Упознај себе

[Снежана]

УПОЗНАЈ СЕБЕ

 

Желим да вам представим Филипа Стојковића, теолога и психолошког саветника, аутора блога „Упознај себе“. 
Да би се и читаоци, а и ја сам, упознали са Филиповим начином рада и погледом на свет, урадили смо један писмени интервју. Пред вама је први део.

 

Ви сте хришћанин и теолог. Како сте одлучили да се бавите психотерапијом?

Да. Теологија ме је усмерила ка психотерапији. Васпитаван сам у хришћанском духу, али васпитање ми није било довољно, желео сам да моја вера буде моје лично опредељење, а не само нешто што сам научио. Зато сам и одлучио да студирам теологију. Најважнији део студирања била је заједница у којој сам учествовао. Сви ми окупљени на истом месту са циљем да нашу заједницу учинимо још квалитетнијом како би Божије присуство било што потпуније. Како у односе улажемо себе целе, схватио сам да постоје и неки делови мене који су ми непознати. А и њих треба да уложим у заједницу. Тако сам се одлучио на психотерапију. То је био мој рад на себи како бих што више себе могао да дам. Имао сам веома моћан мотив, то није било само усавршавање мене зарад само мене самог, желео сам да чинећи себе бољим допринесем заједници чији сам део. Када кажем заједница мислим на породицу, пријатеље, однос са женом и наравно Цркву. Током процеса психотерапије мој психотерапеут приметио је да имам необичан дар за психотерапију. Са чудном лакоћом сам пролазио кроз читав процес, брзо сам примећивао обрасце по којима психа функционише, шта ме омета у постизању циља итд. Понављам, тога нисам био у потпуности свестан, већ је мој психотерапеут из своје перспективе то приметио и рекао ми. Временом су још неки пријатељи који су такође били психотерапеути приметили мој дар. Како су и они црквени хришћани поделили су са мном своје искуство у вези са недостатком теолога који се баве психотерапијом. Касније, након дужег промишљања, пожелео сам да се психотерапијом бавим, да оно што сам научио пренесем другима.

 

Како бисте хришћанима који се нису сусретали са психотерапијом приближили тај појам, који је циљ психотерапије?

 

 

Људи функционишу на свесном и на несвесном нивоу, с тим што је несвесни део преко 90%. За однос блискости потребно је целокупно биће човека, не само сегменти, што значи да 10% свесног није све што имамо да понудимо једни другима. Психотерапија се бави питањем: како оних 90% утиче на ових 10%. Психотерапија је рад на себи, на истраживању својих потенцијала, капацитета. Како су људи икона Божија, ти потенцијали нису само усмерени на пролазне сегменте живота, већ на оне вечне. За хришћане је од посебног значаја заједница, јер је она место где могу имати директан и непосредан однос са Богом. Капацитет за љубав, блискост и заједницу су основна проблематика којом се психотерапија бави. Циљ психотерапије је да човек упозна сваки сегмент своје личности, свесни и несвесни, како би дошло до општег преображаја на свим нивоима. Зато су психотерапија и саветовање на истом путу као и теологија. Многи савремени правци психотерапије у својој основи имају хришћанско учење и у креирању тих праваца учествовали су ревносни хришћани и свештеници, такав је случај са Трансакционом анализом, О.Л.И. методом, РЕБТ-ом, и многим другим правцима.

Како се психотерапија одвија?

Процес је најсличнији исповести. На исповести доста тога зависи од дара, харизме, знања и умећа свештеника да помогне свом парохијану да своје грешке исправи, с друге стране одговорност је верника да своје грешке исправи. Слично је и на психотерапији. Она се бави узроцима грешака. Ако нешто не успевамо да урадимо и након више покушаја, а сматрамо да смо ми за то одговорни, онда треба видети шта је узрок том неуспеху. Шта је то што радим због чега упорно промашујем циљ? основно је питање којим се на психотерапији бавимо. Не бавимо се списком грехова, тј. промашаја ка циљу, већ одредимо један циљ и гледамо шта нас то омета да тај циљ постигнемо. Зашто упорно бирам партнере за које ће се испоставити да ми не одговарају, који је то мој део одговорности да би ми брак био бољи, зашто мрзим свекрву и не могу да престанем да осећам мржњу иако то јако желим? Зашто грешим и понављам исте грешке иако то не желим? То су само нека питања на која треба дати себи одговор. Психотерапеут хришћанин је помоћ свештенику на путу преображаја верника.

Који су најчешћи проблеми са којима људи долазе на психотерапију?

Проблеми су разноврсни. Љубавни односи, проблеми са децом, проблеми на послу, анксиозност, брига, страхови. Често људи не умеју да се опусте и да буду срећни и када нема конкретних проблема. Такође осећања су врло велика непознаница људима и не знају шта са њима да раде. С друге стране не јављају се увек људи са проблемима, некада просто желе да боље упознају себе, отркрију своје потенцијале и капацитете.

