Причешће,ваша пракса и мишљење

[obi-wan]

@Лидија Миленковић

U Crkvi je uvek bilo sasvim razlicitih ljudi, razlika je u tome sto smo mi danas "JA pokolenje", kako je to odlicno rekao starac Pajsije. Nekad su i najrazlicitiji razgovarali normalno jedni sa drugima, danas je to znatno drukcije, jer su svi samozakljucani u sebe, zatvoreni u svoje samoljublje, i zato - i jedni i drugi - savrseno nesposobni da se medjusobno razumeju. A to je u stvari neizmerno lako...

[kopitar]

Mislim da je naglasak na namjeri da se pričesti uvijek kad sam na liturgiji kao nešto normalno..

.unapred reći idem na misu ali nisam trenutno dovoljno spreman pa ću za Božić kad se bolje pripremim je nevjerojatno čudan..

Pa učini odmah što možeš da budeš..jer možda i ne dočekaše taj Božić.

[goranger]

Pričešćivanje je proces

[kopitar]

пре 4 минута, goranger рече

Pričešćivanje je proces

Gospodin ga je učinio jednostavnim za sve...čemu komplicirati.

[goranger]

пре 42 минута, kopitar рече

Gospodin ga je učinio jednostavnim za sve...čemu komplicirati.

Prilično jednostavna komplikacija je to

[kopitar]

1 hour ago, goranger рече

Prilično jednostavna komplikacija je to

Komplicirani proces je to.?

[Васијан]

пре 7 часа, timjančica рече

Није само наслов жут, него и сам текст је прилично теолошки гледано непоткован. Изгледа како да је то неко свештено лице писало из Русије, али доказа за то нема.

Наслов заиста јесте жут, онако сензациолистички скован. Међутим, све што стоји у тексту је тачно и сасвим предањски православно. Текст јесте заиста писао руски Свештеник Николај Тјумен

 

пре 7 часа, timjančica рече

Онда нема доказа за саме тврдње да се треба опуштено често причешћивати мање-више исто тако нема

Свештеник нигде не вели да се опуштено треба често причешћивати. Већ наглашава погубност антиправославне традиције скрнављења Св. Литургије која у себи носи подразумеваност непричешћувања у истој.

 

пре 7 часа, timjančica рече

Што се тиче саме теме, наша гордост је данас у знатном порасту, тако да нас нимало није тешко наговорити на било шта, па и да станемо у ред за причешће неспремни, а неки стојећи у том реду, под утицијем разних новопастира већ и мисле да су свети..

Нажалост, гордост је најприметнија код оних који се ретко причешћују. Тамо где је трговински однос са Богом, заоденут под плаштом страха (а где има страха, ту нема љубави, а где је мањак љубави, ту гордост преовладава), ту царује површински однос са Богом у којем царујемо ми, а не Христос.

 

пре 7 часа, timjančica рече

Причешће је Огањ, а то значи  да може да дјелује "у којем смјеру хоће" ако му се приступа недостојно, али изгледа да многи данас у ово не вјерују и мисле да се то на њих не односи или не може одности, јер "забога ко је још стварно достојан причешћа?"

Да, заиста је Огањ! Само што је та недостојност нешто сасвим друго од онога за шта Ви то сматрате. 

 

пре 7 часа, timjančica рече

Наравно да се не причешћујем често, само уз благослов духовника, припрему, обавезна исповијест прије сваког причешћа, пост од 6 дана на води - значи, ни говора о причешћивању сваке седмице..

Уз сво поштовање Вашег избора, морао бих да нагласим да ова пракса, коју јавно излажете као исправну, нема НИКАКВОГ утемељења у Светом Предању Цркве! Није утемељена Светим Оцима и Светим Канонима, већ је директно супротна Православном Предању и поретку.

Христос васкрсе!

[Жика]

@Васијан

Тако је. Ово је објашњавано сто пута на овом сајту, али неки и даље раде супротно.

[Vladan :::.]

пре 13 часа, Лапис Лазули рече

- Како ви гледате на Причеше

колико често се оричешћујете и зашто често

Крв и Тело су нам на опроштење грехова и у њима смо удови Тела тј. Цркве кроз коју се спашавамо, "ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.".

