Претражи Живе Речи Утехе

Odbrana je pravo svakog slobodnog čoveka, jel' tako, Zvone.. .... Šta mislite o novom ruskom tenku? http://en.wikipedia.org/wiki/T-95 Mogući izgled..

Pozdrav svima. Ima li neko slično iskustvo koje proživljavam ceo život... Naime, ja čujem glasove jedne ili više osoba, moja majka misli da sam udaren mokrom čarapom, koje ne vidim ali mi non-stop nešto dobacuju, služe mi kao memorija, pobuđuju mi osećanja itd. Da li ima neki stručnjak da mi odgovori šta je to ?

Vakcinacija, tema oko koje nema pogovora. TAČKA. Ovih 7 činjenica to potvrđuje i svi treba da ih znamo Foto: Milan Ilic, Aleksandar Dimitrijević, Profimedia, Wikipedia / RAS Srbija Vakcina i tačka. Tekovina čovečanstva, koja je eliminisala i učinila zaboravljenim mnoge bolesti. Ona zbog koje bez guglanja o prošlim vremenima ne znamo za veliki kašalj i difteriju, dečja paraliza... Neretko je osopravana, bez valjanih argumenata, ali neoborivo je to da je ona bespogovorni čuvar našeg zdravlja. Ovih sedam činjenica to i dokazuju. Tema vakcinacije ponovo je pokrenuta nakon što je naš teniser Novak Đoković doveo u pitanje moguću vakcinaciju protiv korone, a odmah zatim sa svojim stavom izašao je i epidemiolog dr Predrag Kon. Kakve god rasprave se vodile, činjenica je samo jedna i staje u jednu rečenicu - vakcinacija nema alternativu. Ona je pitanje pre svega društvene odgovornosti kako prema sebi, tako i prema populaciji u celosti, a to nam jednostavno poručuju svi dosadašnji slučajevi epidemija sa kojima smo se i mi i svet suočavili kroz istoriju. - Stanje sa korona virusom se menja iz dana u dan, dok neki najavljuju pobedu, drugi kažu da nam se sprema drugi talas. A rešenje je samo jedno - čeka se vakcina - bio je izričit epidemiolog Predrag Kon. Foto: RTS / screenshot Predrag Kon Ako je nekome teško da ode malo dalje u prošlost, dovoljno je da se vrati svega tri godine unazad, kada smo se suočili sa epidemijom malih boginja, bolesti koja ne treba ni da postoji u 21. veku, s obzirom na to da protiv nje već decenijama postoji efikasna vakcina. Ali zahvaljujući raznim anivakserskim lobijima, koji su agresivno i intenzivno promovisali svoje u nauci neutemeljene stavove, mnogi roditelji su odbijali da vakcinišu svoju decu, što je dovelo do rušenja odbrambenog bedema nacije - kolektivnog imuniteta, a mi samo tu epidemiju završili sa 15 mrtvih. Svi oboleli nisu bili vakcinisani, za manji broj bio poznat vakcinalni status. O tome ćemo nešto kasnije. No, stvarni značaj vakcine mnogo je veći od zaustavljanja malih boginja. Vratimo se u prošlost... Činjenica 1: Prva vakcina preokret u čovečanstvu Kinezi su prvi otkrili rani oblik vakcinacije u 10. veku: „variolacija" je predstavljala izlaganje zdravih ljudi ranicama i krastama uzrokovanih bolešću, kako bi se izgradio imunitet. A onda je došla 1796. godina. Britanski lekar Edvard Džener primetio je da mlekarke dobijaju kravlje boginje, ali da retko oboljevaju od onih smrtonosnih. Foto: CJ GUNTHER / EPA; vakcina grip Velike boginje su vrlo zarazna bolest od koje je umrlo 30 odsto zaraženih. Onima koji su ih preživeli, često su na telu ostajali ožiljci ili su oslepeli. Doktor Džener je 1796. godine izveo eksperiment na osmogodišnjem Džejmsu Fipsu. On je ubrizgao gnoj u dečakovu krv, a njegov organizam je ubrzo razvio simptome. Kada se Fips oporavio, Džener je ubacio u njega i virus malih boginja, ali je dečak ostao zdrav, jer je izgradio imunitet na obe vrste boginja. Kada su 1798. godine objavljeni rezultati, skovana je i reč vakcina od latinske reči vaca, što znači krava. Činjenica 2: Variola vera u Srbiji i redovi za vakcinaciju Svet bez vakcine je bio opasno mesto za život - miloni ljudi su umirali svake godine. A te 1972. godine, tadašnja Jugoslavija zauvek je zapamtila šta znači reč - epidemija. Ibrahim Hoti iz Đakovice na Kosovu sa verskog putovanja početkom te godine doneo je virus velikih boginja , što je potvrđeno tek 14. marta. Do polovine marta, variola vera je zarazila više od 140 ljudi, pre svega na Kosovu, u Novom Pazaru, Čačku, Beogradu i na severu Crne Gore. Kako smo se rešili toga? Odgovor je jednostavan - disciplinom i vakcinom. Ljudi su strpljivo čekali vakcinaciju u redovima sa propisanom udaljenošću i strah od smrti ih nije pokolebao da je to ispravna odluka. I bila je. Variola vera je iskorenjena organizovanom akcijom uz vakcinaciju. Činjenica 3: Tri miliona smrti godišnje kod nevakcinisanih Samom vakcinacijom broj umrlih se smanjio za neverovatnih 80 odsto i to samo u novijoj istoriji od 2000. do 2017. godine, navela je Svetska zdravstvena organizacija. - Od svog nastanka do dana današnjeg razvijen je veliki broj vakcina i programa vakcinacije. Imunizacijom se preveniraju bolesti, komplikacije i smrtni ishodi od vakcinama prevenabilnih bolesti među kojima su dečja paraliza, difterija, tetanus, veliki kašalj, hepatitis B, morbile, zaušci, rubeole, neke vrste zapaljenja pluća, prolivi izazvani rotavirusom i rak grlića materice. Vakcinacija je tako postala jedna od najvećih dostignuća imunizacije i medicine uopšte - podaci su koje je dostavio Institut za javno zdravlje Milan Jovanović Batut za "Blic". Foto: Oliver Bunić / RAS Srbija torlak Oni su dodali da se svake godine registruje dva do tri miliona smrtnih ishoda od pneumokoknih infekcija, rotavirusnih infekcija, difterije, tetanusa, velikog kašlja, malih boginja kod nevakcinisanih lica među kojima je najviše dece ispod pet godina života. Imunizacija je veremenom doprinela iskorenjivanju velikih boginja i doprinosi iskorenjivanju dečje paralize. - U ovoj godini se navršava 22 godine od poslednjeg registovanog autohtonog slučaja dečje paralize izazvanog divljim poliovirusom u Evropskom regionu. Sve zemlje regiona stekle su status bez poliomijelitisa u junu 2002. godine - zaključili su lekari sa Batuta. Činjenica 4: Kako nas je iskorenjena bolest prevarila Ako nismo, a nismo, naučili iz prethodnih činjenica, jedna iz skorije prošlosti bi trebalo da nas podseti na to koliko je vakcina nenadmašna civilizcijska tekovina. Vratimo se u 2017. i vreme epidemije malih boginja u Srbiji. Od početka oktobra 2017. godine, kada su potvrđeni prvi slučajevi malih boginja zaključno sa 27. avgustom 2019. godine na teritoriji Srbije, uključujući i teritoriju nadležnosti Zavoda za javno zdravlje Kosovska Mitrovica, registrovano je ukupno 5.798 slučajeva malih boginja i 15 smrtnih ishoda koji se mogu dovesti u vezu sa ovom infekcijom. Darija Kisić Tepavčević Širenju morbila doprineo je nizak stepen vakcinacije čemu je "kumovala" intenzivna antivakcinaška kampanja na društvenim mrežama. - Nizak stepen kolektivnog imuniteta prema virusu malih boginja i velika kontagioznost ovog prouzrokovača doveli su do brzog širenja virusa na teritoriji cele zemlje - objašnjavala je u to vreme prof. dr Darija Kisić Tepavčević zamenica direkotrke "Batuta". Naime, kako je istakla, obuhvat MMR vakcinacijom u drugoj godini života je na početku epidemije 2017 .godine na nivou cele zemlje bio 81 odsto, dok je u najvećim gradovima (Beograd, Niš) bio ispod 70 odsto. Da bismo stekli kolektivni imunitet, važno je reći da obuhvat vakcinacijom mora biti iznad 95 odsto. Krajem decembra 2017. godine prijavljen je prvi smrtni ishod od malih boginja u Srbiji posle 20 godina. To je potom bila nezaustavljiva lavina koja je odnela i nekoliko dečjih života. Činjenica 5: Izvukli smo se, ali nedovoljno I danas tri godine kasnije situacija sa morbilama nije do kraja rešena. Poslednji poznati podaci koje nam je dostavio Insitut za javno zdravlje Milan Jovanović Batut su do kraja 2019. godine. I ne obezbeđuju nam kolektivni imunitet, što znači da i dalje imamo one koji sumnjaju u vakcinu i odbijaju da vakcinišu svoju decu, a što može da bude veoma opasno. "Vakcinacija dece u drugoj polovini godine života protiv malih boginja, zaušaka i rubeole (MMR) na teritoriji naše zemlje u prethodnoj godini sprovedena je obuhvatom od 88 odsto. Obavljena je i revakcinacija dece pre upisa u prvi razred, a tu je obuhvat nešto veći i iznosi 91,9 odsto. Kada je reč o vakcinaciji u drugoj godini života u pitanju ona je niža nego u 2018. godini, dok je obuhvat revakcinacije pred polazak u školu nešto višu u odnosu na prošlogodišnje", naveli su sa Batuta za "Blic". - Obavezna vakcinacija mora da nastavi da se sprovodi, tu govora nema - naglasila je 8. aprila dr Darija Kisić Tepavčević, zamenica direktora Insituta za javno zdravlje "Dr Milan Jovanović Batut", na redovnoj pres konferenciji posvećenoj preseku stanja oko epidemije korona virusa u Srbiji. U suprotnom, upozorila je, "uskoro bi mogli da imamao epidemiju drugih bolesti, a koje vakcinama mogu uspešno da se spreče". Inače, a pogotovo sada u situaciji kada se borimo sa koronom, virusom koji je definitivno promenio svet i sve naše navike, to nam sigurno ne treba. U prethodnoj godini u Evropskom regionu SZO u prvih šest meseci prijavljeno je 90.000 slučajeva morbila u 48 od 53 zemlje, što je dvostruko veći broj u odnosu na registrovane slučajeve u 2018. godini. Do kraja godine registrovano 104.248 slučajeva, od kojih je 60 odsto bilo u Ukrajini. Nijedna zemlja Evropske unije nije registrovala nula slučajeva, a više od 55 odsto obolelih su bile osobe u uzrastu preko 15 godina života. - Kod jednog deteta od 20 obolelih male boginje izazivaju zapaljenje pluća, a od svakih hiljadu dece koja dobiju male boginje jedno ili dvoje će umreti - upozoravaju sa Batuta. U 2019. godini registrovano je 22 slučaja morbila u našoj zemlji. Činjenica 6: Kalendar imunizacije je nezaobilazan Vakcine su vremenom postale žrtve svog uspeha, jer se "ne vide" oboleli, već samo oni koji nisu imali prilike da obole od bolesti protiv kojih su vakcinisani. Zato je sačinjen kalendar obavezne imunizacije koje se Srbija uz većinu zemalja sveta pridržavaju. Ako ga pogledate dobro, videćete da su u njemu su pobrojane bolesti od kojih su milioni ljudi umirali u prošlosti. Difterija je samo u Americi odnosila početkom prošlog veka po 10.000 života godišnje, a 12,5 miliona njih je umrlo sredinom prošlog veka od rubeola. Sada mnoge od ovih bolesti ne pominjemo, a da vakcine nema da nas zaštiti, pretile bi nam pandemije. Zato je važno, izuzeno važno pratiti kalendar imunizacije. Foto: Institut za javno zdravlje Batut / RAS Srbija Kalendar imunizacije Foto: Institut za javno zdravlje Batut / RAS Srbija Kalendar imunizacije Činjenica nad činjenicama: Vakcinacija nema alternativu Šta bi bilo da vakcine nema i treba li dati prostora ljudima na izbor? - Sporna je i lako oboriva tvrdnja: "Gde postoji rizik, mora postojati izbor". Civilizovano življenje u kolektivu podrazumeva preuzimanje određenih rizika u ime opšteg dobra. Lakše je bacati pomije kroz prozor nego rizikovati pad silaskom niz stepenice, ali se pitanje izbora uopšte ne postavlja - kazao je epidemiolog Zoran Radovanović. Time bismo i završili. Vakcinacija, tema oko koje nema pogovora. TAČKA. Ovih 7 činjenica to potvrđuje i svi treba da ih znamo WWW.BLIC.RS Vakcina i tačka. Tekovina čovečanstva, koja je eliminisala i učinila zaboravljenim mnoge bolesti. Ona zbog koje bez guglanja o...