Да ли имате искуства у раду са верујућим људима и да ли постоје разлике у проблемима верујућих и оних који се тако не изјашњавају?

Да. Радим са верујућим људима. А проблеми са којима долазе су истоветни свим људима. Ту нема неке велике разлике. Али могу приметити да ипак, верујуће често муче осећања кривице, мање вредности, самопрекора и слично. Осећање ништавности због греха је врло често, а цитирао бих Св. старца Порфирија Кавсокаливита који каже ,,Једно је меланхолија, а друго покајање“.

Имају ли хришћани предрасуде о психотерапији?

Људи о стварима које су им непознате најчешће имају предрасуде. Предрасуде су ту због страха да ће нам то нешто што не познајемо учинити нешто лоше. Страх сам по себи није тако лош, јер нас донекле заиста и штити од опасности, али предрасуде су ставови који су изграђени на незнању па самим тим нису добри. Најчешћа је предрасуда да на терапију иду лудаци, да су то људи којима требају лекови, да са њима нешто није у реду и сл. Ситуација је супротна, на психотерапији су најређи људи који имају озбиљне психичке проблеме и којима је неопходна терапија лековима. На психотерапију долазе људи који схватају да су одговорни за себе и свој живот, па зато и желе да раде на себи не би ли били квалитетнији како за себе, тако и за људе које воле.
Што се тиче хришћана, не могу генерализовати. Поменуо бих Русију у овом контексту. Тамошњи психолози, психијатри и психотерапеути који су црквени људи, разумели су потребу људи, као и важност таквог сегмента црквеног деловања, па су са том жељом и кренули да куцају на различита црквена врата. Нека су им била затворена управо због предрасуда. Временом, предрасуде су се рушиле, па данас у многим храмовима у Русији може се добити упутство или препорука за неког терапеута, а многи свештеници су такође и психотерапеути. У Грчкој је ситуација слична.
Морам признати да за хришћане ипак постоји једна карактеристична предрасуда о психотерапији. Боје се да могу изгубити своју веру, да ће тиме нарушити свој однос са Богом и слично. Верују да им је свештеник и исповест сасвим довољна. Донекле се и слажен са њима, јер психотерапија и јесте настала из исповести. Али успешност рада верника и свештеника у току исповести у многоме зависи од капацитета, знања и едукованости свештеника да својим парохијанима помогне да своје проблеме реше. У овом тренутку, наша Црква нема довољно адекватно обучених свештеника.

https://poznajsebe.wordpress.com/2017/07/27/intervju-sa-filipom-stojkovicem/

[Снежана]

УПОЗНАЈ СЕБЕ - други део

Филип Стојковић

Ви пишете: „Морам признати да за хришћане ипак постоји једна карактеристична предрасуда о психотерапији. Боје се да могу изгубити своју веру, да ће тиме нарушити свој однос са Богом и слично„ – Колико су они заиста у праву? Та опасност није искључена. Ту се заправо и појављуе потреба за православним психологом који ће отворено за себе рећи да је православан.

Питање опасности од евентуалне могућности губљења Бога је комплексно питање, ја ћу покушати да дам одговр на то, али више као православни теолог него као неко ко се бави психотерапијом. Ако веру схватамо као дар који нам је од Бога дат онда се не морамо плашити да ћемо то изгубити, право би питање било хоћемо ли тај дар одбацити? На психотерапији се не може догодити ништа од оног што човек који иде на психотерапију не жели. Психотерапија је процес у ком човек може сазнати о себи оно што се догађа у подсвести. Психотерапија је неутрална, она не може бити сметња у односу са Богом. Практично, психотерапија је оно што сам човек од ње жели. Тачно је да се кроз психотерапију може открити разлог зашто је неко одабрао да буде хришћанин, зашто је прихватио Божији позив и дар вере. Али не мислим да ће тај увид нашкодити вери, тј. односу са Богом. Мислим да је то заправо врло корисно. Тиме човек открива и своје несвесне разлоге за прихватање Бога, а Бог се баш у тим финим, тананим, скривеним деловима нашег бића и открива и позива човека. Са таквим увидима дајемо могућност сопственој вери да обухвати обе психолошке димензије нашег бића, свесну и несвесну.Мислим да је овде важно да поменем, како реч психологија потиче од грчког израза ψυχή (psychi) што значи душа, зато су свесни и несвесни делови психе или наше личности, заправо свесни и несвесни делови наше душе. Кроз психотерапију ми радимо на несвесном како бисмо и тај део себе, који је запостављен, могли дати на слижбу Богу.

Ви пишете: „Циљ психотерапије је да човек упозна сваки сегмент своје личности, свесни и несвесни, како би дошло до општег преображаја на свим нивоима.“ – Мислим да баш „сваки сегмент“ никада нећемо упознати. И никада нечемо бити потпуно свесни шта нас покреће на неки поступак. То даје једну дозу сумњичавости у себе, што се слаже са хришћанством где се саветује – не веровати потпуно себи. Иза многих наших „добрих“ дела се често крије жеља за самоутврђивањем или да отвореније кажемо пројава егоизма. Да ли психоанализа може помоћи у разоткривању тих, за нас сакривених, побуда?

