Благовести Пресвете Богородице

[Guest]

Архимандрит ЈУСТИН Поповић

ЖИТИЈА СВЕТИХ

25. МАРТ ( 7.АПРИЛ )

БЛАГОВЕСТИ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

СИНАКСАР НА БЛАГОВЕСТИ

КАДА се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања и служења при храму Јерусалимском, и четрнаест година од Рођења - када, дакле, ступи у 15-ту годину живота, саопштише јој свештеници, да по закону она не може више остати при храму, него треба да се обручи и ступи у брак. Но како велико изненађења за све свештенике би одговор Пресвете Дјеве, да је се она посветила Богу и да жели остати девојком до смрти не ступајући ни с ким у брак! Тада по промислу и внушењу Божјем првосвештеник Захарија, отац Претечев, договорно са осталим свештеницима, сабра дванаест безжених људи из племена Давидова, да би једноме од њих уручили Дјеву Марију на чување девојаштва њеног и старање о њој. И би уручена староме Јосифу из Назарета, који јој беше и сродник. У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излажаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог благоволи испунити обећање своје изгнаном Адаму и пророцима, јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Дјеве, и то, како неки свештени писци пишу, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: Гле, девојка ће зачети и родиће сина! (Ис. 7, 14). Јави јој се Гаврил у еветлости архангелској и рече јој: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! и остало све редом како пише у Еванђељу божанственог Луке (Лк. 1, 26-38). Са овом архангелском благовешћу, и са силаском Духа Светога на Дјеву Пречисту, отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се! да ознаменује тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.

РЕЧ НА БЛАГОВЕСТИ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

КАД се навршише године и приближи време избављења рода људског, које се имало обавити очовечењем Бога, требало је на сваки начин пронаћи тако чисту, беспрекорну и свету девојку, која би била достојна да оваплоти бесплотног Бога и послужи тајни нашег спасења. И нађе се таква девојка: чистија од сваке чистоте, беспрекорнија од сваког духовног створења, светија од сваке светиње - пречиста и преблагословена Дјева Марија, изданак из бесплодног корена светих праведних богородитеља Јоакима и Ане, плод родитељских молитава и постова, кћи царска и првосвештеничка. И то наће се на месту светом у Соломоновом храму она која је имала постати одуховљени храм Божји; нађе се у унутрашњости храма, у Светињи над светињама, она која је имала родити светију од свих светих Реч. Јер тамо погледа Господ са висине славе царства свог на смирење слушкиње своје, и изабра њу, унапред изабрану од свих родова, изабра је за мајку предвечној Речи својој, о чијем оваплоћењу од ње беше је на тајанствен начин обавестио пре Архангелове благовести, као што нам то тврде веродостојна казивања светих.

Живећи у храму дванаест година, она провођаше време не само у богоразмишљању, непрестаној молитви и ручном раду, него и у читању Божанствених Књига, поучавајући се у закону Господњем дан и ноћ. О њој пишу свети Епифаније и свети Амвросије, да је била врло бистра, волела поуке, и ревносно читала Свето Писмо. А црквени истроричар Георгије Кедрин пише, како је она још за живота својих светих родитеља добро изучила јеврејске књиге. Читајући често пророштво Исаијино: Ето, девојка ће затруднети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил (Ис. 7, 14), што значи: с нама Бог, света Дјева пламтијаше љубављу не само према очекиваном Месији него и према оној девојци која је имала затруднети и родити Месију. И она размишљаше, како је то велика част постати родитељка Емануила Сина Божјег, и како је неисказана тајна да девојка буде мајка. Знајући пак из пророштава да се приближило време Месијина доласка, јер палица владалачка већ беше узета од Јуде и завршаваху се Данилове седмине, она држаше да се та девојка свакако већ родила на свет. И уздишући често из дубине срца, она се мољаше у себи да је Бог удостоји видети ту девојку, и бити јој, ако је могуће последњом слушкињом њеном. И једном приликом, када она по обичају свом стајаше на поноћној молитви и врло усрдно се о томе мољаше Богу, изненада сину с неба велика светлост и обасја је, и из те светлости чу глас који јој говораше: Ти ћеш родити Сина мог.

Какве се тада радости испуни Пречиста Дјева, и какву благодарност узношаше Богу Творцу своме, немогуће је исказати. Тако погледа Господ на смирење слушкиње Своје. Јер она која жељаше из љубави према Богу да служи чистој родитељки Месијиној, сама се удостоји да постане његова Мајка и Госпођа сваког створења. Ово откривење њој би у дванаестој години, на две године пре њеног обручења. И она никоме не каза ту тајну све до вазнесења Христова. Од дана тог откривења она беше убеђена, да ће се у њеној девичанској утроби збити тајанствено зачеће, и она очекиваше да се збуде та тајна.

Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања при храму Соломоновом, и четрнаест година од Рођења, саопштише јој првосвештеници и свештеници, да по закону она, као и остале вршњакиње њене, не може више остати при храму, него треба да ступи у брак. Но она им одговори: да су је родитељи од повоја њеног посветили Богу; да је она обећала остати девојком до смрти; да се она не може удати за смртног човека, и да ништа не може приморати на брак њу, девојку бесмртнога Бога.

Ова новина изненади првосвештенике, и они се саветоваху међу собом шта да раде. Јер они нису могли више да је држе при храму, нити су смели да обруче за мужа девојку Божју. И беху у недоумици, како да збрину безмужну девојку, да не би ма чим прогневили Бога. Јер су знали да је то обоје велики грех: приморавати на брак девојку која је обећала Богу вечно девичанство, и држати у Светињи над светињама женскиње после навршеног пунолетства. Овако о томе говори свети Григорије Ниски: Док је девојчица била мала, свештеници је чуваху у храму Господњем, као некада Самуила. Но кад она постаде пунолетна, они се саветоваше међу собом шта да даље чине с њом, да не би у чему прогневили Бога. А црквени историчар Никифор каже о томе ово: Када Света Дјева одрасте, свештеници начинише веће, како да је збрину, да не би скривили светом телу њеном, јер су сматрали да ће оскврнавити светињу, ако би је удали, и потчинили брачном закону њу која је себе посветила једино Богу. И они говораху да закон не допушта, нити је достојно светиње, да девојка тих година пребива у Светињи над светињама. Стога они приступише ковчегу завета и усрдно се помолише Богу. И, као што казује Јероним, добише од Господа одговор, да потраже достојног човека, коме би Дјева била поверена под видом супружанства на очување девичанства. Начин пак, на који би таквог човека пронашли, би указан од Господа овакав: да се саберу безжени људи из дома и племена Давидова, и да своје жезле положе у олтару, па чији жезал процвета, њему да се повери Дјева.

Уто настаде празник освећења храма Јерусалимског, установљен од Макавеја. Празник је почињао двадесет и петог новембра, а оданије му је било трећег децембра. И сабра се код храма мноштво народа из околних градова. На празник дођоше и људи из племена Давидова, сродници и рођаци Дјеве Марије. Тада првосвештеник Захарија, отац Претечев, одабра дванаест безжених људи из племена Давидова, међу којима беше и свети Јосиф, човек праведан и стар, покупи њихове жезле, и положи их у олтару да преноће, говорећи: Покажи, Господе, човека достојна, за кога треба обручити Дјеву. - И кад свану, уђоше у храм свештеници са оних дванаест људи, и нађоше да је жезал Јосифов процветао, и видеше како слете с неба голубица и стаде на тај жезал. И познаше да је Богу жеља да Дева буде поверена Јосифу на чување. А неки мисле да је Пречиста Дева одлучно одбијала обручење, бојећи се за чистоту свога девичанства, и била веома тужна. Стога јој би од Бога посебно откривење и савет: да не двоуми ићи к Јосифу, сроднику и заручнику своме, човеку праведном, богоугодном и светом, не на телесни брачни живот, него на чување њеног девичанства. - И пошто би обављено обручење, свети Јосиф узе Пречисту Дјеву из руку првосвештеника Захарије и одведе је из храма Господњег у свој дом, на чист и непорочан живот. И би свети Јосиф, њен привидни муж, у самој ствари целомудрени чувар њеног девичанства, и служитељ девственичком животу, испуњеном велике светости.

У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светога Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. И беше јој дом Јосифов као храм молитвени, из кога никуда не излажаше. Стално је унутра седела, и ретко с ким говорила, сем са двема кћерима Јосифовим. Јер нам о томе Георгије Кедрин казује овако: У дому мужа свог Марија је живела са двема Јосифовим кћерима, постећи се и не излазећи међу људе. И са њима двема разговарала је, никад без нарочите потребе, и то кратко.

Док је Пресвета Дева тако живела, у четврти месец, по сведочанству светога Евода, наступи час оваплоћења Бога Речи, час од памтивека жељени, час у који је имало почети наше спасење. И посла Бог једнога од најпрвих небеских духова, архангела Гаврила, са тајном од века сакривеном и Анђелима непознатом, да благовести Пречистој Дјеви необично зачеће Сина Божја, које превазилази природу људску и сваки ум. О томе свети благовесник Лука пише овако: У шести месец посла Бог анђела Гаврила (Лк. 1, 26). То беше шести месец од зачећа светог Јована Претече. И анђео који је Захарији благовестио Јованово зачеће, он исти би послат да благовести Пречистој Дјеви зачеће Христово. То би у шести месец зато, да би шестомесечни Претеча у утроби мајке своје могао заиграти од радости при доласку Мајке Господње. Послан би анђео у град Галилејски по имену Назарет (Лк. 1, 26). Галилеја беше земља незнабожачка, иако је делимично била насељена Јеврејима, јер је већина у њој била незнабожачка, због чега се и назива у Светом Писму: Галилеја незнабожачка (Мт. 4, 15). Ту земљу Јевреји су сматрали за најпоследњу и презирали је, као насељену од људи грешних и неверних и туђих, због чега су они са прекором говорили: Зар ће Христос доћи из Галилеје? Разгледај и види да пророк не долази из Галилеје (Јн. 7, 41, 52). Исто тако они ни у шта нису рачунали и град Галилејски Назарет; за њих он је био мален и најпоследњи, те се међу њима говорило: Из Назарета може ли бити што добро? (Јн. 1, 47).

