Zašto religija nije istinita?

[Grizzly Adams]

Овако некако:

 

 

Само ти идеш у ћорку на крају...

[Срђан Шијакињић]

Занима ме како се атеисти постављају према питању слободе, у смислу да ли и колико размишљају о томе колико смо ограничени и смета ли им то. Ја нисам бирао да будем баш ЈА, а не неко други, просто сам бачен у себе и данас сам такав какав јесам не због свог избора, него због случаја и/ или промисли. Један од великих циљева хришћанства је ослободити се себе на тај начин да избришеш границу ја/ ти, тако што ће све бити у свему, и свако у сваком, тако што ћеш учестовати у сваком човеку и живети бесконачан број живота одједном, слободан од себе. Наравно, ово тешко да је могуће у овом животу, али као да постоје најаве у том смислу што је свако од нас, обично на само један кратак тренутак, осетио неки наговештај јединства свега, неки сјајни тренутак наговештаја да је можда могуће искорачити из себе и живети не само у свом него у безброј светова, кроз очи безброј људи. Нисам сигуран колико сам се добро изразио, можда звучим као да сам се дружио са Клаудом цело вече.

[CecaV]

Одох сада,  па само да забележим  најновију импресију ( "мисли" као грех!        сачувај Боже!        ):    моје и ваше (Јанко, Гризли) поимање света је толико различито, да ми је драго што сам дошла на овај форум и то себи потврдила.     Позиција неверника ми је још дража:   слободо, волим те !                            

читамо се сутра/прексутра;     поздрав...         

[Grizzly Adams]

Занима ме како се атеисти постављају према питању слободе, у смислу да ли и колико размишљају о томе колико смо ограничени и смета ли им то.

 

Па мислим да просечан атеиста не размишља превише о томе. Ту су верници у предности јер себи постављају нека питања о којима иначе вероватно не би размишљали.

 

Кад пођеш од концепта "савршене личности" онда се отвара читав низ тема. Можда о нечему сличном размишљају они који се усавршавају у некој вештини или спорту, посебно ако је филозофски орјентисан као ове источњачке борилачке вештине.

[Grizzly Adams]

читамо се сутра/прексутра; поздрав...

 

Ајде поздрав и чувајте се.

 

Поздрави Цецолина.

[Срђан Шијакињић]

"мисли" као грех!        сачувај Боже!

 

Мисли у значењу попуштања пред сопственим манама, неговања истих. Нпр. осетимо код себе завист кад чујемо да нам је комшија добио на лотоу (по нашем мишљењу није баш најбољи човек на свету) и уместо да кажемо себи "какав си кретен" ми наставимо да размишљамо у том правцу. Или седимо у кафићу (ово важи за мушкарце ) и иако имамо девојку, коју волимо нпр, ухватимо себе како гледамо у неку изузетно актрактиву девојку, тачније њен деколте. И уместо да кажемо себи нешто у фазону "како би се ти осећао да она теби то ради, престани", ми наставимо да буљимо и замишљамо каква је без мајице. Или посвађамо се са пријатељицом и помислимо "каква је кучка" и сладимо се том мишљу како ћемо нпр. ликовати када се на крају покаже да смо били у праву уместо да кажемо "чекај, ајде да видим мало ствари из њене перспективе". Или умислимо да имамо неку болест и претражујемо интернет данима, и плашимо себе, уместо да пресечемо и кажемо "доста!", нећу да будем хипохондар. Итд итд. Мисли нису грех, мисли су као авиони који пролећу изнад аеродрома, грех је да их спуштамо на аеродром и задржавамо их на њему. (парабола св. старца Пајсија).

 

Надам се да ти је сад јасније.

[Grizzly Adams]

Треба тема на двеста страна о томе - ум, мисли, емоције, страсти... Много велика и важна тема. За било кога.

[Срђан Шијакињић]

Мислим да би требало бити неспорно, без обзира да ли смо верујући или не, да су мисли и уопште истраживање (уз обавезну дозу сумњичавости) себе, свега што си навео, ума, емоција итд, основи сваког интелектуалног и духовнох живота. Ако свет и себе упознајемо и откривамо мислима, онда је важно знати шта свака мисао значи, одакле долази, шта нам поручује. Ако се бавимо лошим мислима, у најбољем случају (ако избегнемо нерасположење или депресију) изгубићемо време које смо могли уложити у корисне мисли. Мислим да то не би требало да буде проблем за било кога да схвати зашто је инсистирање на лошим мислима грех из наше перспективе...