Pretili su mi, a sad su mi i zapalili kuću! Ono što je zanimljivo je da čitavo naselje, u kojem se nalazi kuća, nije imalo vode. - Isključena je voda juče u popodnevnim satima. Nije imalo vode, jer da je imalo, pristupili bismo gašenju komšije i ja. Saznali smo da voda nije isključena na ventilu koji je za ovo naselje, već na dalekom magistralnom vodu, gde se nikada ne isključuje. Vodovod ne zna kako je neko tamo otišao da isključi vodu. Predsedniku sindikata "Sloga" zaposlenih u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije Dejanu Pavloviću jutros oko 1.45 zapaljena je kuća u Surčinu, gde živi kao vojni zakupac, a Pavlović je za Direktno.rs detaljno opisao šta se dešavalo u noći između subote i nedelje, te šta misli da je pozadina požara. Dejan Pavlović Foto: Printscreen - Legao sam da spavam noćas oko 1 sat posle ponoći. Sa zadnje strane mi je boks za pse, a jedan pas je unutra. Negde oko 15 do 2 sam čuo besan lavež pasa, ali nisam obratio pažnju. Međutim, mali pas koji je unutra je počeo da laje i da lupa u vrata i ja sam ustao i video plamen napolju. Istrčao sam, otvorio boks da spasim pse, pozvao policiju i vatrogasce - priča za Direktno.rs Dejan Pavlović. "Predsedniku 'Sloge' u Vojsci Srbije zapaljena kuća" Ono što je zanimljivo je da čitavo naselje, u kojem se nalazi kuća, nije imalo vode. - Isključena je voda juče u popodnevnim satima. Nije imalo vode, jer da je imalo, pristupili bismo gašenju komšije i ja. Saznali smo da voda nije isključena na ventilu koji je za ovo naselje, već na dalekom magistralnom vodu, gde se nikada ne isključuje. Vodovod ne zna kako je neko tamo otišao da isključi vodu. Foto: Sindikat Sloga Budući da je ostao bez krova nad glavom, kao i bez ličnih stvari, Pavloviću je prva briga gde i kako da se smesti. - Rano jutros su dolazili iz Vojne ustanove Dedinje da mi daju drugi bungalov. Ostali su mi samo majica, pantalone i patike. Ceo nameštaj je izgoreo i sve stvari. Totalna je šteta. Foto: Sindikat Sloga Kako je požar došao spolja, Pavlović smatra da je on namerno izazvan. - Sa zadnje strane je šuma i jezero, nepristupačno je, nema osvetljenja, mogao je da dođe ko god hoće. To mislim jer sam dao pre dva, tri meseca intervju za novine "Svedok" u kojem sam objasnio stanje u vojsci, rekavši zbog čega je odliv kadra toliki, šta rade vojnici, te da imaju platu kao radnici na trafici. Posle toga su po nečijem nalogu protiv mene pokrenuli disciplinski postupak za navodno rušenje ugleda vojnika. U vreme korone sam pisao dve krivične prijave protiv neodgovornih komandanata, jednog na Pasuljarskim livadama, drugog u Valjevu, jer su njihovom greškom oboleli ljudi. Tada su krenuli pritisci da se manem Sindikata, da pazim šta pišem na Facebook-u, da ne treba da dajem saopštenja i da pazim šta radim. Foto: SIndikat Sloga Pre nekoliko dana predsednik Srbije Aleksandar Vučić obišao je kasarnu u Jakovu, pa se i tim povodom oglasio Pavlović. - On je obećao da će osnažiti vojsku, a ja sam izdao saopštenje da prvo ispuni obećanje koje je dao pre tri godine kao premijer, kada je obećao da će plate profesionalnih vojnika i podoficira biti značajno povećane, da će svaki vojnik imati tri kompleta uniforme. Aleksandar Vulin Foto: Direktno.rs Pavlović je istakao da ga ovaj potez neće ućutkati, a posebnu poruku imao je za ministra Aleksandra Vulina. - Samo se lud čovek ne plaši, ali nisam u panici. Ovo je opomena samo. Da će baš neko da me ućutka, neće. Voleo bih da dođe ministar lično da pogleda kakvo je to političko saopštenje kada vam se spali sve što imate i ispadnete političar zato što kažete da vam je spaljeno sve to - zaključio je za Direktno.rs Dejan Pavlović, koji je dodao da će podneti krivičnu prijavu protiv N.N. počinioca, ali i protiv Vojne ustanove na Dedinju, jer nisu obezbedili ni hidrant, ni PP aparate. Pavlović za Direktno: Pretili su mi, a sad su mi i zapalili kuću! | Društvo i ekonomija | Direktno DIREKTNO.RS Predsedniku sindikata 'Sloga' zaposlenih u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije Dejanu Pavloviću jutros oko 1.45 zapaljena je kuća...

Ima se sigurno i francuska verzija. Svi narodi dolaze u Jerusalim.. Vidi 36:42, tako je Napred, četnici, evo od mene partizana, da se proslavi ime srpsko i svetosavsko Das Heilige Grab Jesu Christi - Ein ewiger Streit | ARTE WWW.ARTE.TV Die Kirche vom Heiligen Grab in Jerusalem teilen sich sechs christliche Glaubensgemeinschaften: Griechisch-Orthodoxe...