Али погледајмо где Бог зажеле да има себи мајку, не у Јудеји, ни у светом великом граду Јерусалиму, него у грешној Галилеји и у малом Назарету. И то зато, да би показао да је ради грешника дошао на земљу, јер рече: Нисам дошао да дозовем праведнике но грешнике на покајање (Мк. 2, 17), и да од неверних незнабожаца начиним себи верну Цркву. И још зато, да би показао да Он милостиво гледа на смирене, одбачене и понижене, а не на горде и чувене. Јер када Бог Реч хтеде да савије небеса и сиђе грешницима, Он разгледаше са висине славе своје где се нарочито налази насеље грешника. И виде да у Јудеји Јерусалимљани сматрају себе за праведне, и праве се праведни пред људима (Лк. 16, 15); а исто тако виде да Галилејце сви презиру и ниподаштавају, и да су већи грешници од свију. Стога мину Јудеју, сматрану светом, и дође у Галилеју, сматрану грешном; мину и велики, угледни и славни град Јерусалим, и оде у мали и неугледни град Назарет, бирајући себи у овом свету најпоследње место и смиравајући себе до обличја слуге и грешника. Назарет беше мали град, али се удостоји тако велике благодати, какве се не удостојише сви остали велики градови израиљски, који су се до небеса узносили. У малом Назарету налази се узвишенија од свих светих Анђела Дјева, чија је утроба пространија од небеса. Тамо се шаље Гаврил, тамо Дух Свети осењује, тамо се Бог Реч оваплоћује. Јер где је смирење, тамо слава Божја сија. Горди градови непријатељи су Христу, а смирени - пријатељи су Њему. Неславни Назарет Христа Господа нашег заче, а славни Јерусалим Га разапе. Мали Витлејем Га роди, велики Јерусалим Га на смрт осуди. Бог се настањује међу смиренима, а горди Га прогоне. К презреној земљи и убогом Назарету, и у њему к смиреној Дјеви би послан Анђео од Бога.

О томе свети Андреј Критски овако говори: Једноме од врховних Анђела Бог наређује да саопшти тајну. И то чини, како ми изгледа, на овакав начин: Чуј Гаврило, иди у Галилејски град Назарет, у коме живи Дјева Марија, обручена за човека коме је име Јосиф. Иди, да љупку лепоту девства Свемогући прими као миомирисну ружу из земље трња. Иди у Назарет, да се испуни пророштво које каже да ће се Назарећанин назвати. А ко ће се назвати Назарећанин? Онај кога ће потом Натанаило назвати Сином Божјим и Царем Израиљевим. Шаље се Гаврил, који је обично весник божанских тајни, као што се то види из књиге пророка Данила (Дан. 8, 16). Иди у Галилејски град Назарет, говори Бог Гаврилу, и када дођеш тамо, објави Дјеви благовест радости, коју некада Ева упропасти. Но пази, да је не смутиш, јер је ово знак радости а не жалости, вест утехе а не смућености. Јер роду људском која радост може бити већа од ове: да људска природа постане учесник у Божјој природи, и да се сједини с Богом у једном лицу. И шта може бити чудније од овога: видети где се Бог толико понизио, да Га носи утроба жене. Заиста ствар необична! Бог, коме је небо престо а земља подножје ногама његовим, кога небеса сместити не могу, који са Оцем има један престо вечности, смешта се у утроби Деве. Шта је достојно већег дивљења, него у обличју човека ви^ети Бога који се није одвојио од свога Божанства, и гледати људску природу тако сједињену са својим Творцем да Бог постаје потпун човек?

