Хришћански приступ односу етике и естетике (аксиологија)

[Иван Ивковић]

Милорад М. Лазић - Православна естетика тела

Не мали број хришћана и данас верује да је телесност и материјалност опозиција изворној духовности, те често зазорно или располућено доживљавају целину Бога, човека и створеног света. У том случају овај део хришћанског тела Цркве Христове несвесно пориче и целокупну храмовну уметност (иконографију, архитектуру, поезију и појање). Заправо, ако у схватањима и бићима православних хришћана овакав приступ понегде и свесније егзистира, ту појаву, како сматра о. Сергеј Булгаков, можемо назвати спиритуалистичко иконоборство, или врсту спиритуалног религиозног материјализма. Треба истаћи, да је православље не само систем правила и вежби за спасење душе, него извориште духовне славе и преображаја тела, тј. спасења и преображаја психофизичког човека...

Цео чланак на Теологија.нет >>>

[Иван Ивковић]

“Зависно од процењујућег субјекта, могућа су као минимум три критеријума оцењивања предмета и појава нашег света:

• са позиције користи (утилитарни)
• са позиције истине (философски)
• са позиције наслађивања (емоционално - естетски)

Враћајући се више пута у различитим радовима на те критеријуме, а најчешће на утилитарни и естетски, Августин долази до закључка да је утилитарни приступ стварима својствен само земаљском граду (lat. civitas terrena), да се појавио после грехопада у вези са насталом људском немоћи и укинуће се у “будућем веку” ишчезнућем материјалних потреба људи. Небеском граду (lat. civitas Dei) и духовним људима својствен је само критеријум неутилитарног духовног наслађивања, то јест практичан естетски приступ свету. Философски приступ је такође пролазан, будући да је тражење истине и истинских односа неопходно само на путевима ка граду Божјем...

 

Људи често сматрају себе срећним, када након дугог растанка са љубљеном могу да привију уз себе њено лепо тело; када у жару и припеци налазе извор с прохладном водом; када удишу мирис чудесног цвећа. Али шта може да буде блаженије од тога кад утолиш глад и жеђ за истином, када удишеш њен мирис? - реторички пита Августин. Људи се радују и музици, али какво блаженство да се упоређује са оним када тобом овлада “мелодично и красноречиво ћутање истине”? Људи се радују сјају злата и сребра, драгог камења и боја, светлости ватре, звезда, месеца и сунца. Блажено пак живљење је садржано у светлости истине (De lib. arb. II, 13,35)."

 

Виктор Бичков, Естетика отаца Цркве (стр. 381-382, 387)

["Tamo daleko"]

On ‎5‎/‎10‎/‎2018 at 17:06, Jace Jerimoth рече

Милорад М. Лазић - Православна естетика тела

Не мали број хришћана и данас верује да је телесност и материјалност опозиција изворној духовности, те често зазорно или располућено доживљавају целину Бога, човека и створеног света. У том случају овај део хришћанског тела Цркве Христове несвесно пориче и целокупну храмовну уметност (иконографију, архитектуру, поезију и појање). Заправо, ако у схватањима и бићима православних хришћана овакав приступ понегде и свесније егзистира, ту појаву, како сматра о. Сергеј Булгаков, можемо назвати спиритуалистичко иконоборство, или врсту спиритуалног религиозног материјализма. Треба истаћи, да је православље не само систем правила и вежби за спасење душе, него извориште духовне славе и преображаја тела, тј. спасења и преображаја психофизичког човека...

Цео чланак на Теологија.нет >>>

Sjajno odabrani citat! Nismo ni svesni koliko ja vazno govoriti na ove teme, a u svetlosti promovisanja zdrave I celovite pravoslavnosti, kao autenticnog, hriscanskog nacina zivljenja, kako kaze vl.Atanasije. Hvala za postavljanje I isticanje ove teme.