Вишедетне породице

[Walter]

[Иван Недић]

Prosto sam oduševljena logikom da dete vaspitava drugu decu, umesto da se igra, ide u školu, bavi se sportom i uostalom radi sve što deca i treba da rade.

Треба погледати филм па рећи да ли се та деца баве спортом, да ли се играју, да ли се школују и да ли раде све остало. Наравно да раде.

[malina :)]

Могу ли ја да се јавим као старије дете, које је васпитавало своју млађу сестру и још је васпитава? Мада, разлика је у томе што сам ја имала 14,5 година када се она родила, па сам била способнија да је чувам, него дете од седам година. Заиста је било тешко, морала сам често запоставити себе и своје потребе. Више сам је ја чувала и васпитавала од родитеља, који су морали радити. Али, да ме питате да ли би ми било боље да се она није родила, да би тако мој живот детета био растерећенији и лакши без ње, рекла бих вам НЕ БИ! Не жалим уопште што сам се свега одрицала због ње, напротив, мој живот би био празан без ње. Диван је то осећај када вас рођена сестра доживљава и као сестру и као мајку. Родитељима ништа не пребацујем, свесна сам да је било потребно да раде како би одгајили своје троје деце, чак им захваљујем што имам толико млађу сестру. И није баш да нисам уопште имала времена за себе, добром организацијом се све постиже.

Мислим да то што неки желе да, из најбоље могуће намере, свом детету уместо обавеза дају слободно детињство, код деце развија саможивост, себичност, способност да само себе гледају. Браћа и сестре треба да буду усмерени једни на друге, почев од свог детињства, па и касније кад одрасту. Иначе ће тад свако отићи својим путем, без обавезе и осећаја.

Свака част Дугаровима на њиховој смелости да роде толику децу, а Боже мој, некада се не слажемо ни како неки родитељи васпитавају своје једно или двоје деце, а камоли они оволику. Али, што се тиче тога да старије дете губи детињство васпитавајући млађу браћу и сестре, мислим да итекако није истина. Деца тада више добијају него што губе.

[brana]

[quote name=malina ' timestamp='1333524921' post='613294]

Могу ли ја да се јавим као старије дете, које је васпитавало своју млађу сестру и још је васпитава? Мада, разлика је у томе што сам ја имала 14,5 година када се она родила, па сам била способнија да је чувам, него дете од седам година. Заиста је било тешко, морала сам често запоставити себе и своје потребе. Више сам је ја чувала и васпитавала од родитеља, који су морали радити. Али, да ме питате да ли би ми било боље да се она није родила, да би тако мој живот детета био растерећенији и лакши без ње, рекла бих вам НЕ БИ! Не жалим уопште што сам се свега одрицала због ње, напротив, мој живот би био празан без ње. Диван је то осећај када вас рођена сестра доживљава и као сестру и као мајку. Родитељима ништа не пребацујем, свесна сам да је било потребно да раде како би одгајили своје троје деце, чак им захваљујем што имам толико млађу сестру. И није баш да нисам уопште имала времена за себе, добром организацијом се све постиже.

Мислим да то што неки желе да, из најбоље могуће намере, свом детету уместо обавеза дају слободно детињство, код деце развија саможивост, себичност, способност да само себе гледају. Браћа и сестре треба да буду усмерени једни на друге, почев од свог детињства, па и касније кад одрасту. Иначе ће тад свако отићи својим путем, без обавезе и осећаја.

Свака част Дугаровима на њиховој смелости да роде толику децу, а Боже мој, некада се не слажемо ни како неки родитељи васпитавају своје једно или двоје деце, а камоли они оволику. Али, што се тиче тога да старије дете губи детињство васпитавајући млађу браћу и сестре, мислим да итекако није истина. Деца тада више добијају него што губе.

Да, јако је занимљиво ваше излагање, и аутентично, али није увјек примјењиво.

ево зашто.