"ON NE MOŽE DA IDE NA IZBORE AKO NA NJIMA NEMA SVE GRAĐANE UKLJUČENE U IZBORNI PROCES. VIŠE NE MOŽE DA PREVARI NI STRANCE, TU JE SVE POTPUNO JASNO. NEMA ŠANSE DA BUDU ODRŽANI IZBORI A DA NE BUDU POŠTENI. SIGURAN SAM U TO JER SMO MI SAD NA JEDNOJ TAKO DRAMATIČNO VAŽNOJ TAČKI U KOJOJ KO ZNA ŠTA MOŽE DA SE DESI. DA LI ĆE TO BITI KAD NEKO PONOVO, KAO U TOPLOM DOLU, ZACEVI PLANINSKE REKE ILI SE NEKO S NEKIM ZAKAČI ZBOG NEPRAVDE NA PIJACI, ILI DA DOČEKAMO 4. NOVEMBAR DA VIDIMO DA LI JE SINIŠA MALI PLAGIJATOR ILI NIJE? SVE MOŽE DA BUDE ISKRA KOJA ĆE DA ZAPALI VATRU" Najvatreniji zagovornik bojkota izbora koji treba da budu održani na proleće sledeće godine je Nebojša Zelenović, predsednik stranke Zajedno za Srbiju, jedan od osnivača Saveza za Srbiju i, po čemu ga najčešće prepoznaju, gradonačelnik Šapca, jedinog grada u Srbiji (uz još tri opštine) u kojem Srpska napredna stranka ne učestvuje u vlasti. Prošle godine je 6. novembra na sednici Kongresa regionalnih i lokalnih vlasti Saveta Evrope predstavio izveštaj o zloupotrebama republičke vlasti i kršenju građanskih i političkih prava u Srbiji. Ove jeseni, odnosno prethodne nedelje, nije se složio sa generalnim sekretarom OEBS-a Tomasom Gremingerom, koji je posle sastanaka sa predsednikom Aleksandrom Vučićem i predsednicom Vlade Anom Brnabić izjavio da bojkot izbora nije dugotrajno održiva mera. Ni Zelenović ni njegove kolege iz Saveza za Srbiju nisu prisustvovali sastancima vlasti sa delom opozicije održanim 9. i 10. oktobra uz posredovanje evropskih parlamentaraca Eduarda Kukana i Knuta Flekenštajna. "VREME": Zbog čega vaša koalicija nije prisustvovala sastanku sa evropskim parlamentarcima? NEBOJŠA ZELENOVIĆ: Kukan nije ni došao, iz zdravstvenih razloga ostao je kod kuće. Došao je gospodin Flekenštajn, a mi njima nismo imali ništa novo da kažemo, oni manje-više sve znaju. Kad su prošli put dolazili, naša delegacija Saveza za Srbiju proširena strankom Borisa Tadića srela se sa njima i tada smo im rekli da mi više ne živimo u slobodnoj već u delimično slobodnoj državi, prema izveštaju organizacije Fridom haus, zatim da je Evropska komisija dala svoj krajnje negativan izveštaj o pravima građana, da su sve nezavisne organizacije, CRTA, CESID i Transparentnost Srbija, koje su bile deo okruglog stola vlasti i opozicije zaključile da je stanje u medijima katastrofalno. Stvar je potpuno jasna – u Srbiji je nemoguće da se odvija redovan politički život, a kamoli kakvi izbori. Mi tražimo da se to promeni. Rekli smo da ne želimo da učestvujemo ni u jednom cirkusu koji organizuje Aleksandar Vučić. Ili Maja Gojković, što je, na kraju krajeva, isto kao da organizuje Vučić. Ovaj poslednji razgovor je bio još jedan u nizu takvih sastanaka – da, posle svega što je tamo moglo da se čuje, izađe onaj Vladimir Đukanović i kaže da svi dišu kao jedan. Mi tu nemamo šta da tražimo jer je to još jedan politički cirkus koji prvenstveno služi da zamaže oči strancima i da pokaže kako u Srbiji, ipak, postoji nekakva forma dijaloga, samo, eto, tamo neka opozicija ne želi u tome da učestvuje. Naši zahtevi koji su strancima odavno poznati su veoma jednostavni – dakle, 42 preporuke stručnog tima se tehnički sprovode kroz svega tri konkretna zahteva. Prvi je smena svih članova REM-a, ne jednog, ne pet, već svih, i imenovanje ljudi oko kojih postoji politički konsenzus u Srbiji da su visokostručni i da su se dokazali kao zaštitnici slobode govora. Drugi zahtev je da i u Republičkoj izbornoj komisiji takođe sede visokostručni profesionalci jer je RIK sudija svih izbora. Treći je zahtev smena direktora Agencije za borbu protiv korupcije i imenovanje novog. Ako mi uspemo da kroz te tri stvari vratimo snagu institucijama ove države, to su uslovi posle kojih treba da prođe devet meseci, da te institucije počnu da rade, primenjuju zakone i da upravljaju resursima države u oblastima slobode izražavanja i slobode medija, da bismo mogli da idemo na izbore. Da li ste vi svesni da vam ova vlast to nikada neće ispuniti? Nijedan od ta tri zahteva. Bez ovih zahteva nema slobodnog glasanja u Srbiji. Mi nismo tražili da mi uređujemo Radio-televiziju Srbije, niti da Zoran Lutovac sedi u Upravnom odboru RTS-a ili bilo kod drugog medija ili televizije, niti smo tražili da naši članovi budu u RIK-u, a podsetiću vas da je Dejan Đurđević, čovek koji je išao na pregovore sa opozicijom kao deo delegacije Srpske napredne stranke, bio predsednik RIK-a, što po zakonu nije dozvoljeno. Mi tražimo samo da institucije počnu da rade svoj posao. Ne moram nikad da se pojavim na RTS-u – kao što nikad tamo nisam ni bio – ako će se onde čuti drugačije mišljenje. Dobro, ali zar ne mislite da je to malo paradoksalno? Imamo punih sedam godina tokom koji se institucije urušavaju, da bi se to potpuno zaokružilo podjarmljivanjem institucija zaštitnika građana i poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. A vi sad očekujete od ove iste vlasti koja je sve institucije rasturila da ponovo počne da ih gradi. Bar neke od njih. Zar je to realno? Ja odavno ne očekujem puno od ove vlasti. Ne očekujem da ova vlast nekakvim magičnim štapićem počne da gradi institucije koje je za sedam godina uspela da uništi. Ovo nije stvar koja se tiče njih, da se oni pitaju, oni ne bi ništa uradili i bilo bi, može biti, samo gore od ovoga. Govorim o dva procesa koji se sad dešavaju u Srbiji i koji će njih nužno naterati da se to uradi. Prvi proces je što su krenuli protesti po Srbiji od decembra prošle godine i koji još traju. Mi smo kroz taj proces uspeli da od različitih zahteva, a bilo ih je stotine, dođemo do samo jednog: da se u Srbiji slobodno glasa. To je jedini zahtev koji traži ona Srbija koja protestuje. Druga činjenica je da prema istraživanjima oko milion i po ljudi neće da učestvuje na izborima jer veruju da je u ovom trenutku besmisleno ići na bilo kakve izbore. Dakle, želja onih koji protestuju jeste da opet ne budu prevareni i da opet ne budu zloupotrebljeni. U ovom trenutku Savez za Srbiju je zajedno sa SDS-om, sa delom "Dosta je bilo" i sa "Ne davimo Beograd" ušao u bojkot. Ideju bojkota sada dele politički predstavnici opozicije i pobunjeni narod. Mi ne tražimo da ono što je za sedam godina u Srbiji urušeno sad odjednom počne da živi. Mi tražimo samo jednu stvar, a to je da se pošteno glasa. Ljudi znaju da ako se u Srbiji bude pošteno glasalo i ako jednom budemo imali poštene izbore, sve ove druge stvari biće rešene vrlo brzo, kad jednom dođe poštena vlast na čelo države. Verujemo da to ne da nije mnogo, nego je toliko malo, a ipak najznačajnije za Srbiju. Sad smo to uspeli da objasnimo svim stranim predstavnicima, ljudima iz OEBS-a, Evropskog parlamenta ili ambasadorima. Svi oni znaju da je ovo sada cirkus u kome niko ozbiljan neće učestvovati i da smo došli do tačke koja mora da se reši. Ako se ne reši, nas Vučić gura u jedan tako loš period koji će se, kako se sad stvari razvijaju, završiti dramatično. To niko ne želi. Mi to ne želimo i zovemo na dijalog od samog početka protesta. Koliko stranci razumeju vašu poruku da su stvari otišle toliko daleko? Bili smo vrlo jasni i mislim da su oni sve razumeli. Na kraju krajeva, svi koji predstavljaju neku političku snagu a dolaze iz inostranstva, zaključili su da ova stvar sa Vučićem nema neku naročitu budućnost. Došli smo u fazu da vlast sa Vučićem i ovakvim parlamentom ne može ništa značajno i važno za Srbiju da odluči. Oni, jednostavno, nemaju više taj kapacitet. I stranci se slažu sa tom vašom ocenom? Ne znam da li se oni slažu, ali sam siguran da su razumeli i da ovde više nema nikakvog pretvaranja. Sve je potpuno jasno: ovakvi izbori, bez učešća opozicije i bez učešća milion i po birača neće sutra moći da dovedu legitimne predstavnike građana koji će moći o bilo čemu ozbiljnom da odluče. Pa ni o Kosovu. A to je tema nad temama koja najviše zaokuplja predstavnike Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država. Vi se sećate izbora iz 1997. koje je opozicija, sa izuzetkom Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića, bojkotovala. I tada ste dobili jednu nelegitimnu vlast koja je uvela državu u rat protiv NATO-a, vlast koja je naterala Vojsku da potpiše Kumanovski sporazum, vlast koja je fizički izgubila Kosovo. Samo godinu dana kasnije, kada su bili verovatno najgori mogući izborni uslovi u savremenoj istoriji Srbije, opozicija izlazi na izbore i dobija. Kako to tumačite u kontekstu legitimiteta vlasti? Bio sam tada student i učesnik protesta, pa i bojkota. Tada se desilo ono što će se danas ponoviti. Svako ko na bilo koji način želi da sarađuje sa Vučićem ispašće iz ovog procesa. Kao što je onda Vuk Drašković odlukom da učestvuje na takvim izborima, a cela ostala opozicija ih bojkotovala, prestao da bude pokretačka snaga opozicije i krenuo u proces iščezavanja. To je bilo loše samo po Srpski pokret obnove, ali je bilo veoma dobro za opoziciju i budućnost Srbije. Tada se Demokratska stranka etablirala kao neko ko predvodi čitavu opoziciju, što je na kraju dovelo do smene Slobodana Miloševića. Period od 1997. do 2000. bio je potreban da se građani uvere da je promena moguća, da ona ne može da se desi ako ne postoji prava opozicija, ako ne postoji demokratska snaga. To će se ponoviti i sada. Postoji li unutar opozicije pritisak da se izađe na izbore? Mi smo svaki dan pod pritiskom, ali vidite da taj pritisak ne daje rezultate. U to su mogli da se uvere i Flekenštajn i Greminger. Ta dva sastanka su poslužila da se razbije jedinstvo opozicije. Na sastanak opozicije sa Tomasom Gremingerom, na koji smo pozvani mi iz Saveza za Srbiju koji bojkotujemo izbore i Pokret slobodnih građana koji se dvoumi, odjednom dolazi Čedomir Jovanović – koga niko nije ni zvao i mi i ne znamo da on tamo prisustvuje – da on objasni Gremingeru kako je, u stvari, opozicija jedna gomila luzera. To je samo još jedan u nizu pokušaja da se razbije jedinstvo opozicije, ali očigledno je da nije uspelo. Meni je žao što je Greminger kao generalni sekretar OEBS-a bio zloupotrebljen u Vučićevoj igri koja treba da posluži da obezbedi dovoljan broj predstavnika opozicije na sledećim izborima. Ne uspeva. A zašto? Zbog ovih milion i po građana čije je snažno uverenje da je bojkot u ovom trenutku najjače sredstvo koje imaju u borbi protiv Vučića. Rekli ste da se Pokret slobodnih građana dvoumi. Znate li zašto? Ne znam. Čuo sam različita njihova obrazloženja, neću da vršim dodatni pritisak na njih. Na njima je. Ovo je ozbiljna stvar, u pitanju je budućnost Srbije u svakom pogledu, i svako ko se prema tome ponaša neodgovorno na kraju će snositi posledice za koje treba sam da odgovara. Da li vaš bojkot podrazumeva da nećete izaći ni na lokalne izbore? To mi je najčešće postavljano pitanje pošto je ovo jedini grad u kojem stranka Aleksandra Vučića nije na vlasti. Sve ono što su lokalne politike Šapca, vrlo lako i vrlo brzo mogu da postanu nacionalne politike. I što se tiče uključivanja građana u odlučivanje i referenduma koje organizujemo i prilike da milioni ljudi mogu da odlučuju o svom novcu u gradovima, selima i mesnim zajednicama u kojima žive. I da javni sektor pruža najjeftinije moguće usluge građanima. Da sistem finansijske kontrole obezbedi da građani, za početak građani Šapca, a kasnije i cele Srbije, znaju na šta se troše narodne pare. Ko ih troši, kako i čemu to služi. Sve to vrlo brzo može da postane nacionalna politika. Taj sistem će omogućiti da se rešimo ovoga što se sad zove 230.000 robova koje drži SNS u javnom sektoru i ne da im da se osećaju i ponašaju kao ljudi jer je, pored njih samih, zarobila i njihove porodice u najbeskrupoloznijem sistemu pritiska da glasaju za njih. Meni ljudi po Šapcu pričaju da moraju da glasaju za SNS zbog deteta koje radi kao medicinska sestra u bolnici. Ako tu ostane bez posla otići će u Nemačku, ako ode u Nemačku njemu će se raspasti cela kuća. To niko nije zaslužio. Zatim, mi u Šapcu imamo potpuno nov privredni ambijent u kojem su svi slobodni da rade svoj posao, a da ih niko ne reketira. Tačno se zna koliko košta kvadrat zemljišta, nema neosnovanih subvencija i poklanjanja zemljišta u industrijskim zonama. U ovom trenutku mi u okviru ujedinjene Demokratske stranke završavamo razvojni program koji će kroz privredu, energetiku i biznis obezbediti osam posto rasta godišnje. To je naš plan. Pravimo sad strategiju kako da ovaj bojkot na najbolji način proizvede svoj puni efekat. Obilazimo Srbiju, podižemo energiju kod ljudi, imamo plan da za dve nedelje obiđemo stotinak gradova i opština. Ja sam sâm obišao desetak, Zoran Lutovac isto... Izgleda da ste vi spremni da sve to što ste uspeli i postigli u Šapcu i što imate želju da proširite na državni nivo prepustite bez borbe Vučiću na lokalnim izborima dogodine. Nije ideja da li ćemo mi prepustiti ili ne. Na kraju će građani reći šta ćemo uraditi. Ali to zavisi od toga da li oni veruju da je ovo što smo do sada uradili dobro. Radićemo sve što možemo da Vučića pobedimo na poštenim izborima. Od građana će zavisiti kako će se s tim u vezi izjasniti. U mnogim gradovima u kojima sam nedavno bio čuo sam da mi ni po koju cenu ne smemo da pustimo da Šabac padne u ruke bilo koga. Ali i Šabac i Paraćin i sva ta druga mesta su sada manje važna, najvažnije je da mi dođemo do energije ljudi. A do energije ćemo doći ako počnu da nam veruju da mi radimo pravu stvar. Zato smo mi paralelno sa bojkotom izbora ušli u još jedan proces za koji su svi rekli da nema šanse da uspe, a ja vam kažem da će uspeti, a to je da ujedinimo Demokratsku stranku. Da napravimo snažnu političku organizaciju levog centra koja će, jednom u Srbiji, biti poštena politička organizacija. Šta znači poštena? Da svaki član, a zatim i svaki građanin, vidi kako se troši novac u toj stranci. Kako novac ulazi, kako izlazi, kako se troši, zašto se troši i na šta se troši. Jer ne može neko ko hoće ozbiljno da se bavi politikom da kaže: "Ja sam sposoban da vodim državu, al’ baš nešto nisam sposoban da vodim stranku. I baš sam sposoban da organizujem državu, ali, eto, ne mogu stranku. I baš ću da vratim sve državne dugove, da napravim od Srbije najprosperitetniju državu u Evropi, al’ nešto ne mogu da vratim ove dugove koje ima Demokratska stranka." Ne biva. To ne ide tako. Zato smo se dogovorili da idemo u kampanju u kojoj ćemo tražiti od svakog člana, od svakog građanina koji želi da podrži, jednom u 30 godina parlamenarizma u Srbiji, poštenu političku organizaciju da dâ 100 dinara mesečno za taj cilj. Za nešto svoje, za svoju budućnost, za svoju stranku. Obilazeći Srbiju zajedno sa Zoranom Lutovcem i Sašom Ivanovićem, video sam da kada pitate ljude: "Jel’ biste vi za poštenu političku organizaciju dali 100 dinara mesečno? A da znate, da kontrolišete i da vidite svaki dinar u njoj?" Ljudi kao u školi – dižu dva prsta. Svi hoće. Jer su shvatili da je to put da smenite Vučića i da tu nema nekih trica i kučina. Mi hoćemo da pokažemo da je moguće napraviti pristojno društvo, a da biste to postigli trebaju vam pristojne i poštene stranke, i to ćemo mi napraviti sa Demokratskom strankom. Jednom u 30 godina! Način na koji vi usmeravate svoju političku energiju je nešto sa dugoročnim ciljem – treba da prođe nekoliko godina da bismo došli do društva koje će malo pažljivije da posmatra političke tokove i da ih malo racionalnije tumači. Ali šta ćete vi dogodine u martu ili aprilu kada se budu održali izbori? Biće sigurno, nećete ih odložiti. Nema šanse. Ja sam potpuno drugog uverenja. Vučiću se steže obruč. On ne može da ide na izbore ako na njima nema sve građane uključene u izborni proces. Više ne može da prevari ni strance, tu je sve potpuno jasno. Nema šanse da budu održani izbori a da ne budu pošteni. Siguran sam u to jer smo mi sad na jednoj tako dramatično važnoj tački u kojoj ko zna šta može da se desi. Da li će to biti kad neko ponovo, kao u onom Toplom Dolu, zacevi planinske reke ili se neko s nekim zakači zbog nepravde na pijaci, ili da dočekamo 4. novembar da vidimo da li je Siniša Mali plagijator ili nije. Sve može da bude iskra koja će da zapali vatru. Mislim da je to svima jasno. Mi ćemo istrajati, promovisaćemo ideju bojkota, nećemo zatvarati vrata Evropskoj uniji, sa njima moramo da razgovaramo jer hoćemo da idemo u Evropsku uniju. Tražićemo ove tri vrlo jednostavne stvari. One nisu nedostižne. Mi tražimo samo ono na čemu Evropska unija insistira, a to je vladavina prava. To da vratimo, pa da pustimo pošten svet u REM-u da radi svoj posao. Pitali su me stranci da li ima takvih ljudi – poštenih, nezavisnih autoriteta. Ima. Pa evo, takvi autoriteti će sada biti u Nadzornom odboru Demokratske stranke: Zoran Ivošević, Žarko Trebješanin, Ivan Vujačić. To su ljudi koji nemaju nijednu mrlju u svojoj karijeri. Bivši sudija Vrhovnog suda, profesor univerziteta, bivši ambasador u SAD, to su ljudi koji će kontrolisati ulazak i izlazak novca u Demokratskoj stranci. Međutim, u istoriji Demokratske stranke mnogi ugledni ljudi su joj pristupili i dali joj svoje ime i obraz, ali ne možete reći da se stranka može podičiti da je čista i poštena. Slažem se. Ali kakve veze imam ja s tim? Kakve veze ima Zoran Lutovac? Kakve Saša Ivanović? Demokratska stranka nikad nije bila problem kao stranka, problem su ljudi u toj stranci. Evo, sad su došli neki novi ljudi. I ja mislim da ima još novih ljudi. Uz sve pritiske i sva osporavanja, uz sve ove prepreke i podmetanja koje postavlja Aleksandar Vučić, mi ćemo završiti posao. Znam da smo blizu, samo još malo nam treba. Biće teško, biće još više pritisaka, ali taj posao u vezi s Vučićem se mora završiti. Oko Vučića se steže obruč WWW.VREME.COM