Наравно да нећемо упознати сваки сегмент свога бића, јер би то значило да у нечему на одређени начин можемо бити савршени, а то заиста не можемо. Али ми имамо озбиљан позив, и то је позив од самога Христа да себе спознамо, да себе мењамо, усавршавамо. Не веровати себи у потпуности је реалност живота. То нас можда и штити од већих грехова. Довести у сумњу оно што мислимо и сматрамо једино исправним јесте сасвим хришћански. На тај начин себи не допуштамо да се наша срца окамене.Што се егоизма тиче то бих назвао дечијом бољком. Јер дете у свом процесу одрастања и сазревања пролази кроз ту фазу. Детету су само његове жеље и потребе важне, не размишља о томе да ли родитељи то могу или желе. Али то је нормално, у најранијем детињству. Већ од треће догине дете полако почиње га учи да и други имају своје жеље и потребе. Заправо почиње да учи једну велику Тајну, моја граница је Други. Када човек одрасте, ако није ,,прележао” ову ,,бољку” увек ће имати потребу да задовољи своју глад, а та ће потреба бити потпуно несвесна. И зато ће можда и ,,добра дела” чинити из те потребе за признањем. То јесте у суштини егоизам и ароганција. Јер тим ,,добрим делима” он себе чини добрим и великим. Понављам, то је несвесно, што значи да је у домену незнања. Али не заборавимо, ми хришћани смо позвани да знамо. Познавање сопствених несвесних процеса нам је у неком смислу дужност.

– Још су јако битне за нашу тему „психолошке заштите“ и „противљење“, веома познати појмови у психотерапији. Колико је то присутно у црквеном животу верника и колико оне сметају њиховом личном узрастању и уопште искрености, без које је љубав према Богу и ближњима под великим знаком питања?

Што се тиче психолошких заштита или отпора који се јављају у човеку то је заиста једна важна тема. Ми људи смо склони да реалност уклапамо у сопствена уверења и виђења света. Зато често реалност не видимо онакву каква она заиста јесте већ само видимо оно што потврђује наше постојеће ставове о свету и другима. Нпр. ако је мушкарац на основу неког свог искуства закључио да су све жене лоше, да им се не може веровати и слично он ће само такве жене и налазити. То уверење ће бити део његовог несвесног, а несвесно управља нашим свесним. А иако ће можда на свесном новоу бити уверен у то да има дивних жена, да је једна од жена у себи носила самога Бога, оно уверење из подсвести ће ипак имати већу моћ. Просто, наша психа тако функционише, 90% је несвесног, свега 10% свесног. Како ће онда мушкарац са таквим уверењем моћи да нађе себи жену, како ће моћи да има искрене односе са сестрама у Христу ако је један део њега, и то највећи део, уверен да им се заправо не може веровати.Отпори су несвесни и коче човека да остваре своја основна назначења. Отпори могу бити у вези са било којим сегментом живота, послом, блискошћу, пријатељством, осећањима итд. Како би се отпори превазишли неопходно је пронаћи узрок отпора, тј. уверење које га одржава.

Ви пишете: „Психотерапеут хришћанин је помоћ свештенику на путу преображаја верника.“ –  Слажем се са вама! А зашто свештеници некако не препознавају ту помоћ?

Мислим да је незнање највећи проблем. Ми немамо довољан број свештеника који су заиста едуковани да раде са људима. Углавном се ослањају на таленте и дарове које су рођењем добили. Такви дарови су заиста и неопходни, много је лакше радити са људима када имаш дар. Али дар сам по себи не значи много ако се на њему не ради, ако се не умножава. Сетимо се приче из Јеванђеља која баш о талентима говори. Не тако давно, у епархијама су постојали свештеници, који су имали послушање духовништва, тј. старања о верницима. Њих је у епархијама било мало, свега неколицина. Они су били посебно образовани за рад са људима. Епископи су препознавали дарове у свештеницима и подстицали их да те дарове умножавају како би били на корист Цркви. Имали су разна сазнања, укључујући и знања о психи човека. Не желим да критикујем, јер критичара има исувише. Радије бих подстицао. Зато ћу рећи да је нашим свештеницима важно пружити знање о раду са људима, добра воља и таленат нису довољни. То је изузетно одговоран посао.

Који од ових термина вам се више свиђа? “Психотерапеут хришћанин“ или православни психотерапеут (психолог).

