Ново капитално дело: Библија. Препричана и објашњена

[Поуке.орг - инфо]

Радомир Ракић, Библија. Препричана и објашњена, Младинска књига, Београд 2017, стр. 512.

Ове јесене је позната београдска издавачка кућа објавила маестрално дело за које се сматра да је изванредан увод у библијски и ванбиблијски свет. Библија је овде изложена на веома приступачан и визуелно упечатљив начин. Наиме, данашњем читаоцу је тешко истражити друштвену, историјску, географску, археолошку, верску позадину Књиге над књига, но књига пред нама то чини кроз мноштво мапа и фотографија у боји, прегледа археолошких налазишта, графикона, и може се рећи да углавном представља изванредан увид у досадашња истраживања у данашњем Израелу и Јордану, што се некад звало Ханан или касније, од средњег века наовамо, Палестина. При самом погледу у књигу упознаћемо задивљујући дијапазон личности, места и догађаја који су обликовали историјску нит Светога писма. Читалац ће се уверити да је оно неисцрпно ремек дело и бесцен благо у историји света, и да не чуди што представља извор надахнућа за  безбројне нараштаје кроз историју, али и данас оно надахњује милионе и милионе људи широм модерног света.

 

Књига пред нама је превод са енглеског језика, мада - захваљујући протођакону Радомиру Ракићу, писцу „Библијске енциклопедије“ у два тома, „Увода у Свето писмо Старога завета“, једног ауторског егзегетског дела на немачком језику („Стварање у Христу и за Христа. Кол 1,14-20“) и других студија, приказа и превода, међу којима истичемо само „Свет Новога завета“ од Едуарда Лозеа, које је у неку руку настољнаја књига сваког истраживача Новога завета - читалац уопште не примећује да је дело преведено.

 

Иначе, главни уредник овога издања је отац Мајкл Колин, стручњак за библијску археологију из које је и докторирао на Понтификалном институтуу Риму, и писац више дела из области библијских антиквитета.  Преч. Колин је окупио консултанте из библијских наука, стручњаке сараднике – читав тим људи који би били у стању да савладају материју и остваре предузети задатак; ту су били и експерти за репродукције најпознатијих западних и источних уметничких дела остварених на библијске мотиве, међу којима се примећују као илустрације и поједине православне фреске и иконе, мада не у сразмери према представама библијских догађаја у уметничком изображењу западних сликара, скулптора...

 

Ово дело није тек препричана Библија, мада је и то; оно није само ризница знања везаних за Библију и из које потичу, мада је и то.

 

Професор Радомир Ракић пише: „Библија није историјски уџбеник, иако је пуна историјских догађаја. Библија није ни научни приручник, мада излаже многе ствари о којима говори и наука. Библија није ни философско дело, иако обрађује философска питања. Библија није ни књижевно дело, премда садржи многе предивне књижевне саставе. Библија не излаже тек чињенице као што то чине школски уџбеници; она чини оно што не чини ниједна друга књига: излаже нам Божје речи, упознаје читаоца с Његовим делом и помаже читаоцу да се држи његових животних упутстава која имају вечну и незаменљиву вредност. Дакле, Библија, односно Свето писмо је књига о Богу. Она је и књига која приповеда о томе како Бог жели да живимо и какав живот да водимо.“

 

Ово дело је непрегледна пучина накрцана подацима који сваког читаоца могу занимати кад год се спотакне о неко питање, као што је, рецимо, какав су језик говорили народи Старог оријента, на чему су писали и којим писмом, шта су протоканонске, а шта девтероканонске (другоканонске) књиге, а шта су апокрифни списи...  Шта су људи носили и како су се хранили. Са којим народима су стари Израиљци трговали и какве производе су размењивали, као што је феничанско стакло или индијски и афрички зачини  (књига доноси мапу са уцртаним линијама караванских трговачких путања, стр. 175). Ко је био фараон и којим боговима су се народи на древном Блиском истоку клањали, какве врсте жртава су приносили... Какав је однос Мојсијевог Петокњижја према Хамурабијевом законику, и шта један и други документ мисле о ропству и о другим друштвеним односима? Затим, шта је ковчег завета и која је његова улога у рату и миру или, већ, где је стајао у скинији (од скиније потиче реч сцена, бина!), односно касније у Соломоновом храму? Шта је менора (седмокраки свећњак)? Шта је левиратски (деверски) брак?

