Црно - бели Београд

[Данче*]

http://i800.photobucket.com/albums/yy286/mzupanc/S0000649.jpg

[Данче*]

http://a.imageshack.us/img178/6381/kolarac52345.jpg

[Данче*]

http://www.politikin-zabavnik.rs/pz/sites/default/files/u2336/P1910836.JPG

[Снежана]

Danas je imendan Beograda. Ime Beli grad prvi put je pomenuto 878. u pismu pape Jovana VIII (Iohannes). U poslanici sačuvanoj u vatikanskom arhivu koju je papa poslao bugarskom knezu Borisu, navodi se da se otac Sergije, zbog poročnog zivota, opoziva s dužnosti beogradskog episkopa (episkopatus Bellogradensis). Od tada se Singidunum, koji su u četvrtom veku pre nove ere osnovali Kelti, zove Beograd (Bjelgrad).

 

 

http://217.26.67.168/uploads/2/1/2177327/IMG_2093.jpg

 

         

 

[Crveni Baron]

Danas je imendan Beograda. Ime Beli grad prvi put je pomenuto 878. u pismu pape Jovana VIII (Iohannes). U poslanici sačuvanoj u vatikanskom arhivu koju je papa poslao bugarskom knezu Borisu, navodi se da se otac Sergije, zbog poročnog zivota, opoziva s dužnosti beogradskog episkopa (episkopatus Bellogradensis). Od tada se Singidunum, koji su u četvrtom veku pre nove ere osnovali Kelti, zove Beograd (Bjelgrad).

http://217.26.67.168/uploads/2/1/2177327/IMG_2093.jpg

Cisto da podsetim, pojam "austrija" se javlja vek kasnije tek ...

Tacnije 996. Godine ... Malo "jace" od veka ...

[Снежана]

1867. - Turci su predali ključeve Beograda srpskom knezu Mihailu Obrenoviću, što je bio završni čin u dugom procesu političkog oslobađanja Srbije od Otomanskog carstva. U prisustvu srpskih i turskih izaslanika pročitan je carski ferman na srpskom i turskom jeziku, na bedem je podignuta srpska zastava i ispaljena su salva iz 21 topa, a poslednji turski zapovednik Riza paša predao je ključeve knezu Mihailu, koji je potom na konju trijumfalno ušao u Kalemegdansku tvrđavu. U toku ceremonije, kapetan Svetozar Garašanin zamenio je turske stražare na tvrđavi srpskim vojnicima. 

 

http://beogradskonasledje.rs/kd/zavod/stari_grad/images/mesto_predaje_kljuceva_1867/1v.jpg

[Снежана]

Dvadeset i prvog marta izlazimo iz dugog, tamnog, zimskog tunela klecavih kolena, sa čežnjom u dnu stomaka.
Neke nove lepotice, deca prigradskih naselja i novobeogradskih stambenih blokova odbacuju zimske kapute i sanjivo izlaze iz njihovih čaura, kao leptiri iz trapavih svilenih buba. I same zapanjene iznenadnom lepotom koju poseduju, sapliću se, prolazeći kroz predele pune divljenja.
Muškarčine, Beograđani, potomci ustanika i bundžija, koji se vekovima stide da nose ulicom cveće, ne mogu da odole kitici zumbula, kupuju je zbunjeno i kriju u plastičnu kesu sa mesom i lukom.
Uznemirene prolećem i nezadovoljne, njihove ljutite supruge tada zaboravljaju na čuvenu, unapred pripremljenu rečenicu: " Tri dana nisam izašla iz kuće! I to mi je neki život..."
Proleće je, kada jedan postariji "maderaš", koji je u poznim godinama dobio kćerku, odlazi da sačeka malu ispred škole i da je vrati kući. Ima veliku dioptriju, a omamio ga mart. Sačeka da se završi nastava i uzme dete za ruku. Dovede ga kući, a žena ga pita gde im je mezimica? Kako, gde je? Evo je! Doveo sam je!
Nesrećniče, vrišti žena, pa to, uopšte nije naša kćerka!
Stari zavodnik je, naime, odveo kući prvo dete koje ga je uhvatilo za ruku.
U proleće, bršljan preobražava kućerine pune zajedničkih stanova u zelene palate iz Trnove Ružice.
U proleće, mi smo najlepša zemlja na svetu i to svi znaju, pa nam zavide.
- Gospode - pitaju - zašto si zasuo obiljem Srbiju? Dao joj prijatnu klimu, bogate žitnice, guste šume; dao si joj brze reke, visoke planine, dao si joj rodnu godinu, dao si joj sve...
- Tačno! - odgovara Gospod Bog. - Ali sam im zato dao i Srbe!

