БИЉКЕ КОМУНИЦИРАЈУ - ЗЕЛЕНИ ИНТЕРНЕТ

[александар живаљев]

 

ЗЕЛЕНИ ИНТЕРНЕТ

 

Огроман „биљни компјутер”

Реално гледано, биљке као да су повезане међусобно, за нас људе невидљивом огромном мрежом. Овакав начин комуникације неодољиво подсећа на размену података преко електронских мрежа. Популарно речено биљке поседују свој ИНТЕРНЕТ. Управо ова сазнања навели су истраживаче двеју српских лабораторија да ПОСМАТРАЈУ биљке као огроман „зелени компјутер”.

Проф. др Бранислав Јованић

У не тако далекој будућносто, пре изласка у шетњу питаћемо „зеленог саветника” који мирно расте у углу наше собе, шта да обучемо. Или ћемо потражити савет од нашег „зеленог пријатеља” који расте у нашем дворишту шта да купимо као огрев за следећу зиму. Тражићемо да нас посаветује приликом одласка на одмор где је ултраљубичасто (UV) зрачење најслабије.

На питање „Имамо ли интернет данас”, следио би одговор „Имамо ако си га јуче залио”. На питања „Каква ће бити зима или да ли ће лето бити сушно”, могући одговор био би „Иди у воћњак и питај воће”. Ово би могао бити низ могућих сличица из нашег живота у будућности где ће се одговори и савети добијати не од неког суперелектронског рачунара, већ од великог суперрачунара – биљака.

Количина информације коју
емитује само један лист креће
се од 1015 bit/s до 1018 bit/s, у
зависности од информације.

Идеја о постојању зеленог рачуна настала је као резултат деценијских испитивања интеракције биљака са околином, и то у Лабораторији за мултидисциплинарна истраживања Института за физику (ЛМИ) и Лабораторији за симулацију на ФОН-у Београдског универзитета. Мотиви за оваква истраживања двојаки су: 1. академски и 2. прагматични.

Биљке комуницирају

Први је проистекао из жеље да се да одговор на питање да ли и како биљке комуницирају и други да се нађе могућа примена сазнања до којих је дошао биљни свет. Неоспорно је да су сазнања које су стекле биљке огромна и да дају одличне резултате, а да ми као људска врста немамо готово никакав приступ њима. Последњи мотив, али не мање важан, била је жеља на нама људима, који у својој непромишљености чинимо све више штете и нарушавамо равнотежу у природи, неко са стране непристрасно укаже где грешимо и помогне нам да престанемо с тим. Ова идеја базира се на изреци коју користи људска врста: „Реци ми какав сам, рећи ћу ти какав си”. Другим речима, желело се да се више сазна о нама, људској врсти, у складу с поменутом изреком.

Када је настала идеја, направљени џу план и динамика будућих истраживања. Тако су истраживања била подељена у две етапе. У првој је требало да се научним методама утврди да ли биљке комуницирају. Постављена су још неколика питања на које је требало дати одговоре: 1. Ако комуницирају, КАКО комуницирају?; 2. Како примају информације других биљака? и 3. Где са примљене информације ЧУВАЈУ?.

Поменута група истраживача-пионира недвосмислено је показала и објавила у међународним часописима да: 1. Биљке комуницирају; 2. Размењују информације међусобно; 3. Шаљу информације у околину, 4. Чувају-складиште стечена искуства и 5. Информације које шаљу било другим биљкама или у околину специфичне су и одређене природом стреса који је изазвао  ЗАПИС. Они се већ десет година баве проблемом КОМУНИКАЦИЈА БИЉАКА. Своје резултате представили су научној јавности пебликовањем радова [Ref., Electromagnetic Biology and Medicine Volume 23, 2004 – Issue 1,  Ref. Materials Science Forum Vol. 518 (2006) pp. 497-500online at http://www.scientific.net (2006) Trans Tech Publications, Switzerland, Ref. TAR, 2008(5)\[ISSN 1820-451], pp. 32-35].

