Интервју Епископа захумско - херцеговачког и приморског Григорија за „Глас Требиња“ – Упорни и истрајни се не предају

[Поуке.орг - инфо]

Тог 3. октобра 1999. године, у препуном Саборном храму Преображења Господњег у Требињу, по благослову блаженопочившег патријарха српског Павла, а од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Григорије Дурић устоличен је на владичански трон епархије Захумско-херцеговачке и приморске. И ево већ осамнаест година је са Херцеговцима и међу Херцеговцима. Не крије да је иза њега много тешких тренутака, али га радује што је увијек било воље, ентузијазма и радости да се из пепела ради и гради. Посебно је поносан кад у нашој Епархији види седам живих манастира и педесет седам свештеника иако га помало брине чињеница да на овом простору живи само 80.000 становника. Епископ Григорије столује у Мостару, јер је сједиште Епархије 2011. године премјештено у овај град.

Херцеговина се и данас дијели на Источну и Западну. Хомогена је географски, а све друго је противрјечно или конфликтно. Како Ви видите ту ситуацију из Мостара? Да ли се ситуација знатније поправља?

 

Херцеговина је, као и остатак свијета, баш као што сте рекли, хомогена, противрјечна и у конфликту. Трудим се да је не дијелим ни по странама свијета, ни по обалама ријека, ни по нацијама и вјерама. То, наравно, није лако, јер се много шта од тога намеће само по себи. То не значи да поричем и не видим све те подјеле и конфликте који боле и баш зато што боле треба им тражити лијека. Мени се чини да је лијек поглед из такозване есхатолошке перспективе. Из вјечности. Питање је како Бог љубави гледа на све те наше конфликте и подјеле. То не знамо засигурно. Зато ћу, ако вам је тако лакше, парафразирати старог философа Сенеку. Он, наиме, каже да човјек, ако то жели и хоће, нигдје не мора бити странац, јер на коју год крочи земљу може да види небо. Пошто ја не желим нигдје да будем странац, од Дувна до Клобука, од Иван седла до Дубровника и Суторине, ни на једној тачки се не осјећам странцем и нигдје не бих помислио да нисам на своме прије свега као човјек, а онда и као епископ херцеговачки. Истовремено, ни за тренутак не мислим да сваки човјек овог свијета, који стане на било који педаљ истог тог простора, нема исто право као и ја на своје небо и слободу и свој осјећај припадности и земљи и небу. У мјери у којој смо спремни дати другима право на њихову слободу, односно небо, и колико смо ми сами опредијељени за слободу и небо, у тој мјери се ствари око нас кваре или поправљају. Људи мисле да могу некоме отети небо из ока ако му ускрате земљу на којој стоји. То је велика грешка. Тешка историја нашег народа у Херцеговини требало би да нас поучи да је то немогуће. Ни у чијим очима данас нема толико неба као у оним које су вађене и бацане у јаме безданице, да им сунце кости никад не огрије! То је парадокс који никако не могу да разумију они људи који мисле да некоме могу наметнути да се осјећа као странац, ма о којој тачки земаљске кугле да је ријеч. Морамо, дакле, бити слободни али и другима дати да буду слободни у односу на нас, јер је извор конфликата управо у људској неслободи и ускраћивању слободе другоме. Пут и начин рјешења који предлажем није лак, али је спасоносан.

 

У медијима, каткад се поставља питање равноправности Херцеговине и Босне. Са доста аргумената истиче се да је Херцеговина маргинализована и да се потискује у други план. Да ли сте о тој маргинализацији разговарали са представницима друге двије конфесије? Како они гледају на то, а какво је Ваше мишљење шта би требало урадити да Херцеговина и у самом државном називу више не буде у сјенци?

 

То је комплексно питање. Чињеница је да ствари личе на то о чему говорите, али је исто тако истина да смо ми југ и да смо недовољно насељени. Данас су бројеви умногоме постали важнији и од људи и од историје. Демократија овако схваћена нас најчешће посматра као бројеве (у овом случају становника) у том смислу резултат је такав да смо ми мање значајни од простора који су знатно насељенији. Међутим, нису ствари тако једноставне. На примјер, Европска унија ипак није запоставила сиромашну Грчку, јер по чему би онда била Европа и како би се могла назвати Европом без колијевке цивилизације, философије, умјетности, историје и демократије? Оно што је Грчка за Европу то је Херцеговина за Бању Луку, Сарајево па и за Београд, ако хоћете. Иначе, у било ком разговору са било ким из поменутих центара никада се нисам осјећао инфериорно као неко ко долази из Херцеговине. Напротив. Ипак, прије свега морамо бити свјесни и многих својих мана. Једна је свакако тужење над сопственом судбином и ишчекивање да неко други уради умјесто нас оно што бисмо ми морали да урадимо. Ту је свакако и наша пословична неслога.

