...прогоњен свитац на Месецу се скрива...

[Биљана 1234]

Ходим

јер ходило туда (М. Настасијевић)

 

[АлександраВ]

Било је свитања која сам дочекала клечећи, склупчана крај твојих речи, толико потребних, да сам их узимала халапљиво, као ваздух. Мислима, готово сам те додирнула. Нећу пустити глас, можда понекад, ако успем да не одглумим. Јер, игрице са тобом нису опција. Могу, али не желим, сећаш се? Близу, као дах, далеко, заувек, заједно, непрекидно, чекамо крај да бисмо потпуно били. Заједно. Заувек.
А до тада, додирни ме мислима, поткачи неком умотворином, подсети да сам жива, жива умртвљена. Препознаћу се у туђим сличицама. И осмехнућу се. Можда једини пут у тој ноћи, јер дан не рачунам као свој. Можда једини пут, те ноћи. Када се прочитам, у туђим, твојим речима.
Било је свитања, која нисам дочекала. Загрљене, ноћ и ја, однеле смо једна другу.

 

[АлександраВ]

Особа која се дави веома често повуче свог спасиоца на дно. Преживи његовим утапањем. Или их вода обоје повуче и однесе. А када би се ускладили у том вртлогу смрти, уз обострано поверење, борба би постала плес. Тако је и са човеком који пада. И он и његов спасилац морају да се крећу заједно, не потапајући једно друго својим жељама и емоцијама, дајући једно другом све што је потребно за склад сваког корака. Једино тако, када стане музика, тишина доноси мир.

[JESSY]

Jovan Dučić

 

De profundis

Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.
Rastrzana tako među snom i javom,
Gledajući kako nepomično bdije
Taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom.
Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije
Ni sad ispijena ta čemerna čaša,
I svirepi otrov jedne ironije;
I da će nas večno strasna prošlost naša
U nemirne noći da trgne i seti,
Kao zveket lanca starog robijaša.
Surovi će dani doći i uzeti
Svaki po svoj deo od srca što bunca,
Što želi, što moli; a ti ćeš se peti;
Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,
Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete
Pružajući ruke i vapijuć: Sunca
I tako ti dani bez sreće i mete,
Odnoseć svoj deo stradanja i suza,
Kao gavrani će kraj nas da prolete,
I ne pokidavši ni jednu od uža
Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,
Za nama i gleda na nas ko Meduza.
Hajdmo, o Muzo Amo milu ruku,
Mladosti moje to uzglavlje meko
Dugo nam ima do u tihu luku,
Ostrvo mira i sad je daleko.
Katarke stoje gordo na toj vodi
Što znači život... Mi hitamo žurno;
Nejasno nebo nad nama se svodi,
Pod nama more nemirno i burno.
I zaman hita naše slabo oko
Kule tog mora da pozna i spazi;
Istina mora da leži duboko -
Mi nad njom gremo po neznanoj stazi.
Pitanja naša šum nejasni sreta,
I žudnom duhu odgovara nije;
Gde je početak? Gde li čudna meta?
U neprovidnim maglama se krije.
Brod mnogi ovud minu s mnogo muke,
Istine blago tražeć u dubini;
I ne spaziše svetiljke iz luke -
A gle po vodi razvalina njini...
Ne s teškom kotvom ne srljaj duboko,
Ranjeno srce drukčije nam zbori
Niti u pustoš pustaj žudno oko,
Da te nespokoj za saznanjem mori.
Spokojan pogled po površju baci,
Sladosnog mira tu ćeš samo steći. -
O, Muzo, tuda samo trepte zraci,
I val se pjeni slatko žuboreći.
I snivaj samo Biće manje suza
I više svjetlih i spokojnih noci...
Svikni na odmor pod teretom uža
Istina jedna i sama će doći
Zovi se ljubav I nas samo pjevaj,
I našu mladost bezbrižno i tio:
U jednom srcu cio svemir ima,
U jednoj suzi ima život cio
Ne pitaj nikad: zvuke naših dana
Hoce li vjetri da raznesu šumom,
Ko bjeli behar sa procvalih grana,
Il cvjeće nekad nad našijem humom;
Il će da žive... Niti pitaj, mlada,
Da li se rodi odjek tvome glasu,
I da l ga naše gluho doba sada
Vjencima svojim il kamenjem zasu, -
Budi ko ptica sa sjevernih mora,
Stanovnik magle i ostrva leda,
Što pjeva žudno izmeđ lednih gora,
Ne pitajući da l je kogod gleda,
I da l je sluša; i sred mrtvog dola
Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije
I najzad umre - bez imalo bola
Što joj pjesmu nikad niko čuo nije  

[АлександраВ]

Most people carry that pain around inside them their whole lives, until they kill the pain by other means, or until it kills them. But you, my friend, you found another way: a way to use the pain. To burn it as fuel, for light and warmth. You have learned to break the world that has tried to break you.