Ја то не могу да гледам кроз често, ретко, понекад, углавном, 4 пута 8 пута 27 пута и слично, не можеш да избројиш и измериш колико и када припадаш Цркви. Када си под епитимијом нема причешћа јер си се тим грехом одвојила од Цркве, окренула леђа Богу и свима у Цркви. Када ниси под епитимијом причешћујеш се увек јер те ништа не одваја од Бога, нема шта да мериш и бројиш. Дакле, колико ја знам у канонима и код Отаца, нема неког сивог стања под делимичном епитимијом тј. да измериш и избројиш колико си тачно одвојена од Бога па да се то математички преведе на учесталост причешћивања. Једино да се на то гледа као на неко постепено увођење у редован литуријски живот али ми је и то проблематично јер испада да се отеже и одуговлачи човеково (потпуно) суочавање са собом и Богом. Мислим да људима кроз духовнике и послушање ради ослобађања од самовоље Бог и то тако прима, али ја то не могу.

Причешћујем се на свакој литургији а то значи сваке суботе, недеље и празницима, исповест по потреби, пост колико могу.

Има још једна ствар (од много ствари око овога): ако погледамо текст литургије види се да се нашим молитвама, баш нас који смо на служби, такви какви смо, са све свештеницима, освећује причешће. Дакле, дешава се чудо: баш ми никакви, који се молимо како се молимо или са умовима који лутају, и свештеници такви какви су, баш ми, ти који у том тренутку стојимо на служби, ми нашим молитвама претварамо хлеб и вино у Крв и Тело благодаћу, силом и милосрђем Божијим. И сад: ако си достојан да се молиш, да даш неке дарове, да освећујеш дарове, како онда ниси достојан да се причестиш тим даровима? Црква твоју молитву и твоје дарове прима али тебе одбија? Ја то не могу да прихватим без неког веома јаког аргумента.

Ако си под епитимијом онда ОК, излазиш са литургије на оглашене и твоја молитва не учествује у освећењу нити се ти причешћујеш оним што је освећено. Али ако си достојан да останеш на литургији до краја онда си достојан и да примиш оно због чега се та служба и молитве једино и врше а то је причешће.

Причешће значи узети учешће у нечему, у овом случају у молитвама Цркве за освећење хлеба и вина, а ако си у томе учествовао како онда после нећеш да једеш тај хлеб и вино? И како неко ко је прихватио твоје молитве и дарове после може да ти каже: ти не смеш да једеш од дарова?

Рецимо да се скупе људи да спреме вечеру (а прве литургије и јесу биле заједничке вечере) и свако донесе по нешто, и сви се потруде око спремања и постављања, свако како може и зна, и сви читају молитве захвалности пре јела и онда свештеник некима каже: ви не можете да једете, нисте достојни, нема везе што сте донели храну и молили се са нама. Не може тако, требало је да им каже да ни њихова храна коју доносе ни њихове молитве нису добродошли и да не могу ни да учествују, и последично томе, не могу ни да вечерају са осталима. А узети храну и молитве а после казати не можеш да једеш мислим да нико од нас не би урадио.

Зато мислим да би требало да се врати поштовање оглашених и да се зна ко остаје на служби, учествује и причешћује се а ко и зашто не. Овако је неред јер испада да су сви достојни да молитвама освећују причешће а само неки и да се причесте. Јер како неко може да буде достојан да молитвама освећује причешће а да није достојан и да се причести?

Зато се на литугрији и каже "приђите сви" јер је подразумевано да су на служби остали само они који су достојни да се моле па тиме и да се причесте а они недостојни (тј. под епитимијом или некрштени) су изашли са службе на позив за оглашене.

[Лапис Лазули]

пре 1 сат, Vladan ::: рече

Крв и Тело су нам на опроштење грехова и у њима смо удови Тела тј. Цркве кроз коју се спашавамо, "ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.".