Више ми се допада израз психотерапеут хришћанин. Овај други израз, мени лично звучи неприкладно. Мој идентитет је хришћански јер ја јесам хришћанин, али користити православност као префикс у овом случају чини ми се неумесним. Свакако, разумем разлог таквог изјашњавања појединих мојих колега. На тај начин се православнима ставља до знања да је то место за њих ,,безбедно”. То има за циљ да заобиђе постојећи отпор. Чини ми се да се на тај начин, у извесном смислу, отпор чак и поткрепљује. Јер иза тог отпора стоји уверење да све што није православно може угрозити православност. Али то би онда значило да је нечија православност толико слаба да се он онда крије као што змија крије ноге. С тим у вези, рекао бих да нама хришћанима недостаје више храбрости за суочавање са реалним светом. Не смемо се затварати у свој свети, јер је нама позив да сведочимо своју веру у Христа а не да је скривамо. Рећи ћу вам како се ја сада осећам. Осећам се као да треба да ,,купим” некога за психотерапију, да га уверим да је то добра ствар и да се тога не треба плашити. То није мој циљ. Морамо стећи храброст да се отворимо. На крају крајева, у два миленијума хришћанства, хришћани нису толико измишљали новина и давали свету, већ су то што у свету постоји употребом преображавали и давали му хришћански смисао. Тако је и са психотерапијом. Она у свом ундаменту и у свом циљу има хришћански садржај, а колико ће она уистину бити хришћанска православна зависи од тога колико ће је хришћани православци  употребљавати.

Ви пишете: „Капацитет за љубав, блискост и заједницу су основна проблематика којом се психотерапија бави. “ – Породица је основна ћелија друштва, и Цркве. Колико се Црква (свештеници) озбиљно баве породицом. Конкретније могу да наведем као пример – проблем алкохолизма у породици?

Да. Сетимо се св. Јована Златоустог који породицу назива малом Црквом. Следствено томе Црква би била Велика Породица. Познајем велики број свештеника. Пријатељи су ми, волим их и ценим. Мислим да улажу велики труд да у својој заједници проповедају и сведоче важност породице. Старији свештеници имају велико искуство односа у сопственој породици па им је сигурно много лакше да својим парохијанима помогну у том смислу. Али, искуство је прилично субјективан догађај који баш због тога није примењиво у сваком појединачном случају. Мислим да је свештеницима потребна стручна помоћ и у том смислу.Пример који сте навели, алкохолизма у породици, јесте озбиљан проблем. Нисам сигуран колико шира популација свештеника има знање да делује у таквим случајевима. Те породице функционишу у једном ,,зачараном” кругу. То је практично психолошка игра. Она има своју врло сложену динамику коју је неопходно разумети, а за разумевање потребно је знање. У породици где је муж алкохоличар, жена врши тројаку улогу, она је спасила, прогонитељ и жртва. Она верује да ће свог мужа љубављу из алкохолизма спасити, али када увиди да то не може она постаје прогонилац и сада већ покушава да нађе начин на који ће свог муђа ,,натерати” да престане да пије. Убрзо ће схватити да то неће моћи и осетиће се као жртва, јер је дала апсолутно све што је имала и ништа није добила. Велика је одговорност свештеника у тој ситуацији. Ако каже жени – „Разведи се, од овог твог нема вајде“, он носи одговорност за учествовање у разводу брака, ако каже – „Трпи, рекла си да ћеш са њим бити у добру и у злу“, сноси одговорност за могући трагичан исход таквог односа у ком страдају и деца.Генерална криза брака која је евидента не догађа се негде у свету мимо Цркве, већ је она одавно узела маха у самом телу Цркве и заиста прави проблем. Наишао сам на податак да се сваки пети брак склопљен у Цркви разведе. Неопходно је да Црква узме учешћа у решавању овог проблема, а за то су јој потребни људи који се тиме професионално баве.

Ви пишете: “ Зато су психотерапија и саветовање на истом путу као и теологија.“ …  „Процес је најсличнији исповести.“ – Колико је психотерапија конкуренција хришћанству? По мени се тај однос слободно може назавати конкуренција. 

Хмм.. Ово питање се чини прилично комплексним и нисам сигуран колико ћу квалитетан одговор дати. Оно што могу да кажем јесте, да мени, као ни мени врло блиским људима који су кроз прихотерапију прошли а хришћани су, ни у једном моменту психотерапија није била конкурент. Зашто? Зато што је психотерапија занат, вештина, начин да се сопствени идентите сагледа из више углова, али она не може постати идентитет човека. С друге стране, бити члан Цркве значи припадност тој заједници. А припадност је знак идентитета.

