kako postiže da radi čitav dan, ode kući da se presvuče i onda vodi emisije. Jedan jedini put za deset godina rada sa njim doživela sam da je doveo svoju porodicu na neki afterparti. Tada mi je njegova supruga Gordana o njemu rekla: ‘Bio bi kosmonaut da je mogao!’ Eto, toliko znam i danas, ništa više.“Privatni život Nebojše Ðukelića malo je osvetlio njegov stariji sin Miloš, reditelj, producent i vlasnik producentske kuće „Red prodakšn“, zajedno sa majkom i mlađim bratom Vladimirom. Miloš ima 40 godina, Vladimir 36. Oba Ðukelićeva sina su reditelji. Miloš je, spremajući se da sutradan otputuje na festival u Kanu, rekao za Njuzvik najpre da bi i njegov slavni otac i on najviše mrzeli romansirane biografije.„Bio je popularan, ali nam je govorio da je to posao kao i svaki drugi. To što su ga prepoznavali na ulici nije smatrao za ‘big deal’. Poznanstva s velikim filmskim zvezdama, od kojih je s mnogima i privatno bio prijatelj, čuvao je za sebe. Ja ga doživljavam pre svega kao teoretičara filma i teoretičara medija, ne toliko kao novinara. Bio je televizijski čovek, umeo je to da prenese. Na televiziji se bavio praksom, na filmu teorijom. Za njega je film pre svega bio emotivni doživljaj priče, ne samo za intelektualce. Naprotiv, najmanje za intelektualce. Znate, on se jednako radovao holivudskim hitovima koliko i umetničkom filmu. Draži su mu bili oni koji se pale na američki film nego lažni elitisti. Bio je bliži novom Holivudu nego klasičnom evropskom filmu apriori. Voleo je i jedno i drugo. Uvek mu je bio smešan fanatizam klanova. Još u ono vreme je pričao o smrti klasične filmske priče, što danas vidimo. Film je postao drugorazredna bitnost, vatru kreativnosti preuzimaju serije.“Na primedbu da je Nebojša Ðukelić bio miran čovek, Miloš ne deli to mišljenje.„Ne bih rekao da je bio miran čovek. Bio je staložen i analitičan. Emotivno burno je doživljavao i filmove, i umetnost, i život. Zbog toga je objašnjavao zašto gledaoci, i on sam kao gledalac, doživljavaju određenu emociju gledajući neki film. I nama i sebi tražio je razlog za taj doživljaj. Ne, nije bio miran. Bio je pristojan, pokušavao je da ne ide u neke ekstremne stavove što se tiče filma. Bio je moderan. Bio je veliki takmičar. Ne bih rekao borac, već takmičar. Voleo je da se nadmeće, da dobije najbolje intervjue. S jedne strane emotivan i brižan, pun brige za bližnje, a s druge strane uživao je da posmatra ljude, lišen svakog egzibicionizma.“I iz Miloševe priče saznajemo da je njegovom ocu teško palo što su ga sklonili s mesta selektora Festa.„Zapravo, nisu ga ni sklonili, već je Fest zbog sankcija privremeno ugašen. Pobedila je struja koja je smatrala da, kad smo već pod sankcijama, sve treba da zamre. Otac je mislio da ne treba sami sebe da izolujemo, ako to već drugi pokušavaju. Sećam se da je sve to teško podneo i smatrao nepravdom. Znate kako je, borili su se za to mesto. I danas je to politička funkcija.“ Foto: Nebojša Ðukelić; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić VOŽNJA GRADSKIM PREVOZOMBio je prijatelj sa Zoranom Ðinđićem. Kao kreativni direktor „Spektre“ doveo ga je u ovu agenciju.„Učio je Zorana kako da se ponaša na televiziji. Nuđeno mu je da se bavi politikom. Nije to želeo, iako je imao vrlo jasan politički stav u to vreme. Dosta tragično je doživeo raspad Jugoslavije, u smislu pada svih vrednosti. Taj veliki kulturni prostor bio je njegova publika, a taj prostor se smanjio. Teško mu je padala nacionalistička histerija u svim zemljama oko nas i kod nas. To je bilo porazno i zaustavilo je njegovu domaću i međunarodnu karijeru.“U nekim intervjuima može se naći da Nebojša Ðukelić nije u tadašnje vreme, što je bilo normalno za kuću u kojoj je radio, niti dobio stan, niti imao kola. Njegov sin na to gleda vedro, sećajući se sasvim drugačije svog odrastanja.„Nije imao kola zato što nije znao da vozi, kao što ne znam ni ja. Išao je autobusom na posao, ali to je bio način života. Materijalne stvari nisu mu bile bitne, bilo mu je važnije da bude poštovan i uspešan u poslu. Do devedeset i neke smo živeli na Konjarniku u stanu od 40 kvadrata, trećinskom delu stana moje bake po majci. Nismo bili bogataši, niti smo držali do toga. Putovao je, dobro smo živeli. Onda je počeo da zarađuje ozbiljniji novac radeći reklame i neke međunarodne poslove. Bio je to dobar život. Sada se to vreme malo romantizuje. Nije to bila preterana skromnost, drugi su bili prioriteti.“Miloš ovo govori dvadeset jednu godinu otkad Nebojše Ðukelića nema među nama. Ako niste u cehu, danas nemate o filmu ni sa kim da pričate. Filmofilija je zalečena. Televizije ne prikazuju odjavne špice, a da se u njihovom programu govori o nekom filmu ili seriji, nezamislivo je. Moždani centri mogu da miruju. Imate internet, pirateriju, pa se nagledajte koliko vam volja. Umetnost se ne nagrađuje, glupost ne kažnjava. Nema slavnih gostiju, nema „Festovizije“. Kakav domaćin, takvi i gosti.I kako onda ne preneti gotovo vapaj jednog, pre deset godina veoma mladog filmskog radnika koji je, na tom blogu sećanja na Nebojšu Ðukelića, gde su ga nazvali princom, napisao: „Ej! Pa ljudi! Gde ja živim? Šta ja radim? Džaba meni 23 godine kad mi se nikad neće desiti tako nešto... Džabe mi Akademija, i diplomski, i pet televizija sa nacionalnom frekvencijom, i milion producentskih kuća kad nikad neću ovako da se naježim!“(Tekst je objavljen u 79. broju magazina Newsweek (jun 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)PIŠE Ljilja JorgovanovićFOTO Arhiva Gordane Đukelić