Чувши ово Божје наређење, које превазилази његове силе, Гаврил беше између запрепашћености и радости у недоумици. Али, извршујући Божје наређење, он одлете к Дјеви, и дошавши у Назарет, он застаде пред домом. Размишљајући и двоумећи, он овако у себи расуђиваше, вели свети Андреј: Како да почнем оно што ми Бог нареди да извршим? Да ли да нагло у одају уђем? Али, збунићу Дјевину душу. Или да полако уђем? Али Дјева, осетивши мој долазак, зажелеће да се сакрије. Или да у врата закуцам? Али зашто, када то није својствено Анђелима, јер им ништа што је затворено не може спречити улазак. Или да Дјеву зовнем по имену? Али, уплашићу је. Ево шта ћу урадити: По вољи Онога који ме посла, ући ћу кротко. А како ћу почети говорити Дјеви? Да ли ћу јој прво радост објавити, или рећи да ће у њој Господ бити? Или ћу јој објавити да ће на њу Свети Дух сићи и сила Највишега осенити је? Дакле, најпре ћу јој објавити радост, затим ћу јој казати чудесну тајну, приступити јој, поздравити је: Радуј се! весели се! теши се! Треба почети са радосним поздравом. То ће бити згодан увод у разговор. Јер је то неће уплашити нимало, него ће напротив умирити њену душу. Ово је дело радости, време весеља, царство спокојства, савет спасења, почетак утехе. Тако у себи говораше Архангел.

Погледај са коликим страхопоштовањем Архангел приступа к Богодевици! са коликим страхом и поштовањем он се припрема да приђе Господарици целога света! и како се спрема да јој говори благовесне, пуне радости речи! Но треба се још и томе дивити, што је не нађе ван дома и одаје њене, ни заузету световним бригама, него у молитви и читању Светих Књига. Као што нам то показује икона Благовести: пред њом лежи отворена књига, знак да се она непрестано бавила богомислијем и читањем. А постоји побожна претпоставка Богомислених људи, да је Пресвета Дјева, у време када јој се јавио Небески Благовесник, размишљала о речима светог пророка Исаије: Ето, девојка ће затруднети (Ис. 7, 14). Размишљала је, како ће се и када збити то за девичанску природу необично зачеће и рођење. А пошто је откривењем од Бога била обавештена да ће та девојка бити она сама, и родити жељеног Месију, она гораше серафимском љубављу према Богу Творцу свом, и мољаше његову доброту, да што скорије испуни и своје божанско обећање и Исаијино пророштво. И са чежњом говораше у себи: Када ће наступити то жељено време, да Саздатељ мој, савивши небеса, сиђе и усели се у мене, са жељом да тело добије од мене? Када ће настати то благословено блаженство, да постанем мајка Богу моме? А док се то не збуде, сузе су ми хлеб дан и ноћ. У очекивању милих догаћаја и кратко време, о како изгледа дуго!

Док је она тако размишљала, и у срцу се с пламеном љубављу Господу Саваоту молила, Небески Благовесник, архангел Гаврил, изненада кротко улазећи стаде пред њу. О томе свети Андреј Критски пише ово: Затим Архангел уђе у дом, и приступивши одаји у којој Дева обитаваше, полако приђе вратима, и када ступи унутра, кротким гласом рече к Деви: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом (Лк. 1, 28), који је пре тебе; сада је с тобом, и мало касније родиће се из тебе;Он који је пре сваке вечности, сада је под временом. О неизмерног човекољубља! о неизразивог милосрђа! Није доста радост посведочити, него објавити и Творца радости који у Дјеви обитава. Јер речи: Господ је с тобом! очигледно показују присуство Цара, који од ње прими тело на такав начин, да ни најмање не одступи од своје божанске славе. Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! Радуј се, ваистину благословена! Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! Радуј се, ваистину благословена! Радуј се, Дево најузвишенија! Радуј се, прекрасни храме небеске славе! Радуј се, освећена палато Цара! Радуј се, дворче у коме Христос обручи себи човечанску природу као невесту и присаједини! Благословена си ти међу женама (Лк. 1, 28). Тебе Исаија пророчким очима угледа из далека, и назва те пророчицом и девом и књигом тајанствено запечаћеном. Ваистину си благословена ти, коју Језекиљ означи као затворена врата кроз која само Бог прође. Ваистину си благословена ти, коју Данило као гору виде, и Авакум је прозва гором сеновитом. И тебе, гору Божју, гору високу, гору на којој Бог благоволи живети, твој прародитељ и цар опева пророчки. Благословена си међу женама ти, коју видилац божанских тајни Захарија, виде као изванредни светњак златни, украшен са седам кандила, тојест са седам дара Духа Светога. Ваистину си благословена ти, која као рај имаш у себи едемски врт - Христа, који ће по својој неисказаној свемоћи, произашавши из утробе твоје као река воде живе, напојити својим еванђелским водама лице целе земље.

