NEĆE BITI LEKARA, INŽENJERA NASTAVNIKA... Postovi doktorke Danice Grujičić protresli Srbiju

[мирођија]

3 minutes ago, Natasa. рече

Kad mi kažeš dušo i kreneš da mi analiziraš komplekse onda je to nizak udarac, ono - ja fina, al ću da ujedem na kvarno.

Коректно је да ти се извиним, само сам хтела да ти покажем да је лако бити одсечан.Убацила си се у разговор,па сам ти мало више дала на значају.

Опрости.

[Natasa.]

Управо сада, мирођија рече

Нисам из те приче.Твој ми се одговор учинио мало жешћим.Ако.Моја трпељивост је својствена старости.

Šta je tu bilo žešće? Ptić poraste i ode iz gnezda tamo gde mu je najbolje. I to ne mora da znači da će da bude sam, nađe partnera i saputnika. Jadno i bedno je da odrastao muškarac nije sposoban da se odvoji od mame i osamostali se. Kako će sa partnerkom da organizuje domaćinstvo, to je između njih. Ali da ne ode od roditelja jer će neko vreme morati sam da se snađe po kući, pa to nije ni ta šta, a kamoli za samostalan život.

[Natasa.]

3 minutes ago, мирођија рече

Коректно је да ти се извиним, само сам хтела да ти покажем да је лако бити одсечан.Убацила си се у разговор,па сам ти мало више дала на значају.

Опрости.

Opet to radiš Mirođijo , veoma pasivno agresivno .

[мирођија]

1 minute ago, Natasa. рече

Šta je tu bilo žešće? Ptić poraste i ode iz gnezda tamo gde mu je najbolje. I to ne mora da znači da će da bude sam, nađe partnera i saputnika. Jadno i bedno je da odrastao muškarac nije sposoban da se odvoji od mame i osamostali se. Kako će sa partnerkom da organizuje domaćinstvo, to je između njih. Ali da ne ode od roditelja jer će neko vreme morati sam da se snađe po kući, pa to nije ni ta šta, a kamoli za samostalan život.

Ово је одлично речено.Потпуно се слажем.Тако се понаша зрео и паметан човек,мушкарац или жена, свеједно.'' Ptić poraste i ode iz gnezda tamo gde mu je najbolje.''

Хуан ме је питао како тумачим реч туђина. То је моје тумачење.

Уопште рецимо нисам ни узела у обзир то да кување или некување  супице значи буквално неспособност да се неко снађе тамо.

 

 

 

[мирођија]

6 minutes ago, Natasa. рече

Opet to radiš Mirođijo , veoma pasivno agresivno .

Па морам и ја мало као да будем пасивно агресивно. Ајде сложи се већ једном, и кажи ''опраштам ти, малкице си и у праву''...

[Juanito]

Један брат лекар на фејсу:

Цитат

Дружећи се са Нијемцима, љекарима, и одлазећи им у породична окружења, могао сам да видим, као кроз калеидоскоп, партикуле живота који нисам имао: њихове породична фотографије из Аустралије или са Тајланда 1994. и 1998, њихове размјене ђака у средњој школи у Америци или Енглеској, њихове размјене студената у Јужноафричкој Републици или Француској, њихово постстудентско ”тражење душе” у Мјанмару и адолесцентско поклоничко путовање по америчком Средњем Западу; њихове савршене услове за учење, уживање, и живљење - могао сам да видим њихову неподношљиву лакоћу постојања.

Сваки пут бих се сјетио свијеће, лампе на петролеј, беспарицe, старих књигa, и егзистенцијалног страха - и, знате шта, не да нимало нисам поносан на то што сам морао да радим више и под горим условима да бих постао ”човјек”, него ми се то и ретроактивно гади. У чему је поента поноса на сопствени труд и патњу под непоштеним условима? Никога то не чини добрим човјеком - то сваког чини само огорченим. Трку са њима ми никад нећемо добити, они су у старту побиједили. Ми се можемо само трудити да не ”изгубимо” баш до краја. И да нађемо неки приватни, сасвим лични мир и задовољство у чињеници да смо се ипак трудили.