ја ћу вам одговорити из искуства, кад неко има јаку бебу, малога херкула, а старији брат

или сестрица 7 или 8 година, и остави да је пази, па знате ли шта се догађа са малом кичмицом, кад носи ту бебу, кад пази на њу. Вејрујте, ја се згрозим кад то видим.

ја не толерирам нити саможивост нити размаженост, код дјеце, али његујем неки здрав однос, повезаности и бриге. не дај, Боже да би кога оптерертила, кад је најмлађи рођен,

најстарији је био у средњој школи, помогао је понекад, никада их нисма превише оптерећивала, они су морали, пре свега, да буду дјеца, да иду у школу, веронауку, да с ебаве спортом, да поспреме, своје ствари, а одгој и брига су били ствар родитеља.

Ваше искуство је итекако драгоцјено и лијепо, али ја га нисам код себе примјенила.

[brana]

Треба погледати филм па рећи да ли се та деца баве спортом, да ли се играју, да ли се школују и да ли раде све остало. Наравно да раде.

Ви сте мени, брате Иване, јако драги као особа, посебно кад сам видјела, вашу красну породицу,

ви сте простодушни и привуче вас нека занимљивост која је некако јако упитна.

кажете да се баве спортом, па многи играју тенис, али нису сви Новак ђоковић.

иду они и у школу, и изгледају јако успешни, и насмејани.

Готово да и немају мане, зар заиста мислите да је све то могуће, без помоћи?

Па, имате једно и цео свет се сигурно врти око њега, а да би следеће добили опет једно и тако редом... покушајте замислити, како би изгледало.

[C.A._R.I.A.]

Mira Arambašić o ljubavi, rađanju i teškoćama podizanja porodice. Šest sinova, devet kćeri i šesnaestoro unučadi

Kako ne! Mnogi pitaju jesu li sva naša deca samo moja i Radomirova, jesmo li imali jedan ili više brakova. Kažem im: da, samo su moja i Radomirova. I samo iz jednog braka. A onda pitaju: odakle ste? Sa Kosova? Odgovaram: oboje smo rođeni Beograđani. Bila sam gimnazijalka kad sam se zaljubila. Rade vodoinstalater u PKB-u. Kad smo stvarali porodicu, druga su vremena bila. Njegova plata stabilna, živeli smo kod moje majke... A sad? Da li je lako? Nije. Ali je nama najvažnije da su deca zdrava. Više od trećine već je započelo svoj život, imaju svoje porodice. A ja - šesnaestoro unučadi.

Beograd, Žarkovo, Ulica poručnika Spasića i Mašere. Zgrada na početku ulice, poslednji sprat, stan na dva nivoa. Stotinu i neki kvadrat, terasa u sezonskom cveću, na zidovima ikone, na stolovima đačke torbe, u sobama stari kreveti, a staro i ostalo pokućstvo - darovi nekih dobrih ljudi. Na šporetu lonac za čitav bataljon. Od petnaestoro dece Arambašića, šest devojaka se udalo. Zatičemo petoro najmlađih - Isidoru, malo starijeg Petra, Ljiljanu, Jelenu i Milana. Milan, petnaestogodišnjak, upravo se vratio sa građevine. On i stariji brat Goran pomažu ocu u nadnici.

Stan u kome danas žive dobili su samo na korišćenje. I da im ga neko ponudi na otkup, to bi za njih bio nedostižan san. Dečji dodatak primala je samo do 1988. godine. I to samo - za tri deteta. Ostala deca, po zakonu, na ovaj “benefit” nisu imala pravo.

- Nekada nismo imali ni hleba dovoljno. Ali koliko imamo, toliko je. Deca su to razumela. Kad nemamo, nisu ni tražili. Od nas, roditelja, naučili su da dostojanstveno podnose svaku nevolju, kao Radomir i ja od svojih roditelja. I da uvek budu zahvalni za svaku ljudsku pomoć, makar ona bila samo u mrvi nečijeg dara.