Prvog maja 2019. navršava se tačno 24 godine od hrvatske vojne akcije Bljesak kada je za samo 36 sati i Zapadne Slavonije u planskom udaru Hrvatske vojske proterano 15.000 Srba, a ubijeno 283. U masovnom progonu civila odigrala je i hrvatska vojna avijacija, za šta niko nije nikad odgovarao. Operacija Bljesak započela je u 5.30 sati 1. maja 1995. godine. Za samu operaciju bilo je spremno 13 borbenih aviona MiG-21 lociranih na aerodromu Pleso kod Zagreba i određeni broj helikoptera Mi -8 MTV i Mi -24V. koji su aktivnije učešće uzeli tek u popodnevnim časovima. Udari avijacije su izvođeni striktno na ciljeve u Zapadnoj Slavoniji, ali su avioni vršili okretanje u vazdušnom prostor Republike Srpske. Prvi udar hrvatskih MiG -21 izvršen je po komandi 18. Korpusa SVK koja je bila smeštena u zgradi bivšeg kazneno-popravnog doma u Staroj Gradišci. “ U 17.15 časova napad je izvršila para naoružana sa osam bombi OFAB -250. Bačene su četiri bombe na komandu korpusa, a četiri bombe je drugi avion vratio… Drugi udar dogodio se oko 18 časova, a izvela ga je para naoružana sa 6 nevođenih raketa NRZ S-24B na položaje SVK kod sela Bogićevci. Posle 40 minuta izveden je i treći udar po ciljevima u Bogićevcima, ovaj put sa osam bombi OFAB -250…. Prva para je pogodila kulu u KP domu ispod koje se nalazio magacin sa opremom i materijalno tehničkim sredstvima 18. Korpusa SVK…., pišu u knjizi Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ 1992-2015, autori Danko Borojević, Dragi Ivića i Željko Ubović. Drugog dana napada 2.maja 1995 izvršena su dejstva na most koji je spajao Staru i Bosansku Gradišku. Prvi par aviona MiG -21 koji su bili naoružani sa osam bombi OFAB -250, napad je izveo u ranim jutarnjim časovima u 5.50 sati u lošim meteo uslovima. „Prva para, došla je na maloj visini. Vođa prve pare aviona zbog loše vidljivosti nije uočio most, pa je izvršio napad na rezervni cilj, a to je bilo komandno mesto 18. Korpusa SVK. Činjenica je i da je prvi par aviona dejstovovao i po bolnici u Gradiškoj, na samoj obali Save, i to najverovatnije vođa u ponovljenom zaokretu. Pratilac je bacio četiri OFAB -250 na grad ( ulica Jerusalimska). Na samo mesto stradavanja, čije se razmere i broj nastradalih nisu mogle utvrditi, ubrzo je stigla novinarska ekipa SRT i napravljen je istorijski snimak.. Drugi par aviona MiG -21 je naoružan sa šest raketa S -24B. Napad je izvršio u 6 časova. Vođa druge pare je bio pilot Rudolf Perišin, a njegov pratilac pilot Zdenko Radulj, pišu trojica autora u svojoj knjizi. Vođa prve pare aviona MiG -21 uspeo je dejstvovati po mostu i na njemu je ostao krater tj probijena rupa bliže slavonskoj obali, pišu trojica autora u knjizi Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ 1992-2015. Oni navode da su se napadačima moglo suprostaviti cevnim sistemima PVO kojima je raspolagao 18. Korpus SVK i to: 4 BOV -3 kalibra 20/3, koji su uspeli da 1.maja dejstvuju sa kanala Strug, kao i nešto protivavionskih topova 20/3 M 55…S druge strane Save u RS nalazio se jedan proj starijih protivavionskih topova sovjetske proizvodnje kalibra 37 mm koji su pripadali 18. Korpusu SVK i 1. Gradiškoj lakoj pšeadijskoj brigadi VRS. Južno od Gradiške nalazili su se raketni divizioni PVO S-75M Vohov iz sastava 155.rbr PVO VRS koj se u trenutku napada remontovao i prelazio sa zimskog na letnji režim upotrebe. Sam divizion branilo je više odeljenja Strele 2M, a aerdrom su branili topovi Bofors kalibra 40 mm sa radarima tipa Žirafa. Oko same Banjaluke baziralo se više jedinica iz sastava 155 rbr PVO VRS. Iako su bili u dometu raketnog diviziona iz Klašenica, a praćeni po uzletanju radarima S -600 na Kozari, na hrvatske avione nije dejstvovano provg dana operacije Bljesak. Autori naglašavaju da vreme između dva naleta bilo je dovoljno da PVO 1. Gradiške lake pešadijske brigade VRS se uzbuni i dovede u kakvo takvo stanje za dejstvo. Načelnik PVO 1. Gradiške lake pešadijske brigade VRS koji je obišao položaje PVO kaže da je na avione dejstvovao samo jedan protivavionski top kalibra 37 mm dok su ostali bili prikačeni i spremni za put ka Banjaluci. Posade 18. Korpusa SVK su postupile na svoju ruku, pravdajući to da se i oni povlače, kao i svi njihovi. Prave organizacije nije bilo. Obaranje Rudlofa Perišina Jedan Hrvatski mig -21 je prošao kroz baraž vatre poritvavionskih topova 20/2 M-55 SVK koji je dejstvovao sa položaja pored mosta na slavonskoj strani. Avion pilota Rudolfa Perišina ( pobegao avionom MiG -21R iz JNA i sleteo u Klagenfurt- Austrija), koji je prošao između dve vatre baraža topova i raketa S-2M je oboren. Šta je tačno pogodilo avion i dalje je nepoznanica. Jedini tvrde da ga je oborio protivavionski top, pri čemu je pogodak bio pod krilo i da je avion odmah planuo. „Najbliže istini jeste da je avion pogođen raketom Strela 2M ispaljenom sa nasipa na nekih 500-1000 metara od mosta nizvodno. Taj podatak se uklapa u trajekotriju kretanja aviona evidencijskog broja 119… Kao mesto ispaljenja raketa Strela 2M navodi se zgrada u naselju Senjak i hotel u Gradišci koja se nalazi na samoj obali Save. Raketa je došla sa leve strane pod oštrim uglom, promašila izduvnu mlaznicu i aktiviral se kod izlazne ivice desnog krila. Njena eksplozija narušila je aerodimaniku desnog krila. Zbog povećanog otpora desno krilo je krneulo dole, a levo gore izazivajući rotaciju aviona. Perišin se katapultirao nad gradom pod uglom od 90 stepeni, poklopac kabine i kaciga su pale na nasip, dok je on udario u Savu sa polunaduvanom kupolom padobrana. Nije se micao, a zatim je potonuo.Sam avion je pao u šumu Prašnik i letelica je pronađena tek 28.juna 1995. Telo pilota je posle više dana pronađeno zakačeno u šipražiju na obali Save kod Odžaka…. Telo je razmenjeno avgusta 1997.. U operaciji Bljesak hrvatski avioni i helikopteri su od 1. do 4. maja 1995 izvršili 71 poletanje. Tokom borbenog dejstva, jedan MiG -21 bis je oboren, dok su jedan MiG -21 i dva helikoptera Mi -24V dejstvom PVO oštećeni. Iluzija o bratskoj pomoći RS i RSK u odbrani Zapadne Slavonije Nakon što je 5. maja 1993. godine Narodna skupština Republike Srpske odbacila Vens-Ovenov mirovni plan dolazi do zahlađenja odnosa između političkih rukovodstava Beograda i Pala, što će se naročito odraziti na odbranu srpske enklave Zapadna Slavonija, a samim tim i celokupne RSK. Znatnu vojnu pomoć zapadnoslavonski Srbi očekivali su od Republike Srpske. Čak se, zbog nepovoljnog strateškog položaja, smatralo kako ne može ni biti uspešne odbrane Zapadne Slavonije ako se ne angažuje Vojska Republike Srpske. “ Ali iluzija o pomoći Republike Srpske nestala je 1.maja 1995 kada general Momir Talić, komandnat 1. KK VRS, koji neslanje vojne pomoći pravda ozbiljnom ugroženošću srpskog koridora u Posavini, preko radija Banjaluka izjavljuje da rat u Zapadnoj Slavoniji nema nikave veze sa njima, pa će se 1. KK VRS držati po strani. Srbi u Zapadnoj Slavoniji ostali su bez vazduhoplovne podrške, koju su im prema ratnom planu, trebali pružati vazduhoplovi Republike Srpske sa aerodroma Mahovljani.. Samo jedan pilot u avionu Orao je samoinicijativno poleteo sa aerodroma Mahovljani da pruži podršku narodu zapadne Slavonije. Međutim on nije dejstvovao po snagama HV. Ubrzo po povratku na aerodrom Mahovljani pilot je uhapšen. Izostala je i prava podrška 105 vazduhoplovne brigade SVK, smeštene na aerodromu Udbina. Uzaludno se očekivala i pomoć VJ. lzostanak pomoći Beograda teško je pogodio krajiške Srbe koji su se osećali izdanima i ostavljenima na cedilu. Izostalo je i dejstvo 11. korpusa SVK. General Dušan Lončar, nakon otpočinjanja sukoba u Zapadnoj Slavoniji nije izvršio naređenje komandanta SVK generala Milana Čeleketića, da granatira Osijek i Vinkovce, te izvrši napad na pravcu Mirkovci – Županja, što je bio deo ratnog plana RSK. Po okončanju hrvatske operacije „Bljeska“ u noći 2. maja 1995. godine 1. ssrb PVO VRS je prebačena u rejon Gradiške i zauzela borbeni položaj u selu Cerovljani, ali hrvatski avioni tada više nisu nadletali teritoriju Republike Srpske, pišu trojica autora u svojoj knjizi Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ 1992-2015. O poslednjoj temi svoj sud je dao je i general VRS, učesnik ovih dešavanja koji je o ovome izneo svoje mišljenje: – RV i PVO Srpske vojske Krajine je formirano krajem 1993. godine kao vid Srpske vojske Krajine. Nije usvojen prijedlog komande V i PVO VRS o zajedničkoj organizaciji, pa su odnosi ostali na nivou saradnje u kojima nije predviđeno obavezno sadejstvo. Nije postojao ratni plan po kojem bi se angažovalo V i PVO VRS. Kada se radi o političkim sporazumima i obavezama jedinica KoV nemam informacije, kaže on i dodaje u vezi angažovanja aviona Vi PVO VRS u mogućem suporstavljanju hrvatskoj avijaciji. – Mogućnost angažovanja aviona sa aerodroma Mahovljani nije postojala. V i PVO je strategijska grupacija VRS za čije dejstvo je odgovoran Vrhovni komandant, tj najviši politički i komandni organ Republike Srpske. Mi nismo imali mogućnost samostalnog odlučivanja nižeg nivoa komandovanja. Po otpočinjanju “Bljeska”, komandant V i PVO mi je naredio da mogu odobriti upotrebu svih naših efektiva sem poletanja aviona sa aerodroma Mahovljani na kojem se nalazi UNPROFOR. On je otišao sa KM na poziv Komandanta GŠ VRS. Komandant GŠ SVK, general Čeleketić mi je oko podne 1. maja tražio angažovanje avijacije. Odobrio sam upotrebu helikoptera po pozivu: sanitetskih Gazela, Gama i transportnih sa maksimalnim naprezanjem. Obavijestio sam ga da je zabranjena upotreba aerodroma Mahovljani, a da na aerodromu Udbina ima pilote 92. mabr ViPVO VRS i avione i da odobravam njihovo angažovanje. Zašto nije upotrebljena avijacija sa aerodrome Udbina nije mi poznato, dodaje general VRS Prema njegovim rečima on nema informaciju da je neki naš pilot samoinicijativno poletio sa a Mahovljani i da je poslije sletanja uhapšen. – Zanima me ko je dao tu informaciju, uostalom to nije ni važno, nego koji pilot je uhapšen, jer ni komandant ViPVO, general Ninković, ni ja, NŠ ujedeno zamjenik komandanta ViPVO, nemamo pojma o tome. Divizioni Volhov nisu bili u gotovosti za borbena dejstva u PVO, jer su već punu godinu izvršavali zadatke podrške KOV. U međuvremenu su bili u rastresitom rasporedu u selima oko Banja Luke. Nije postojala mogućnost njihovog angažovanja., a i čemu kada su hrvatski avioni i helikopteri dejstvovali sa malih visina, dodaje on. Na konstataciju da se 1. KK VRS držao po strani, general dodaje – Prvi Krajiški korpus nije imao ni jednu jedinicu koju je mogao odmah da angažuje u odbrani Zapadne Slavonije. Ako je postojao jedinstveni ratni plan mogao je da bude aktiviran poslije nekoliko dana. Nije nam jasno zašto po otpočinjanju “Bljeska” nisu aktivirane sve jedinice SVK u ofanzivnim akcijama na drugim dijelovima ratišta. Svaki prosječno sposoban starješina kao komandant GŠ SVK bi to uradio. Da li je to neko zabranio ili je general Čeleketić potpuno nesposoban starješina?, ističe na kraju razgovora general VRS. Andrej MLAKAR https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2019/05/01/24-godine-od-operacije-bljesak-krvavi-vazdusni-rat-nad-zapadnom-slavonijom-obaranje-rudolfa-perisina-i-spor-rukovodstava-rsk-i-rs-oko-odbrane/

Piloti borbenih aviona grčkih vazduhoplovnih snaga kontrolisaće vazdušni prostor Severne Makedonije nakon što ova zemlja postane članica NATO saveza. To je dogovoreno 2. aprila tokom zvanične posete visoke grčke delegacije na čelu sa premijerom Aleksisom Ciprasom, a tom prilikom su ministri odbrane dve zemlje, Radmila Šekerinska i Evangelos Apostolakis nakon 20 godina, potpisali novi sveobuhvatni Sporazum o vojnoj saradnji. Grčka poseduje oko 226 borbenih aviona od kojih 155 F-16. Njeni lovci već lete iznad Albanije i Crne Gore / Foto: Lockheed Martin O tome da će grčki lovci čuvati nebo Severne Makedonije moglo se saznati iz izjava dva premijera na zajedničkoj konferenciji za novinare. Kako su istog dana prenele Novosti grčki premijer Aleksis Cipras rekao je da će grčko Ratno vazduhoplovstvo vršiti nadzor neba iznad Severne Makedonije kada ona postane deo NATO kako bi se garantovala bezbednost letova. Na pitanje novinara da li će Makedonija to morati da plati, Cipras je odgovorio da neće biti naknade i da je za Atinu stabilnost regiona važnija od materijalne nadoknade. Makedonski premijer Zoran Zaev je, kako prenosi bugarski internet portal Aeropres, rekao da njegova zemlja nema avijaciju i zaštitu svog neba, što znači da jedan od njihovih suseda koji je član NATO, treba to da obavlja. On je dodao da, pored vojne saradnje sa Bugarskom i Turskom, sada imaju i sporazum sa Grčkom o zaštiti vazdušnog prostora kako bi se obezbedila sigurnost i stabilnost. Isti portal navodi i Ciprasove reči da Grčka ima najbolje umeće i znanje iz oblasti avijacije kao i sposobnost da podrži Severnu Makedoniju u njenim naporima da obezbedi stabilnost i bezbednost. Severna Makedonija se nalazi u procesu pristupanja NATO savezu, poziv da započne razgovore o pristupanju upućen je 11. jula 2018. a 6. februara ove godine potpisan je Ugovor o pristupanju NATO koji još nije stupio na snagu. Jedina država u okolini koja je sposobna da Severnoj Makedoniji, jednom kada postane punopravna članica Severnoatlantskog saveza, čuva vazdušni prostor jeste Grčka i to iz više razloga. Grčka ne samo da je članica NATO i ne samo da se graniči sa Severnom Makedonijom, već i raspolaže sa velikim brojem borbenih aviona a njeni lovci se već koriste za zaštitu neba Albanije i Crne Gore.