Ја то не могу да гледам кроз често, ретко, понекад, углавном, 4 пута 8 пута 27 пута и слично, не можеш да избројиш и измериш колико и када припадаш Цркви. Када си под епитимијом нема причешћа јер си се тим грехом одвојила од Цркве, окренула леђа Богу и свима у Цркви. Када ниси под епитиијом причешћујеш се увек јер те ништа не одваја од Бога, нема шта да мериш и бројиш. Дакле, колико ја знам у канонима и код Отаца, нема неког сивог стања под делимичном епитимијом тј. да измериш и избројиш колико си тачно одвојена од Бога па да се то математички преведе на учесталост причешћивања. Једино да се на то гледа као на неко постепено увођење у редован литуријски живот али ми је и то проблематично јер испада да се отеже и одуговлачи човеково (потпуно) суочавање са собом и Богом. Мислим да људима кроз духовнике и послушање ради ослобађања од самовоље Бог и то тако прима, али ја то не могу.

Причешћујем се на свакој литургији а то значи сваке суботе, недеље и празницима, исповест по потреби, пост колико могу.

Има још једна ствар (од много ствари око овога): ако погледамо текст литургије види се да се нашим молитвама, баш нас који смо на служби, такви какви смо, са све свештеницима, освећује причешће. Дакле, дешава се чудо: баш ми никакви, који се молимо како се молимо или са умовима који лутају, и свештеници такви какви су, баш ми, ти који у том тренутку стојимо на служби, ми нашим молитвама претварамо хлеб и вино у Крв и Тело благодаћу, силом и милосрђем Божијим. И сад: ако си достојан да се молиш, да даш неке дарове, да освећујеш дарове, како онда ниси достојан да се причестиш тим даровима? Црква твоју молитву и твоје дарове прима али тебе одбија? Ја то не могу да прихватим без неког веома јаког аргумента.

Ако си под епитимијом онда ОК, излазиш са литургије на оглашене и твоја молитва не учествује у освећењу нити се ти причешћујеш оним што је освећењо. Али ако си достојан да останеш на литургији до краја онда си достојан и да примиш оно због чега се једино та служба и молитве врше а то је причешће.

Причешће значи узети учешће у нечему, у овом случају у молитвама Цркве за освећење хлеба и вина, а ако си у томе учествовао како онда после нећеш да једеш тај хлеб и вино? И како неко ко је прихватио твоје молитве и дарове после може да ти каже: ти не смеш да једеш од дарова?

Рецимо да се скупе људи да спреме вечеру (а прве литургије и јесу биле заједничке вечере) и свако донесе по нешто, и сви се потруде око спремања и постављања, свако како може и зна, и сви читају молитве захвалности пре јела и онда свештеник некима каже: ви не можете да једете, нисте достојни, нема везе што сте донели храну и молили се са нама. Не може тако, требало је да им каже да ни њихова храна коју доносе ни њихове молитве нису добродошли и да не могу ни да учествују, и последично томе, не могу ни да вечерају са осталима. А узети храну и молитве а после казати не можеш да једеш мислим да нико од нас не би урадио.

Зато мислим да би требало да се врати поштовање оглашених и да се зна ко остаје на служби, учествује и причешћује се а ко и зашто не. Овако је неред јер испада да су сви достојни да молитвама освећују причешће а само неки и да се причесте. Јер како неко може да буде достојан да молитвама освећује причешће а да није достојан и да се причести?

Зато се на литугрији и каже "приђите сви" јер је подразумевано да су на служби остали само они који су достојни да се моле па тиме и да се причесте а они недостојни (тј. под епитимијом или некрштени) су изашли са службе на позив за оглашене.

?Hvala na ovako temeljnom, logickom, prakticnom i jasnom (kao beo dan) sagledavanju sustine i forme(i njihove uzrocnoposledicnosti i nerazdvojivosti)ove teme. 