 

[Juanito]

Баш ме растужио овај статус (иако сам лично имао далеко боље услове него већина мојих другара) јер сам исто гледам свакога дана. Људи причају о носталгији, а мени је управо ово увек изнова проживљавано сазнање убедљиво најтежи део живљења у инострантву. Још теже пада је што сам лично одрастао у далеко бољој материјалној ситуацији од већина вршњака, али једноставно нисам знао шта је живот, у окружењу то нисам имао где да видим, родитељи нису умели да ме науче јер ни сами нису знали. А најтеже је што гледам људе које волим и покушавам да им покажем шта је живот (не нужно да оду, већ само да почну да живе), али углавном наилазим на зид (кога 100% разумем и ни најмање не осуђујем, само ми је баш тешко да поднесем). Ево још једног скорашњег фејсбук статуса нашег форумског брата, надам се да се неће наљутити што овде преносим:

Цитат

Misli mene gone u Kraljevini Danskoj

 

Danas sam se konacno organizovao da odem do nase crkve u Kopenhagenu. Sasvim slucajno sam je spazio iz busa, a i prilicno je neobicna arhitektonski - nikad ne bih pomislio da je ta zgradica crkva, a jos manje pravoslavna. A jos bolje, ukapiram da od hotela mogu pesice do nje (Boze, kako je zivot laksi uz google map). Stizem do nje, i naravno, zatvorena je, kao i sve crkve sirom Skandinavije. Malo sam bacio pogled i nastavio dalje. 

Lepa je ovo ulica. Zgrade su sve doterane, prozori veliki, imigranata ne manjka, ali cini mi se da su se mnogo bolje ovi ovde adaptirali na dansku kulturu, od onih u Francuskoj na francusku. Nekako, ne odskacu. I... ljudi su nasmejani. Mnogo oceva vidim guraju kolica ili nose svoju decu na ramenima. A majke najcesce u onim torbama poput kengura. I tako svi setkaju. I smeju se. Ne foliraju se, vidi se da im prija. Majke su krajnje opustene, a ponekad i malo zamazane blatom. Igrale se sa decom u pesku. I smejale se opet. A onda stavile decu u svoje rancice i onako, sa sve tetovazama i helankama trckaraju sa svojom decom. Pomislis ono nase... "vidi kakva je sva kao narkomanka"... a ona zena normalna, pre svega, neopeterecena idejom da na svoje dete prenese sve svoje ideje i frustracije. Ne stoji u redu po pola sata da plati struju sa parama koje nema i ne ocekuje od svog dvogodisnjeg deteta da dok ona stoji ono bude mirno ili da spava. Zapravo, bilo bi super ako bi samo spavalo i raslo. 

Nisam jos uvek video da roditelj vice na svoje dete ovde negde, jer, stvarno nema potrebe za tim. I ne, deca nisu raspustena. Stavise, vrlo su poslusna. I slobodnija. Bilo na ramenu svog tate, u korpici na bicikli ili u kenguru. 

 

Juce sam sleteo u ovaj grad. Kao i uvek, docekati kofer je stvarno ozibiljan ispit za strpljenje. Ne zure i ne zuri im se. Ulazim u metro i jedna nasmejana gospodja mi pokazuje da pored nje postoji mesto i da tu mogu da sednem. Nekako, u Danskoj je sasvim normalno da ti se neko u tako nekoj situaciji osmehne i pomogne. Nije ovo prvi put, zato nisam nista drugo ni pomislio nego prosto dosao i seo. Kao pravi Danac, ili ko vec. Nisam lepo razumeo neki natpis pa sam je pitao samo da mi potvrdi tu stanicu. Opet se nasmejala i na lepom engleskom odgovorila i potvrdila. A onda je nastavila... "Znate, pazite se. Na Glavnoj zeleznickoj stanici ima sada dosta Rumuna. Mnogo kradu, gotovo svi moji prijatelji su mi pricali o slucajevima u kojima su bili pokradeni ili oni, ili njihovi prijatelji. Jako je postalo tesko. Jedna devojka je nestala pre neko vece. Bojim se da je nisu ubili vec odveli u belo roblje..." Slusam je, naravno, potvrdjujem i nekako, molim Boga da me ne pita odakle sam, jer sam znao da ce se postideti sto se toliko otvorila u kritici prema Rumunima, a ja sam tu, pored. Mora da smo slicni onda. Nisam video zlu nameru dok je to govorila, zapravo iznela je cinjenice o nemilim dogadjajima koji se dogadjaju svakodnevno u Kopenhagenu, na Glavnoj zeleznickoj. Nastavili smo razgovor i pitala me je odakle sam, rekoh: i ja sam iz istocne Evrope, iz Srbije. Video sam da se malo zbunila, ali bila je vesta, nastavila je kao normalno. Verovatno je mislila u sebi - zasto nisam mogao biti jebeni Svedjanin, Norvezanin ili na kraju Amer, vec Srbin, sad bas kad je oplela po istocnoj Evropi!? Nastavili smo razgovor, ovoga puta, govorila je o Ciganima iz Rumunije. Zaista, nisam imao sta drugo nego da se slozim, pune su ih ulice i stanice. Doduse, ja stvarno ne znam da li su svi oni bas iz Rumunije, ili mozda iz Turske, Japana ili Kazahstana, ali sam siguran da stvarno prave probleme. 