Комплетан текст

http://www.novosti.r...velike-porodice

[Биљана]

slavabogu

[JESSY]

Протојереј Јован Осјак са породицом: Није се дало да опкупимо сву децу

 

Отац Јован Осјак премашио је све могуће и немогуће планове по питању изградње кућа, сађења дрвећа и рађања деце. Када му је изгорела прва кућа, још док је био обичан мирјанин и отац петоро деце, није могао ни замислити да ће постати свештеник и да ће из темеља подићи на десетине кућа и зграда, четири храма, епархијску богословију и недељну школу, као ни то да ће поред 18-оро лепе, добре, интелигентне и радознале деце, попадија Надежда и он добити 19-оро унучади, од којих ће 8-оро бити названо у дедину част – Иван, а три унуке по баки – Надежда.

Јуче, на престони празник Свето-Тројицког храма у Ростову на Дону, његов настојатељ протојереј Јован Осјак прославио је 25. годишњицу од свештеничке хиротоније. Редакција портала „Православие.Ru“ о. Јовану од срца честита јубилеј, и данас, на Међународни дан заштите деце, објављује разговор са овим изванредним пастиром о Нади, вери, љубави, пожарима и демографској експлозији у свакој појединачној породици.

[JESSY]

Са драгим је рај и у остави

Протојереј Јован Осјак и попадија Надежда

 

–Оче Јоване, како сте се ви упознали са попадијом?–Када сам се са њом упознао, био сам војник. Служио сам као везиста у војној обавештајној служби. Биле су три девојке. Једна од њих је била тако скромна. Поразговарао сам са њом и прибојао се да је не изгубим. Најпре сам схватио колико је она изнутра лепа, а касније је дошла на ред и сва њена остала лепота. Допала ми се њена скромност, загонетност, строгост и преданост срца. Колеге су ми једном испричале како ме је Нађа, када сам се враћао са одмора, цео дан чекала на аутобуској станици по врелом сунцу, бојећи се да не пропусти мој аутобус. Оно најскупље јесте душа, тј. оно што нас води ка вечности. Попадија тачно разуме да треба почети од душе и успоставити ред у глави. Онда ће све друго само доћи на своје место и свуда ће бити ред.

– И како је почињао ваш заједнички живот?

– Венчали смо се касно увече 7. новембра 1983. године у Славјанску на Кубању. Протојереј Никита Гавриљчик, настојатељ Храма Успења Пресвете Богородице, још увек памти како сам га ја тад, још као војник, молио да нас венча, док се Нађа скривала јер га се стидела.

Недостатке сви имамо. Али ми једни другима помажемо да се носимо са њима. Ако искрено човека волиш, онда га волиш са свим плусевима и минусима.

– А да ли православна жена треба да води рачуна о себи или то омета њен духовни живот?

– Не само да није забрањено водити рачуна о себи, већ је грех не водити рачунао себи. Ја сматрам да је грех када се човек запусти. Жена мора да брине о себи. Она треба да се жртвује зарад вољене особе, а мушкарац зарад своје вољене супруге. И то је све. А ако ја не будем водио рачуна о себи, она о себи, шта ће онда бити? Наравно, и кад деца дођу, не само многодетна већ свака мама мора да води рачуна о себи. Није неопходно ићи у разноразне сауне, бање и на различите третмане. То се може чинити и код куће, у породици. На пример, могуће је бавити се спортом. И због чега не пронаћи оне ствари које могу обрадовати ближње? Учинити за себе нешто што ће се и вама лично свидети. Не треба, гледајући се у огледало, имати страх од себе. И не ради се ту само о лепоти лица и одеће. Ми смо пре годину дана добили диплому за најлепше двориште у Ростову на Дону. О нашем дворишту се бринемо заједно са децом.

– Имате много деце и много награда. А да ли је било много искушења?

– Наша породица је преживела три пожара, када нам је све изгорело до темеља. Трипут смо морали да обнављамо куће. Тако нас је Господ кроз превазилажење невоља и искушења челичио. Сада живимо у комфорној кући која је у нашем власништву.

[JESSY]

– Недавно је у пожарима настрадало на хиљаде Руса. Где сте ви живели док вам није сигла помоћ?