[АлександраВ]

Крени да тражиш пространије место на којем ћеш имати бар неко време привидан мир… иако је свуда он привидан, када га немаш у себи. Али крени, ка висини, ка Небу, јер одатле је прегледније, и ту је мирније… Уложи тај напор и труд, покажи истрајност, трпи, трпи и трпљењем на путу ка врху исклеши и извајај душу као што ветар обликује стене у пустињи, а вером, надом и љубављу омекшај клесану фигуру да не би постала стеном, већ расквашеном и добром земљом, преораном животним мукама и натопљена Духом Божијим, која ће примити у себе Добро Семе и донети добар род… Јер сав труд јесте добијање плода, доброг плода, ако га нема, сва твоја борба и трпљење је узалуд…
Нека ће земља можда изгледати неповољном за гајење, али и она може донети плод. И не, није то чудо, јер и у пустињи, усред камена, песка и врелине, понекад оживи најлепши цвет.
Ако је потребно, иди, пронађи, промени ток и корито, поплави нове пределе па се повуци, помери границу између плодног и неплодног тла… али за собом остави плодни мир, а не пустош…..

 

[АлександраВ]

Свако може да повреди. Ништа лакше од тога.

И ништа теже.

 

[АлександраВ]

ОК, предај се. Отвори широм врата. И пусти да не будеш више домаћин у својој кући. Доћи ће разни и населиће се. И онда, где ћеш се онда сакрити. Немаш где. Не, није ОК. Нема предаје. Направи барикаде на сваком метру до себе. Није то тако тешко. Ко те воли, пронаћи ће пут.

[АлександраВ]

Зграбиш ништавило

и створиш стварање

тражењем облика

у кварењу савршеног

стварањем нереда

са значењем

за које се можеш ухватити.

 

[АлександраВ]

не желим да будем

…. немам куд….

никада нисам знала да изађем из шуме

а да ме не повреди

…а не престајем да је волим…

и стално јој се враћам

бежећи из ње…

не умем да будем…

не умем да умем…

 

[АлександраВ]

 

[АлександраВ]

...усред толике филозофије, човечности, углађености и тананих начела, имамо само неискрену и ташту спољашност, част без врлине, разум без мудрости, ужитак без среће.

[АлександраВ]

"Ено свитаца!"
замало кликнух.
Но, бејах сам.

[АлександраВ]

[АлександраВ]

Ništa ne znam

Ne znam matematiku
I ne pamtim nikada brojeve
Ne znam da kuvam
I jos manje znam da skijam, sviram neki instrument ili pevam
Imam očajnu orjentaciju
I stalno se gubim
jako sam smotana
I uvek gazim ljude jer imam velika stopala
onda se izvinjavam
I uvek slučajno laktom gurnem osobu koja sedi do mene
Jer levoruka sam
I dnevno sto puta premeštam stvari iz desne u levu ruku
i obrnuto
Samo tačno određenom rukom
umem da držim određene stvari
Na primer
Samo desnom umem da držim makaze
a samo levom umem da otključam stan
I samo desnom rukom mogu da prebacim ranac na leđa,
u suprotnom moj mozak se zbuni
i stvari pocnu da mi ispadaju iz ruku

Nikada nigde ne stižem na vreme jer vreme nekako uvek stigne pre mene i onda se ljute što kasnim
Nisam dobra ni u kartama
ni u bilo kakvom takmičenju
jer mene to sve smara
Kao takmičiš se sa nekim i kao neko pobedi i kao neko je bolji od tebe
I sve tako u krug

Nisam dobra u toliko toga
sad ne mogu ni da se setim u čemu sam dobra
ali sigurno ima nešto

Neko mi je jednom rekao da mi je duša lepa
A to valjda znači nešto.

 

Nina Dragutinović

Oblakoder magazin