[Golub]

'' Грех у фази гриже савести је овековечена „прошлост која неће да умре“. Само кроз покајање, кроз откривање своје кривице другом човеку долази до разбијања зачараног круга у коме је усамљеник затворен са својом кривицом. Смртоносна прошлост, која се припила као пијавица уз човека, бива откачена и одбачена, опредмећена ван њега. Може ли се, међутим, замислити да би онај „други“ остао пасиван? Не, јер истинско саопштавање своје кривице, оно које ослобађа, није друго до заједничарење у кривици – утицај је ту обостран. Он је свесно или несвесно, чин сажаљења, саосећања, које ослобађа грешника и које се коначно изражава кроз опраштање.

Изгубљена невиност је неповратна, но покајањем човек постаје другачији, открива у себи новог човека, а то је управо оно што поставља дубински и, у суштини, једини проблем: ако сама људска природа нема у себи снагу којом би променила човеково биће, постоји ли неки ванчовечански извор праштања? Праштање је у ствари непосредно општење са другим човеком, као саосећање, као истинско усвајање другога бића, као једнодушност. То је међутим могуће само кроз једно свеобухватно начело''.

 

Више о овоме:

 

http://www.rastko.rs/rastko-ru/delo/12907

[cloudking]

Мисли у значењу попуштања пред сопственим манама, неговања истих. Нпр. осетимо код себе завист кад чујемо да нам је комшија добио на лотоу (по нашем мишљењу није баш најбољи човек на свету) и уместо да кажемо себи "какав си кретен" ми наставимо да размишљамо у том правцу. Или седимо у кафићу (ово важи за мушкарце ) и иако имамо девојку, коју волимо нпр, ухватимо себе како гледамо у неку изузетно актрактиву девојку, тачније њен деколте. И уместо да кажемо себи нешто у фазону "како би се ти осећао да она теби то ради, престани", ми наставимо да буљимо и замишљамо каква је без мајице. Или посвађамо се са пријатељицом и помислимо "каква је кучка" и сладимо се том мишљу како ћемо нпр. ликовати када се на крају покаже да смо били у праву уместо да кажемо "чекај, ајде да видим мало ствари из њене перспективе". Или умислимо да имамо неку болест и претражујемо интернет данима, и плашимо себе, уместо да пресечемо и кажемо "доста!", нећу да будем хипохондар. Итд итд. Мисли нису грех, мисли су као авиони који пролећу изнад аеродрома, грех је да их спуштамо на аеродром и задржавамо их на њему. (парабола св. старца Пајсија).

 

Надам се да ти је сад јасније.

 

Ako je ovo jedna od stvarni neophodih za carstvo nebesko ja ni ovde ne vidim prednost pravoslavaca u odnosu na druge...?

[Јанко]

@janko. је л се исти греси односе на монахе и оне који то нису? посебно ово око ЗАМИШЉАЊА.

 

Генерално гледано човек је човек.   Исто утичу страсти и на једне и на друге 

Но, позив и призив монаха је духовна будност и стражарење "над собом" док ми у свету бдимо над другима и собом (у браку). Дакле, он ће одговарати за једно а ми за друго. Он је позван да се оштрије односи према својим страстима јер их се потпуно одриче док се ми трудимо у заједници другог типа где су те страсти каналисане на одређени начин (у брачној постељи), и ту Бог "не завирује". О томе говори апостол Павле. Између тог двоје има пуно нијанси сивог (ја лично сматрам да нпр Бог не узима за грех телесни однос двоје ако су схватили шта је љубав у пуном смислу па су после дужег времена преиспитивања себе били "заједно" пре брака а на крају се венчали "и живели срећно до краја живота"  ). 

Генерално широка тема...

[Јанко]

@CecaV

Нису саме мисли грех по себи. Постоје "добре" и "лоше" па их треба разврставати и борити се против ових других (најбоље игнорисањем истих).

Често су они који себе сматрају "слободним" јер чине "како им воља" уствари тешки робови страсних помисли и навика. Доказ - ај` чик устани против њих!

[cloudking]

Доказ - ај` чик устани против њих!

 

Nije da ne mogu, nego ne zelim...

 

A ako pozelim, onda mogu bez problema. Evo primera, cesto me frumasi prozivaju za "travarenje" i u pravu su, ja sam stalni konzument marihuane, ali evo vec skoro dva meseca nisam konzumirao. Jednostavno tako sam bio resio iz nekih mojih razloga. NIsam prestao definitivno niti mi je to namera, samo sam eto hteo malo da pauziram ili sto bi moj kolega rekao " da se ispostim"

 

Uskoro cu da nastavim sa konzumiranjem ali opet, ne zato sto ne mogu drugacije nego zato sto u ovom trenutku tako zelim.