Tramp ili Hilari, Bregzit ili ostanak Britanije u Uniji, Maduro ili Gvajdo - nema dobrog izbora, oba su loša, piše u najnovijem tekstu Slavoj Žižek. Ovaj 70-godišnji Slovenac jedan je od najcitiranijih filozofa današnjice. Da li je on vanzemaljac koji najbolje razume Marksa i kompaniju ili je samo levičar koji savršeno razume kako funkcioniše kapitalističko tržište? Pogledajte vodič kroz život i delo Slavoja Žižeka.

Pošto Vučić, Mihajlovićeva i Vulin nisu ispunili obećanje o početku gradnje stanova za pripadnike službi bezbednosti na proleće 2018. njihovi marketinški timovi upotrebili su novi sistem za "izvlačenje”, a on se nalazi u svim priručnicima za zamagljivanje očiju javnosti - "udri ciframa". Sada više nije reč o 1578 stanova u prvoj fazi, nego o 8086. A to što nije zakopan nijedan temelj za zgrade za onih prvih 1578 - nema veze Za one koji su zaboravili i mlađe, malo podsećanje: U leto 2000., Slo­bodan Milošević je preko inženjera Milutina Mrkonjića, tada direktora zako­nom neutemeljene Direkcije za obnovu zemlje od NATO bombardovanja, pokre­nuo projekat izgradnje "10.000 stanova za mlade bračne parove i zaposlene u držav­nim službama". Uslovi više nego povolj­ni - 700 nemačkih maraka (700 evra) po kvadratu sa učešćem od 30 odsto i rokom otplate od 20 godina, godišnja kamata pet odsto. Rovarili su u leto 2000. buldožeri u mnogim gradovima Srbije, a u jednoj hali beogradskog Sajma čak su naprav­ljeni štandovi za potpisivanje ugovora za buduće korisnike. I od svega je ispa­lo - baš ništa. Krajem 2017. predsednik Srbije Alek­sandar Vučić oživljava tu ideju - stano­vi za pripadnike službi bezbednosti za manje od 500 evra po kvadratu, a u Beo­gradu ne više od 550. Ista situacija, ulo­ge malo promenjene - umesto "inženjera Mrke" sad je Zorana Mihajlović. Umesto Mirka Marjanovića premijerka Ana Bmabić i neizbežni Aleksandar Vulin, nekad seiz Mire Marković a sada Vučićev. OREZIVANJE U DECEMBRU U decembru 2017., aktuelni predsednik Srbije je pokrenuo propagandnu kampa­nju sa ciljem da kupi naklonost pripad­nika bezbednosnih struktura. On sam, kao i Mihajlovićeva i Vulin najavljivali su početak gradnje tih 'jeftinih stanova' za mart, april pa onda leto 2018. Inače, na čelu komisije koja bi trebalo da ruko­vodi izgradnjom stanova je Brnabićeva, koja se nije oglašavala, svesna da nju niko ništa i ne pita, kao ni Marjanovića u vreme Miloševića. A kako gradnja tih stanova nikako da počne. Zorana Mihajlović je, iznenađena što se neko još seća tih obe­ćanja, pokušala da krivicu, onako neoba­vezno, svali na sebe, kao: "Eto ja sam kri­va nismo usvojili 'leks specijalis' po kome to treba da se radi". No, ni kada je Skup­ština Srbije usvojila 'leks specijalis', sta­novi nisu počeli da se grade, pa su se poja­vila nova objašnjenja. Vrhunac su dose­gla u junu, kada je i sam Vučić priznao da sve ne ide onako kako je predviđeno, ali je obećao da će sve to da se reši i da će izgradnja početi na leto u Vranju i Nišu, a u Beogradu do kraja godine. Zatim se, iznenada u avgustu, Ana Brnabić setila da je na čelu komisije za izgradnju tih stanova, pa je održa­la njenu sednicu. Jedino novo jeste da će stanovi u Beogradu biti na području opštine Zemun, od hotela ‘Jugoslavija' do Ugrinovaca i Busija. Potom je počet­kom oktobra kabinet ministarke Mihaj­lović precizirao da će izgradnja stano­va započeti "u narednih nekoliko sed­mica", a to je sredinom meseca nagovestio i sam Vućić kada su u pitanju Niš i Vranje. Ko još počinje radove u novem­bru, kad građevinska sezona staje zbog niskih temperatura? "Možeš obrezivati vinograd ili voćke u decembru umesto u februaru, ali onda gledaj šta će da ti rodi", plastično je tu najavu opisao jedan vlasnik beogradske građevinske firme. UDRI CIFRAMA Pošto Vučić, Mihajlovićeva i Vulin nisu ispunili obećanje o početku gradnje sta­nova na proleće 2018., njihovi marketinški timovi upotrebili su novi sistem za ‘izvla­čenje', a on se nalazi u svim priručnici­ma za zamagljivanje očiju javnosti - ‘udri ciframa'. U onom štoj e Vućić izgovorio na konferenciji za novinare posle sastan­ka Komisije za izgradnju stanova za pri­padnike snaga bezbednosti niko ne bi mogao da razluči o čemu je reč. Od toli­ko brojki izostala je glavna - koliko će koštati kvadrat tih ‘jeftinih' stanova u Beogradu i Novom Sadu? I zato su bila ograničena novinarska pitanja jer bi ga, ko zna, neko i priupitao šta je sa njegovim obećanjem iz maja 2014. - da će biti sta­nova po ceni koja ne bi prelazila 380 evra po kvadratu. Ali, kako bi se sitna neostva­rena obećanja prekrila krupnim, Vućićevi marketinški stručnjaci su smislili novu obmanu - nije više reč o 1578 stanova u prvoj fazi nego o 8086. A to što nije zako­pan nijedan temelj zgrada za tih prvih 1578 - nema veze, važno je da se priča kako će ih biti 8086 do sredine 2020., i da će gradnja početi do maja 2020. Posebna priča su kriterijumi za dodelu stanova - ko će biti u Komisiji, šta će sve biti bodovano i na koji način? To niko ne zna, uključujući premijerku Bma­bić. Izgleda da je to shvatio i Vučić, pa je umesto ranije predviđenih 400 stanova za 'bezbednjake' (sad je to prošireno i zatvorskim čuvarima), taj broj povećao na 1000. A kako će u praksi biti, autoru ovog teksta ilustruje pripadnik MUP-a koji sledeće godine stiče osnove da ide u penziju, jer puni 53 godine života: "Ja radim u MUP-u, sve vreme kao ovlašte­no službeno lice, supruga isto. Nikad od Službe nisam dobio stan - živeo sam u roditeljskom. Sad namerno u penziju neću ići a ne mogu me silom poslati dok ne dobijem taj jeftini stan i ne počnem da ga otplaćujem." Vučić je slavodobitno saopštio da će stanovi za pripadnike službi bezbedno­sti u Beogradu biti na ‘izuzetnoj lokaci­ji’ - takozvanoj lakat krivini u Zemunu. Za one koji ne znaju (omiljena poštapalica predsednika SNS i dela Srbije) - to je deo uz dve frekventne saobraćajnice, a prvo naselje pored zove se "Majmunjak". Ovde, inače, treba imati u vidu da je kra­jem devedesetih tadašnji direktor ZIPS (u prevodu, poslovni prostor Zemuna) Tomislav Nikolić doneo rešenje kojim se investitoru dozvoljava da podigne zgra­du na rubu placa gde će proći tangentni magistralni saobraćajni prsten: ljudi koji su tu kupili stanove imaju na pola metra od balkona zaštitnu ogradu saobraćajni­ce magistrale Novosadski autoput - Borča. Isto će imati i pripadnici snaga bez­bednosti koji će tamo kupiti ‘jeftine' sta­nove. Jer kako je Vućić priznao, većina ljudi iz snaga bezbednosti želi stan u Beogradu: džaba 480 predviđenih stanova u Vranju, kad niko neće želeti da ih kupi. Ili u Leskovcu, svejedno. Čuvari raspadnutih kasarni Vojna imovina - kome će se rasprodavati i na osnovu kojih kriterijuma, posebno je pitanje Kada se ministarka Mihajlović, a i premijerka Brnabić, koja je na čelu te Komisi­je, setila da treba da ispune obećanja javno data, počela je potraga za lokacijama. Pa su došle do Zemuna i poljoprivrednog zemljišta uz "lakat krivinu". Zašto nisu odredili za gradnju placeve koji su u vlasništvu Ministarstva odbrane u toj beo­gradskoj opštini, a i te kako se mogu iskoristiti - pitanje je na koje nema odgo­vora. Recimo, plac od šest ari u Ulici Petra Kočića, u centru Zemuna, livada koja sada propada, a nalazi se u Master planu za prodaju: tu bi moglo da se napravi oko sto stanova. Ili parking prostor u Ulici Miloša Bandića, neiskoriščen (bar 100 stanova), ili kasama u raspadanju u zemunskom parku (nekoliko stotina stano­va). Ali, to se očigledno čuva za nekog kome će se dati budzašto. Postoje i razni placevi i površine u opštini Voždovac (Banjički vis), ima ih i na Novom Beogradu. Posebna je priča, kad je o MUP-u reč, bivša kasama u Volginoj ulici na vrhu Zvezdare, a lokacija je izuzetna. Trenutno - propada. Strogo dirigovana pitanja Kako manipulisati medijima i novinarskim pitanjima, to je tema na kojoj su Vućić i njegovi saradnici "doktorirali" Nakon što je, posle sastanka posvećenog izgradnji jeftinih stanova za pripadni­ke snaga bezbednosti, Vućić imao poduži uvod, ničim izazvana, oglasila se i Ana Brnabić. Niko je od novinara, a verovatno ni od njenih saradnika, nije razumeo kada je govorila o "naučno-tehnološkim parkovima" bez ikakve veze sa temom. Uglavnom, posle njenog izlaganja na red su došla strogo dirigovana novinarska pitanja. Za razliku od prethodnih slučajeva, kad je na konferencijama predsednik Srbije govorio "Ajde prvo pitanja na temu sastanka", to je ovog puta izosta­lo - očigledno ne slučajno. I rečeno je da ima vremena za samo tri pitanja, pa je, naravno, prvo mikrofon dobio novinar TV Pink u, gle slučaja, košulji pink boje, koji ga je pitao o "izdajnicima" iz opozicije i slične stvari tri-četiri pitanja u jed­nom. Potom se "istakla" novinarka Studija B na istu temu - Đilas, Šolak i osta­li izdajnici, a onda je došao red i na treće pitanje. Glavna urednica "Jedinstva" koje zvanično izlazi u Prištini a u stvari je beogradski list, pitala je Vučića prvo o Kosovskim snagama bezbednosti, a onda i ključnu stvar - ima li država para da iz budžeta plati sve te jeftine stanove za vojsku i policiju - 8086 u prvoj fazi, plus 1,1 milijardu evra za zdravstvene ustanove. Za razliku od “iznenadnih" pitanja privatnih medijskih kuća Pink i Studio B, na koje je imao spremne odgovore "iz rukava", na ovo pitanje glavne urednice držav­nog medija ostao je bez unapred sročenih podataka, pa se pozvao na ono što pali kod Srba - vojni budžet i nova naoružanja, koja, navodno, treba da budu uvede­na u upotrebu. A to je. naravno, vojna tajna. Davor LUKAČ, VREME, 1450 https://www.vreme.com/account/login.php?url=%2Fcms%2Fview.php%3Fid%3D1633508 Sa dozvolom autora teksta: Oprema-postavljač teme.