(Magija Beograda)

 

[Снежана]

https://fbcdn-sphotos-f-a.akamaihd.net/hphotos-ak-xap1/v/t1.0-9/11206026_903049443084689_2717566427420336409_n.jpg?oh=797c5c8a3af98b18eb3bbb15a4c65300&oe=55CB60C4&__gda__=1438838040_236618ea57416043d9cb796541e97699

[Снежана]

[зеленизуб]

https://www.pinterest.com/pin/472315079643800647/

[Снежана]

https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xpa1/v/t1.0-9/11224771_908141739242126_8500820993365020063_n.jpg?oh=2bbb61395fb02ce3f0a0ba2555ae61cf&oe=55FF0128

 

Царева ћуприја, отварање хиподрома, 27.05.1914.

[Снежана]

https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xta1/v/l/t1.0-9/11351275_843300282413705_8034273293428732992_n.jpg?oh=eb402af4998c84d8b89fe80eacce5ff6&oe=560412F4

 

НА ДАНАШЊИ ДАН - 1838. - Управа вароши Београда донела наредбу против ленствовања.

 

 

Добоши су у јуну 1838. објавили наредбу градске управе која је приметила да „многи житељи овдашњи и бећари страни у радне, лепе и ведре дане ленствују по механама“.

– Да не би дакле нико у вароши ленствовао то полиција издаје заповест да се нико не усуди у радне дане беспосличити по механама где су куглане и којекакве игре, но сваки да се радом занима, осим недељних и празничних дана који су за одмор. Исто тако и механџије да се не усуде примати скитаче и ленштине да по васдан онде беспосличе – гласила је наредба.

[Снежана]

 

http://www.blic.rs/data/images/2015-07-02/635877_bgdbazen_f.jpg?ver=1435847816

 

Bazen u Takovskoj ulici, 1946. godine

 

Pedesetih godina prošlog veka, umesto prometnog kolovoza, od početka Takovske ulice, pa sve do ugla sa Kosovskom, prostirao se bazen olimpijskih razmera.
 

- Taj bazen napravili su Nemci za vreme okupacije Beograda 1943. godine za sakupljanje vode kojom bi ugasili požar. Kao i danas, na tom potezu su se nalazile važne ustanove, pa je zbog njihove blizine odabrana baš ova lokacija za izgradnju bazena. Na svu sreću do većeg požara u tom delu grada nikad nije došlo, pa je po završetku rata bazen u Takovskoj dobio sasvim drugačiju namenu - postao je plivalište. 

 

http://www.blic.rs/Vesti/Beograd/572417/Beograd-nekad-i-sad-Ova-fotografija-je-jedini-dokaz-da-je-u-Takovskoj-ulici-nekad-bio-olimpijski-bazen

[Снежана]

Beograd na 29 brežuljaka

 

I na na našim prostorima odvajkada je važila ista mudrost – gradovi su podizani na uzvišenjima. Tako se, na primer, Cetinje nalazi na 700 metara nadmorske visine, Bitolj se uzdiže na oko 630 metara iznad mora. Sa Trsatskog brda u Rijeci pruža se izvanredan pogled na more, s jedne i Gorski kotar, sa druge strane. Petrovaradinska tvrđava u Novom Sadu poznata je po izuzetno lepom pogledu na vojvođanske ravnice, a do grada celjskih grofova trebalo je pešačiti uzbrdo i po nekoliko časova. 

 

Vremenom, kada je prestajala potreba da se razmišlja o odbrani od neprijatelja, ljudi su i dalje, po navici, gradili dvoja naselja na bregovima ili brdima. Jedan od najpoznatijih gradova u svetu po tome što njegovi žitelji udišu čist vazduh, sudeći bar po nadmorskoj visini, jeste i glavni grad Srbije – Beograd. 

 

Začudo, malo Beograđana može tačno da nabroji brda na kojima obitavaju njihovi sugrađani. Ako je nekada bilo poznato osam bregova: Kalemegdan, Vračar, Banjica, Dedinje, Zvezdara, Banovo brdo, Pašino Brdo i udaljenija Avala, danas se Beograd rasprostro na brda koja su ljudi maštovito krstili. čak će i stručnjaci, istoričari i hroničari koji prate razvoj grada tek uz mnogo muke reći koja su i gde se nalaze ta silna brda. A o njihovim imenima da i ne govorimo. 