Чувши овакав поздрав од Анђела, Пресвета Дјева се збуни, и помисли: какав би ово био поздрав? (Лк. 1, 29). Збуни се, али се не уплаши много. Јер није имала рашта да се плаши од појаве Анђела, пошто је у Светињи над светињама била навикла на друговање с Анђелима, пошто је, по сведочанству светог Германа, свакодневно добијала храну из руку анђелских. Она се збуни и зачуди, што јој раније Анђео никада није дошао у тако великој слави небеској, и тако радосна лица, и са тако радосним поздравом. Збуни је и зачуди новина поздрава, што њу девојку ставља међу жене, говорећи: Благословена си ти међу женама. Збуни се као целомудрена, а не уплаши се као храбра. И она, благоразумна и паметна, помишљаше у себи: какав би ово био поздрав? Шта ли ће ми даље, после овог поздрава, Анђео рећи? Да ме неће поново вратити у храм Господњи? Или ми је донео с неба неку необичну храну? Или ће ми што ново јавити од Бога, и расветлити ми мисао*и недоумицу, како ће девојка зачети и родити сина? Шта значи поздрав?

И рече јој Анђео: Не бој се, Марија! не сумњај у пророштво пророка Исаије о девојци: ти си та девојка, јер си нашла милост у Бога, да зачнеш Емануила бесемено, и да Га родиш неисказано, како Он то једини зна. Нашла си благодат у Бога помоћу премногих врлина твојих, нарочито помоћу ових трију најизврснијих: помоћу твог дубоког смирења, јер Бог смиренима даје своју благодат, по речи својој: на кога ћу погледати, сем на кротког и смиреног?[1] помоћу твоје девственичке чистоте, јер пречисти по природи Бог тражи да се роди од пречисте целомудрене девојке; и помоћу твоје пламене љубави к Богу, јер Он каже: Ја љубим оне који мене љубе, и они који ме траже наћи ће милост[2]. - А пошто си Га ти заволела и тражила свим срцем, то си и нашла милост у Њега, и родићеш Сина, али не Сина обичног него обоженог, Сина вишњег, Бога од Бога, рођеног пре векова од Оца без матере, а који ће на крају векова произаћи од тебе девствене матере без оца. Његово је име чудно и неизрециво; ти ћеш Му наденути име Исус, што значи Спаситељ, јер ће Он спасти сав свет, и зацариће се несравњено славније од праоца Давида и свих осталих царева из дома Јаковљева. И царство његово неће бити привремено него вечно, неће имати краја.

А Марија рече Анђелу: Како ће то бити кад ја не знам за мужа? (Лк. 1, 34). Ово не значи да Пресвета Дјева није веровала речима Анђеловим, јер је она, испуњена благодати Божје, тачно знала да ће родити Благовештеног, пошто је то била дознала од самог Бога у храму; него она само није знала како ће, на који начин родити, када је девојка која није познала мужа. Зато је и питала Анђела: Како ће то бити? Размишљајући о томе, свети Григорије Ниски вели као да она говори Анћелу: Кажи ми начин Рођења, о Анђеле! и наћи ћеш срце моје готово за Божју намеру. Јер ја желим себи такав плод, али без повреде девичанства. - А свети Амвросије о томе говори овако: Она добро упита Анђела, како ће то бити. Јер је она раније читала, Да ће девојка зачети, али није читала на који ће начин девојка зачети. Она је читала пророштво: Ето, девојка ће зачети (Ис. 7, 14). Но како ће зачети, то јој Анђео сада у благовести објављује. - Анђео јој казује начин зачећа: оно неће бити на природан и човечански начин, него на надприродан начин, јер где Бог хоће тамо се побеђује природни поредак; зачеће ће бити по дејству Светога Духа: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Највишега осениће те (Лк. 1, 35). Од Њега ћеш зачети у утроби; Он ће извршити у теби недомисливо зачеће. Јер Онај који је из мртвог блата саздао живог Адама, зар не може утолико пре од живе девојке произвести живо дете? Кад је Богу било лако од Адамове кости уобличити жену, зар да Му не буде лако у утроби девојачкој уобличити човека? Дух Свети који све чини, учиниће то у теби, о Пресвета Дево, да ће у пречистој утроби твојој бесемено устројити од тела твог тело бестелесном Богу Речи. Јер ће кроз тебе, врата чистотом запечаћена и девственошћу чувана, Господ проћи као што сунчани зрак пролази кроз стакло и кристал, освећујући и просветљујући те својом божанском славом, да би ти постала истинска Мати Божја, родивши савршеног Бога и савршеног човека, и оставши и при порођају и по порођају чедна девојка као што си била и пре порођаја. То ће у теби учинити сила Највишега доласком Светога Духа. А да је ово истина, сигуран ти је доказ то што твоја тетка Јелисавета, иако нероткиња од младости и већ стара, заче сина, пошто тако хоће Бог који и немогуће чини могућим. Да, у људи је немогуће да зачне и роди безмужна чедна девојка, као и остарела жена нероткиња. Али у свемогућег Творца све је могуће што рече: и нероткиња старица заче, и ти девојка зачећеш.

