Исконско зло - деструктивност - како га превазићи?

[АлександраВ]

Због своје наивности још увек тражим одговор на прекомерну патњу у свету. Куд год човек да погледа, ако има очи он види колико пати човечанство оптерећено, обремењено небићем, вичући у свом немом болу, безмерном и непролазном. То је неизрецив бол због којег човечанство кроз све душевне поре пролива зној, као хеморагију смисла и светлости.

Људи које је овај живот згазио, ужасавајуће су јадни, милијарде гладне деце која вапију ка небу у маларичној грозници, љутим ратовима, који односе милионе људи, у оскудици, болестима и душевном јаду. На први поглед мали број људи је заиста срећан: они се задовољавају конформистичким крпама јефтиних задовољстава, секнд-хендом, а други једноставно не поседују инструменте за доживљај патње овог света.

С тим у вези се сећам мучног крика цара Давида, љубимца судбине, како плаче и пита Бога пред затвореним вратима: «Докоље, Господи, забудеши мја до конца? Докоље отврашчајеши лице Твоје от мене? Докоље положу совјети в души мојеј, болезни в сердце мојем ден и ношч? Докоље вознесетсја враг мој на мја?» (Пс. 12: 1-3) (У српском преводу: Докле ћеш ме, Господе, сасвим заборављати? Докле ћеш одвраћати лице Своје од мене? Докле ћу се домишљати у души својој, мутити се у срцу свом дан и ноћ? Докле ће се непријатељ мој подизати нада мном? – Пс. 13: 1-2).

У овим речима је генијално и промислитељно наведена сва патња овог света, страховити крик света у смрти и смрти у свету. Одговор на ова фундаментална питања пале природе се није могао дати од почетка света до Христовог доласка. Само човечанство је представљало питање без одговора, наду, убијену у зачетку, празно обећање бесмртности, знак питања стављен на васељену. И све то – у ћутању које притиска човека.

Христос доноси избављење од смрти, исцељење и оживљење. Он помазује уљем ране човечанства, носи их на Свом крсту, ставља на њих Своје руке, пуне вечне светлости, удахњује благодат у леш света и враћа га у живот из небића. Он даје човеку рецепте за вечну срећу, освећује Божанском Крвљу наше ћелије пуне мрака, радује светлошћу ослепеле очи човека који је заборавио своје предназначење на земљи. Христос усељава рај у душе доброчинствима и жртвом, напаја Духом Светим камене бразде срца, усађује добро семе Речи у разум и душу.

Међутим, све ово не укида зло које као да господари у васељени. Христос не искорењује бол, већ га преображава у Крст природе ради људског рода. Христос није нуклеарна бомба која доводи до небића зла, премда је зло небиће, које нас уништава кад Га напустимо. Болести остају у свету, али постају степенице ка непролазном здрављу. Ратови још увек косе милионе тела, али гомиле покојника у историји су ћутљиво поверене милосрђу Бога, Којег су зли људи убили због наших грехова. Патња због неиспуњености још увек односи животе, али и не знајући за то носи трагове рана које је Бог примио због нас. Непријатељи су упорни у својој злоби према нама, али сваки ударац који добијемо, заправо нас мази прободеним рукама Божијим. Још увек нас неправедно ломе, али се наша скрушеност жедно погружава у Крв Сакрушеног, разапетог за наше грехове, «Који се дроби и не дели, увек се окуша и никад не нестаје».

На први поглед, зло је још увек господар света. Насиље, пљачке, преваре, нечистота, греховна задовољства, убиства, самовоља, мрак и бол. Међутим, сав бол света овог је ухваћен, он се копрца пре него што оде у небиће, живи своје последње предсмртне тренутке пред безданом који га чека. Само је мера наше слободе, наш темељ зрелости, као живих бића која имају слободу, која могу да одлучују о својој вечној судбини. Патња овог света је само Крст, који тајанствено објављује о васкрсењу из мртвих људског рода. Само они који то не желе неће наследити вечни живот.

Једном сам био погребен у бол као у утробу смрти. Гледао сам очима изможденим од суза у празнину плафона и размишљао сам о очекивању бола за који ми се чинило да никад неће проћи. И само ме је једва чујно дисање подсећало на то да сам жив. У том стању потиштености срца поглед ми је пао на икону светог Јована Руса коју држим у близини својих очију и душе. И упитао сам га реторички, не очекујући одговор: «Свече, колико си поднео, колико си подлости претрпео у овом животу, колико си рана носио у срцу?» И одговор је дошао. Свети Јован Рус је целог живота био турски роб, муке и суровост је трпео целог живота, живео је у штали, али је водио живот светог човека.