– Живели смо у остави. Два млађа детета су била на интензивној нези, а остале смо послали код рођака. Кућа је изгорела, а остава је остала читава. Ноћу, када смо супруга и ја одлазили у кревет, по нама су прелазили пацови. Знали смо чврсто да се замотамо у јорган и да са себе отресамо пацове. Било је врло застрашујуће и непријатно, али нисмо имали избора. Шта смо могли учинити? Много тога смо преживели. Било је то уочи зиме 1989. године. Догодило се да је моја мајка била болесна и да смо ми буквално на сат времена отишли до ње да јој однесемо лекове. Деца су за то време нашла шибице и по својој несмотрености запалила кућу. Када је у кући избио пожар, петоро деце се нашло усред побеснелог пламена. Да није било комшинице Ане Новицке… Она је разбила прозор и ризикујући сопствени живот спасила нашу децу. Лекари су рекли да млађа деца неће дочекати јутро. У 3 сата ујутру сви смо устали на молитву: „Господе, спаси децу, да би она израсла у добре верујуће људе!“: А ујутру смо сазнали да се управо за време наше молитве десило чудо: синовима је са плућа почео да се одлепљује слој чађи. А сутрадан друга невоља: смрт моје мајке. Најстрашнија ствар јесте изгубити вољену мајку. Пре тога преживео сам смрт свог безмерно вољеног оца, а сада сам се опраштао од своје мајке.

Остао сам са петоро деце и вољеном супругом, те почех да градим нову кућу. Устајао сам у 4 ујутру, а одлазио на спавање после поноћи. Међутим, кроз два месеца на некадашњем месту већ је стајала нова кућа. Помагали су нам рођаци, комшије и пријатељи, али је највећи део посла пао на моја и супругина леђа. Можете ли да замислите, ја већ 31. децембра, тачно два месеца након пожара, ложио пећ у новом дому! Ми имамо доста родбине. Наравно, они су нам финансијски помогли, а помогла нам је и Епархија, иако ја тад нисам био свештеник.

[JESSY]

„Замолио сам Господа да ме научи да градим.

И кроз два дана кућа је изгорела до темеља“

Протојереј Јован Осјак

 

– А шта сте ви били по професији?– Пре женидбе и за врме служења војног рока оспособио сам се за обућара, механичара, возача, фризера и радиомеханичара. Све ово ми је користило у животу. Када смо попадија и ја започињали живот, ја сам био обични дечак, олтарник у саборној цркви. У 25-ој години сам већ имао петоро деце. Било је тешко, али интересантно. Када су једно за другим кренула да се рађају деца, купили смо омању кућу. Обрађивали смо земљу, трудили се, гајили цвеће и воће за продају и пецали рибу. У кући смо имали папагаје. Поред папагаја узгајали смо и феретке (афричке творове). То је зверчица са скупоценим крзном, хибрид хрчка и нерца. Људи су долазили код нас и куповали их. Штошта би имало ту да се каже. Били смо тада млади, обезбеђени, добро смо зарађивали, и по нашим мерилима, новца је било довољно. Живот нам се на веома леп начин уређивао. Изгледало је као да више ништа није потребно, само нам је памети недостајало.

Најинтересантније од свега је што сам ја дан уочи пожара изашао у башту и кажем: „Господе, молим те, помози ми, научи ме да градим“. Имам новац, родило се и пето дете, а ми немамо где да га сместимо. Не знам како да направим собу, немам искуства, а и памети ми недостаје“. Два дана касније кућа је изгорела до темеља. Тражио сам и одмах добио. Треба само то преживети. Одмах сам схватио да ме је Господ чуо и да нам помаже, дарујући нам искуство и разум кроз неко искушење. Али, слава Богу, сва деца су остала жива и здрава. Затим сам још једном молио – и добио шта сам тражио. И морало се тако све пролазити. Срећом, када су нам куће гореле, мој једини највернији друг, ког веома волим, била је моја матушка. И моју сестру је задесила несрећа. Сви заједно смо се дигли на ноге. Њена стара кућа је изгорела, а нова се испоставила као десет пута боља. Бог нам даје нека искушења, али Он такође даје и снагу и помоћ за борбу са њима.