Слушајући од Анђела овакву благовест, Пречиста се покори вољи Господа свог, и са најдубљим смирењем одговори из богољубивог срца: Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38). И одмах у светој утроби њеној, дејством Светога Духа, изврши се зачеће на неисказан начин, без телесне насладе, али не и без духовне насладе. Јер тада нарочито растапаше се од божанствене жудње срце Дјевино, и пламеном серафимске љубави гораше дух њен, и сав ум њен, као ван себе, удубљиваше се у Богу и наслађиваше се љубављу његовом на неизразив начин; и у том њеном духовном наслађивању слатким богољубљем и умним боговиђењем заче се Син Божји, и Слово постаде тело, и усели се у нас очовечењем.

Пошто Анђео, по наређењу Божјем, обави благовест, и пошто побожно и са страхопоштовањем одаде поклоњењем дужно поштовање оваплотившем се у утроби Дјеве Богу, као и самој оваплотитељки Дјеви, он отиде од ње, да предстане престолу Господа Саваота, славећи тајну Божјег очовечења са свима небеским Силама у неисказаној радости вавек. амин.

ПОВЕСТ О ЧУДОТВОРНОЈ БЛАГОВЕШТЕЊСКОЈ ИКОНИ

ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "ВЕЛИКОБЛАГОДАТНЕ",

на острву Тиносу у Грчкој

ПРЕДИВНА Благовештењска икона пресвете Богоматере, која се данас чува на острву Тиносу[3] у Грчкој, потиче још из доба пре арапског ропства, које је било давно пре турског ропства. Када и како је ова светиња доспела на Тинос незна се, али предање народно везује је за светог апостола и јеванђелиста Луку. За време једне катастрофе, која је задесила острво Тинос, Икона је била затрпа на под земљу, где је остала око 800 година. А пронађена она би овако:

На месец дана пред избијање устанка у Грчкој против Турака, 1821. године, Пресвета Богородица се јави у сну једном благочестивом баштовану, осамдесетогодишњем старцу Михаилу Полизоису, досељенику на Тинос са острва Андроса. Она му у сну рече да у оближњој њиви Антонија Доксара, северно од града званог Свети Никола, налази се затрпана у земљи Њена благословена Икона. Овај богобојажљиви човек, када се ујутру пробуди, исприча своје виђење парохијском свештенику, а овај архијереју тога острва по имену Гаврилу. Вест о том виђењу пронесе се у току дана и кроз цео град, и сви људи решише да помогну око тога да се света Икона пронађе. Али и поред свег упорног тражења и копања, људи ништа не нађоше, због чега многи помислише да то није био истинити сан него само фантазија овога Михаила. Тако та ствар ускоро пређе у заборав.

Али следеће 1822. године, прве недеље јула месеца, деси се један друти чудесан догађај. На један сат од градског насеља, на највишем врху острва Тиноса званом Кехровуни, налажаше се један женски манастир из 10. века. У манастиру међу осамдесет монахиња живљаше и преподобна монахиња Пелагија, која беше дошла у манастир у својој 17. години и живљаше сама у једној келији. Те ноћи уочи недеље она осети у сну да се малени простор њене келије изненада испуњује светлошћу. Из те светлости њој се јави Пресвета Богородица и заповеди јој да оде у град и каже манастирском старатељу Стамателу Кагадису, да он откопа дом Пресвете, који се налази затрпан на земљишту Антонија Доксара у близини споменутог града Светог Николе, и да онда он сазида на том месту велики и леп храм Њој. Уплашена Пелагија не рече сутрадан никоме ништа о своме виђењу, па ни својој игуманији. Само се мољаше Богу. Тако у ћутању она проведе седам дана, молећи се непрестано Богоматери да је научи шта треба да ради. Ноћу уочи следеће недеље, она виде исто виђење и доби исту заповест од Панагије (= Пресвете). Пелагија опет проведе недељу дана у недоумици шта да ради, а никоме се не повери. Треће недеље истога месеца јула, по трећи пут се понови исто виђење, и том приликом Мајка Божја укори Пелагију за непослушност: Она јој запрети да ће умрети ако не буде послушала. Исто тако јој рече да ће и онога човека и цело острво зло снаћи ако Је не послушају. На питање Пелагијино: Како ће тај човек моћи да подигне тако велик и леп храм, Богомати одговори: Ја ћу се о свему побринути. - А ко си ти, Госпођо моја? запита Је Пелагија. И доби овај одговор: Благовешћуј земљо Радост Велику! После тога Мајка Божја ишчезну. Пошто већ беше зора, Пелагија устаде и пође најпре у цркву. По завршетку свете Литургије у цркви, она све исприча игуманији манастира Меланији, и она је посаветова да изврши заповест Мајке Божје.