Ви пишете: „На психотерапију долазе људи који схватају да су одговорни за себе и свој живот, па зато и желе да раде на себи не би ли били квалитетнији како за себе, тако и за људе које воле.“ – „Духовни раст“ „самоусавршавање“, „рад на себи“ – то је постало као мода. Људи могу ићи на терапију и тако имају оправдање „ја радим на себи“. Иду у цркву, исповедају се, а тамо у животу реалну ситуацију не желе да реше. Проблем и односу са ближњима остаје као и пре, са разликом што они сада имају оправдање „раде не себи“ и сва кривица се пребацује на друге. Други, супротан случај је када у породици или некој другој заједници постоји проблем, а човек хоће да га реши искључиво сам, својом памећу и наравно не успева, постојано понавља једне те исте грешке, дуги низ година…

Што се тиче злоупотреба психотерапије у смислу самозаваравања које сте поменули, то јесте реалност. Тако је у Цркви, тако је у сваком сегменту живота. Није могуће то контролисати. Свако је одговоран за себе, своје таленте, па и своје спасење. Рецимо када неко долази на психотерапију и након дужег времена не уради ништа на томе због чега је дошао терапеут ће му врло директно то ставити до знања и питаће га да ли је то сам приметио. То је заправо несвесни отпор. У том случају све се оставља по страни и ради се на отпору. Зашто неко никако не може да оствари то што жели? У чему је проблем? Може се догодити да подсвесно ипак не жели да прихвати одговорност па је пребацује на друге, или то заиста није његова одговорност и просто не зависи од њега. Ако неко долази на исповест са истим списком грехова, свештеник би требало да постави отворено питање, зашто ти брате/сестро то понављаш? Поента је у Христовим речим ,,Иди и не греши више”. Неопходан је дубок преображај, узрок греха (грешке, пада или неуспеха) јесте оно на шта се требамо концентрисати. Некада то заиста искусан, талентован, добро обучен и посвећен свештеник може са својим парохијанином да постигне. У случајевима када је то дубље у несвесном, мислим да је потребна помоћ свештеницима.

Ви пишете: „Цитирао бих Св. старца Порфирија Кавсокаливита који каже ,,Једно је меланхолија, а друго покајање“. – Можете ли мало конкретније да појасните разлику.

Човек је икона Божија, то је дар, неотуђив је. Та датост не може се одбацити, може се игнорисати, занемарити, грехом ,,ћушнути под тепих“ али човек и даље остаје икона Божија. Шта то значи? Увек и у сваком прилици, био свет или грешник, човек у себи носи одраз Божији и вредно је биће самим својим постојањем. Ту базичну вредност не можемо условити грехом. Па ако сам згрешиуо онда сам лош, никакав, зао, Божије љубави недостојан и ништаван. То је хула. Не заборавимо да је Христос баш ради таквих дошао, ,,лекар је потребан болесноме“. Љубав Божија је дар, не сматра нас Бог прљавима, ништавнима, јер да нас таквима види не би се око нас ни трудио. Немамо права себе сматрати ништавнима јер ми смо икона Божија. Икона Божија није ништавна. Такав сам какав сам и лека ми нема. Па чак и да се поправим, чак и да мање грешим, ја сам само мало мање ништаван. Видети себе таквим је меланхолија.Покајање је нешто сасвим друго. Оно жани бити свестан своје грешке. Имати жељу поправити се, али бити стрпљив према себи, неговати себе, бити нежан према себи. Поправљати се постепено, то нам је задатак. Ако погледамо историју човечанства, видећемо да Бог хиљадама година стрпљиво васпитава људе. Не савија ништа преко колена, не понижава човека, не одбацује га због греха. Усмерава и поучава, са стрпљењем и негом. То је одраз Божије родитељске љубави. То је начин на који и ми себе требамо волети, јер ако супротно чинимо онда мислимо да ми боље знамо себе волети од самога Бога. Покајати се значи застати, увидети грешку, прихватити одговорност, суочити се са својом несавршеношћу и разумери узрок тог греха. Почињени грех није доказ наше ништавности, већ је прилика да увидимо шта је то што нас омета да своју заједницу с Богом унапредимо. То је заправо извор радости за хришћанина, јер је сваки грех који увиди нова могућност да Богу буде ближи.
Ви пишете: „психотерапија и јесте настала из исповести“ – ??? Можете ли појаснити вашу мисао?

Исповест је много старија од психотерапије. Психотерапија се развија последњих 200 година, док исповест постоји у различитим формама већ вековима. Исповест има за циљ увид у грешку, свест о несавршености, а онда и начин за исправљање грешке. У томе учествују два хришћанина, један од њих је свештеник. Свештеников је задатак да разуме свог брата/сестру, и да помогне у духовном узрастању. Психологија је дошла до неких нових сазнања о функционисању човекове психе. Како су у времену 19. века наука и вера биле у сукобу, додао бих само због антирелигиозне политике тадашњег времена, тако сазнања из домена психологије остала су изван црквених токова. Психолози су морали сами да се боре и примењују своја сазнања. Како је хришћанско предање дубоко укорењено у културу Европе у којој се прихологија и развијала исповест није била страна психолозима. Тако се развијала психотерапија, сама. Последњих деценија, наука ослобођена антирелигиозне политике почела се приближавати свом изворишту- хришћанству, с друге стране хришћанске цркве су полако почеле науку прихватати као своју ,,изгубљену овцу”. Данас постоји велики број хришћана који су психолози, психијатри и психотерапеути. Од Америке, преко Европе, а све до удаљених крајева православног Сибира хришћани су ,,нова” знања о психи (души) човека почели да користе као нешто што може бити од велике поноћи на путу преображаја и обожења човека. Психотерапија сам не може постићи обожење, али у крилу Цркве она може као и исповест бити наш људски допринос и труд искоришћен за обожење.