Već osamdeset pet godina Jadranskim, Sredozemnim, njegovim rubnim morima ( Jadranskim, Jonskim, Egejskim, Crvenim, Maramornim i Tirenskim morem) ali i Atlanskim okeanom ( tri puta) plovi škola pod jedrima- školski brod „Jadran“ na kome se obučavale i sticale pomorske veštine i znanja generacije pomoraca sa istočne obale Jadrana. Brod je preživeo sudbinu velikih država koje su nastale i nestale na ovom prostoru od Kraljevine Jugoslavije, SFR Jugoslavije, SR Jugoslavije do Državne zajednice Srbije i Crne Gore i same Crne Gore koja ga i danas koristi povremeno za krstarenja, ali više za protokolarne svrhe. Internet je prepun slika ovog gracioznog broda koji zadivljuje lepotom dok uplovljava ili isplovljava sa razapetim jedrima. Međutim malo ljudi posebno u Srbiji zna da ovaj brod i na svoj 85. rođendan vodi novu bitku kome će pripasti.. Njega danas zvanično traži Hrvatska, koja optužuje Crnu Goru da ga je ukrala 1991. godine iako se „Jadran“ tada nalazio na redovnom remontu u Zavodu „Sava Kovačević“ u Tivtu. Tu je inicijativu još pre osam godina pokrenula Pomorska udruga „Vila Velebita“, a podržao ju je i tadašnji predsednik Stjepan Mesić. Pre godinu dana i hrvatski ministar odbrane Damir Krstičević ponovo je pisao svom crnogorskom kolegi Predragu Boškoviću da se jedrenjak „Jadran“ mora vratiti u Hrvatsku. A s proslave 85. rođendana tog jedrenjaka, Bošković je nedavno odgovorio da „Jadran“ ostaje u Crnoj Gori, da će ploviti pod crnogorskom zastavom, te da će moći da ga koriste svi saveznici Podgorice. Krstičević, međutim dan kasnije je izjavio: „Školski brod ‘Jadran’ je vlasništvo Republike Hrvatske i neraskidivi deo hrvatske pomorske istorije. Hrvatska će preduzeti sve legitimne korake kako bi spomenuti brod bio vraćen pod hrvatsku zastavu, a od Crne Gore očekuje sprovođenje dogovora o sukcesiji i poštovanje međunarodnog prava.“ Novinski natpisi i dalje pljušte kao letnji pljusak, ali Podgorica, a ponajviše Zagreb zaboravlja da ovaj brod ima doduše nevidljivog trećeg suvlasnika (Srbija) koga niko ništa ne pita, doduše on se i sam ne oglašava povodom ovog pitanja iako je dao najviše novca za kupovinu jedrenjaka preko doborovoljnih priloga i novca dobijenog ratnim reparacijama. Političko obeležavanje rođendana broda Pre samog vrhunca proslave rođendana „Jadrana “ iz Zagreba je stigla je preko tamošnjih medija vest, da su neformalni krugovi odlučili da blokiraju ulazak Podgorice u Evropsku uniju, sve dok ne vrate “ ukrdeni jedrenjak“ koji pripada Hrvatskoj. Ovo je kuliminacija sage koja traje od prošle godine, kada je hrvatski ministar odbrane Damir Krstičević uputio pismo svom crnogorskom kolegi Predragu Boškoviću, da se jedrenjak Jadran mora vratiti u Hrvatsku. Detalji tog pisma i argumenti na koje se pozivju hrvatske vlasti, još nisu poznate javnosti. Međutim jeste glavni argument na koji se poziva zvanični Zagreb, a to je da je brod bio lociran u Splitu pre ratnih dešavanja 1991. Ponekad doduše ređe se pojavljuju i navodi da je Hrvatska učestvovala u kupovini ovog ratnog broda, međutim činjenice govore sasvim drugačije. Kuliminacija bure oko “ Jadrana“ usledila je kada se saznalo da je na brodu u čast 85 rođendana trebala da preva hrvatska pevačica Ivana Vrdoljak -Vanna inače snaja Antuna Vrdoljaka, hrvatskog režisera i poznatog člana HDZ. Kada su hrvatski mediji kontaktirali pevačicu ona se pravdala da nije znala da je brod ukraden Hrvatskoj i momentalno je otkazala koncert, a da li je to zaista tako? Ko je i kako kupio Jadran? Nakon ujedinenja i stvaranja države južnoslovenskih naroda, stvorena je i njena mornarica, a njeni kadrovi većinom bili su školovani u bivšoj austrougarskoj mornarici. Tek 1922. godine stekli su se uslovi za početak školovanja jugoslovenskih kadrova. Da bi se što pre došlo do najnužnijeg broja novih pomorskih kadorva potrebnih za razvoj Mornarice osnovana je 1922. godine u Dubrovniku Pomorska oficirska škola. U toku dvogodišnjeg školovanja budući mornarički oficiri osposobljavani su za osvnovne dužnosti pomorskog oficira na brodovima. Prvog oktobra 1923. počela je sa radom prva jugoslovenska Pomorska vojna akademija, sa lokacijom u Dubrovniku u Gružu. Školovanje je trajalo tri godine. Sistem trogodišnjeg školovanja bio je teorijska nastava uz praktične radove i vežbe na brodovima za šta su se koristili brodovi minopolagač “ Orao“ ili minolovac „D-2“ sa kojima se svake nedelje po jedan ili dva dana provodilo na moru. Iz nastavnog plana i programa uočena je potreba za brodom na kome bi se pitomci pripremali za svoju dužnost nakon završteka školovanja. Odmah po formiranju Mornarice u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca planirana je nabavka školskog broda, ali za to nije bilo finansijskih mogućnosti. Ideja o nabavci Jadrana začeta je juna meseca 1926. godine na drugom sastanku delegata pomorske organizacije „Jadranska straža“ u Beogradu koja je imala isključivo jugoslovenski karakter, a ni u kom slučaju nacionalni, a ponajmanje hrvatski, kako se to danas tvrdi. Na tom sastanku donesena je odluka da se prikupljanjem novčanih sredstava da se nabavi školski brod, koji bi se kao poklon predao Ratnoj mornarici Kraljevine Jugoslavije. U tu svrhu trebalo je prikupiti 1.200.000 dinara. O tome je obaveštena i Komande ratne mornarice. Prikupljeno je 1.145.665 dinara ( trebalo je ukupno 8.407.830 dinara ili 622.743 tadašnje nemačke marke). U “ Glasniku Jadranske straže“ od januara 1929. godine objavljen je novčani doprinos po oblasnim odborima ko je i koliko prikupio. Oblasni odbori iz Srbije: Beograd 150.000, Kragujevac 36.572, Niš 31.000, Novi Sad 135.630, Priština 33.613, Valjevo 24.000, Veliki Bečkerk 190.000 dinara, Vranje 13.000, Zaječar 3.488 dinara; Oblasni odbori iz Hrvatske: Dubrovnik 13.000 dinara, Karlovac 47.320 dinara, Osijek 5.000, Split 32.209, Sušak 22.000, Zagreb 21.108 dinara, Oblasni odbor Slovenije: Maribor 30.875 dinara; Oblasni odbor Sarajevo 310.000 dinara; Oblasni odbor Skoplje 49.996 dinara i Oblasni odbor Crne Gore sa Cetinja samo 1.500 dinara. Ono što je zanimljivo da su najveće novčane priloge dali oblasni odbori iz unutrašnjosti zemlje kao što su Beograd, Novi Sad, Veliki Bečkerek koji su zajedno skupili 475.000 dinara a imali su 5.792 člana. Split, Sušak i Dubrovnik 52.203 dinara a imali su 6.548 članova. Zagreb, Ljubljana i Maribor skupili su 57.901 dinar, a imali su 6.015 članova. Sarajevo je priložilo 310.890 dinara, a imalo je 4.634 člana. Organizovana je i lutrija, koju je inicirao Beograd i na ovaj način prikupljeno je još 525.000 dinara. U kupovini školskog broda Jadran najvećim delom učestvovala je i Ratna mornarica. A ako se ima u vidu da su korištena najviše sredstva iz ratne odštete koja je Nemačka isplaćivala Srbiji, onda ne može to biti na račun Hrvatske, jer je ona u Prvom svetskom ratu bila na strani Austrugarske kada je objavljen rat Srbiji, i do sloma Austrougarske bila na suprotnim pozicijama od Srbije kojoj je posle rata i pripala ratna odšteta. Takođe i tvrdnja Hrvatske da je “ Jadranska straža“ imala svoje sedište u Splitu, nema nikakve osnove jer je sama Hrvatska za brod sakupila 142.000 dinara. Školski jedrenjak “ Jadran“ izgrađen je u Hamburgu. Ugovor o gradnji potpisan je 4. septembra 1930. godine sa brodogradilištem “ H.C. Stulcken Shon – porinut u more 25. juna 1931 dobivši tada ime koje je zadržao do danas. U vreme otpremanja došlo je do spora sa brodogradilištem zbog pada vrednosti marke i naplate dela sredstava iz ratnih reparcija koje je trebalo da plati Nemačka. Nakon podmirivanja svih potraživanja školski brod je isplovio iz Hamburga 27.06.1933 godine. U 10 sati dana 16.07.1933 školski jedrenjak je uplovio u luku Tivat u 10.00 časova. Brodu je priređen svečani doček oduševljenog naroda uz salve salutnih topova sa obale. Prilikom uplovljenja dočekala ga je grupa hidroaviona u lucibili su postrojeni pripadnici Mornarice za svečani doček. Jadran je u flotni sastav Ratne mornarice upisan 19.08. 1933. koji se od tad obeležava kao dan broda. Iz propagandnih razloga centralna svečanost primopredaje broda održana je u Splitu 06.09.1933. na rođendan prestolonaslednika Petra II Karađorđevića, a tad je zvanično objavljeno da je brod Ratnoj mornarici poklonila “ Jadranska straža“. Na svečanosti u Splitu koja je trajala tri dana prisustvovali su predstavnici Vlade, ministarstava, Vojske i mornarice, delegati “ Jadranske straže“ iz cele zemlje i predstavnici lokalne vlasti. Na obali je postrojen odred pripadnika Kopnene vojske i Mornarice, u Splitskoj luci bila je kompletna eskadra sa postrojenim posadama na plaubi, Sa posadom u snasti brod je ulovio u luku praćen hidroavionima, jedrilicama i čamcima. Predstavnik Jadranske straže predao je počasnu zastavu prvom komandantu kapetanu korvete Nikoli Krizomaliju koja je uz topovsku paljbu podignuta na krmeni jarbol. Prava istina je da je brod tad nabavljen udruživanjem novčanih sredstava “ Jadranske straže“ i kredita Fonda ratnih reparacija koje je dobila Kraljevska mornarica. Opis jedrenjaka Jadran Jadran je tipični jedrenjak tipa barkantina sa opremom za pomoračku obuku. Nakon uslaska u sastav Ratne mornarice Kraljevine Jugoslavije „Jadran“ je 25. juna 1934. godine zaplovio na prvo školsko krstarenje i do 1941. plovio je sedam puta sa pitomcima Pomorske vojne akademije i Stručne podoficirske škole. Ploveći po Sredozemnom moru i njegovim rubnim morima- Jadransko, Jonsko, Egejsko, Mramorno i Crno, ali i tri puta Atalnskim okeanom: prvi put ruta Dubrovnik- Oran-Porto Grande-Maidera, Kadiz-Ajačo-Pirej Dubrovnik, prešavši 7.525 milja, krstarenje trajalo tri meseca, drugi put Dubrovnik-Malta-Gibraltar-Maidera-Bermuda-Njujork-Boston-Azori-Gribaltar-Tunis- Dubrovnik prešavši 11.252 milje ( krstarenje trajalo četiri meseca i 10 dana i Treći put na ruti Dubrovnik-Malta- Šerbrur-Roterdam-Hamburg-Kil-Gdinja-Stokohlm-Kopenhagen-Oslo-Portsmaut- Dubrovnik krstarenje trajalo četiri meseca prešavši 8.000 milja. Brod je krstario na ruti Dubrovnik- Crno more, a krstarenje trajalo tri meseca. Od početka Drugog svetskog rata nakon povratka sa krstarenja duž obala Zapadne i Severne Evrope (5. septembra 1939) brod nije isplovljavao van teritorijalnih voda Jugoslavije, a nakon prekidanja školovanja u vojnim pomorskim školama 27. marta 1941. prebačen je iz Šibenika u Tivat. Sa broda su iskrcana jedra i njihova oprema kao i sve ono što je moglo da izazove požar. Aprilski rat 1941 Za vreme aprilskog rata 1941. godine Jadran se zatekao u Boki Kotorskoj ispred Đenovića. Brod je mobilizacijskim planom pretpočinjen Komandi podvodonog oružja, odnosno Južnom sektoru pomorske odbrane. Posada nije bila popunjena, jer je jedan deo popunio jedinice Flote, ali je i tako smanjena mogla da izvrši zadatak koji je imala- prevoz jedinica unutar zaliva. Neprijateljski avionu nisu napali brod, a posada je nekoliko puta otvarala mitraljesku vatru na niskoleteće avione. Posada je ostala na brodu sve do 17. aprila kada je potpoljen razarač “ Zagreb“. Tog dana je po naređenju posada napustila brod zajedno sa posadama ostalih brodova Flote, koji su predati Italijanima. Nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije zarobili su ga Italijani koji su ga koristili kao školski brod pod imenom “ Marko Polo“ za školovanje pomorskog pomlatka. Nakon kapitulacije Italije 1943. brod se našao u Veneciji i od tada počinje njegovo propadanje. Niko ga nije održavao i kraj rata dočekao je potpuno opljačkan jedva održavajući se na vodi. Njegov trup je služio kao most na jednom od venecijanskih kanala. Na zahtev jugoslovenske vlade brod je vraćen i dotegljen u Tivat. Odmah je počela njegova obnova u Mornaričko-tehničkom remontnom zavodu “ Sava Kovačević“ u Tivtu. Posada koja je učestvovala u obnovi broda birana je pažljivo ( vojni rok u moraniric je tada trajao četiri godine), a jedan deo podoficira i oficira bio je i ranije na Jadranu. Obnova je počela 21. aprila 1947. godine glavni radovi su završeni 17. decembra 1948. godine, ali zbog neki delova bilo je to stvarno tek polovinom 1949. godine. Jadran je od olupine ponovo postao beli lepotan. Istovremeno sa obnovom broda, posada je obučavana svaki dan. Ugrađen je novi dizel motor 353 kW, novi osovinski vod i propeler. Ugrađeni su novi pomoćni uređaji, rekonstruisana drenaža i cevovodi, elektroinstalacija, navigacijska oprema i sredstva. Rekonstruisane su i stambene prostorije, adapitrana palubna oprema, popravljen snast i oputa i nova jedra. Već 1949. brod je bio spreman za plovidbu ušavši u sastav Vojnopomorskog školskog centra u Divuljama, gde je uplovio jula 1949. godine. U junu 1953. brod je krstario po Jadranu i Sredozemnom moru, ali nije uplovljavao u strane luke. Tad je donesena odluka da se izvrši generalni remont koji je urađen u toku 1956 i 1957. godine. Brod je potpuno ogoljen, sa njega je skinut kompletan inventar i jarboli. Demontriana je paluba. Na brodu je izmenjeno sve što je bilo potrebno. Ugrađena je nova oprema i nova jedran. Posle generalnog remonta brod je 1962. ponovo krenuo na četiri duža krstarenja po Sredozemnom moru, ali uplovljavajući i u Crno More i do Port Sudana. Pošto je 1967 brod bio već u sastavu Ratne mornarice 34 godine odnesena je odluka da se Jadran generalno remontuje i modernizuje. Nosilac remonta je opet bio Mornaričkotehnički remonti zavod „Sava Kovačević“. Remont je počeo 1. novembra 1967 i završen 30. jula 1969. Sa broda je demontrina celokupna oprema i skinuta sva tri jarbola i tri krsta sa 12 jedara. Izvađen je i balast od 125 tona. Rekonstruisan je komandni most, ugrađen novi krmeni jarbol sa ispušnim cevima, Stavljena su nova platnena jedra od materijala nabavljenog u Engelskoj. Stari brodski motor je skinut i ugrađen novi od 353 kW, i potpuno izmenjena kompletna brodska mreža i ugrađen novi generato. Brod je dobio novi radar i kompletnu navigacijsku opremu. Od 1. juna 1956. matična luka broda je u Divuljama gde se nalazio Odred školskih brodova Vojnopomorskog školskog centra. Transofrmacijom Vojnopomorske akademije u Mornaričku vojnu akademiju školovanje na Jadranu u nastavnom planu i programu dat je veći akcenat. Brod je tako do početla građanskog rata u Hrvatskoj 1991 imao matičnu luku u Splitu. Raspad SFRJ brod je zatekao u MTRZ “ Savo Kovačević“ u Tivtu. Veći deo posade je napustio brod svi oficiri, na čelu sa komandantom broda Dušanom Zaklanom. Preostali deo posade uspešno je završio remont i kasnije popunjen novim starešinskim kadrom i ponovo je zaplovio. Zanimljivo je da je ostatak posade dugo vremena čuvao bivše stvari odbeglih kolega, a jedan zastavnik i njihov novac od pripadajućih plata po koje nikad nisu došli. Iz ovoga se vidi da “ Jadran“ nije ukraden i da je ostao u luci Tivat u koju je uplovio 16.07.1933. Zašto je to tako na ovo pitanje odgovorio je kontraadmiral u penziji Boško Antić pomorski publicista i autor monografije o jedrenjaku Jadran. “ Na sastanku 2006. godine predsednika Filipa Vujanovića i Borisa Tadića potpisan je ugovor da Srbija može da koristi jedrenjak Jadran u protokolarne svrhe, ali od tada to više niko ni ne spominje, to se čak i ne zna. Srbija nema nikakva potraživanja, ne meša se, nezainteresovana je potpuno za čitav slučaj“, kaže kontraadmiral u penziji Boško Antić. Na pitanje zašto Srbija nije nikad pokrenula pitanje slučaja jedrenjaka Jadran Anitć kaže: “ Ne znam zašto nije, valjda zato jer Srbija nema pomorsku orjentaciju. Najveći primer je dotegljenje podmornice kao muzejskog eksponata. Mnogi tvrde šta će nam, pa ako je to tako, onda po tome treba sve eksponate koje imamo po našim muzejima, a nisu našeg porekla vratiti. Mi treba da se uključimo i dademo do znanja da je Srbija najviše novca dala za kupovinu Jadrana, kao i od ratnih reparacija, odšete koje je dobila Srbija, a ne Hrvatska koja je trebala nama da plati repraciju jer su bili Austrougarska i ne mogu pripsati da je te pare dala Hrvatska, a dala ih je Srbija, ističe Antić i dodaje: “ Brodu je bila matična luka Tivat, zato jer je počeo tamo, jer je remontnovan tamo i boravio veliki deo vremena. Antić kaže da je brod posle Drugog svetskog rata završio u Divuljama na osnovu rasporeda snaga i da to Zagrebu ne daje pravo vlasništva, jer su brodovi bili zajedničko vlasništvo svih republika i pokrajina i nisu pripadali samo Hrvatskoj, zato što su bili na njenoj teritoriji. “ Oni su pripadali Oružanim snagama SFRJ, a ne tadašnjoj Hrvatskoj, dodaje Antić. Na pitanje na koji način bi Srbija trebala da se uključi i formalno traži jedrenjak „Jadran“ Antić ističe: “ Srbija bi trebalo formalno Crnoj Gori da stavi do znanja kod donošenja konačne odluke, da li će brod dati Hrvatskoj da je važno da kontaktiraju Srbiju kao suvlasnika broda, kao i potpisnika ugovora o protokolarnoj upotrebi iz 2006. koja je i dalje na snazi. S druge strane visoki oficir mornarice koji je službovao dugo u Komandi RM Vojske Jugoslavije i VSCG i plovio Jadranom, a koji nije želeo da mu se spominje ime kaže: “ Školski brod Jadran je ponovo zarobljenik jugoslavenske krize. Jedrenjak za koji su najviše novca dali Srbi, sada se nalazi kod Crnogoraca koji su najmanje izdvojili novca. Komandant broda je Makedonac a brod traže Hrvati na osnovu toga što mu je matična luka bila Lora u Splitu. Pošto su Hrvati članovima posade Jadrana oteli stanove u Splitu, oni ne bi trebali da traže Jadran bar do povratka stanova i imovine članova posade. On dodaje još da ironijom sudbine Jadran je završio u državi koja je najmanje ulagala u njega, a traži ga država koja se pozivala na ne baš verodostoje argumente i narcisoidnu pomorsku tradiciju, dok država koja je najviše prikupila novca i finansirala od 2000 do 2006 godine dva remonta i krstarenja je potpuno nezainteresovana za njega, što je porazno. “ Jadran mora imati punu po formaciji posadu koja je vrhunski obučena. Na brod se moraju ukrcavati disciplinovani kadeti i njihovi nastavnici. Brod treba da stalno plovi da bi bio isplativ. Da li to mogu Crna Gora i Hrvatska da obezbede. Teško. Imam osećaj da je njima bitno da se slikaju pod nacionalnim barjakom ili stijegom a posle ko će to plaćati nije važno. Ima država i velikih mornarica koji nemaju školske jedrenjake, pa nemaju problema u obuci kadeta, kaže on. Od 2000. godine finansiranje krstarenja, remonta i opremanja vršeno je isključivo novčanim sredstvima iz Srbije. Najviše sredstava utrošeno je na prošireni mali remont 2004/2005. godine i kupovinu desalinizatora. Za potrebe školskih krstarenja, od goriva do toalet papira, trošena su sredstva poreskih obaveznika Srbije. Posebno vrednu donaciju dala je vlada Grčke sa 100.000 evra od čega su kupljena nova jedra i ostale opreme. Sudbina jedrenjaka Jadran Od samog početka “ Jadran“ je delio sudbinu država koje su nastajale i nestajale na ovim prostorima. Na njegovom jarbolu su se vijorile do sada zastave šest mornarica (Kraljevine Jugoslavije, italijanska, nemačka, SFRJ, SRJ, i Crne Gore. Čudna je ironija sudibine da brod vije do sada najveći barijak- crnogorski 14×7 metara i čudna sudbina da sve države koje su nosile zastavu su se raspale. Poslednje krstarenje Jadranom pre raspada SCG Poslednje krstarenje sa studentima Odseka Ratne mornarice Vojne akademije realizovano je 2005. godine. Tada je školski brod Jadran plovio rutom: Tivat-Kadiz-Portsmut-Kartahena (Španija)-Krf-Tivat. Prilikom učešća u takmičenjima svih mornarica sveta povodom proslave 200 godina Trafalgarske bitke, studenti Odseka mornarice VA iz Beograda postigli su visoke rezultate. U takmičenju u veslanju na čamcu „Dragon boat“ osvojili su prvo mesto. U polufinalu su pobedili ekipu posade nemačke fregate Sashen a u finalu ekipu posade francuskog nosača aviona Šarl de Gol. Pobeda budućih mornaričkih oficira -veslača sa Save i Dunava iznenadila je sve prisutne. Jedan britanski admiral nije mogao prežaliti što trofej ide u Beograd, pa je tražio da se ekipa sa Jadrana još jednom takmiči sa ekipom britanske kraljevske mornarice, koja je već izgubila u takmičenju. Načelnik Odseka RM Vojne akademije mu je rekao tom prilikom da se to može održati 3005. godine na proslavi 300 godišnjice Trafalgarske bitke. Andrej MLAKAR, Vojnopolitička osmatračnica