Shvatio sam po ko zna koji put da onda kada izgovorim odakle sam - postajem obelezen. Ono sto malo znaju, a znaju vrlo malo i obojeno ratom i onim losim, prosto vezu za tebe. I naravno da znam da je to do njih, malih umova, ili mozda velikih umova kojima stvarno nije mnogo stajalo da se bave ko je tamo to na Balkanu (realno i zasto bi im toliko stalo) za koje su saznali i informisali se preko crne hronike 90-ih, do onih koji se zaista iskreno smeskaju, dok se ne osete malo ugrozeni, ali... ljudi moji. Koliko god da si dobar i profesionalac, u Evropi si i dalje Srbin. U nacistickoj EU. I prosto se vidi razlika. Hteli mi to da priznamo ili ne. Promeni se nesto u tom pogledu. I zaista bih nekome zalepio jednu samarcinu sada da mi kaze - ne, ti to samo tako mislis. Jer ne mislim, svaki put dajem sansu i vidim, osetim. 

Ali... ono sto me zapravo najvise iznervira nije uopste sta neko tamo misli, jer mi je toga vise preko glave, vec sta ja mislim o svemu tome. Zaticem sebe kako u sebi molim Boga da dok me neko upoznaje i saznaje da sam Srbin da nije pre mene upoznao nekog "Srbina, Sprkinju" koji su ga zestoko ojadili, sto za pare, sto za nekvalitetan rad, dogovor ili ne znam ni ja sta drugo. Nisam ponosan na to sto pomisljam, ali toliko smo imali losih ambasadora da je tesko i spominjati. Malenih umova, jos manjih mozgova koji se na selu bez igde icega naucise da kradu, podvale, slazu i svoju cast i rec time najsnaznije pogaze. A mnogo ih je takvih i danas. Neobrazovana elita koja uz stihove onih najgorih mogucih turbo pevaca sprovode neka gnusna dela. Ima ih svuda i ima ih najvise kod nas. I ne mogu, a da se ne osvrnem na to. Dodatno su isprljali pojam "Srbin, Sprkinja" i jos postali predstavnici. I sto je najgore - ja umalo da ne kazem onoj zeni da sam iz Srbije. Prosto da ni mene ne stignu svakojake misli i zal za necim sto nije onako kako treba da bude. Ali prosto, ja stojim iza sebe. I da, dosao sam kod njih da uzimam i trosim pare. 

 

I tako... razmisljam, dok nam vlada bela kuga, devojcice i decaci prave mit o devedesetim (nikad se ne vratile!), a oni malo sposobniji traze nacin da pobegnu iz zemlje, ja sedim u Kopenhagenu, na lepoj klupi, u mirnoj ulici gde tate i mame, onako veseli i istetovirani (ки гоћ гангстери) sa svojom decicom gotovo neprestano prolaze sa osmehom na licu... 

Pitam se zaista onako iz duse - Zasto je nama sve ovo oduzeto!? Zasto ovo ne mogu da vidim kod nas. A tako bi bilo lepo... pa nek budu i svi istetovirani!

 

[Grizzly Adams]

32 minutes ago, ☺︎ Juan ☺︎ рече

Дружећи се са Нијемцима, љекарима, и одлазећи им у породична окружења, могао сам да видим, као кроз калеидоскоп, партикуле живота који нисам имао: њихове породична фотографије из Аустралије или са Тајланда 1994. и 1998, њихове размјене ђака у средњој школи у Америци или Енглеској, њихове размјене студената у Јужноафричкој Републици или Француској, њихово постстудентско ”тражење душе” у Мјанмару и адолесцентско поклоничко путовање по америчком Средњем Западу; њихове савршене услове за учење, уживање, и живљење - могао сам да видим њихову неподношљиву лакоћу постојања.

