Брука наше радиофоније: Због цензуре Зоран Модли напустио 202-ку

[александар живаљев]

Zašto sam samog sebe skinuo sa Programa 202?

Naravno da niko osim mene nije primetio da danas moje emisije na Beogradu 202 nije bilo. Štaviše, od ove subote ZAIR više uopšte nećete ni slušati na Programu 202. Tja, pa šta? - kažete vi, ni najmanje iznenađeni, jer ste oguglali i na mnogo veće drame naše svakodnevice kao što je proglašenje lovostaja u Surduku i otvaranje još jedne apoteke u naselju "Pilula". Ti se to nama kao žališ? Ne, taman posla. Ja se vama poveravam. Mada bi mi bilo milo, priznajem, da razrogačite oči kao Perhanovi đozluci u "Domu za vešanje" i zabrinuto pitate: Je li, tebra, a šta ti je trebalo ovo medijsko samoubistvo?

Ja bih onda ispričao priču kako Radio Beograd nisam napustio gnevan i ljut, razočaran i deprimiran, prevaren i moralno opljačkan. Napustio sam ga vedro i veselo, ostavši i dalje prijatelj i sa uzajamnim pozivima na kafu s dosadašnjim, hajde da ga tako nazovem - kolegijumom "dvestadvojke". Sve je isto, samo mene nema. Nije ostao isti samo vazduh u "kući čiji je svaki kamen hiljadu puta vredniji od Vučića", kako nadahnuto kaže Ljubodrag Stojadinović u kolumni "Ubijanje Radio Beograda", gnevno-dirljivom tribjutu starom Radiju sa novim direktorom na koji sam vas uputio sad, nedavno, prošle nedelje prošlog meseca prošle godine na istom ovom mestu.

Taj vazduh je probudio vetrove koji su počeli da oduvavaju pojedine, najpre rečenice, pa pasuse, a onda i čitave rubrike iz brutalno osakaćenog "Zakona akcije i reakcije". Poslednja emisija u decembru završila se tako čitavih dvadeset minuta ranije. E, tada sam odlučio da stvarno bude poslednja! Počeo sam da se pribojavam samog sebe. Osetio sam da se u meni budi cenzor koji uzrujano razmišlja da li će na radiju proći ako u emisiji ono kažem ovako, a ovo kažem onako ili je bolje da ne kažem ništa ni ovako ni onako i smem li da pomenem nešto ne pominjući nikoga ili je bolje da ne pomenem ništa pominjući nekoga. Ako išta ne volim, ne volim selfi-slikanje i selfi-cenzurisanje. A još manje cenzurisanje bez mog znanja i dozvole.

Da li sam rekao da je okidač za moju odluku da siđem sa programske košuljice "dvestadvojke" bilo pismo u kojem i direktor Radija i glavna urednica 202 zahtevaju moju pismenu izjavu zbog "otvorene reklame u emisiji u kojoj dajem publicitet tuđoj emisiji koja ide na drugoj televiziji" (usput, reč je o IT projektu "Sajber" koji preuzima EDU kanal), pri čemu zaboravljaju na činjenicu da je Radio Beograd, pa tako i "dvestadvojka", JAVNI servis - ne privatni izborni štab sa nacionalnim frekvencijama pod imenima Pink i Hepi zaduženim za hvalospeve samima sebi i ljudima koji su privatizovali državu, već JAVNI SERVIS koji je dužan da informiše i o poduhvatima nezavisnih stvaralaca?

Ako nisam, sad sam rekao. U vreme kada se ljudi u kafićima i na još javnijim mestima osvrću pre nego što počnu istiha da pričaju novu provalu o samozvanom vlasniku ove države, ja se izvlačim iz jednog malog i benignog sistema u prividnu slobodu. U slučaju ZAIRA, ona je na Netu (modli.rs) i na nekoliko preostalih lokalnih i ex-YU stanica.

Sve je u životu privremeno, pa i ovo. Kao što se nadam da nećemo morati ni večno da zatvaramo oči i uši zbog nepodnošljive lakoće samohvalisanja uvek iste skupine čudaka koje oni koje ne gledamo (a gledamo ih), oni koje ne slušamo (a slušamo ih) i oni koje ne čitamo (a čitamo ih) neumorno promovišu u političke selebritije.

S kojim pravom? Uglavnom, s pravom neotesanijeg.

(ФБ и твит Зорана Модлија од 6. јануара)

[Милан Ракић]

Sjajna vest, ode ZAIR s Radio Beograda :-) 
.

Odmah da kažem: hvala vama koji ste na ovom mestu reagovali što klikom, što slikom na naslov "Zašto sam samog sebe skinuo sa Programa 202", stari bloger Markus Maki čak je objavio blog u kojem je uskliknuo: "Sjajna vest, ode Zair s Radio Beograda!" :-) - ali je stvarno vreme da zaključim ovu epizodu o "demobilisanju" moje radio emisije. Zaključujem je zapažanjima koja sam već dao odgovarajući na vaše komentare, pošto pretpostavljam da su ih tada pročitali samo oni kojima sam se pojedinačno obratio. A onda, ovu temu za sva vremena skidam s dnevnog reda...