 

Pusio sam cigarete zato sto sam tako zeleo, mada je kod njih zavisnost (priznajem) igrala veliku ulogu. Ali onda jednog dana sam resio da prestanem. Nisam vise zeleo da pusim i evo ulazim u sedmu godinu bez cigareta ponosan na sebe.

 

U mom zivotu trenuno ne vidim niti jednu jedinu stvar kojoj robujem. Sve stvari koje radim, radim zato sto ja tako hocu i zato sto se meni svidjaju, ne zato sto moram ili zato sto ne mogu da im se oduprem...

 

Drugi primer je u vezi sa postom. Ja se bavim fitnesom i svake godine (nekad i dva puta godinjse) u trajanju od 2-3 meseca ja sam na rigoroznom rezimu ishrane, Ne jedem losu hranu a ovu koju jedem jedem po strogo definisanom rezimu. Kad se to zavrsi koristi su mnogostruke. Osecam se zdravije, izgledam bolje a i mentalno sam ojacao jer je ceo taj put jedna konstanta borba sa samim sobom i sa zeljama tela za hranom koju sam resio da ne konzumiram. Drugim recima ja, ateista, svake godine postim i to postim daleko duze, i mukotrpnije nego mnogi vernici... al moj post nije religijski inspirisan  i motivisan.

 

Da ne pricam  o tome da je za moj drugaricu (liturgijasku hriscansku) post zapravo period kada ne jede cips... nego cips light...

 

I opet ovo sto ja radim ne valja... "promasen cilj"...  Zasto?

[Volim_Sina_Bozjeg]

Da ne ispadne da te ignorišem:               da da znam,  dozvoljeno je.          Mada,  ako uradimo  neke stvari, nećemo biti primljeni u klub besmrtnih;   a i ako ih ne uradimo, a nismo rekli da VERUJEMO,  opet nećemo biti primljeni u klub.   U stvari se radi o LJUBAVI.     Ako je ne uzvratiš,   ništa od kluba.       Na kraju priče, slobode nema ni za onog koji otvoreno govori da ga klub uopšte ne interesuje;  i on će morati da se pomiri sa stanjem u kome večno pati jer se (iako se !) unapred odrekao kluba večnih.

Šta da ti kažem, nije klub i čudi me da imaš toliko toga, da kažeš o nečem, što izbegavaš da nazoveš pravim imenom.

 

Hristos je Ličnost i to takva da prosto moraš da veruješ,jer je nedokučiv.

 

No zapamti šta ja mislim... tebi se neće suditi po klubu, tebe će svi gledati po savesti tvojoj. 

No i ta reč sud, zna biti za neke problematična, pa pronađi onda ljubav u savesti svojoj i smatraj da če to biti onaj sud tvoje ličnosti u odnosu prema drugome, odnosno životu kao takvom.

 

Stvarno te niko ne primorava, da veruješ u Hrista, zanimljivo je naprimer, da o tom "klubu" kako ga ti zoveš a misliš verovatno na Crkvu, pravi Hrišćani imaju da kažu dosta kritičnije stvari od naprimer vas koji "klub" niti volite niti poštujete ...

 

Dakle sagledavaćemo te po savesti tvojoj, nadam se da ti to ne smeta.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ok, razumem problem vernika oko stimulansa za masturbaciju. Gresne misli ili porno materijali razumem da mogu da sablazne ponekog verujuceg ali sta je gresno u tome da u glavi rekonstruises poslednje vodjenje ljubavi sa svojim supruznikom?

Ne sablazne nikog ako razmišljamo o stimulansu...... pa ni verujeće pobogu za šta nas ti smatraš...

 

Problem je malo teže prirode kad se recimo ložiš na lepu brenu, vidiš kakvih sve ima, nemoj mi reći da opravdavaš to!

 

A najveći problem je onaj koji nije baš sportski, jer postoje ljudi koji imaju fantastičan odnos sa nekom devojkom ali samo dok zamišljaju a u stvarnom životu ne samo da je ne poznaje, nego su to dva potpuno različita sveta, nema nijedan životno realan spoj između njih i on je toga svestan, tako doživljava razne "poraze", jer taj jadnik je malo umislio a to ostavlja tragične odnose na psihu... Međutim čak ni to nije poenta spasenja....