Хвала Филипу што жели са нама да подели своје мисли на овако битне теме.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2017/08/01/intervju-sa-filipom-stojkovicem-2/

[Снежана]

УПОЗНАЈ СЕБЕ – трећи део

 

Филип Стојковић

Настављамо интервју са теологом и психолошким саветником Филипом Стојковићем.  

Ви пишете: „Ако веру схватамо као дар који нам је од Бога дат онда се не морамо плашити да ћемо то изгубити“Ви пишете: „Ако веру схватамо као дар који нам је од Бога дат онда се не морамо плашити да ћемо то изгубити“ – Са овом вашом реченицом ја се не бих сложио. За себе могу рећи, да се понекад плашим да не изгубим веру или да не постане млака. Поред тога се често може чути о људима који су изгубили веру. Ја мислим да веру треба пажљиво чувати и неговати, између осталог и бирајући са ким ћу се консултовати. Осим тога, ако знамо да сваки човек делује подсвесно. Откуд гаранција да психолог неће подсвесно или чак свесно да мења наш поглед на свет и да нам намеће своја уверења? То је донекле и посао психолога – да мењају поглед на ствари (свет). Понекад је током рада и потребна ревизија односа са Богом. 
Одговор: Рекао сам да дар који нам је дат и који смо прихватили не можемо изгубити негде успут, јер губљење подразумева и неодговоран став према нечему што имамо. Већ је питање хоћемо ли тај дар одбацити, а то подразумева одговорност за своју веру. Тако се враћам на Ваш коментар да веру треба неговати што је сасвим тачно. Вера је животно опредељење или пут, начин живота. Као и на сваком путу важно је бити одговоран за себе. Свакако да одговорност подразумева и кога ћемо изабрати за саветовање или психотерапију.Што се тиче терапеута сваки је дужан да прође кроз психотерапију што значи да мора бити свестан и свог несвесног. То конкретно значи да терапеут неће несвесно утицати на свог клијента. Заправо, посао терапеута није да мења клијента нити да га наводи на оно што сам клијент не жели, већ да клијенту помогне да постигне оно што сам жели, успут обраћајући пажњу на то што клијента ремети да до циља дође. Терапеут не сме да намеће своја уверења ни у ком случају. С друге стране уверење да терапеут може да уради нешто клијенту, у смислу промене уверења и погледа на свет значило би да клијент нема никакву одговорност за себе већ допушта свом терапеуту да он управља њиме, па би чак значило да терапеут има и готово магијску моћ. Ни један терапеут није савршен, ни као човек ни као стручњак, с тога клијент увек и у сваком моменту може свом терапеуту или саветнику рећи шта му смета, или у колико му не одговара може наћи неког другог који му више одговара.А ревизија односа са Богом би за хришћане требало да буде нешто што је сасвим очекивани процес, невезано за психотерапију. Однос са Богом, као и међуљудски односи је динамичан. Динамика односа је сложена, има успона и падова, али би требало да води квалитетнијем односу. А квалитет односа са Богом би требало да утиче и на квалитет живота човека. Терапеутово уплитање у тај однос зависи од клијентове жеље.

Кажете „На психотерапији се не може догодити ништа од оног што човек који иде на психотерапију не жели.“ – Исто тако је познато да се копањем по детињству може преврнути наопачке сва представа о родитељима и свом „срећном“ детињству независно од тога жели ли то неко или не жели. Обично нико не жели. 

Одговор:Истраживање прошлости и детињства не догађа се увек у психотерапији. Има смисла залазити у прошлост само ако је она директно повезана са садашњошћу. Уколико се проблематика појављује кроз цео живот, од детињства, онда ће се и детињство обухватити терапијом, у супротном оно неће бити тема. И рекао бих да се опет враћамо на то да терапеут не може да уради клијенту нешто што он сам не жели, не може га ни ,,вратити“ у прошлост. Клијент је тај који ће о својој прошлости дати информације, такође клијентов доживљај прошлости не може терапеут променити. Пошто је то клијентов доживљај, само он има ту моћ да прошлост као и садашњост сагледа из различитих перспектива, па да евентуално спорни доживљај промени. Терапија има за циљ да човек увиди, како има одговорност за себе, своје доживљаје, осећања, делања и ако жели неку промену он сам је мора направити. Људи који не желе да своју прошлост анализирају то неће ни урадити.

„Тачно је да се кроз психотерапију може открити разлог зашто је неко одабрао да буде хришћанин, зашто је прихватио Божији позив и дар вере. …. Али не мислим да ће тај увид нашкодити вери, тј. односу са Богом“ – А који то разлози могу да буду откривени, на пример…? 

