Хришћански приступ односу етике и естетике (аксиологија)

[Иван Ивковић]

Glorifikovana lenjost u svetu bez posvećenosti – Sukobljavanje svrhe i prolaznosti kod lepote modernog

 

Individualno i kolektivno su oduvek bili u svađi jedno sa drugim. Čak je i književnost imala svoje brojne izlete u stvarnost pojedinca i stvarnost drugih – to čuveno i nekada ozloglašeno „zajedničko“ tumačenje drugih. Možda su ponovo najinteresantniji primerci bili romani Džeka Londona i njegovo suočavanje sa stavovima kolektivnog. Recimo taj dobro poznati, tragični „Martin Eden“ sadrži u sebi razoračenje kako „kolektivno“ pogrešno glorifikuje „individualno“ i ta glorifikacija dolazi tek kada neki autoritet iz kolektivnog označi našeg individualca kao vrednog. Neminovno nakon toga kreću razne mistifikacije tog pojedinca i čak i on sam ima priliku da postane autoritet… Ali uzročno tome i konfliktno gledano, on je tada postavljen u samu buru duhovnog ispita – on mora da prihvati ulogu koja se očekuje od njega, a ne može da opstane u onome što on zapravo jeste… (dalje)

[Иван Ивковић]

Agape - Aleksandar Zecevic - Lepota, Istina i granice saznanja (05.06.16)

 

 

 

[Иван Ивковић]

Према једној групи теоретичара, кич се одржава на пет виталних принципа: неадекватности, кумулације, синестезије, осредњости и комфора.

Кад је по праву старешинства 1864. наследио престо и постао краљ, Лудвиг од Баварске био је једва пунолетан, хиперсензибилан фантаста, опседнут Вагнеровом музиком, горљиви франкофил и манијакални обожавалац месеца. Према владарским и политичким пословима био је прилично равнодушан. Државне обавезе је препуштао својим чиновницима, осим краљевских указа попут оног којим је композитор Рихард Вагнер пресељен у Минхен, уз богату апанажу за нове композиције и опере...

Опширније: Кич, витални чинилац глобализма

[александар живаљев]

On 7/29/2015 at 1:44, Иван_ рече

Васпитни идеал античке Грчке (Атине) јесте хармонијски развијена личност или калокагатија, под којом се подразумевало спајање у једну личност лепо снажно тело и високи морал

Касно се, укључујем у ову веома занимљиву тему, па идем редом. Калокагатија јесте заиста васпитни идела Грка, међутим и, још нешто: како је писала класичар професорка Ксенија Марицки Гађански (а и преводила друге савремене ауторе на тему калокагатије), под њом су Грци подрзумјевали још нешто. Укратко када се етимолошки и семантички дубље изучи употреба калокагатије - она је означавала и једну идеју изгледа присутну у свим временима - оно што је младо то је и лијепо.

Дакле двоструки изазов за естеску педагогију

[Иван Ивковић]

"Људи изгледају лепи само један другом. Лепоту човека ни један други свет не опажа. Да ли зато што је лепота човека беспредметна у моралној и духовној драми света? Или зато што лепота човека и није лепота него ругоба у сравњењу са његовом прототипском лепотом? Или обоје?" (Св. Николај Жички и Охридски)

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10208427681242207&set=p.10208427681242207&type=3&theater

"Осећања су им сахрањена у предсвести. У љубави не дају ништа од себе, пошто немају личност коју би могли да дају, него се обавијају око вас у агонији неисказане жудње која је супротна нежности и уживању." (Л.Дарел "Александријски квартет")

 

[Иван Ивковић]

https://www.kristendom.dk/interview/kierkegaard-fik-politisk-indflydelse

Естетски живети заправо значи не одлучивати се

Према Кјеркегору естетска егзистенција “не излази из круга игре с безбројним бићима што их машта налази у себи самој радећи”.

-Онај ко естетски живи живи у свету чији је орган бесконачна потенција. У свету бесконачне потенције има безброј могућности и ни једна није права. Ни за једну од њих не треба да се одлучимо. Естетски живети значи заправо не одлучивати се. Не одлучивати се значи играти се с могућностима. У непосредној игри с могућностима и без одлуке човек не може да се извуче из свог живота и да о њему суди, него здваја. Има људи који нису у стању да се играју, јер све што им се догоди узимају озбиљно. То су праве супротности естетским егзистенцијама. Даље>>>

[Иван Ивковић]

 

[Guest Гајић]

On 22.5.2017. at 14:20, александар живаљев рече

Касно се, укључујем у ову веома занимљиву тему, па идем редом. Калокагатија јесте заиста васпитни идела Грка, међутим и, још нешто: како је писала класичар професорка Ксенија Марицки Гађански (а и преводила друге савремене ауторе на тему калокагатије), под њом су Грци подрзумјевали још нешто. Укратко када се етимолошки и семантички дубље изучи употреба калокагатије - она је означавала и једну идеју изгледа присутну у свим временима - оно што је младо то је и лијепо.