Сутрадан Пелагија отиде оном човеку Стамателу и исприча му своја виђења. А он је посаветова да све то каже и епископу. Епископ тиноски Гаврил, који беше родом са Крита, беше човек духован и добродетељан. Када чу казивање Пелагијино, он се заплака од радости, и рече јој: Блажена си ти старица, и благо теби што те је Мајка Божја три пута посетила у келији![4] Пошто преосвећеном архијереју исприча то исто и Стамателос, архијереј се присети и оног ранијег виђења баштована Михаила, па се реши да по сваку цену учини све што треба да би се пронашао храм и Икона Пресвете Богоматере. Зато следећег дана он звонима црквеним сазва сав народ из града да дође у митрополитски храм Светих Арханђела. Срећом, у то време не беше ниједног Турчина на Тиносу. Када се народ сабра, владика им исприча виђење монахиње Пелагије и позва народ да помогне при копању. Народ се листом одазва, а домаћин њиве дозволи, те почетком септембра 1822. године отпоче прекопавање њиве. После копања више од једног месеца појавише се зидови једног древног храма. Народ настави прекопавање, али Икону још нигде не нађоше. То многе обесхрабри, и изгубивши веру, они престадоше копати.

Не прође много дана како се престало са копањем, а жена Стамателосова Ирина и сестра му Катарина разболеше се на смрт. Утом стиже и вест да се на једном крају острва појавила куга. Стамателос се веома уплаши, јер се сети оне претње коју Пресвета изрече Пелагији, те са народом отиде да умоли владику да се настави са копањем. Епископ беше и сам мислио да настави са ископавањем и са припремама око подизања новог храма Мајци Божјој, зато сада издаде наређење да се радови одмах наставе. Ускоро би откопан стари храм и један пресахли извор покрај њега. Особито се журило Стамателосу да се отпочне са зидањем храма, јер је, видећи да му је Пресвета Богородица одмах чудесно исцелила жену, веровао да ће тако престати и зараза куге на острву. А исцељена му жена Ирина даде за зидање храма сав свој мираз који имађаше. А то беше десет хиљада талира.

Радови се брзо наставише, тако да већ првог јануара 1823. године епископ са народом дође да изврши освећење темеља новога храма, који би основан тачно на темељима старога откопанога храма. Али по промислу Божјем сви беху заборавили да донесу воду за водоосвећење. Видећи да нема воде неки потрчаше у град по воду, а једно дете притрча владици и рече му: Вода није потребна, јер онај раније пресахли извор сада је пун воде. Тада захватише воду из овог новообновљеног извора, и епископ изврши освећење, а грађење се настави. Овај извор и до данас постоји крај храма Мајке Божје на Тиносу, и из њега побожни народ захвата свету водицу и односи је у своје домове.

Грађење храма би настављено, и за месец дана он би довршен. У току тих радова беху пронађени још и други остатци и делови старога храма и његових сасуда, али света Икона још не би пронађена. Тако прође и цео месец јануар и даће празник Света Три Јерарха, 30. јануара. Тога дана око подне, један радник из села Фалатада по имену Манојло Мацас, иначе звани Спанос, копајући земљу између извора и притвора цркве, изненада наиђе на једну дашчицу. Загледавши је добро он виде да је то део неке иконе. Он настави даље да копа и ускоро нађе и други део те иконе, која је свакако при овом копању и била разбијена. Пошто брзо опраше водом са извора оба дела иконе, на њима се указаше ликови Пресвете Богородице и Светог Архангела Гаврила, јер икона беше Светих Благовести. Радост свега народа беше неописива. Ова радост постаде још већа када стиже и вест да је куга на острву престала, што беше први знак и прво чудо ове чудотворне Иконе Мајке Божје, прозване затим Μεγαλόχαρη (Великоблагодатна). Јер наиме, отац једног детета зараженог овом страшном бољком, узе одмах мало од оне земље која беше на Икони, и помазавши њоме дете, нађе га други дан потпуно здраво. Слично њему поступише и други болесници, и одмах оздравише.

Пошто побожни народ целива пронађену Икону, епископ је узе и састави и воском добро залепи, па је онда пренесе и постави у новоподигнути храм Пресвете, на свенародно мољење и поклоњење. Кроз три дана по проналаску свете Иконе, то јест 2. фебруара на празник Сретења, би отслужена прва Света Литургија у новом храму. По Светој Литургији би извршена литанија (молитвено обношење) свете и чудотворне Иконе свуда по граду, уз учешће свега народа и клира. Уз то још, овај проналазак чудотворне Иконе Богоматере повећа наду православних хришћана на потпуно ослобођење од турског многовековног ропства, које ослобођење већ беше отпочело.