[Плаво Небо]

Негде сам на форуму већ поменуо какво је моје мишљење, тј како поступам поводом причешћивања. Нема везе, написаћу опет. Поштујем да неко има мишљење да треба што чешће да се причешћује, то је сасвим ок, јер, сматрам да он или она себе сматрају достојним тог узвишеног чина. Што се мене тиче, немам духовне снаге да се причестим, а да претходно нисам постио, ишчитао молитве пред причешће и исповедио се, а касније прочитао и молитве после причешћа. Молитвено правило је баш обимно и нисам баш подвижник да их читам често. Тако да, током године се причешћујем укупно 8 пута, за сваки пост по 2 пута. Једном на почетку поста и други пут на крају поста. А што се тиче текста, лично бих волео да Христос овог тренутка Дође и коначно нас све стави на Суђење да видимо где смо и шта смо. Па нека нам је свима Бог на помоћи. Јер, ово што се ради по свету.. ни животиње не раде.

[Dominika]

Причешћујем се у ствари скоро на свакој Литургији на којој сам присутна (најмање један пут недељно сам на Литургији, кад је неки пост, празник - чешће).

Зашто тако често?

1. Христос је рекао више пута, да приступамо к Њему, да једемо Његово Тело и пијемо Његову Крв. Одбацити позив самог Бога?...

2. Никад нисам достојна за причешће. Али Бог је милостив. Јесам слаб човек, имам своје страсти. Бог у Причешћу даје мени снаге за ову борбу.

3. Духовни живот то су релације, наш узор то је Света Тројица. Са Богом и другим човеком. Причешће то је веза: са Христом, Његовом Црквом, и Њеним верницима. Свако Причешће то је неки корак за бољу везу у љубави и према јединству са Богом, Црквом (онда је лакше да пратим Њен живот, заповести) и другим човеком.
Молитва то је само једна врсте грађења ових релација. Без додира и саједињења не може да пуде она плодоноста, пуна, глубока - исто као и у браку. А све то даје Причешће.

4. Сваки православни празник то није само успомена (тако је у католичкој Цркви), него доживљај, участ - а реч "Причешће" баш то значи. Без Причешћа јако мени тешко да стварно осетим неки празник или недељу (ретко, али се то дешава мени).

5. То је савет и у ствари заповест, коју ми је дао мој духовни отац. Само понекад, из неког резона (за који ја знам), мени забрани - али то само једна Литургија или неколико дана.

[Vladan :::.]

пре 4 часа, Плаво Небо рече

Поштујем да неко има мишљење да треба што чешће да се причешћује, то је сасвим ок, јер, сматрам да он или она себе сматрају достојним тог узвишеног чина.

Што се мене тиче, немам духовне снаге да се причестим, а да претходно нисам постио, ишчитао молитве пред причешће и исповедио се, а касније прочитао и молитве после причешћа.

Али ја рецимо уопште не сматрам да сам достојан тог узвишеног чина, него смем да приђем јер ме Црква није ставила под епитимију након исповести.

А са друге стране зар не би требало да ти причешће да духовну снагу а не да је ти прибављаш сам себи па се после причестиш чисто да то, претпостављам, озваничиш. Шта ће ти причешће ако си и без њега скупио неку духовну снагу? Како се ти сам оснажујеш ако Христос каже "ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.".

Као што рекох мислим да људима кроз духовнике и послушање ради ослобађања од самовоље Бог и то тако како си ти описао прима. Али ја то не могу па те питам чисто да видим како ти то објашњаваш и доживљаваш јер мени делује нелогично.

[Vladan :::.]

пре 31 минута, ana čarnojević рече

Nekad odem sa detetom na samo pricesce i pridjem, skoro sa ulice, bez molitve, iceg..

Bas zato sto nemas snage treba da pridjes, da dobijes. I po mom iskustvu i po iskustvu bliznjih nekada se jedva dovucemo do Putira, potpuno iznemogli. Pa onda bude dobro.

Иста прича  

[Bokisha]

On 28.4.2018. at 11:27, Маријана91 рече

Каже се,

Приступите са страхом Божијим!

Pa kolko znam sledi  i sa verom i ljubavlju.....

I sam sam se spoticao na pogresno i nepotpuno razumevanja straha Bozijeg....gde ima i mrva ljubavi ka Bogu i strah Boziji  je drugaciji...

Al ne moze se bez duhovnika razmrsiti to poimanje..Naravno tu je smetac stalno da nas samo odvrati od pricesca