Дакле двоструки изазов за естеску педагогију

Треба и Апостола Павла позвати овде!
Цитирам:
 

16....Јер се не стидим јеванђеља Христова, јер је оно сила Божија на спасење свакоме који вјерује, а најприје Јудејцу и Јелину.

17. Јер се у њему открива правда Божија из вјере у вјеру, као што је написано: А праведник ће од вјере живјети.

18. Јер се открива гњев Божији с неба на сваку безбожност и неправду људи који држе истину у неправди.

19. Јер што се може дознати за Бога познато је њима, јер им је Бог објавио.

20. Јер што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види, његова вјечна сила и божанство, да немају изговора.

21. Јер кад познаше Бога, не прославише га као Бога, нити му захвалише...

[Иван Ивковић]

Oskar Vajld – Slika Dorijana Greja

Engleski književnik i esteta, talentovani govornik, teoretičar „larpurlartizma“ je u svom jedinom romanu Slika Dorijana Greja, otvoreno i kritički ustao protiv licemerja i amorala, čime je izazvao oštre kritike. Ovom romanu se može pristupiti i kao jednoj krimi priči, što on i jeste i po pоreklu i po nameni. Dorijan Grej, dendi i zločinac, nastao je istovremeno kad i Šerlok Holms: za vreme jedne večere na kojoj su Oskar Vajld i Konan Dojl prihvatili ponudu američkog izdavača da svaki od njih napiše po jedan roman. Autor je u svom romanu sproveo svoju estetičku kritiku života i dao obrazac jedne umetničke egzistencije.

Preuzmi pdf: Oskar Vajld – Slika Dorijana Greja

 

 

[Иван Ивковић]

Апологетама се висока духовност хришћанског учења чинила неспојивом са античким естетизмом, са античким "пластичним" мишљењем. Управо на том плану Климент Александријски схвата Мојсејеву забрану приказивања, коју је "подржавао и Питагора": "Забрана је врло мудра. Законодвац је хтео да наше умове уздигне у област созерцавања, а не да их задржи на материји. Није тачно да се величина Божија губи у свом блеску, ако Божанство не буде приказано обичном уметношћу; напротив, клањати се бестелесном бићу, доступном само духовном виду, приказујући га у опажајној форми, значи само га унижавати. Тако су мислили и најумнији египатски жречеви" (Str. V, 28,4-5). Те идеје су постале аксиоми целокупне патристичке естетике, оријентишући је од миметичког изображавања ка символичко-алегоријском, од илузионистичког ка условном начину приказивања.

Виктор Бичков, Естетика Отаца Цркве (стр. 189.)

["Tamo daleko"]

1 hour ago, Jace Jerimoth рече

Није тачно да се величина Божија губи у свом блеску, ако Божанство не буде приказано обичном уметношћу; напротив, клањати се бестелесном бићу, доступном само духовном виду, приказујући га у опажајној форми, значи само га унижавати. Тако су мислили и најумнији египатски жречеви" (Str. V, 28,4-5).

Da li se ovo odnosi I na ikonopisanje, jer ono nije "obicna umetnost"...?

[Иван Ивковић]

пре 8 часа, "Tamo daleko" рече

Da li se ovo odnosi I na ikonopisanje, jer ono nije "obicna umetnost"...?

Мислим да се првенствено односи на иконописање јер се, бар у одељку из ког је овај цитат, аутор нарочито бави односом апологетичара према антропоцентричном ликовном изражавању јелина, чак и кад су богови у питању.

[Иван Ивковић]

Лепота је дар, али ако се не носи са скромношћу окреће се против онога ко је поседује. Лепота је дар за очи другог а не за онога ко ју је без икаквих заслуга добио. Она се сведочи другоме као утеха или инспирација, а да други није ничим угрожен или занемарен као какав неестетски субјекат. Није сваки поглед акт пожуде, може бити прећутана потврда, визуализација другог као интерактивни комплимент самим посматрањем. Приметити другога значи волети га. Толику важну улогу имају наше зенице које се у некој светој немости скупљају или шире када посматрају лепоту другог или када сам други осећа поглед неког трећег на себи. Па ипак, није сувишно нагласити да су танке линије између погледа и жеље, као и да онај ко је свестан свог физичког дизајна да лако може застранити ако себе сматра искључиво као сексуални објекат који се намеће по високој (гледај али не пипај) или ниској цени (пипај али плати). Стога, управо због каквоће наличја, таква лепота и еманира на лице онога ко је носи као део свог идентитета. А нису само светитељи приметили да ружан човек постаје леп због своје доброте, као и да леп човек постаје наказа због своје мржње. Приметили су сви они који умеју да гледају и да се диве лепоти човека као најлепшој Божијој креацији.