Одговор:Разлози су врло индивидуални. Од Бога људи имају различита очекивања. Углавном очекују оно што сами немају и нису добили, при том не говорим о спасењу. Нпр. човек који није имао оца у било ком смислу, тај недостатак може заменити Богом. Уколико није имао љубав, разумевање, није добијао потребне потврде вредности или припадности, такође то може надоместити односом са Богом, тј. припадношћу Цркви као заједници. У овим и другим многобројним разлозима заиста се може видети зашто је Христос Лекар, како то Он сваку нашу рану исцељује и сваки недостатак надомешћује. Одрастање и сазревање, као и сам живот, захтевни су и одређеној мери могу бити болни. У тим процесима настају ране и остају ожиљци, а лекар је баш болесноме и потребан, зарад нас таквих је Христос и дошао.Важно је напоменути зашто такви увиди неће нашкодити вери. Када дођемо до тога шта нас је привело Богу, онда то задовољење од Њега можемо и добити. Несвесна ,,рана“ се теже лечи, када је постанемо свесни Бог је може и залечити, а онда више не морамо бити у односу због своје потребе, већ остаје чиста жеља да једноставно у том односу уживамо.

„Кроз психотерапију ми радимо на несвесном како бисмо и тај део себе, који је запостављен, могли дати на слижбу Богу.“ – Ово сте лепо рекли, вреди да поновимо читаоцима. Само, шта то значи у пракси, вероватно, мало ко разуме . 

Одговор:У неком од претходних разговора поменули смо да се свега 10% човековог живота одвија на свесном плану, осталих 90% је несвесно. Много је више наших несвесних недостатака, жеља и потреба. Можемо рећи да се баш у несвесном нама Бог и обраћа. Свесно би било када бисмо га нпр. видели, када са Њим разговарамо у молитви, када Њега нешто чинимо. А у несвесном смо добили позив да му се приближимо. Ретко ко ће знати одговор где је тачно Бога срео, како га је позвао. Може рећи да му се допало шта о вери неко близак говори, да је пошао путем за неким коме верује и сл. Али и тада неће знати одакле долази тај суптилни, нежни глас који га призива. То је у несвесном делу личности који је скривен јер је рањивији, баш зато се ту Бог и јавља. Имамо заповест да Бога волимо свим својим биће, телом, умом, срцем, да га волимо са 100% свог бића, свесни је део као што рекосмо само 10%.

Рекли сте  да је – „позив од самога Христа да себе спознамо“ – Можете ли навести неки цитат из Светог писма који позива на самоспознају?

Одговор: Када о самоспознаји говорим, не говорим то само као неко ко се бави терапијом, већ и као теолог, као хришћанин. Самоспознаја за хришћане сама по себи може да значи свашта и ништа. Али ако у тој самоспознаји тражимо и нешто више од себе, онда то добија један дубљи смисао. Свети Григорије Ниски када говори о Икони Божијој и човеку, креће од самог човека и у њему препознаје све оно што и Бог јесте и тако долази до Бога. За хришћане то је кључно. Да у себи проналазе не само себе, већ да у потрази неминовно долазе до Христа као онога који јесте циљ потраге. То је циљ потраге и хришћанина који креће на психотерапију. Он ће о себи сазнати оно што Црква баштини, чува и проповеда кроз векове, а о чему Стари и Нови Завет извештавају.Не бих се превише уплитао у тражење потврда у Св. Писму. Једино што бих овом приликом рекао, а у духу је Новог Завета, јесте да све и свакога по делима можемо познати, стога и сапоспознаја ако не даје плод какав нам је потребан можемо је одсећи и у огањ бацити.

Ваше речи: „Свакако, разумем разлог таквог изјашњавања (православни психолог) појединих мојих колега. На тај начин се православнима ставља до знања да је то место за њих ,,безбедно”. (…) Али то би онда значило да је нечија православност толико слаба да се он онда крије као што змија крије ноге.“ – Слажем се са вама. Само, у томе што људи траже безбедно место и што је „нечија православност толико слаба“ ја не видим ништа необично. Човека који, рецимо, има психолошких проблема, који је несигуран у себе самог, како и може бити сигуран у било шта друго. Или да кажем овако, ако је човек превише сигуран у своју православност, то у ствари може да буде нека психолошка заштита. Зар не? И ту је баш умесно да клијент, верник зна да је за њега место безбедно. 

Одговор:Питање је врло комплексно. Снага и слабост су једнако присутни. А поуздати се у снагу или се поколебати због слабости једнако води у неизвесност. Мислим да је Св. Николај Велимировић то јако добро запазио и зато рекао ,,Не бој се, само веруј”. Али добро, свако нека ради онако како мисли да му је најкорисније. Не треба заборавити да и однос клијента и терапеута такође има своју динамику. Па у мери у којој терапеут може клијенту помоћи да реши свој проблем, у истој мери клијент обогаћује личност свог терапеута. То значи да клијет терапету који се не изјашњава као хришћанин или то и није може својим примером сведочити истине хришћанства. А на то смо, као што рекох претходни пут позвани.