Чудотворна Благовештењска Икона Пресвете Владичице наше Богородице од тада почива у Њеном велелепном храму званом Евангелистрија (тојест Благовештењска црква), непрекидно чинећи многобројна чуда свима који јој са вером приступају. Особито се многа чудесна исцељења догађају пред овом светом Иконом сваке године на празник Успења Мајке Божје и на Благовести. Тада се на острво Тинос окупља безбројно мноштво верника из читаве Грчке, који долазе посебним великим бродовима да се поклоне и помоле светој Икони Великоблагодатне Матере Великодародавца Бога нашег. Многобројна чудеса која чини Пресвета Богородица преко ове своје Иконе записана су у посебним књигама, које се чувају при храму Евангелистрије на Тиносу.[5]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА

ПЕЛАГИЈЕ, ТЕОДОСИЈЕ и ДУЛЕ

ОВЕ три свете жене пострадаше за Господа. Пелагија и Теодосија после тамновања и мука бише заједно мачем посечене. А света Дула, која беше служавка, пострада сама и сконча у граду Никомидији. Три беле руже, поливене крвљу мученичком пресади Бог у небеску градину Своју.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

СЕНУФИЈА ЗНАМЕНОНОСЦА[6]

НАПОМЕНЕ:

1. Ис. 66, 2.
2. Прич. 8, 17.
3. 1 Острво Тинос спада у групу острва званих Кикладе у Јегејском Мору. Од Атинског пристаништа је удаљено до шест сати бродом.
4. Ова преподобна монахиња Пелагија заиста постаде блажена. Пошто се мирно упокоји у Господу 28. априла 1834. године, би прибројана лику преподобних и унета у календар Грчке Цркве.
5. Ова света Икона би једном украдена од стране једног среброљ

View full Странице

[ines]

Благовести Пресвете Богородице се сваке године празнују на дан 25.марта по старом или 7.априла по новом календару. Овај дан није случајно изабран. Према предању, управо је на тај датум створен први човек Адам, који је сагрешио у рају и због тога био протеран одатле. Међутим, Бог је тада обећао да ће у свет послати Спаситеља, Свога Сина, кроз Којега ће Адамови потомци опет моћи да задобију изгубљену бесмртност. Прошле су стотине и стотине године и најзад је на дан стварања првог човека, Бог благовестио Дјеви Марији да ће се од Ње родити Спаситељ.

 

[Драгана Милошевић]

Почетак нашег спасења

У име Оца и Сина и Светога Духа!

 

Благовещение Пресвятой Богородицы

«Био је послат бестелесни слуга код чисте Дјеве. Непорочној је послат онај који не учествује у греху. Светилник је послат да најави Сунце Истине. Послата је јутарња светлост да буде претеча Светлости дана,“ – тако каже светитељ Григорије Богослов о догађају који данас прослављамо, о Благовестима Пресвете Богородице. Арханђео Гаврило је дошао код Пресвете Дјеве и саопштио Јој је да ће зачети у утроби од Духа Светог и да ће родити Сина Божијег. Овај догађај Црква назива главизном (почетком) нашег спасења, у тропару се каже: «Днес спасенија нашего главизна, и јеже от вјека тајинства јавленије...“ („Данас је почетак нашег спасења и откривање вечне тајне...“) Почетак, глава, основа нашег спасења.

 

Господ Син Божији долази у овај свет, рађа се, оваплоћује се од Пресвете Дјеве – то је почетак почетка нашег спасења. Благовести Пресвете Богородице представљају почетак јеванђељске радосне вести, оно што је људски род чекао, чему се надао, сам то не схватајући – спасење и долазак Сина Божијег на свет.

Данас Арханђео Господњи чистој и непорочној Дјеви Марији доноси радосну вест.

Благовести симболизују почетак нашег спасења. Зато Црква Божија ову икону приказује на царским дверима које су улазак у Царство Небеско.

Ето који догађај нас је овде данас окупио. Смирење, чистота и покорност вољи Божијој представљају услов за сједињење с Богом. И управо ове врлине је у потпуности показала Пречиста Дјева. Она је као дар у име целог човечанства, као одговор Богу, принела Своју чистоту, непорочност, девственост и покорност вољи Божијој. И за све нас то је такође обавезан услов за сједињење с Богом, за сусрет с Богом: смирење и покорност вољи Божијој. Многи од нас су у свом животу добијали посебне благовести – радосне вести.

То су могле бити неке световне, овоземаљске радости и послови... Господ нам је слао ове утехе. Рођење деце или срећан крај неке непријатне ситуације у нашем животу, неко достигнуће – то су такође мале, ситне благовести, лепе, радосне вести које нам дају снагу и храбре нас.

Али највеће Радосне вести – Благовести – у нашем животу, у животу целог човечанства представља долазак у свет Сина Божијет, то је благовест спасења, Благовест Царства Небеског, Благовест вечног живота и вечне љубави у јединству с Богом. На овом свету нема ничег узвишенијег и лепшег од ове Радосне вести и она премашује, превазилази сваку срећу и радост, јер нема веће радости него што је радовање с Богом у Царству Небеском у љубави и јединству са свим светима и с Мајком Божијом.

Амин.

7. април 2014. године

Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)

 

07 / 04 / 2017