Записи из ништине

[Иван Ивковић]

Бог је оправдао уметност тиме што се јавио, у телу, у конкретном телесном постојању, и тако себе учинио представљивим у тварној, чулима доступној форми. Оправдао је уметност и тиме што је људе позвао на синовство по благодати, а тиме и на састваралаштво и саделатност у свету, све док је света.

У Јеванђељу по Јовану, после распећа, а пре него што је „узишао Оцу својему“ (Јн 20, 17), Исус Христос је ученицима поручио: „Као што је Отац послао мене, тако ја шаљем вас“ (Јн 20, 21), откривши им суштину њихове мисије у свету, омогућене потоњим „примањем Духа Светога“ („И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Дух Свети!“ – Јн 20, 22). У људском (са)стваралаштву и (са)делатности тиме учествује целина заједнице Свете Тројице, нудећи се као праслика сваке људске заједнице и сваког људског стваралачког делања.

Цео чланак: Владимир Коларић - Уметност и „очи вере“

 

[Снежана]

Православно стваралаштво и одговорност

Милорад М. Лазић

Василиј Чекригин, Христос и Марија Магдалина, 1918–1919.

Дух православног стваралаштва и свеукупне црквене културе представља анагошко кретање ка савршенству. О томе јеванђелист Матеј открива: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5, 48). Такође, хришћански дух је енергија динамизма јединствене суштине, различитог идејног енергијског интензитета деловања и разноликост форми и сегмената живота који се објективизује и постаје духовна култура. Ми исувише дуго, мада уз неприродне прекиде и одступања, иживљавамо и трошимо своју православно-народну традицију. Рекло би се да то чинимо до те мере да смо погрешним односом према живој традицији, утилитарним односом према својим светињама и стваралачким вредностима прошлих времена у многоме посрнули и изгубили живи додир. Последњи је час да такав колективни карактер из темеља мењамо. Да бих позив на одговорност појаснио, актуелизоваћу у духу наших савремених потреба поруку Апостола Павла: А сада се ослободимо злоупотребе, мртвила и незнања, умревши ономе што нас држаше, да служимо Богу у новоме духу а не по староме слову (на основу Рим. 7, 6).

На плану самог црквеног стваралаштва предуго смо се задовољавали разним облицима осредњости, чак и испод сваког нивоа укуса и обрасца. Није само реч о уметницима, него и пастирима у њиховим покушајима стварања живе Цркве. Пад у осредњост дешава се када средина услед разних поремећаја није погодно тло за развој светости, процват генијалности и испољавање талента. Без ове три потенције личности које стварају Цркву, нема напретка, губи се потребна разноврсност стваралачких дела и искуства. Наиме, свако искуство које има карактер усхођења и продор у непознато постаје додатни елемент, не само конфесије и нације, него и традиције православних народа. Дакле, конфесионално „благољепије“ а одржавање некаквог стваралаштва постало је традиција, систем вредности и у многим случајевима пожељна граница наших могућности.

Данас је наша стварност усталасана, а проток догађаја и покрета људског друштва добио је, слободно се може рећи, демонски правац и убрзање. Немоћ да се пронађу нове форме за темељну артикулацију стварности и начин одговорног изражавања, не само наше тренутне датости, него и задатости будућег поретка православног живота у историји, потиче управо зато што се погрешно приступало традицији, тј. што не успевамо да успоставимо живи додир.

Питање наше виталности, дакле и смисла верског подвижништва разних облика, не зависи од једном утврђене датости коју су генерације пре нас врло живо стварале. Такође, треба имати у виду да су живи примери вере непролазне вредности православља и енергијски преносници благодати Светог Духа. Али човек нашег доба има исте потребе и циљеве као и наши славни духовни преци – да снагу светости, генијалности и талента, тј. способност и снагу созерцања, и даље преноси целокупној људској култури и традицији. Тим путем постижу се више благодатне синтезе у самом богословљу, на пример, затим мисионарству, грађењу положаја Цркве у савременом светском друштву, науци итд. Посебно средњовековно православно хришћанство створило је праксу и тиме потврдило откривене речи Јеванђеља, да се истинско стваралаштво вере гради молитвеним созерцањем.

