Интервју епископа Григорија за „Блиц“

[Поуке.орг - инфо]

-Ми Срби требало би да научимо да саслушамо једни друге, каже Владика захумско-херцеговачки Григорије коме су крајем недеље у Коларчевој задужбини у Београду уручене награде „Кочићево перо“ и „Кочићева књига“ за збирку прича „Преко прага“.

Знамо колико је за Вас као епископа значајно проповиједање. Шта је за Вас значај приче и приповиједања?

 

-Потреба за причом је заиста исконска. Постоји много димензија приче. За мене је прича прије свега васпитног карактера. Нама су наше баке и дједови причали приче о старим јунацима, некада су у недостатку измишљали и непостојеће јунаке, то су дакле биле бајке, али сјећам се да смо константно били окружени неким причама. Оно што сам срео у Библији, и Старом и Новом завјету такође је нарација, говор кроз причу. Приче су моћне уколико неко успије да их исприча на прави начин. Причати причу зато је велика радост, али увијек мора да постоји и брига око тога да ли ће слушалац испричано разумјети и прихватити. У том смислу је приповиједање тешко и ризично.

 

Писац Миљенко Јерговић на додјели награде рекао је да књиге излазе да људи не би до краја подивљали.

 

-Јерговић је то баш добро казао. Недавно сам читао занимљив приказ грчке филозофије Лучана де Крешенца, који ми је помогао да увидим да човјечанство није баш тако добро као што се нама чини. Један филозоф тврдио је да је већина људи на земљи зла. Ја не могу да тврдим да ли су људи зли или добри, оно у шта вјерујем јесте да су они потенцијално зли или потенцијално добри. На коју ће неко страну отићи, зависи од књиге коју чита, од ријечи које слуша, а то сам научио од Јерговића, да је „човјек саздан од ријечи“. За мене је то потресна мисао. Гледано из перспективе теолога, то је јако смислено. У прилогу Јовановог Јеванђеља се каже „у почетку беше Реч и Реч беше Бог“. Колико је ријеч моћна, знамо из личног искуства. Не може ништа тако да нас рани, као нечија ружна ријеч, нити нас може нешто тако подићи као добра блага ријеч.

 

Јунак Ваше приче „Море“ сједи по лијепом сунчаном дану на обали и чита новине. Приповиједач се пита откуд сад то, зашто заклања поглед новинама?

 

-Ми често просто не можемо да апсорбујемо велику количину доброте и лепоте и плашимо их се. Замислите човјека који гледа плаво море, изнад њега је плаво небо, још је у хладовини, а он чита новине у којима може да сазна нешто ружно. Зашто? Зато што се плаши те љепоте. Он мора имати капацитете да прихвати ту љепоту, да јој се диви, да је слави, да је велича, а како их нема - он тражи неки излаз из тога. И то је баш људски. Ми смо стално у процјепу између добра тј. тога колико добра можемо да примимо и зла које је увијек ту да се наметне као замјена. Зашто прибјегавамо злу? Јер се често плашимо количине добра.Зато људи некад бјеже и од оних који их воле. То је по природи ствари тако: Ми се често плашимо доброте и љепоте која је око нас.

 

Када сте позвали госте послије додјеле награде, рекли сте: Изволите да се почастимо и дружимо али да се не посвађамо.

 

-Срби су карактеристични по томе што чим дођу у кафану, они састављају столове, и то је један лијеп гест. Али онда кад саставе столове, онда се догоди и да се потуку за тим истим столом. Другим народима, рецимо, не би на ум пало да саставе столове, али ни да се потуку. Није ми овдје, наравно, циљ да дајем неку паушалну процјену народа, али ово што рекох неријетко и буде.

 

Шта онда треба да буде нова саборност у нашем народу?

 

-Мислим да у нашу саборност треба укључивати разумност, рационалност, мада је и то хладна ријеч, словесност. И опет се морамо вратити на приче. Оне су карактеристичне по томе што није само важан онај који прича већ и који слуша, сви причају углас. Да би неко био слушан, он стварно треба да има шта да каже. И тај исти који говори треба да има способност и да слуша. Давно сам написао чланак о комуникацији, како два Србина разговарају. Када престане да говори онај који је причао, други најчешће почиње своју реченицу са „не“ или „није“. Не каже „да“ или „међутим“, него увијек прво све негира, чак и ако касније испадне да се у много чему слаже са саговорником. Свој наступ, дакле, по правилу, почињемо са „не,није тако, већ је овако како ћу ја рећи“.

