Маловерност - губим веру - како победити сумњу у Бога...

[Grizzly Adams]

Е сад, да ли си — не персирам, ваљда нема потребе — читајући ове постове при неком заиста застала и помислила: "То је то! То од сад чиним, тако ћу!"

Помажемо ли? (и сам се, незаслужено, умешах међу помагаче)

 

Некад је битно и само да те неко саслуша и клима главом, па помогне...

[w.a.mozart]

Некад је битно и само да те неко саслуша и клима главом, па помогне...

 

ovo neki od naših sveštenika umeju tako dobro da demonstriraju LOL

[Guest - . . .-]

... и да говоре "да, да, да..."

[gavrosaurus]

Da, u vecini odgovora postoji bar po nesto korisno i dobro

 

Сви, али нити један прави.

Вероватно је најконкретнији онај са позивом у град.

Било како било, има једна кратка прича, моја омиљена, о нама, који имамо (честу) потребу да побегнемо од себе, кад нам је нешто недовољно или смо ми сами такви, ми у сталном неком "трагању" за нечим:

 

Један човек се непрестано жалио на своју неправедну судбину. Након једног великог искушења, он не издржа, и рече:

- Господе, дао си ми претежак крст!

Тада му се јави Господ и рече:

- Дођи, изабери крст који желиш и даћу ти га.

И одведе га Господ у једну велику дворану, у којој је било много разних крстова: великих, малих, златних, сребрних... Човек је дуго ходао, додиривао крстове, гледао облик и материјал.

Након дугог времена и тражења, пронашао је један мали, дрвени крстић. Тада рече Господу:

- Господе, дај ми овај крст.

А Господ му рече:

- Па то и јесте твој крст.

[JESSY]

Вероватно је најконкретнији онај са позивом у град.

 

ма зна Срле шта треба.... :0104cheesy:

[DankaM]

ovo neki od naših sveštenika umeju tako dobro da demonstriraju LOL

 

More, ne kradite mi klijente

[Suzana]

Mnogi vernici postanu vremenom nevernici zato što tokom svog života od brojnih neuspeha u životu odustanu i na kraju od vere.

Ljudi koji veruju u Boga su okruženi većim brojem nevernika u životu (na žalost) i onda kad vernik tokom svog života gleda uspeh nevernika pored sebe a on propada na sve strane...,on okreće ledja veri tad.

[Дејан]

Obično imaju pogrešna shvatanja Boga i očekivanja od njega...

[Тања1]

 

Ljudi koji veruju u Boga su okruženi većim brojem nevernika u životu (na žalost) i onda kad vernik tokom svog života gleda uspeh nevernika pored sebe a on propada na sve strane...,on okreće ledja veri tad.

 

Није увек тако како сте написали. Ево, мене, студент на почетку студија...Затражили су од нас да нацртамо стабло (дрво) и да упишемо у корену - идентитет ( уписала сам породицу, Србија, и друго), стабло- компетенције (уписала), крошња - све оно што волимо у животу ( уписала на врху крошње Христос). Међу професорима многи су били људи који нису религиозни и они су у тиму пред стручним жиријем из већине наставних предмета оценили мој труд и рад са оценом (10), а пре неки дан кад ми је obi-wan држао палчеве највећом оценом (12). .smesko.

 

Има и верника који гледају неуспех неверника (на жалост).

[Интегра]

Ево, да "дигнем" тему - као досадни и бучни неофит који је скоро открио веру, па смара по разним питањима и одушевљава се Православљем.

 

Можда некоме буде корисно, можда буде и поучно, а ако гњави - ја се извињавам.

 

У мом случају - почела са оном природном склоношћу детета да верује просто, али магловито, у доброг Бога оца. Просто - добро мора да се награди, а зло мора да буде кажњено. Моји су "православни атеисти" - патриоте, љубитељи традиције, али никада нису, због историјских и друштвених околности, прешли праг веровања, тако да није било неких дубоких традиционалних основа у мом окружењу због којих сам морала пре или касније да се вратим Православљу. Пресудна тачка је била несрећна 1999. чини ми се - и за моје сазревање као личности, јако интересовање за историју и осећај Божје правде на нашој страни. Све се уклапало - сигурна сам била да је једина истина Јеванђеља. Цркве и манастире посећивала сам као ђак - увек су остављали утисак - али сам била далеко од Православне литературе и начина живота.

 

(Успут, сада се чудим себи, с обзиром да се у нашој кући увек много читало, како сам пропустила "Мисионарска писма" Владике Николаја, како нисам пошла за Достојевским, који ме је дотицао, али никада довољно да бих његову мудрост пренела на свој живот.)

 

Дуго сам размишљала о крштењу, али сам одустала - бурне године пубертета, претежно атеистичко окружење, итд. Недостатак искрености и храбрости, али и, нажалост, огромна охолост - то је била пресудна препрека за моју веру. Одлучила сам да будем агностик, јер је то било "разумно" и "прогресивно" и у складу са мојим "природно-математичким" усмерењем.