* * *

Pre svega: razlog publikovanja ovog malog događaja nije bila jadikovka nad sudbinom emisije, već preventivna akcija u kojoj sam požurio da samog sebe sklonim, e da me sa programa radija ne bi sklonio neko drugi.

Zatim: nisam toliko kiseo (naprotiv!) da bih bezdušno napljuvavao Dvestadvojku. Njoj nikada nije bilo lako: od samog početka je poslednja rupa na svirali RTS-a i od prvog dana strepi da je neko ne ugasi. I tako već 48 godina. :-) Da ne poveruješ, tako star radio, a stalno sa statusom "najmlađeg programa Radio Beograda", čiji su glavni urednici najčešće imali slabu prohodnost ka kabinetima generalnih direktora, a ovi su komunikaciju sa sirotim Programom 202 obično svodili na instrukcije, zahteve ili naređenja. I ovo sada samo je posledica statusa potčinjenog u odnosu na "veliki" Radio i, posledično, pokoravanje pastorčeta staratelju koji uvek može da kaže: "Nije tvoje da misliš, tvoje je da otpevaš pesmicu kad gosti dođu!"

Stoga: "dvestadvojka" se uglavnom ustručava od istrčavanja. Samu sebe je donekle ohrabrila krajem prošle decenije postavši nešto eksplicitnija sa iskazom o okruženju u kojem smo. Zamašan deo tog perioda poklapa se sa urednikovanjem Darka Kocjana, koji je oduvek bio poznat po razbarušenom odnosu prema društvenim i političkim konvencijama. Promena (ili povratak na staro) dogodila se nakon isteka njegovog mandata. Gasile su se, jedna po jedna, dotadašnje entuzijastički vođene i programskom nedisciplinom poduprte emisije, a počele su da ih zamenjuju muzičke top liste. Radio 202 trenutno je radio koji se ne izjašnjava, ne bode oči i ne iritira čulo sluha. Mudro - gledano s kote 202.

Kažete: "dvestadvojka" više ne liči na sebe. Slažem se utoliko što je ponovo izgubila taj prkosni stav i još jednom se pretvorila u korektan muzički radio. Lično je nikada nisam doživljavao kao muzički radio, dovoljno je što se time diči većina, hm, "formatiranih" stanica čiji je glavni adut da "kod nas nema govora, ide samo muzika!" Kad god je na čelu Dvestadvojke novinar (što je najčešće i bio sluča), imaš radio koji i želi i sme ponešto da kaže; kad je na čelu radija muzičar (kao sada, nakon Kocjana), dobijaš muzički radio koji se čuva opasnosti verbalnog podteksta.

Super: ne progoni me problem fizičkog opstanka, moj status u RTS-u, kao i svih onih i ovih godina nakon pradavnašnjeg napuštanja Studija B leta 1975, uvek je bio neobavezan. Emisiju ionako poklanjam radio stanicama, mogu da je emituju ako hoće, mogu da je ne emituju ako neće (samo ih molim da mi to jave). Znajući kako bih se proveo da sam u životu egzistencijalno ostao vezan samo za radio - što surovo potvrđuje nezvesnost u kojoj danas žive moje mlađe kolege po mikrofonu, govorio sam: da nisam blagovremeno otišao u pilote, kao radio host odavno bih umro od gladi!

Za kraj: mojim tihim odlaskom sa "najmlađeg programa Radio Beograda" ne gubi niko, zato što sve ostaje kako je bilo - ZAIR i dalje širi informacije o sebi na www.modli.rs. Doduše, cyber prostor u Srbiji za sada je postavljen malo generacijski, a malo socijalno: kultura slušanja radija preko interneta fokusirana je na relativno usku populaciju, kablovski i terestrijalni prijem TV i radio signala još uvek debelo preteže, ali ništa ne ide preko noći.

A ako se jedne noći prikrade, nadam se da vas neće zateći na spavanju.

Modli FB

[Милан Ракић]

I kao što i reče Modli, a svakako njegovi slušaoci za to već znaju, ZAIR i njegov prepoznatljivi glas će i dalje da "žive" na njegovom ličnom blogu. 

http://www.modli.rs/

Nažalost, vladavina najgoreg šljama, botovara, sendvičara, dupeičankolizaca, megadensovaca, političarčića i patrijota po zanimanju, račundžija i ostalih poltrona nesmanjenom žestinom traje kao i decenijama unatrag što traje; a čestit svet se povlači jbga... 

 

[александар живаљев]

пре 3 часа, Милан Ракић рече

http://www.modli.rs/

Одлична прва емисија од, сад већ прекјуче 13.1. Коначно да неко покрене искреним гласом суштинска питања медија.

Програм водли Зоран Модли.