...прогоњен свитац на Месецу се скрива...

[АлександраВ]

Сада... и некада...
Живе ту људи, свако им добро од Бога желим, али не више Влада и Велинка... моји бабушка и дејка... стоји, скоро иста, али потпуно другачија... ипак, препознале смо се... само уздах, и опет, километри напред, поново, за Београд... кућа мог детињства... Зрењанин... не знам, а волела бих да видим, да ли је бабин божур још увек тамо крај чесме, недалеко од јоргована, на путу ка башти, где лево листа огрозд уз рибизле, мало пре него што стигнеш до Анкицине вишње, за чију се гранчицу, сигурна сам, закачио бар један кикот безбрижног детињства... покој вам души, драги моји деда Владо и баба Велинка... волим вас

...упорно тражим
један багрем
испред жуте куће

и зелени јарак
и шарену лопту
и бели јоргован

и знам да ћу
у трагању
направити круг
и на крају
стићи тамо....

...ипак,
упорно тражим...

 

[АлександраВ]

 

[Талични Том]

Залуд небо распарате - Господ дечје коло води

Повело се дечје коло,
коло мртво, босо, голо.
Мртве кике - преплетанке,
мртви ветар уз пропланке…

Мртва деца - „разиграна“,
распорена и преклана.
Мртва граја анђелића,
мртав над њим’ цвркут птића.

Мртво небо разапето,
повило се мртво лето.
Мртва матер к мртвој граји,
мртва шума коло таји.

Мртво село, мртви пламен,
мртва река, мртав камен.
Мртве звери мртво зборе
крвљу да се разговоре.

Проклете им мртве душе,
мртвилом се мртвим гуше.
Мирисно се зори трава
гдено коло васкрсава.

Збори шумо манастирска
литургијска и псалтирска.
Збори реко благовести,
живог кола ти причести.

Залуду вам црне звери
крвно семе мртвој њиви,
ви животом умирете,
Србин смрћу довек живи.

Где се вију мртва кола
бескрајни су ту тропари,
где сте огњем праг стрвили
свкуд ничу Хиландари.

Крвљу деце занавек вам
свака стопа паклу ходи,
залуд небо распарате
Господ дечје коло води…
Михаило Меденица

https://dvaujedan.wordpress.com/2019/04/22/залуд-небо-распарате-господ-дечје-кол/

[АлександраВ]

Случајно, у пролазу, окрзнем себе у огледалу, крајичком ока. Не знам ко је та, веома често. Уђем у купатило и разгледам по несесеру. Иза вири Милица и посматра моју руку која врти глупости од шминке, у покушају да прекрати бесмисленост предугог дана.
- То је маскара.
- Јесте.
- Ја се никада нећу маскирати.
И дечији осмех. Да, помислила сам, то је говорила и мала Сашка.

А онда су се појавиле звери.

 

 

[Поет]

@Талични Том Srecan rodjendan, ziv i zdrav si , rodjo. Ne mog te trazim na druge teme, oprostite. <3