Наведени радови недвосмислено дају одговор на прво питање, а то је да биљке комуницирају и размењују искуства стечена током живота помоћу светлости које емитују. Количина информације коју емитује само јеан лист креће се од 10¹⁵ bit/s  до 10¹⁸ bit/s, у зависности од информације. Када је биљка изложена ниској температури, интензитет информације је 10¹⁵ bit/s; ако дође до смањења концентрације фотосинтетских пигмената, интезитет информације је 10¹⁴ bit/s.

Бежична комуникација

Кора као хард диск

Драматично оштећења у биљци, због велике количине кадмијума (Cd), проузрокује емитовање информавије за три реда величине веће, и то око 10¹⁸ bit/s. Поруку коју биљка шаље у околину и саопштава  да је оштећена услед интензивног ултраљубичастог зрачења за ред величине је већи – 10¹⁵ bit/s.  Информација коју биљке одашиљу у околину у циљу  представљања – „Ја се разликујем од мојих сродника” (рецимо, за генетски шест различитих врста пасуља), била би у поређњу с претходним реда величине – 10 bit/s.

Авокадо саопштава околини да је
плод погодан за јело тако што
интензитет информације порасте
двоструко – са 12 10 bit/s на 24 10 bit/s!

Навешћемо још неколико примера када није дошло до оштећења биљке, дакле уобичајену комуникацију са околином. Авокадо саопштава околини да је плод погодан за јело тако што интензитет информације порасте двоструко – са 12 10 bit/s на 24 10 bit/s!  Јечам поручује „вруће ми је” променом интензитета информација за седам пута – са 15 bit/s на 2 bit/s..

Међутим количина информације коју емитује у околину квадратни сантиметар (cm²) коре неупоредиви је већи – 10¹⁸ bit/s. То је као да претражујете садржај огромног хард диска. По нашем мишљењу, старо схватање да биљке преносе ИНФОРМАЦИЈЕ путем електричне струје, као општи и једини начин, није одрживо. У литеретури се може наћи пример преношења инфорације струјом између листова једне биљке. Реакција листа који нападне гусеница манифестује се повећањем брзине преношења струје кроз лист неколико пута.

Информација о нападу гусенице преноси се и на друге листове, што се манифестује повећањем брзине преношења струје на листовима на којима није била гусеница. Такође постоји мишљење да биљке комуницирају преко корење и да размењују информације. Навешћемо један пример из праксе на коме ћемо показати неодрживост поменутих идеја о преношењу информација између биљака.

Стабла на периферији Бојчинске шуме пре више година напали су губари. Реакција је била уобичајена за нападнута стабла: почела су да у својим листовима стварају супстанце у циљу заштите од губара, које су чиниле листове неподесним за јело. Истовремено је на савим другом крају шуме, неколико километара удаљеном, примећено да се у листовима стабала ставарју исте заштитне супстанце против губара. Говорити о преношењу информације о опасности од инсеката путем стрије или преко корена није реално. Зашто?

Стабло „мали Ђердап”

Отпор земље је огроман, она се понаша као изолатор и за стварање струје која би прешла пут од неколико километара било би потребно да се свако стабло понаша као „мали Ђердап”. С друге стране, преношење информације преко корена је мало вероватно, јер на том дугом путу нехомогености су огромне па информација која дође до удаљене биљке може да садржи мноштво другин података.

Мада немају нервни систем и МОЗАК,
биљке су у стању да обавесте припаднике
своје врсте о опасности и да запамте
шта им се десило у прошлости.

Реално гледано биљке као да су повезане међусобно, за нас људе невидљивом огромном мрежом. Овакав начин комуникације неодољиво подсећа на размену података преко електронских мрежа. Популарно речено биљке поседују свој ИНТЕРНЕТ. Управо ова сазнања навели су истраживаче двеју српских лабораторија да ПОСМАТРАЈУ биљке као огроман „зелени компјутер”. Чињеница је да се свет биљака много разликује од света животиња. Једна од основних разлика огледа се у реакцији на непосредну опасност за опстанак.