Тамо где они имају живот и лепа сећања ми имамо једну велику црну рупу...

[Ненад Р.]

On 17.10.2016. at 12:13, Јелена011 рече

Ma super, i? Sto volem vako pametne ljude

Mislim svaka njoj cast kao lekaru al ona je zasticena kao beli medved i lako je njoj da prica iz te pozicije, pri tom, samo opisuje stanje i ne nudi nikakvo resenje. Ne mora za citavu drzavu, eto za njenu oblast.

Ne treba drzava ni da obezbedi nista, bar ne direktno. Ovo me podseca na kukanje mladih koji nece da mrdnu dupetom da bilo sta rade jer bukvalno citiram "kako su mojim roditeljima dali i stan i posao a ja moram da se mucim". Pazi stvarno, treba da se muci da nadje sam sebi posao matori "klinac" od 30 i kusur.

 

Она је на таквом месту где спашава људске животе што је ствар која не може да се процени и заиста не видим шта је то њој лако.

Зашто ми нисмо завршили те школе па и ми да будемо"заштићени као бели медведи"

Ја изузетно ценим што је она дигла свој глас о том проблему.

Са друге стране бих се сложио са тобом да има деце која су лења, али има и оних који нису лењи, али немају никаквих услова да овде раде.

[Grizzly Adams]

9 minutes ago, Ненад Р. рече

Ја изузетно ценим што је она дигла свој глас о том проблему.

Свака част што се решила да проговори, требало би пуно више да се оглашавају такви људи. Само је штета што је мало промашила циљ. Јер то што људи одлазе није проблем, то је последица проблема.

Каже Даница:

On 10/17/2016 at 5:59, JESSY рече

Zar je moguće da mladima ova zemlja ne može da obezbedi stan, posao, auto i da odu jednom godišnje na odmor? Zar je to toliko mnogo?

Колико је само ова изјава наивна и непромишљена... Иако је јасно да је добронамерна и из срца.

[Ненад Р.]

20 hours ago, АлександраВ рече

Нисам отишла. Могла сам, али нисам. Многи моји су отишли. Свако је направио избор из неких својих разлога, или да оде или да остане. А да је могао да оде свако ко је хтео, могао је. Мени је заиста безвезе да ми који смо остали кукамо и да стално себе појединачно стављамо у центар трагичности ове земље, при чему је права трагичност много језивија и дубља него што видимо и чујемо, а потпуно ми је и безвезе да неко ко је отишао, нас који смо остали на било који начин прозива, назива, позива и понавља како је тамо боље. Наравно да је боље. Данас сам, након ружних вести, први пут после свих ових несрећних година помислила да можда ипак овде више нећу моћи да издржим. Лудило у Србији се убрзава. Поприма невероватну дубину, прожима се кроз бувално све. По свему судећи, јесен и зима ће бити потпуно лудило у галопу. Неће ништа бити добро. Биће неиздрживо. Свако ко мисли да треба да оде, нека оде. Свако ко би се развео да му је брачни друг тежак агресивни алкохоличар, ко мисли да то не би могао да издржи, ко не би имао снаге за такву борбу оздрављења, за такве емоције, одрицања и муку, требало би да оде из Србије. Јер Србија је дубоко болесна, као тежак алкохоличар, и сваком ко не може то да издржи, ко није спреман да се мучи даље у таквом једном "браку" није за замерити ако оде. Јер многи неће издржати, а тек ће бити тешко. Али, сви који оду нека схвате, да ови који су остали нису будале нити су мазохисти, они су донели одлуку потпуно исто као што су и ови који су отишли донели одлуку. Неко у претходним порукама рече да би требало да се држимо заједно, где год да смо, и ја се слажем. Без међусобних оптужби и прозивања. Свако од нас ко нормално размишља и воли ову земљу, без обзира да ли живи у њој или не, је драгоцен, и тамо и овде свако од нас може помало да осветли овај ненормални мрак. Будимо подршка једни другима, а сви заједно овим клинцима који долазе за нама, који немају појма шта их је снашло, који су се већ добро олупали о немаштину, насиље и безнађе, и којима морамо јасно да покажемо колико нам ипак добро може бити у нашим животима, у Србији или ван ње.

Александра, увек је светло на крају тунела. Идемо даље и би ће боље. Мислим да није тако црно, а надам се да ће итекако да буде боље.