Још сте писали да имате колега психолога хришћана. А где су они? Имам утисак да управо они „скривају своју веру, као змија ноге“. Је ли то нека професионалност. 

Одговор:Не бих се сложио са Вама. Терапеути које познајем, а хришћани су, па и теолози, у свом раду не крију свој хришћански идентитет. Баш на против. Неки су врло активни, држе предавања и трибине, воде радионице и едукације које су намењене баш верујућима или онима који су за веру отворени.

Данас православље није нарочито популарно. Чујем од младих људи како им је непријатно рећи у друштву (као и психологу) да су верници или да посте. Боје се подсмеха. Док је медитирати и бавити се јогом у тренду, мода. 

Одговор: Нисам сигуран ни да би ,,популаризовање православности” дало неки озбиљан резултат. Не заборавимо да је деведесетих ,,православност” била врло популарна и у сваком смислу злоупотребљена. Али за то су најодговорнији управо православни. Ми смо ти који треба да сведоче, па и да ,,популаризују” ако је то потребно на начин који је прикладан. Парафразираћу одељак Св. Писам који каже да смо ми со, и ако не осолимо свет он ће обљутавити. Док год будемо осећали комплекс ниже вредности дотле ћемо се бојати подсмеха. А док год имамо комплекс значи да нисмо уверени у истинитост или важност онога у шта верујемо, тј. онога у Кога верујемо, мада то доста говори и о нама у смислу да нисмо свесни ни своје сопствене вредности. Осећање безвредности или мање вредности је врло присутно, комплексно је и изискује доста рада.

Када сам у прошлом интервјуу рекао да су психологија и хришћанство конкуренција, имао сам у виду то да се и свештеници и психолози у многом баве обичним животним проблемима у којима обоје једнако могу помоћи. Читао сам како је свети Нектарије егински хтео да уведе предмет пољопривреду у богословске школе да би свештеници касније могли боље да помогну парохијанима. Вероватно је мислио да помогну саветом. Сећам се да сам читао како је светом Амвросију оптинском дошла жена са питањем, шта да ради да би јој крава давала више млека. Хоћу рећи да се свештеници не баве само духовним стварима. Шта ви мислите по том питању?
Одговор:Мислим да је то реалност живота. То су све сегменти људског постојања. Свештеници и требају ,,свакоме бити све како би их приволели Христу”.

Где је граница и како одредити да ли је проблем духовне или душевне природе? Да ли се може разделити и рећи: духовним стварима се баве свештеници, душевним психолози, а телесним медицина?

Одговор:Свети Оци нису усаглашени око поделе човека. Неки говоре о дихотомији (душа и тело) а други о трихотомији (дух, душа и тело). Али то никако нема везе са дуалистичким схватањем у ком је телесно лоше и пропадљиво, а душевно или духовно добро. Душа и тело се код ап. Павла не разликују у дуалистичком смислу. Тело и душа су за Павла чиниоци једног целог човека и не могу се одвојено схватати. Дакле и душа и тело су причасници вечног живота, па стога смо дужни и о једном и о другом водити рачуна. Дух је заправо дар којим се Христос усељује у срца људи. То је Дух Свети који је залог спасења. Када смо се подсетили ових важних елемената хришћанске антропологије можемо констатовати да се на известан начин може рећи да је свештеницима задатак да негују Духа Светог тј. да је њихов посао духовне природе, да је душа посао психолога, а тело припада медицини. Ипак, тиме долазимо у ситуацију у којој бисмо оштрим резовима наносили штету целокупној људској природи, тј. личности човека. Сваки од поменута три сегмента чини целог човека и зато је неминовно да ће свештеник, као и психолог или лекар морати у раду са човеком посредно или директно, да утичу на сваки од делова.

Имате ли неку идеју како би се у Србији могла интензивирати сарадња свештеника и психолога верника? Ко није спреман на контакт? Имајући у виду да у семинарији и Богословији постоји предмет Психологија. 
Одговор:Неопходни су лични контакти. Само на тај начин се сарадња може интензивирати. Ако свештеник жели добро свом парохијанину, а види да му сам не може помоћи, логично је да ће га упутити код некога ко то може. С друге стране, психолози и психотерапеути би својим учествовањем у црквеном животу, најпре у односу са својим парохијским свештеницима или неким другим ког познају, могли да допринесу да свештеници увиде где је место где би могла да настане сарадња. Што се тиче учења о психологији у богословијама не могу дати неки коментар, будући да у то нисам упућен, али, овим питањем сте ми указали на једно добро место где се сарадња може побољшати и на томе Вам хвала.

Хвала Филипу на труду, да му Бог да снаге и мудрости да помаже људима.

https://poznajsebe.wordpress.com/2017/08/11/intervju-sa-filipom-stojkovicem-3/