Свеци су уопште били људи које је зло сакрушавало целог живота. Убијали су их пагани и постајали су делићи Христовог Тела у мученичком сјају векова. Други су трпели љуту хладноћу и глад у пећинама и земаљским брлозима. Једни су плакали целог живота, други – скоро сви – били су стално искушавани, тучени, рањавани, пробадани стрелама поквареног ђавола. Свеци су деца коју је свет побацио, која су до темеља потресла пакао у њему. Ништавни људи, којима се свет смејао и ругао. Докле? У току свег њиховог овдашњег живота.

Свеци су људи којима се нечисти целог живота изругивао, које је читвог живот притискао и убијао. Али сад се сами смеју злу, боре се с њим и убијају га читаву вечност. За живот који су провели у патњи – вечност у радости и милиони људи испуњених благодаћу. За тело разбијено у прашини пута – бесконачне војске верујућих, хиљаде храмова, милиони утешених душа, милијарде молитава које у узнели Богу. Дакле, овдашњи бол и скрушеност јесу обећање. Јер нико више никад не може да убије Христа, бесконачни Живот света.

Свештеник Јован Валентин Истрати

[Јелена011]

Dosadna sam...."docice smrt i imace tvoje oci" tema.. Da, Hristos na krstu nije ukinuo zlo, niti je to ikako moguce, ali mora biti odgovor lican, i odgovor se daje svakom ko iskreno zavapi kao Jov, njegov odgovor na njegovu patnju. Univerzalno i uniseks nikako. Al ljudi pobegnu pa se sakriju ili iza "Bozije volje" il " bema Boga". A sa sobom i Bogom se treba rvati i dobicemo odgovor -a zasto ne meni...

[Кратос]

»Dobar čovek«. Ili: hemiplegija vrline. — U svakog jakog i prirodnog čoveka susreću se ljubav i mržnja, zahvalnost i osveta, dobrota i srdžba, pozitivna i negativna delatnost. Čovek je dobar po cenu da zna biti i zao: čovek je zao, jer inače ne bi umeo biti dobar. Otkuda potiče morbidnost i ideološka neprirodnost, koja odbacuje tu dvojnost — koja uči da je jednostrana umešnost nešto više? Otkuda hemiplegija vrline, izmišljanje dobroga čoveka?… Zahtev se izgleda postavlja da čovek amputira instinkte, koji ga osposobljuju da bude neprijatelj, da bude od štete, da se srdi, da traži osvetu… Ova neprirodnost odgovara dualističkom shvatanju da postoji neko potpuno dobro i neko potpuno zlo biće (Bog, duh, čovek), koje nosi u sebi u prvom slučaju sve pozitivne, u drugom sve negativne sile, smerove i stanja. Takva ocena stvari smatra sebe »idealističkom«; ona ne sumnja ni najmanje da je u ideji »dobra« našla ono što se najviše može poželeti. Na svom vrhuncu ona zamišlja stanje u kome je zlo potpuno iščezlo, u kome su samo dobra bića ostala u istini. Ona stoga nikako ne smatra uzajamnu zavisnost dobra i zla za dokazanu; nego naprotiv tvrdi da zlo mora iščeznuti, a ostati sme samo dobro; zlo ne bi trebalo uopšte da postoji, samo dobro ima pravo na život. Šta je ustvari razlog da se da se nešto tako želi?
U sva vremena, naročito u hrišćanska, mnogo je truda ulagano da se čovekove osobine prepolove i da se on svede na »dobroga čoveka« : još i danas među ljudima koje je crkva deformisala i raslabila smatra se da se ovaj pojam o »dobrom čoveku« poklapa sa »očovečenjem« uopšte ili s »božjom voljom« ili »spasenjem duše«. Tu se stavlja kao bitan uslov da čovek ne čini ništa zlo, da ne nanosi štetu nikome ni u kakvim prilikama, niti da tako šta hoće. Da bi se to moglo postići, treba preseći svaku mogućnost neprijateljstva, potisnuti sve instinkte koji traže osvetu i vaspostaviti »duševni mir« kao hroničnu bolest.
Ovakav stav, za koji se vaspitava jedan određen tip čoveka, polazi od jedne apsurdne pretpostavke: gleda se na dobro i zlo kao na stvarnosti koje stoje u protivrečnosti (ne kao na dopunske pojmove vrednosti, kao što je uistini slučaj). LJudima se savetuje da stanu na stranu dobra, i nastojava se na tome da se dobar čovek do kraja odreče zla i da se protiv njega bori — i na taj način se ustvari odriče život, koji u svima svojim nagonima nosi pozitivno i negativno. Ali ljudi koji se drže ovog stava ne pojimaju to; naprotiv, oni sanjaju da će ih on odvesti u celost, jedinstvo i jačinu života: on im se pričinjava kao stanje blaženstva u kome će se sopstvena unutrašnja anarhija i nemir, kao posledica oprečnih vrednosti nagona, privesti kraju. — Možda nije do sada bilo opasnije ideologije, niti je bilo većega zla u oblasti psihologije, negoli što je ova volja za dobrom: na taj način je odgajen najodvratniji tip čoveka, neslobodan čovek, božjak; učilo se da čovek može ići putem koji vodi Bogu samo kao božjak; da samo božjački život pretstavlja život u Bogu.
Pa čak i ovde život čuva svoje pravo — život koji ne zna kako da odvoji da od ne: koja je dobit objaviti iz sve snage da je rat zlo, da se ne sme nikome nanositi šteta, da se ne sme negativno držati! Čovek ipak vodi rat! On uopšte ne može drukče! Dobar čovek, koji se odrekao zla, koga je, onoliko koliko je želeo, pogodila hemiplegija vrline, ni ukoliko ne prestaje voditi rat, imati neprijatelje, negirati rečju, negirati delom. Hrišćanin na primer mrzi »greh«! — a šta sve on na zemlji ne naziva »grehom«! Baš usled te njegove vere u moralnu oprečnost dobra i zla, svet mu je postao prepun mrskosti i predmeta protiv kojih se mora večito ratovati. »Dobar čovek« vidi sebe okružena zlom i pod neprekidnom navalom zla, njegovo oko se izoštrava, on pronalazi zlo u svakoj misli i želji. — Zbog toga završuje time, a to je opet sasvim logično, da prirodu smatra za zlo, čoveka za iskvarena, i dobro drži za milost (to jest da je samome čoveku za sebe nemogućno biti dobar). Jednom rečju: on odriče život, on pojima kako dobro kao najviša vrednost osuđuje život. Na taj način bi se njegova ideologija dobra i zla imala smatrati opovrgnutom. Ali bolest se ne može opovrgavati. Zbog toga on stvara ideju o drugom životu!…