[Ненад Р.]

20 hours ago, Човек Жоја рече

Мора бре да се имају муда, дизвинете. За Србију је потребна петља, и мушко и женско, нема то много везе. Идеш, радиш, живиш, бушиш, копаш, бориш се, повезујеш се са људима, мало падаш мало се дижеш, мало те живот шиба, мало ти њега, ако не може ово може оно, и обрнуто, мало среће, мало туге, неке мостове срушиш, друге изградиш, мало се чуваш, мало те и Бог сачува, мало трпиш, мало се *урчиш, мало те повреде, мало и ти повредиш, мало побеђујеш, мало губиш, ал најважније је да се цепа кроз живот и гледа напред. Никако уназад, само напред. Мора се бити храбар да се изађе на црту, треба живети живот, па ком одбојци ком кошарци. Оћеш се упрљати? Хохо, још како, па где може да се живи да се човек не упрља, ма колико да пазиш омакнуће ти се, погрешићеш. Ал ништа зато, устанеш, отресеш се и пичиш даље. Еее, ал за то је потребна вера, потребно је да верујеш, да прођеш кроз гомилу *ована, али са вером да ћеш на крају остати чист.

Каљење Жоја. Из вовога ћеш или да начисто пропаднеш, или да искочиш јак као стена.

[florenntina]

5 hours ago, ☺︎ Juan ☺︎ рече

Јок брате, ја сам номад.  

(не смета ми назив гастарбајтер, само имам радикално другачији стил живота од оних које се обично тако називају)

Nomadstvo je trend savremene civilizacije i najbolji dokaz da price o odlascima, dolascima i prolascima Srba nemaju veze s mozgom a samim tim ni neke zalopoljke i  uzdasi da se to nekako zaustavi.

Kada sam svojevremeno aplicirala za magistarske studije u Nemackoj, moj profa nije hteo da mi napise preporuke iz patriotskih razloga. Ok, ja nisam uspela tada da odem (ne zbog njega) ali nije ni on uspeo da me zadrzi.

Hocu reci, nemojte da se brinete unapred. Kako se stvari budu popravljale, ljudi ce se vracati i dolazice novi i obrnuto. To ima veze sa prijatnoscu nekog mesta za zivot uzimajuci u obzir sve faktore od klime do plate i sigurnosti. Zato nema smisla uopste diskutovati o odlasku mladih jer je to sporedni efekat, posledica a uzrok je sistem koji treba menjati.

[Зосима]

Осврнуо бих се на ова два крајње патетична статуса ,што их постави Јуан:

Мислим да је појам среће,и уопште светоназора у животу уопште,крајње дискутабилан и не видим разлога зашто би они били универзални за све...

Ако је неком срећа да се слика на Тајланду , пубертетско живљење обави у LA ili NY, или му се насмеши тетовирана данкиња на царини,и шта сад ,пуцам од задовољства?!

Нећете веровати,али и овде у Србији људи се још увек насмеше,устану у бусу,помогну и тако,нисмо сви стока...

Ево нпр ја,не бих мењао две недеље пецања на сребреном језеру,за две године пропутовања по северној и јужној америци,за Џ,ако ми верујете!

Мисим волим ја отићи на море,концерт у иностранству и слично што лежи мојим афинитетима,али после хитам кући својој...

Јесте,тамо је све сређено,можеш да напредујеш,учиш,радиш и зарадиш,а да те нико не дира, путуј игумане ,ко ти брани, али заиста толико ксенофиличне еуфорије преточити у начин и правило живљења,много је брале,па чак и за ову боранију,што оста у овој руини од државе...

[GeniusAtWork]

1 hour ago, Зосима рече

Мислим да је појам среће,и уопште светоназора у животу уопште,крајње дискутабилан и не видим разлога зашто би они били универзални за све...

Ако је неком срећа да се слика на Тајланду , пубертетско живљење обави у LA ili NY, или му се насмеши тетовирана данкиња на царини,и шта сад ,пуцам од задовољства?!

То је тачно, али колико сам ја разумео аутора он прича о томе да је то за њих тамо на Западу одувек била једна од опција. А ми овде је уопште нисмо ни имали због ратова, санкција, изолације и беде која иде уз све то. Плус они не морају да брину о свом лошем имиџу који их прати, видиш да се он труди да избегне питање одакле је јер очекује неку гадну реакцију.