 

Тако је и код просјечног вјерника. Рећи ће понекад „боље ја осјећам Бога од попа“.

 

-Мислим да смо још у том погледу непросвијећен народ и да можемо да се сјетимо Светог Саве који је уистину био просветитељ. Након њега смо имали страшан период дуготрајног ропства у коме је свака просвјета била малтене немогућа. Први пут кад се јавила нека врста слободе, појавио се Доситеј, који је имао потребу за просвећивањем народа, а њега је прекинула смрт, а ни тада није могло без политичких превирања. Имали смо писце, Његоша, писце с почетка 20. вијека. А што се тиче црквеног просвећивања, оно је углавном било отежано несрећним околностима, имали смо турско ропство, па кратко ослобађање. У ратовима нема просвећености, имали смо и период када је могло да се ради на просвећивању, али у вријеме комунизма Црква није имала могућности за то. Потом су дошле и те чувене деведесете, крај 20. вијека. Сада је коначно дошао период кад треба да се бавимо просвјетом на што бољи начин. Да би неко неког просвећивао, мора прије свега себе да научи. И то је говорио Свети Григорије Богослов, да би учио друге, имаш прво да учиш себе. Да ли смо ми имали довољно времена, и да ли смо довољно људи научили да буду учитељи и просветитељи-то је озбиљно питање. Једна је потреба људи да свештеник крсти, вјенча, пререже славски колач, сахрани, а друга је потреба да тај свештеник или епископ буде учитељ. У том смислу ово питање је јако комплексно. Онај који реже све те колаче, трчи са вјенчања на крштења и на сахране, питање је колико има времена да сам себе просвећује да би могао онда и друге да учи. Зато нам је потребан озбиљан систем који би могао да припреми људе за једну такву мисију. Свети Сава је први имао један такав систем. Он је своје ученике посадио као маслине по својој земљи, али он је те ученике очигледно припремао за ту мисију. Од тада, до данас ми, међутим, нисмо свједоци таквог стања ствари.

 

Шта Кустуричина мисија у Андрићграду значи за Србе?

 

-Сигурно да је свака мисија значајна, кад неко направи кућицу, то значи много, а камо ли да неко направи и оживи један умрли град какав је био Вишеград. Да поред тог моста направи институт и да је то препознатљиво сваком ко ту сада прође, сигурно је необично важно. То може да буде добар примјер. Сваки добар примјер је важан. Прпблематично је кад ствари не доведемо на чистину, кад не кажемо јасно, ово је добро, а ово није. Стално се прави неки микс између добра и зла. Моја омиљена реченица код Флоровског гласи: „Зло и добро функционишу заједно у свијету, али синтеза између њих је немогућа“. Шта ради ђаво? Он стално покушава да упетља зло и добро. Зато су нам важни људи који то стварно знају да разграниче.

 

Ваше приче пуне су скривених и нескривених детаља. Колико је не само за писца већ и за сваког човјека битно да вјежба око за детаљ?

 

-То је озбиљно питање. И то је ствар вјежбе. Кад смо били монаси у Тврдошу, владика Атанасије нам је говорио да је пажња више од пола човјека. Онда смо ми имали потребу да пазимо на све што се око нас догађа. Један мој свештеник каже да имам ђавоље око, да чим дођем у цркву прво запазим гдје нешто фали. То је у ствари жеља да се сваком детаљу прида важност. Позната је ријеч светитеља Јефрема Сиријског, да ко презире ситнице, тај пропада. То је добра поука кад причамо о детаљима… Све је битно, битне су ситнице јер човјек који пази на ситнице, ходећи с камена на камен ће прећи ријеку, а онај који хоће да је пошто-пото што прије прескочи, врло лако може да упадне у ријеку и да га она однесе. Јако је важан моменат. У књижевности једна ријеч, једна реченица може да буде кључна за неколико страница, она нас држи да читамо даље. Зато је и Андрић велики и највећи на нашем језику, јер није занемаривао ниједан детаљ.

 

Извор: Српска Православна Црква

View full Странице