 

Закључила сам да су докази за постојање Бога недовољни или недоступни и да, с обзиром на несавршеност света, највероватније нема ничега "изнад". И тиме сам се измирила са својом савешћу која ни издалека није била тиме подмирена.

 

Када се осврнем на тај период, сигурна сам да ме је Господ дозивао на свој начин. Мислим да је то нека врста носталгије, као да имате неодређени утисак, непрестано, да треба негде да будете, да сте заборавили на неки састанак који сте заказали, а нисте се појавили. Тада то нисам препознавала или признавала, али ми се сада чини да је био то нагон душе да се врати кући.

 

То је лепи део - тај осећај да ме ни у мом атеизму/агностицизму Господ није напустио, него, напротив, дозивао и пуштао да грешим до извесне мере. Међутим, ужасно је када помислим колико сам лутала у тами, без потребе, и колико сам лепих момената пропустила због неискрености и кукавичлука и неке менталне тромости и недостатка дисциплине. Све је то могло да буде прекинуто мојом простом молитвом или читањем најмање православне књижице.

 

А онда, пошто ми се због гриже савести због својих прекршаја поново јавила, рефлексна, потреба за Крштењем, и пошто сам опет лутала око те идеје, изненадно ми се јавила провејавајућа радост која тешко може да се пореди са било каквом другом радошћу, као када откријете нешто веома вредно, што сте изгубили као дете, па нашли поново, па покајање због греха и одступања од Бога, због сваке празне речи и глупе активности и погрешних философских ставова. На крају ме је срце вратило Православљу - после сувише дугог клацкања "верујем-не верујем".

 

Наравно, то је било и суочавање са својим најгорим тренуцима и најгорим манама, и упозорење да је структура света много дубља, мистичнија и страшнија него што сам могла да замислим. За моје схватање света, откриће да постоји један сложен и страшан духовни свет, да оне дечје бајке о анђелу на десној и ђаволку на левој страни - уопште нису толике бајке, и да оне поуке о девојкама које су се бавиле магијом, па биле кажњене, које је мој "хуманистички" ум одбацивао као нешто назадно у ствари имају потпору у стварности - то је била дубока промена. Али неопходна и изведена на најблажи могући начин - кроз срце.

 

Оно што сам из тог искуства извукла је - искрени и добродушни људи природно знају истину Јеванђеља, као и искрено радознали, ревносни и духовни, без обзира на порекло. Остали је потискују због гордости или кукавичлука. Знала сам је чак и ја, далеко од такве природне доброте. И била је на крају потребан само мали покрет моје душе, вољни, ка Богу, да Господ одговори.

 

Нисам раније веровала да је таква, малтене, бајка, могућа. Прича о "Блудном сину" ми је била племенита, али сам Јеванђеља видела као део једне духовне традиције, узвишене - да, али не више као извор истине. "На небесима се више радују једном покајаном грешнику, него стотинама праведника", тумачила сам раније као згодан повод за регрутовање верника, као античку психотерапију. Ако сам и мислила о покајању, у њему сам видела неку врсту слабости, неко срамно стање. Одушевљене исповести нових Хришћана посматрала сам са неком врстом страха и одбојности, као на неко гранично стање нервне и емотивне растројености (нека ми Бог на томе опрости). Колико сам погрешила и колико греше они који и даље то верују - не могу да опишем речима.

 

Сада, као што видите, имам жељу да целом свету кажем шта губи, одступањем од Христа. И у томе претерујем - али боље овде, него да мојима непрестано мељем. Нећу да их одбијем - желим да им покажем примером што више могу.

[VaSa110]

била је на крају потребан само мали покрет моје душе, вољни, ка Богу, да Господ одговори.

 

Kako ti je Gospod odgovorio?

[Интегра]

Кроз радост и покајање. Једноставно, као да је нека брана подигнута - наступи огромна радост и усхићење, из срца, које просто провејава кроз целог човека. Ништа спољашње, ништа трансцедентално, никакве визије и никакви гласови и наредбе (далеко било), него просто и снажно одушевљење.

Хоћу да нагласим да никако нисам усмерено нити одлучно ишла ка Цркви. Напротив. На одређени начин, било ми је неугодно да пређем из удобног атеизма - хладног и разумног, у коме нема ничега, па ни полагања одговорности пред тако великим ауторитетом - у свет у коме одједном имаш, са свим својим слабостима, толико бреме. Али мислим да је једноставно, тренутак сазрео и да је душа признала оно што мозак није хтео.

[VaSa110]

Кроз радост и покајање.

 

Možda nisi razumela pitanje. Nisam pitao šta si ti osetila kada ti je Gospod odgovorio (radost i pokajanje) već kako ti je Gospod odgovorio.

[Лазар Нешић]

Kako i zasto ljudi prestaju da veruju u Boga ?

Вера је празнина, ништа. Природно је и логично не веровати. Право питање (за недоумицу) је: зашто (уопште, како, ма је ли могуће) да неко верује.

[Зосима]

Вера је празнина, ништа. Природно је и логично не веровати. Право питање (за недоумицу) је: зашто (уопште, како, ма је ли могуће) да неко верује.

Хм,мало звучи прејако,а шта је са оним да је човек религиозно биће ?