 

У поглављу „Села и градови“ аутори обрађују живот у шаторима и зиданим кућама, па и начин водоснабдевања чему су допринели Римљани изградњом аквадукта (неки су илустровани у књизи као онај преостали у Кесарији Палестинској...), а уз то је реч о обради метала у којем занату су Филистејци били далеко напреднији од суседа Израиљаца, јер су производили предмете и оружја од гвожђа, па су у неку руку били данашња фабрика оружја. Библија спомиње и чињеницу да је Навуходоносор по освојењу Јудеје одвео у ропство све коваче („И пресели сав Јерусалим, све кнезове и све јунаке, десет хиљада робова, и све дрводеље и све коваче; не оста ништа осим сиромашног народа по земљи“, 2 цар 24,14.16) – да не производе оружје за преостале становнике!

 

Посебну пажњу привлачи поглавље о израиљском богослужењу (стр. 182-183) у скинији и храму суботом и празницима, као и о месту псалама у богослужењу (стр. 186-187).

 

 

Кад се говори о начину писања и језику (186-187), донесени су основни подаци о клинастом писму, хијероглифима, настанку алфабета, азбуке, о јеврејском, арамејском и грчком језику, и материјалу за писање. О народима Месопотамије аутори пишу на стр. 216-217, и то о Сумерима, Асирцима, Халдејцима, Вавилонцима, Персијанцима, а о начину њиховог ратовања и оружју, коњима и кочијама, утврђењима и последицама рата, све на страницама 218-219.

 

Кад год у први план иступају поједини народи, као што су били Мисирци, Асирци, Вавилонци, Гаваоњани, Арамејци, Феничани, Филистејци, Јевусеји, Амаличани, Амонци, Моавци, Наватејци... увек се доноси и краће или дуже објашњење о сваком понаособ - све у циљу боље оријентације читаоца наспрам одређеног библијског периода Обећаног народа. Рецимо, под одредницом „Вавилонци“ (стр. 244-245) стручно се излаже о Сумеру и Акаду, Асирији и Вавилонији, њиховим боговима и демонима.

 

Шта су људи носили (254-255): мушка одећа, женска одећа, коса и брада, козметика, накит; указује се како су се према ношењу косе и браде односили у Египту, Асирији и Вавилонији, у Грчкој и Риму. Грчки утицаји: језик и култура који су доводили до јелинизације (264-265), као и Рим и Римско царство (268-269) и однос према Јудеји (Ироду Великом и његовим наследницима, „царевима“) читамо из прецизног пера познавалаца тадашњих прилика.

 

За нашњег читаоца сматрам да је довољно казано о настанку превода Старога завета на грчки језик почев од 150. г.пре Хр., што је тзв. превод Септуагинте, или Седамдесеторице, а који је један од назначајних превода једног књижевног дела у древно доба уопште, можда само после превода Гилгамешовог епа на асирски. Из данашње перспективе може се у потпуности сагледати какво благо културе и књижевне уметности је тадашњи свет добио кад је могао да чита до тада непознате јеврејске књиге, какве су, споменимо само, Песма над песмама, књига о Јову, књига Проповедникова, Приче Соломонове, пророчке књиге, историјске, па и законске старозаветне књиге!!! Међутим, књижевно стваралаштво Изабраног народа није престало ни кад је он потпао под јелинистички утицај, па су његови учењаци стварали и на грчком дела какве су Макавејске књиге, књига о Товиту, о Јудити, Премудрости Соломонове, Премудрости Исуса сина Сирахова и друге, а да не говоримо и о чисто апокрифним списима, који са своје стране имају значај, макар за библијске стручњаке и истраживаче јудаизма.