[JESSY]

– Зар није кућа изгорела као одговор на ваше молитве?

– Када тражимо од Бога неку помоћ или се молимо за родбину и ближње, треба јасно да разумемо да нам Господ помоћ понекад не шаље одмах, већ према нашем духовном узрасту. Увек и на свему треба захваљивати Богу, а као добар пример тога треба да нам послужи Јов Многострадални. Код њега ћемо наћи и пример и одговоре. И када се одлучимо за молитву, треба да схватимо да ми често тражимо не оно што је за нас корисно, већ управо оно што сами желимо, а то није увек на корист. Веома је важно у молитви изговарати ове речи: „Нек буде не како ја хоћу, Господе, већ онако како Ти знаш шта је мени потребно за спасење душе“. И ако желимо да нас Бог чује, морамо да будемо усредсређени на молитву и да слушамо сами себе. Када се молимо, тј. када тражимо нешто од Бога, а сами себе не чујемо, онда како да нас чује Бог? Ја увек својим парохијанима говорим: „Када ви веома желите да измолите нешто од Бога, добро размислите пре него што се за то помолите“.

Тако сам и ја молио Бога да ме научи да градим и да живим, тражио сам да ми да памети, и Господ ме је научио, али колико ме је то коштало! И ако сте ви спремни да се промените из корена, понекад морате проћи кроз много тога, а има и ситуација када је нашим карактерима и гордости потребна хитна духовна операција. Штошта смо ми прегурали, а сада имамо велику и лепу кућу, у чијој нам је изградњи помогао Владимир Јакуњин, председник ОАО „Руске железнице“. Он је попадију одликовао орденом Андреја Првозваног за веру и верност. Захвални смо од срца њему и његовој супрузи Наталији Викторовној, која руководи сверуским програмом „Светост материнства“, чинећи тиме такво једно добро дело.

[JESSY]

О чудима, љубави и породичној срећи

– Да ли је у вашој породици било чуда?

– Већ сам рекао да смо се ми у силу Божије Промисли уверили још након првог пожара, када су нам два млађа детета могла умрети на интензивној нези, али смо се попадија и ја молили, и деца су преживела. Једном приликом ми је надлежни епископ предложио да оснујем Свето-Тројицку парохију. Ја сам тада био на парохији у селу Рјаженоје, о каријери нисам ни размишљао. Нисам желео да мењам уређени живот на парохији у селу за рад на земљи, коју је тек требало узети, а затим на њој подићи храм. Након разговора са митрополитом, који је мене саслушао али моје одбијање није прихватио, и који ми је дао три дана да размислим, нашој тешко оболелој ћерки Јелени стање се погоршало и она је наредног јутра почела да се гуши. Носио сам је на својим рукама, пошто је попадија била већ остала без снаге, борећи се за њен живот седам месеци. Ћерка је у мом наручју почела да се гуши. Снажно је махала рукама и ногама, дисање се зауставило и она је умрла. Након што је она престала да дише, ја сам замолио Бога да је врати у живот и дао завет да ћу уложити све своје напоре да саградим храм. А попадија се заветовала да ће ако ћерка оживи, певати у црквеном хору. И одмах затим дошао сам на идеју да ћерки дунем у уста. Када сам то учинио, њој се на махове почело враћати дисање. Сада су храмови саграђени, а наша ћерка је постала попадија и диригент хора, и са својим мужем има троје деце. Њихов први син је добио име Иван, у знак захвалности Богу.

Отац Јован Осјак са дечицом

– Како сте успели поред свих својих невоља да сачувате љубав?

– Живот је тако кратак. Многих тренутака одмах и не могу да се сетим. Када ми седнемо за сто, онда са децом водимо веома интересантне и дуге разговоре. Чини нам се као да је све што је било некако пролетело. Остало је у сећању само оно што је лепо, а све непријатности су иза нас. Слава Богу за све! Било је веома много искушења, али захваљујући свим невољама кроз које смо прошли ми и јесмо стали на ноге, а наша деца су постала јача.