 

Било је доста јавне ријечи, а било је и симпозијума на тему међувјерске толеранције, колико је тај проблем на подручју Херцеговине проучен? Како данас гледате на све оно што је речено на тим скуповима, да ли су се у нечему ствари промијениле, да ли су успостављени трендови који више обећавају?

 

Свакако, али то су ствари, као и све важне ствари на земљи, које се с тешком муком стичу, а лако губе. Само упорни и истрајни се не предају, а површни се, наравно, свему томе ругају не знајући колико је важно борити се за добро, јер кад нас зло задеси онда се немамо чему чудити уколико смо све вријеме само подгријавали мржњу и неразумјевање. Недостатак дијалога је већ помагање подозрењу и могућем конфликту који из тога избије за тили час. Ми нећемо одустати. Преживјели смо рат и морамо учинити све да нове сукобе предуприједимо. То не значи само причати утјешне приче и гајити лажну толеранцију него, као што је рекао један млади историчар, изнијети ствар на видјело, да се осуше све ране и крв на њима. Треба да погледамо истини у очи као људи, увијек, а то значи опет да истину сагледамо гледајући горе и одозго, а не само у хоризонтали и поготову не само из једне, своје перспективе.

 

Након рата пуно се говорило о духовној обнови народа и друштва, колико смо у том погледу одмакли? Какво је Ваше мишљење о томе и да ли ви у СПЦ тај проблем третирате у свим његовим димензијама? Да ли смо се заиста духовно обновили или смо ипак они стари?

 

Човјек је биће које пада и устаје па тако и народи. Мислим да тај процес непрестано траје. Црква би морала радити само на његовом устајању.

 

Култ Светог Василија је изразито јак у Херцеговини и српском народу уопште. Како тај култ његујемо и каква је његова перспектива изван духовних релација? Има оних који мисле да се на култу Светог Василија може развити вјерски туризам. Како Ви лично гледате на такве изазове и процесе?

 

То је једнострано и самим тим веома опасно, нико не треба и не смије да тргује духовним стварима. Треба да правимо вино, мед, садимо лук, смокве и маслине и да се молимо Светом Василију да наш рад благослови! Треба истински оживјети села у његовом Поповом пољу ако хоћемо да обрадујемо Светог Василија, а не да скрстимо руке и да молимо Светог Василија да нам подари оно што сами треба да заслужимо.

 

За сљедећу годину најављује се посјета папе Фрања Србији, да ли знате нешто више о томе, да ли је познат садржај и оквир те посјете? Наравно, ово је прилика да Вас питамо какав је Ваш поглед на екуменизам данас?

 

Нисам упознат са таквом најавом. Мој поглед је садржан у ономе што сам управо рекао. Дијалог је светиња, пут и излаз. Ко мисли да може да се затвори и истину присвоји само за себе и, још горе, поистовијети је са собом, у великој је заблуди. Истина је Бог, а Бога нам ваља тражити молитвом и разговором и љубаљу према ближњем, а ближњи наш је сваки човјек.

 

Идемо у сусрет 800. годишњици наше епархије. Са каквим идејама и догађајима планирате обиљежити тај јубилеј?

 

Наша је жеља да до тада завршимо грађевинске радове на нашем катедралном храму у Мостару. Планирамо завршити Музеј икона у Дубровнику и Музеј наше епархије на Црквини и тим поводом га свечано отворити. Такође радимо на једној озбиљној монографији наше епархије, која би обухватила њену осамстогодишњу историју, шематизам и друге аспекте наше мисије. У плану су научни скупови на ову тему те пригодни културно-умјетнички догађаји током 2019. и 2020. године.

 

Још увијек има стида

 

Треба да се потрудимо да будемо добри или да макар увидимо како је то тешко. Да покушамо да не оговарамо другога, да не завидимо, него да се радујемо зато што је други нешто постигао. Кажем да пробамо, па ако не успијемо, кад потом кренемо оним лакшим путем зависти и оговарања макар ће нас бити стид, а ни стид није мало. Достојевски је говорио да ће љепота спасити свијет, а опет у новије вријеме чујемо варијацију ове мисли: стид ће спасити свијет. Ја бих додао: тешко оном ко се ничега не стиди. Не можемо рећи да око нас нема љепоте, ако је има игдје онда је то овдје. Па погледајте само небо и то плаветнило изнад нас. Код наших људи, младића и дјевојака још увијек има стида, а то значи, како је говорио Јован Дучић, да има доста духовних резерви и зато се не бринем за нас и за Херцеговину. А Свети Сава, Василије и Петар те новомученици наши неће нас оставити све док смо макар мало загледани у Љепоту и док зрно стида имамо.

 

разговарала Јелена Ковачевић

 

 

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

View full Странице