 

У дугачком одељку који се односи на Нови завет, поред описа најважнијих догађаја, личности, чуда и изложених Исусових прича и другог драгоценог материјала, доносе се хронологије (као раније хронологије везане за догађаје и личности, па и градове и народе из старозаветног периода), рецимо, из живота Пресвете Богородице (стр. 285). Јеврејски обреди – обредна прања, бебе и порођај, прописи о суботи описани су на стр. 318-319,  у контексту Христових чуда учињених суботом.

 

Читаоцу су предочени земљорадња и риболов: житарице и махунарке, стока и живина, воће, храна из мора, риба и с тим у вези улов (382-383), док се о јеврејским странкама фарисејима и садукејима, као и књижевницима говори на стр. 366-367.  Књига доноси реконструкцију (једну од више њих) скиније и Иродовог храма, или самог Светог града, Јерусалима из новозаветног времена. Можемо споменути и поглавље о погребу и загробном животу (405-406), које укратко доноси о начинима сахрањивања, оплакивању мртвих, месту погреба, и то не само код Јевреја, него и код Египћана, Асираца, Грка и Римљана, да би се  при крају обрадио и Јеврејски устанак (466-457) и пад последњег јудејског утврђења Масаде 74. г. по Хр.

 

 

Ово значајно дело садржи и мале биографије људи споменитих у Библији азбучним редом (470-483), регистар библијских топонима, такође с библијским референцама (484-491) и, најзад, библијске спискове и табеле: новац у Старом завету и новац у Новом завету; тегови и мере, списак јеврејских царева, Јудиних и Израиљевих; попис библијских књига, библијске изреке, пророчанства о Месији која су се испунила у Новом завету, јеврејски календар, Исусове приче, чуда Исусова – све уз референце, библијска места у којима се излажу (496-499). Најзад је речник појмова, списак народа, верских покрета, предмета, установа, као и индекс (500-509).

 

Редактор ове књиге протођакон Ракић је доследно спровео читање библијских имена и топонима према српској Библији у преводу Старога завета Ђуре Даничића, па тако немамо читања местâ Хеброн него имамо Хеврон, не Табор него Тавор,  не Цезареја него Кесарија, или Бетел него Ветиљ,  Бершаба него Вирсавеја,  Гибоја него Гаваја, Ешбон него Есевон... нити изговор личних имена чему су склони неки наши „западњаци“, па уместо Ревека пишу Ребека, уместо Лија, пишу Леја, уместо Осија имају Хошеја, уместо Авакум читају Хабакук... и не осећајући притом да им је и изговор рогобатнији. Дакле, редактор се доследно држао тзв. витацизма кад је у питању пренос ових појмова.

 

Сматрамо да и овај начин презентирања и изговора библијских личних имена и топонима спада у наш српски, у сваком случају, словенски идентитет. Са овим у вези споменимо да је Ђура Даничић преводио Стари завет са латинског (у преводуТремелијуса из 1585. г.),  али кад је требало доносити начин писања личних имена и топонима, окренуо се словенској Библији, одн. грчкој Библији на коју се ослања словенска Библија кад је у питању овај изговор, због чега му указујемо дужно поштовање.

 

Протођакон Радомир Ракић је одлично разлучио између (прото)канонских и девтероканонских књига Старога завета (неке смо навели претходно), а које протестанти, ра разлику од правосланих и римокатолика, држе за апокрифне и тек у последње време доносе их у својим штампаним издањима Библија. За нас су, пак, апокрифне књиге (рецимо, књига о Еноху, Вазнесење Мојсијево, Вазнесење Илијино, Сибилина пророчанства и друге). Ово је учинио не само што је такво гледиште православних на њих било кроз историју или што се из неких од њих чита на богослужењу, него и из чињенице што су оне преведене на српски језик  и објављују се уз остале старозаветне књиге већ од 2008. године.

 

Уз то су сви наводи из Светога писма донети у преводу Ђуре Даничића (Стари завет) и Комисије Светог архијерејског синода (Нови завет).

 

Горан Раденковић,

професор Старога завета 

у Богословији Светога Саве

у Београду

 

Извор: Српска Православна Црква

View full Странице