[JESSY]

Новорођена тетка петоро унучади

– Испричајте нам нешто о вашој деци.

– Укупно имамо 8 дечака (Иван, Алексеј, Јевгеније, Александар, Владимир, Григорије, Сергеј и Серафим) и 10 девојчица (Олга, Јелена, Марија, Татјана, Ана, Надежда, Евдокија, Дарија, Ксенија, која је трагично изгубила живот, и Анастасија). Старија деца су већ обезбеђени образовани људи. Иван је предузетник. Алексеј и Јевгеније приводе крају трећи факултет: завршили су Ставропољску богословију, Факултет кавкаских народа и Санктпетербуршку духовну академију. Два зета су свештеници, а један син је ђакон. Богу хвала, углавном је све како треба.

 

Белгород. Породица Осјак одлази да прими награду „Родитељски рекорд“. 2012. г.

– Како ви издржавате јер треба сваког од њих пробудити, нахранити, васпитати и образовати?

– Неопходан је лични пример у свему. У великој породици је све уређено. Да бисте велику породицу разумели, неопходно је да у њој проведете неколико дана и тад ће вам све бити јасно. Цео живот – то вам је само рад, рад и рад, али то није ропство, већ права срећа. Господ је рекао: „Јарам је мој благ и бреме је је моје лако“. Ми сви верујемо и знамо да Он нама руководи и да нам у свему помаже.

– Прочитала сам како је ваших, тад већ петоро унучади, чекало из породилишта вашу новорођену 18. по реду ћерку, која њима дође тетка.

– Наша Настја је пожурила са својим доласком на свет: попадија се породила пре термина. Примили су их професор Александар Ромашевски и др Јелена Лавренова. Ћерка је на рођењу имала само 1200 гр, због чега је била у инкубатору. Њу је баш ту у болничкој соби крстио мој синовац – отац Валерије. За Настењку и попадију молио се, вероватно, читав православни град. Због тога што је 18. ћерка рођена пре термина, и попадији је претила опасност. Све је било веома озбиљно. Позвали су ме на конзилијум. Шесторица професора замолила су ме да се молим и Господ је поново показао милост. И попадија и Настја су живе и здраве.

[JESSY]

Ђаво напада супружнике убацујући им различите помисли о томе како можда неће имати довољно новчаних средстава, здравља или нечег другог. Жена треба да схвати да она чинећи абортус, чедоморство, убија љубав свог мужа. Са сваким убијеним дететом она све више губи мужа. Исто је и ако муж тера жену, своју супругу, да абортира. Тиме он убија њену љубав према себи. То је неминовно и дешава се неприметно, а после се осврнеш – кад оно – породица се распала.

– А да ли сте ви и попадија размишљали на ту тему?

– Када је она чекала прво дете, ковали смо планове седећи на трему: имаћемо двоје деце, а треће око четрдесете. Али Господ је видео боље. Ако ја волим жену, и она ми је родила дете, па како онда да не волим то дете? Међу нашим парохијанима има супружника који већ имају четворо деце, иако у њиховим плановима није било више од двоје. Они активно помажу сиротишта. И многе попадијине пријатељице почињу да рађају много деце. А раније су оне сматрале децу препреком у каријери и приватном животу. Нема потребе планирати. Ако је Господ послао бебу – радујте се. Шта год да вам Бог даје, свему се радујте. Деца нису терет, већ радост.

– Многе жене би можда и желеле много деце, али им здравље не допушта.

– И мојој жени су, такође, говорили: „И ви и дете ћете умрети“. Свашта нас је сналазило. Али Господ нас је чувао. Ако нам је Бог слао дете, Он је онда давао и здравље, и све остало. Ако је супруга затруднела, ни она, ни њен муж не треба чак ни да помисле на абортус. Јер то не значи само да се рађа татино и мамино дете – рађа се разумна душа. Господ то дете шаље у свет. Рођење детета је дар од Бога.