...u jednom selu živi jedan seoski pas. Živi u prevrnutom gvozdenom buretu, pored obora za svinje već deset godina. Od kada je kao štene zalutao u to dvorište, a neki nepoznati ljudi ga vezali lancem oko vrata, i u gvozdeno bure ubacili balu slame, ništa značajno se nije desilo. Ništa značajno narednih deset godina. A, da. Jednom je pokidao lanac i rastrčao se po dvorištu. Skoro ceo sat je bio slobodan. Trčao je i trčao presrećan. A onda je došao gazda, vezao ga ponovo i tako izlupao jednim kolcem da je narednih meseci samo noću izlazio iz bureta. Ma, voli on svoga gazdu. Svaki pas voli svoga gazdu. Polomljena rebra su brzo zarasla, posekotine na stomaku i nogama takođe. Jedino ova brazgotina na čelu je baš mnogo pekla i bolela. Ma, voli on svoga gazdu. Kada gazda dođe pijan noću iz sela, pas ga veselo pogleda i tiho zacvili, zna da ne sme da laje jer to iznervira gazdu pa ga on bije i šutira. Samo ga veselo pogleda i tiho zacvili... Dobar je njegov gazda. Svakog jutra mu baci parče suvog hleba i sipa mu vode u prljavi izbušeni aluminijumski lavor. Onda mora brzo da pije jer voda odmah iscuri kroz rupe na lavoru, a do sutra treba izdržati. Zimi i nije strašno, ali leti je baš nezgodno, kada su velike vrućine. A svake godine kada je slava, poneka kost od pečenog praseta stigne i do njega. Kako je to lepo i ukusno. Koji je to doživljaj. Jeste da je jednom godišnje, ali vredi čekati. Nekada je neka devojčica sa roditeljima dolazila kod gazde u goste, ne često, dva, tri puta godišnje. Izašla bi iz kuće, prišla mu i malo ga mazila po glavi. Kako mu je to prijalo. Kako je tada bio srećan. Posle toga bi noćima sanjao devojčicu i njene nežne ruke. Ali zadnjih godina ona više ne dolazi. Verovatno je porasla i otišla u školu... Lanac mu se duboko urezao u vrat, dlaka ućebala. Sve teže je podnosio hladne zime i prevruća leta... Kada bi... Kada bi bar jednom mogao da se rastrči, da skine lanac sa svoga vrata i da trči, trči, trči... Kada bi... Kada bi bar jednom mogao da pojuri mačke koje ga izluđuju prolazeći na samo metar od njega i ne reagujući na njegovo režanje i lajanje... Kada bi mogao da se jednom u životu okupa i uredi, da bude čist i lep... Kada bi bar jednom mogao da pije vode koliko mu volja... Kada bi... Kada bi mogao bar jednom da obiđe komšijske kuje čiji glas godinama sluša ,a nikada ih nije video... Kada bi... Ivan Mijailović https://www.facebook.com/photo.php?fbid=1537861316266339&set=a.873091576076653.1073741829.100001274579150&type=3&theater

Imam problem,ajd izgovorim molitvu na ulicu,ali sto kad se prekrstim bije me maler,ide mi lose i hoce da me udare kola,a imao sam slucaj kad nosim zlatni krstic da hoce da mi ga pokidaju

Zajedničkom molitvom obeležen zvaničan početak radova na unutrašnjem ukrašavanju Hrama Svetog Save na Vračaru. Prve fragmente ugradili patrijarh Irinej, Nikolić i akademik Muhin http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:666561-Pocelo-ukrasavanje-centre-kupole-Hrama-Svetog-Save-Tri-kamena-u-jedan-krst