Животиње поседују способност да промене место боравка, да обавесте припаднике своје врсте и да се уклоне од опасности. Насупрот томе, биљке остају на истом месту али су развиле посебне системе одбране. Мада немају нервни систем и МОЗАК , биљке су у стању да обавесте припаднике своје врсте о опасности и да запамте шта им се десило у прошлости и шта су тада урадиле да би преживеле. Наведен је пример када и када је активиран механизам одбране у случају напада гусенице.

Када су угрожене, нападнуте инсектима, биљоједима, сушом или мразем, биљке из СВОЈЕ меморије-сећања активирају оне механизме које су их у прошлости заштитиле од исте опасности. Овакве реакције навеле су поменуту групу истраживача да се запитају: Где је смештено поменуто сазнање? Напоменимо, ако нема СЕЋАЊА, нема ни комуникације.

Погледамо ли биљке у јесен када им опадне лишће, склони смо да кажемо да оне умиру, а песници опадање листа повезују с престанком живота. По нашем мишљењу било би исправније рећи да биљке спавају и мирују.  Чим дође пролеће биљке олистају и нови млади листови наставе свој живот као да нису мировале, а у њима се обавља мноштво процеса као и претходних година, и то са истом ефикасношћу.

Знање се налази у листу

Очигледно је да се стечено сазнање не налази у листовима, јер би њиховим нестајањем – опадањем било изгубљено оно што је биљка научила. Оно што остаје и што биљка не губи током целог свог живота јесте КОРА. Зато би се КОРА биљке могла сматрати местом ускладиштења искуства и података, аналогно хард дисковина у рачунарима.

Количина информације је различита
за сваки пол: тако мушке биљке у
цвату емитују 1.27 × 1014 bit/s, а
женске биљке 1.29 × 1014 bit/s.

Навели смо НЕПОКРЕТНОСТ биљака (чврсто су везане за подлогу, зато је веома тешко одредити промену положаја), за разлику од животиња брзо мењају место боравка. Друга разликa јесте та да се у животињском свету лако може одредити пол јединке независнод од индивидуалне генетике, насупрот биљном свету где су готово све биљке хермафродити (без јасно назначених полних карактеристика, тако да је веома тешко да се на први поглед одреди њихов пол). Другим речима, у биљном свету су видљиве полне разлике изузетак, зато су такве биљке малобројне. С друге стране размена гена –размножавање покретачка је снага живота како у животињском, тако и у биљном свету.

Наведимо пример биљке код које се полови разликују, јер постоје мушка и женска стабла: то је горски јавор (Acer pseudoplatanus L). Шумарак горског јавора од око двеста стабала, који расте на Ади циганлији, сваке године 25. маја процвета – истовремено стабла оба пола и тада се изврши опрашивање-размена гена. Уколико би мушки или женски цветови процветали другог датума, не би дошло до опрашивања и врста би нестала. Овај податак је смештен у меморији, при чему биљка води рачуна да, чим добије информацију од супротног пола, и она сма треба да процвета. Свако кашњење било би фатално по врсту.

Количина информације је различита за сваки пол: тако мушке биљке у цвату емитују 1.27 × 10¹⁴[bit/s], а женске биљке 1.29 × 10¹⁴[bit/s]. Очигледно је да оваква усклађеност времена цветања која је, слободно речено, карактерстика ове биљне врсте и понавља се из године у годину, није плод случајности, већ искуства стеченог у претходном периоду. Ово искуство смештено је у кори биљке, а не како би се очековало у – листовима. На овај начин стечено, оно остаје трајни окидач за процес размножавања.

http://galaksijanova.rs/zeleni-internet/