Povodom konfuzije koja je nastala zbog neplanskog preseljenja autobuske stanice u privremeni objekat u bloku 42, uprava preduzeća BAS izdala je saopštenje za javnost. Kao što smo više puta upozoravali u ranijim objavama, objekat privremene autobuske stanice u bloku 42 ne može biti adekvatno prelazno rešenje, čak ni u kratkoročnim okvirima. Beogradska autobuska stanica je ogroman kapacitet sa čijim preseljenjem nije moguće manipulisati, niti je zbog obima prometa moguće praviti polovična rešenja. To je potvrdilo i saopštenje za javnost, gde uprava BAS-a apeluje da sadašnja stanica mora ostati u funkciji do izgradnje punih kapaciteta u bloku 42 i da će tek tada biti moguće preseljenje: “Obim posla koji obavlja BAS, 365 dana u godini i 24 sata dnevno, se ne može realizovati sa privremenim i ishitrenim rešenjima i u improvizovanim uslovima. Dakle nema opravdanja za postojanje privremenih autobuskih stanica”, kažu u BAS-u. Trenutno BAS otprema preko 22.000 putnika dnevno u 1.800 autobusa, što iznosi oko 8 miliona putnika godišnje. Stanica raspolaže sa 41 odlaznim i 6 dolaznih perona i zaposljava preko 700 ljudi. Da li će i kako biti finansijski kompenzovana izgradnja nove stanice nije poznato, ali je jedno sigurno - radove će finansirati preduzeće BAS. Iako finansiraju, još uvek ne učestvuju u organizaciji: “Aneks o kome se govori u medijima, prema PDR-u treba da čini toplu vezu između buduće autobuske i buduće železničke stanice. BAS do sada nije konsultovan o sadržaju Aneksa koji se gradi, ali ima interesa da Aneks bude deo jedinstvene tehnološke celine… Kako bi se to postiglo spremni smo na sve vidove saradnje sa nadležnim institucijama.” Da bi se smestili svi zaposleni i sve funkcije terminusa kakav je BAS, uključujući poslovni i komercijalni prostor, perone i parking, potrebno je minimum 20 miliona evra. U tom smislu potpuno je nejasno čemu će biti onda namenjen privremeni objekat u bloku 42 i zašto se on prvi gradi. Pored ovog privremenog objekta gradi se još jedno privremeno rešenje. Naime, tokom leta počela je izgradnja novog dolaznog terminusa iza postojećeg objekta BAS-a, kao privremena zamena za postojeće stajalište kod hotela Bristol. Dosadašnji dolazni peroni uklanjaju se radi oslobađanja prostora za dalju izgradnju u okviru projekta "Beograd na vodi" i eventualne rekonstrukcije Starog savskog mosta. Vrednost ovog privremenog objekta iznosi 340 miliona dinara, radove takođe finansira BAS, a privremena građevinska dozvola izdata je na tri godine. Kako tvrde u BAS-u, izgradnja nove autobuske stanice stanice u bloku 42 neće dugo čekati: “Završetak pripremnih radova (prim. aut. izgradnja Aneksa) se očekuje tokom septembra meseca. Po završetku pripremnih radova počeće radovi na izgradnji peronskog prostora i parkinga za autobuse. Sa izgradnjom stanične zgrade orjentacione veličine od oko 13.000m2 otpočinje se početkom iduće godine”, dodaju u saopštenju. Izvor: Beobuild

Ukoliko sam pogresio sekciju zamolio bih Moderatore da mi se jave u privatnoj poruci sa linkom gde bih mogao da psotavim ovo, hvala i izvinite na smetnji. Pozdrav, potrebna mi je pomoc oko ispita, idem na fakultet akademije sprpske pravoslavne crkve, i imam ispite iz istorije crkve i dogmatike, dobio sam 50 pitanja, na neka sam nasao odgovore dok na neka ne mogu nigde da nadjem... Srecom pa sam nasao ovaj forum i primetio da ima dosta dobrih osoba koje zele da pomognu pa bih vas ovom prilikom zamolio za pomoc. Pitanja na koja nisam mogao da nadjem odgovore i koja su mi problmaticna su sledeca: 1. Izvori i pomocne discipline crkvene istorije. 2. Literatura izvora crkvene istorije i narocito najvaznijih zbirki u crkveno-istorijskih izvora. 3. Religiozne prilike u vreme osnivanja hriscanske crkve. 4. Kulturne prilike,narocito filosofsko obrazovanje sveta u vreme osnivanja i prvog sirenja hriscanstva. 5. Svedocanstvo i zapisi o misiji Gospoda Isusa Hrista na zemlji. 6. Pomaganje misionarskog rada apostolskog od strane apostolskih saradnika i ucenika. 7. Rezultat apostolskog i posleapostolskog misionarskog rada. Hvala na izdvojenom vremenu.