Данас је бесплодно говорити да се само враћањем у плодно време стварања вечних вредности обезбеђује и наша вечност. То је погрешан приступ, јер чиме објаснити немоћ да направимо животворнију и темељнију везу и додир са живом традицијом. Сматрам да животворности одговара нешто живо, те је логично да је за тај додир потребно кретање кроз наше време, пуни живот у нашој историјској конкретности, подвиг ка циљевима који су вечни али ништа мање оивичени и условљени и проблематиком нашег најинтимнијег личног и колективног живота. Наиме, ми пре свега савладавамо отпоре које ствара наше време, али је једини проблем да ли их синхронизовано решавамо везом са прошлошћу и њеном вечном супстанцијом. Заправо, тако се гради искуство и продор вечног презента унутар времена у којем живимо и које смо дужни својим деловањем, а не таворењем и пропадањем, да преносимо до циља – вечности.

Одговорност за свеукупно православно стваралаштво носимо на својим плећима и није довољно само бити носилац и подупирач, него пре свега преносилац благодатних енергија. Питање преношења благодатних Божанских енергија креће се само путевима новог стваралаштва које израста из веома сложене проблематике нашег живота. Како схватити наш живот и наше време? Управо је ово фундаментално питање од којег полази клица новог проницања у стварност а као природни рефлекс јавиће се нови и оригинални облици стваралаштва. Стваралаштво, односно састваралаштво са Богом, је природно стање човека и његово назначење, тако да ће решења долазити, само треба победити страх и бити отворен и искрен.

Намерно поједностављујем ствари, јер је проблем не само сложен него и трауматичан. Заиста је највећа мука не налазити решења, а то значи пропадати. У нашој колективној свести има доста инерције, пометености, хаоса, дубоких и отворених трагедија, свеколике а пре свега духовне, моралне, идејне и материјалне беде. Стваралац, без обзира да ли је уметник, свештеник или мудар човек који проницљиво сагледава живу стварност мора уложити истински подвиг да све то некако схвати. Нужно је постојање мужевне храбрости да се испробају различита, чак најразличитија решења, јер је у природи православља синхроницитет созерцања и акције разних подвига чије је решење светост, и то не само једнога, него преко њега то постаје баштина и енергија свих.

Наш свет, његове структуре, историјско-политичка слика стварности, статичност традиционалних конфесија, националне идеје, традиционалне институције, системи друштвених вредности и друго, све се овог тренутка обрушава, нешто заувек пропада а друго остаје да лебди тражећи нову формулу за вечне темеље и нова проницања у вечне истине. Такође, нагле промене дају свеукупном животу друштва други смер, који се у нашем случају није показао да би се могао јасније сагледавати. Дакле, и човек-стваралац мора осећати ритам промена, чувати оно што ће опстати и стварати нове могућности, да нас туђа воља не прегази. Заправо, наша стварност је одавно подривена и принуђени смо да опстајемо али то не треба чинити по сваку цену. То би било понижавајуће, а тако се нестаје са историјске позорнице.

Потребно је стварати ново имајући пред собом потпуно јасне циљеве, упркос најгорих могућих околности. Ако је наш циљ истрајност и виталност да се не успе по сваку цену, тада оно добро наставља да живи, а тај подвиг даје нам потребно достојанство. Наша енергија није исцрпљена, него лажна идеологија. Наш савремени човек пати јер је гладан погрешних и лажних вредности које су раније наметнуте или се овог тренутка убрзано намећу. Нужно је удвостручити снагу постојања и стваралачког деловања, своје амбиције усмеравати на темељне вредности, на саму срж вере. Такође, треба деловати без трикова. Када употребљавам ову реч мислим пре свега да се темељном променом циљева живота и деловања, тј. система вредновања, рађа тријумфујући дух који по својој природи живи на дуге и најдуже стазе. Он уради дајући све од себе, а потомству ствара простор даље борбе и могућности. Немогуће је издржати тај дах који покушава да створи на брзину, да се обогати, завлада, стекне славу и моћ, створи помодни и комерцијални уметнички опус и слично. Наше историјско и животно деловање мора постати конструктивно и до фанатизма окренуто раду, тј. подвигу с јасним циљем, на стварању перспективе дугог тока трајања кроз напредовање, до вечности.

 

Извор: Ђакон Милорад М. Лазић, „Православно стваралаштво и одговорност“, у: Светост и одговорност, прир. еп. Јоаникије Мићовић и др, Цетиње: Светигора, 2000, 136–139.

 

http://teologija.net/pravoslavno-stvaralastvo-i-odgovornost/