F.Niče, ,,Volja za moć,,

[Дијана.]

Хм, Ниче и његова идеја натчовјека који је изнад класичног, а нарочито хришћанског морала, и релативизовање појмова добра и зла, нису баш у сагласности са идејом ове теме. Ове Ничеове идеје су биле злоупотребљене у нацизму, у колективној представи њемачког народа о изабраности аријевске расе којој је онда допуштено да уништава 'мање вриједне' расе. Ниче у сваком случају не може бити окривљен за злоупотребу своје идеје за одр.идеологију, као ни Маркс, и он свакако јесте веома занимљив философ, али морамо имати у виду да је он жестоки критизер хришћанства, а ми разговарамо о овом проблему из хришћанске перспективе. Мора се признати да човјек садржи у себи тежње и ка добру и ка злу, и да сваки појединац, а и цијело човјечанство имају задатак да превладавају зло у себи, које је често неки поремећај нагонског и емоционалног дијела човјекове природе, при којем је разумски дио обузет заблудама и деструктивним идејама. 

[АлександраВ]

Доктор Бетелхајм у својој књизи „Просвећено срце“ описује случај у концентрационом логору. Припадник СС јединице примећује двојицу радиша, који раде с пола снаге. Он им, кипећи од беса, наређује да копају гробницу и да легну у њу. Њих двојица поступају по наређењу. Затим СС-овац тражи извршиоца казне и погледом проналази неког пољског кнеза из „бивших“ (људи са ознакама племства у Содому пролазе најгоре од свих. Њих брзо примећују и брзо уништавају. Содому требају само представници просечног човечанства).

– Закопавај их – говори официр бившем кнезу.

– Нећу – одговара затвореник.

Следи ударац кундаком у фацу.

– Закопавај!

– Нећу.

Још један ударац. Пољак не попушта.

– Добро – рече официр. – Вас двојица – марш горе.

Они се пењу.

– Лези! – чује се команда. И Пољак леже на место оне двојице.

– Закопавајте га!

Наредба је упућена оној двојици која су до малопре лежала у својеручно ископаној гробници. Они полетно засипају Пољака земљом. Када је овај већ сасвим покривен грумењем земље, чује се команда „Стој!“

– Ти – говори Немац обраћајући се Пољаку – напоље! Вас двојица – назад у гробницу!

– Закопавај их – опет Немац говори Пољаку. И овог пута тек изашли из земље Пољак закопава ову двојицу до краја, до смрти. Циљ је постигнут. Циљ није само убити једну особу, већ сломити другог човека и људе натерати да убијају једни друге. То је – Содом. То је паметни и хладнокрвни тријумф зла.

Протојереј Андреј Ткачов