Aarohi Pandit (22) i Keithair Misquitta (23) započele su misiju svojih života. Planiraju da oblete oko sveta za manje od 90 dana, preko 21 države, leteći na zapad u ultralakom avionu Pipistrel Sinus 912. Za misiju promocije ravnopravnog učešća žena u vazduhoplovnoj industriji u Indiji izabrane su od strane Navy Blue fondacije u svojoj školi letenja gde su se obučavale za pilote putničkih aviona. Sa samo 200 sati nakon završene osnovne obuke i tek stečenog CPL-a Pipistrel im je preporučio da preobuku za ultralako letenje, na njihov Sinus urade u Srbiji. Iako je za Aarohi i Keihair prekjučerašnje sletanje u našu zemlju deo planetarnog plana leta nakon Pakistana, Irana i Turske, one su na aerodromu u Vojki već bile. Centar za obuku ultralakih letača Pipistrel Srbija bio je prva preporuka za preobuku od strane slovenačkog proizvođača mladim Indijkama. One su upravo u Vojki pre četiri meseca dobile svoja „krila“ (kada je ultralako letenje u pitanju) i to ne samo na Alpha Traineru, Sinusu i Virusu, već kako nam je njihov instruktor letenja Dragan Vrencev ispričao i u Pioniru 300 ali i motornom zmaju. Na taj način dobile su najbolju moguću obuku i pripremu za vrstu avijacije koja ne trpi loše vreme i koja nije toliko jednostavna kako se čini na prvi pogled. Preleteće 21 državu za manje od 90 dana / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Kada VT-NBF bude preletao okean u njemu će smeti da se nalazi samo jedna devojka / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Oko sveta za 90, možda 80 dana Mlade pilotkinje izabrane su u jakoj konkurenciji u svojoj civilnoj školi letenja nakon završetka CPL obuke. Obe poseduju Instrument Rating i ukupno 200 sati TT sa nešto multi-engine letenja. U ime Navy Blue fondacije leteće preko pomenute 21 države radi ostvarenja plementih ciljeva. Primarni cilj je podizanje svesti i osnaživanje neprivilegovanih žena u Indiji u pogledu mogućnosti njihovog zaposlenja u vazduhoplovnoj industriji. Ovim činom postaće prve Indijke u istoriji koje su obletele planetu. – Želimo da prikupimo sredstva u cilju direktnog obrazovanja u oblasti avijacije za 100 devojaka i da inspirišemo njih 1000. – rekle su za Tango Six. Sa Alpha Trainera na Sinusa pa potom na Virusa / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Saradnja srpskog i indijskog vazduhoplovstva na najinteresantniji mogući način / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Za put ih je pripremio Rahul Monga, bivši pilot indijskog ratnog vazduhoplovstva koji je identičnu misiju izveo 2007. godine ali leteći istočnom rutom oko planete. Devojke imaju brojne sponzore i slojevitu logističku podršku za svaku zemlju preko koje lete i u koju sleću. Najizazovniji deo će im svakako biti prelet dva okeana prilikom kojeg će samo jedna od njih smeti da se nalazi u letelici zbog bezbednosti – da bi se u Sinusu našlo mesta za deblju odeću za slučaj ditchinga kao i čamac za spasavanje. Nakon Srbije lete za Sloveniju gde će u Pipistrelovoj bazi imati prvi ozbiljniji tehnički pregled letelice. Kako im je tekla priprema, kako su odabrane za svoju jedinstvenu misiju i kako je iz ugla Srpskih instruktora tekla njihova obuka za ultra-lako letenje pogledajte u video reportaži ispod: Petar VOJINOVIĆ

Dve žene pilota iz Indije ove godine biće nosioci „WE!“ ekspedicije i obaviti čuveni let oko sveta u Pipisterlovom Sinusu 912, saopšteno je iz slovenačke kompanije. Let oko sveta Pipistrelovim Sinusom 912 / Foto: Pipistrel Kako navode, to će biti prvi put da žene iz Indije upravljaju motornom jedrilicom na letačkoj misiji oko sveta, a plan je da ekspedicija prevaziđe globalne, kulturne i rodne barijere. Kapetan Odri Dipika Maben (Audrey Deepika Maben), prva žena pilot u Indiji koja leti motorne jedrilice, kao i prvi ženski intruktor letenja ultralakih letelica, zajedno sa svojom devetnaestogodišnjom ćerkom Ejmi Metawill (Amy Methawill) ekspediciju će započeti 5. aprila, kažu iz Pipistrela i dodaju: – Misija počinje u Nju Delhiju, a trajaće 90 dana sa 54 planirana sletanja u 21 državu. Ekspedicija je nazvana „WE!“ (Women Empower), a pored leta oko sveta, njen fokus je i na podizanju svesti o jednakosti žena. Kapetan Maben i njena ćerka biće prve dve žene iz Indije koje su u ultralakoj letelici obišle svet. Cilj je da se pošalje jasna poruka – za žene spremne da lete, samo je nebo granica, a sa Pipistrelovom letelicom, čak ni to. – Fondacija „WE!“ nastojaće da prikupi sredstva za obuku mladih žena pilota / Foto: Pipistrel Kako kažu iz te kompanije, letelica Sinus 912 za misiju je odabrana kako zbog njenih „nature-friendly“ karakteristika, tako i zbog odličnih karakteristika letenja. Ona je predstavljena 8. marta na međunarodnoj konferenciji „Wings India“, a ovogodišnja ekspedicija će za tu letelicu biti druga letačka misija oko sveta. Podsetimo, prvi Sinusov let oko sveta uspešno je obavljen 2004. godine kada se na pilotskom mestu našao Matevž Lenarčić. Pipistrel snabdeva indijske vojne snage Pored budućeg učešća u ekspediciji, Pipistrel je ostvario uspeh i na drugim poljima. Naime, sa Indijskim oružanim snagama nedavno je potpisao do sada najveći ugovor na svetu o isporuci ultralakih letelica. 194 letelice „GARUD“ za indijske vojne snage / Foto: Pipistrel Pipistrel će Indijske vazduhoplovne snage, Indijsku mornaricu i indijski Nacionalni kadetski korpus snabdeti sa 194 letelice tipa Virus SW 80 „GARUD“, kažu iz kompanije i dodaju: – Letelica će imati dva sedišta, a moći će da sleće kako na pripremljene, tako i na polupripremljene površine. Izrađena je od naprednih kompozitnih materijala, te je u mogućnosti da nosi dve osobe zajedno sa njihovom opremom. Takođe, letelica je opremljena sa jednim 80 HP certifikovanim motorom i dostiže maksimalnu brzinu od 220 km/h, a može da leti duže od tri sata i dostigne visinu preko 6.000 metara. U prilog bezbednosti, Sinus je opremljen posebnim balističkim padobranskim sistemom za spašavanje, kao i sa nekoliko drugih sigurnosnih funkcija – sedištima za redukciju energije i očajanom kokpitskom kabinom KevlarTM. – Pipistrel za osam meseci počinje sa isporukom letelica na preko 100 lokacija u Indiji / Foto: Pipistrel Prema rečima vlasnika kompanije Iva Boskarola (Ivo Bocarol), Pipistrel će za indijske vojne snage mesečno proizvoditi šest ili sedam takvih letelica, što znači da će u naredne dve i po godine polovina proizvodnih kapaciteta kompanije biti prodata. Pipistrel će za osam meseci početi sa isporukom letelica na preko 100 lokacija u Indiji, a svih 194 aviona moraju biti isporučeni u periodu od 30 meseci nakon prve isporuke. Takođe, ugovor obavezuje slovenačku kompaniju da isporuči još 100 letelica nakon treće godine, ukoliko to kupac želi. To znači da će Pipistrel ukupno proizvesti približno 300 aviona, kažu iz te kompanije i dodaju: – Kako bi se obezbedilo nesmetano funkcionisanje „GARUD“ letelica, mi ćemo indijske vojne snage opremiti rezervnim motorima, opremom za zemaljsko opsluživanje i podršku, paketima sa rezrevnim delovima, desetogodišnjom podrškom za proizvode, kao i obukom za veliki broj instruktora, letačkog i tehničkog osoblja, koju će obavljati „Pipistrel Akademija“. – Marta LUTOVAC

Hrvatski tportal preneo je pre četiri dana da je Ministarstvo odbrane Hrvatske (MORH) tek nakon tri meseca zvanično odgovorilo na njihovo pitanje o tome ko je dobio posao remonta helikoptera Mi-171Š iz sastava hrvatskog Ratnog vazduhoplovstva. Ova odluka doneta je na sednici Vlade još 16. novembra prošle godine kada je tportal po drugi put tokom 2017. godine postavio ovo pitanje, prvi put je to bilo u julu mesecu kada se uveliko spekulisalo da će to biti Rusi. Jula meseca portalu je iz MORH-a odgovoreno da im ne mogu dati takve infromacije jer je tender bio u toku a u novembru je iz tog ministarstva saopšteno da se taj podatak ne krije već da se smatra da u tom trenutku nije korektno posebno isticati navedenu infromaciju s obzirom na to da ugovor još nije bio potpisan. Odgovor portalu na postavljeno pitanje stigao je tek 12. februaraove godine. – Vezano za vaš upit možemo vas izvestiti da je ugovor o remontu deset helikoptera Mi-171Š u vrednosti 206.943.143,20 kuna s PDV-om potpisan decembra 2017. godine s Zrakoplovno-tehničkim centrom. Inostrani partner ZTC d.d. u sprovođenju predmetnog remonta je ruska kompanija ’’Russian Helicopters’’ iz Ruske Federacije s svojom tehničkom podrškom. Radovi remonta vršiće se u ZTC-u d.d. (konstrukcija, stajni trap, monokok) te u gore navedenim organizacijama održavanja u sklopu JSC ’’Russian Helicopters’’ gde će se izvršavati radovi remonta pojedinih agregata helikoptera. Radovi su započeli rastavljanjem prva četiri helikoptera – saopšteno je za tportal iz MORH-a. Remont je dakle formalno dodeljen Zrakoplovno-tehničkom centru (ZTC) iz Velike Gorice ali kako taj centar nema neophodne sertifikate za takvu vrstu remonta helikoptera Mi-171Š, već na njima može raditi određene vrste pregleda, popravke i servisa, bilo je jasno da će se za posao generalnog remonta morati angažovati strani partner. Novac za remont helikoptera osiguran je upravo na sednici Vlade 16. novembra 2017. kada je rečeno da će se taj posao sprovesti tokom 2018. i 2019. godine.Odluka o remontu je kasnila zbog nestabilne političke situacije u Hrvatskoj pa je usled toga RV Hrvatske juna proše godine ostala bez poslednjeg operativnog Mi-171Š dok je prvi helikopter tog tipa prizemljen još novembra 2016. godine kada je konačno pokrenut postupak za realizaciju njihovog remonta. U informacijama koje smo narednih meseci nezvanično dobijali iz hrvatskih medija, spomenute radove u Rusiji obaviće 810. avijacijski remontni zavod iz Čite, na istoku Rusije. Iako je Hrvatska članica NATO-a i ima svoje vojne trupe koje su raspoređene u Poljskoj kao i vrlo blizu ruske granice, u Litvaniji, što se Rusiji naravno nimalo ne dopada, ruska strana je i pored toga insistriala da u remont budu uključene ruske firme koje su kvalifikovane za takve radove. Takođe, hrvatsko političko rukovodstvo nije imalo mnogo izbora što se tiče odabira stranog partnera u remontu helikoptera Mi-171Š. Razlog pre svega leži u tome što je to relativno nova verzija helikoptera Mi-17 za čiji generalni remont u svetu malo ko ima potrebne sertifikate koje može izdati samo ruska vazduhoplovna industrija. Ti sertifikati se obnavljaju periodično, na svakih par godina ali se može desiti da Rusi to jednostavno ne produže. Deset transportno-borbenih helikoptera Mi-171Š (izvozni Mi-8AMTŠ iz fabrike Ulan Ude) Hrvatska je nabavila od Rusije putem naplate dela duga bivšeg SSSR-a prema bivšoj Jugoslaviji i to u iznosu od 65 miliona dolara. Prvi Mi-171Š isporučen je 5. decembra 2007. godine da bi poslednji stigao krajem 2008. Ove letelice nalaze se u sastavu eskadrile transportnih helikoptera 91. vazduhoplovne baze Pleso. Živojin BANKOVIĆ

Gosti: Tvrtko Jakovina Ante Nazor Zlatko Hasanbegović Miro Uzinić