 

Gde se nalaze ta brda? Idući prema centru grada Ibarskom magistralom, putnik nailazi na gusto naseljeno Petlovo brdo. Taj naziv upisan je i u najnovijem planu Beograda. Brdo je oivičeno Mrakovačkom ulicom, zatim Rasinskom, Tuzlanskom i ulicom Omladinsko šetalište. Stariji žitelji nekada daleke periferije grada, reći će vam da je ono dobilo po nekom petlu, ali ne onom kojeg je opevao Đorđe Balašević 1983. godine. Tačnih podataka jednostavno nema. Visina Petlovog brda – 205 metara iznad mora. 

 

Za Labudovo brdo, novo naselje nakrcano soliterima, postoji sijaset priča mada se poreklo imena, ipak, ne zna. Smešteno je između Gočke ulice, ulice Serdara Janka Vukotića i 11. krajiške divizije. Da li su novodoseljenim građanima soliteri iz daljine izgledali kao beli labudovi ili je život u njima labudova pesma – nije razjašnjeno. Najverovatnije je da su prihvatili šifru pod kojom je urađen projekat Aleksandra Đokića, arhitekte, i saživeli se sa nazivom Labudovo brdo. 

 

Za Banovo brdo postoje, međutim, tačni podaci. Onaj prostor iznad Makiša, koji se u kartama austrijskog porekla iz početka XIX veka, naziva Repiško brdo, kasnije Ordija i Golo brdo, početkom sledećeg stoleća menja naziv po Matiji Banu, Srbinu rođenom 1818. godine u Petrovom selu, kraj Dubrovnika. On se, prema podacima iz knjige Marinka Paunovića "Beograd – večiti grad" (Beograd, 1968) doselio u Beograd i 1861. godine "podneo molbu Beogradskoj opštini da mu se proda zemljište na brdu daleko izvan Beograda, da tamo sagradi lep i prostran letnjikovac u srpskom stilu". Odbornici su odlučili da mu traženo zemljište poklone, a ne prodaju, smatrajući da je to ovaj veliki rodoljub zaslužio. Inače, Matija Ban je obavljao poverljive poslove za srpsku vladu i istovremeno se bavio književnošću. Uz njegovo ime ostalo je zapisano da je 1849. godine u Dubrovniku pokrenuo zabavnik koji se zvao "Dubrovnik". Po njemu se ceo kraj u početku nazivao Banovac, a posle njegove smrti 1903. godine – Banovo brdo. Najviša tačka ovog uzvišenja nalazi se u ulici Kneza Višeslava, na 216,68 metara nadmorske visine. 

 

Za Julino brdo, sa kojeg se nebu pod oblake uzdiže 15 solitera, raspredaju se mnoge priče. Jedna od njih kazuje da je na njemu, svojevremeno, u doba prvog srpskog ustanka, živela baba Jula. Bila je, vele, veliki rodoljub i prilikom svakog napada Turaka pomagala ustanicima. Jedne noći, kaže legenda, Turci su iznenada napali srpsku vojsku. Videvši da je stanje kritično, baba Jula se dosetila da, uz pomoć nekoliko ustanika, zapali velike iskrčene panjeve i gurne ih niz padinu. Vatrene buktinje su omele i zbunile Turke, što je omogućilo ustanicima da se priberu i odbrane od napada. Pouzdano se ne zna da li je ovo kazivanje tačno, ali je rado prepričavaju najstariji žitelji Žarkova koji su ga "čuli od starijih". Vrh Julinog brda nalazi se u ulici Poručnika Spasića i Mašere i doseže 124,23 metara nadmorske visine. 

 

Kanarevo brdo, nekada Goljino brdo počelo je da se izgrađuje između dva svetska rata. O njegovom nazivu postoje tačni podaci. U "Detaljnom urbanističkom planu za Košutnjak i Dedinje" iz 1984. godine, piše da je: Kanarevo brdo teren na kojem je krajem treće decenije našeg veka, podignuta "Prva železnička kolonija". Ona se nalazi na periferiji imanja Đorđa Kanare, rentijera, po čijem je imenu nazvano i obližnje – Kanarevo brdo. S ostalih strana – severne i severoistočne – teren je bio prirodno oivičen prugom Beogad – Požarevac (i naglom strminom prema Dedinju). Se do podizanja železničke kolonije ovo područje bilo je nenastanjeno. Urbanističkim projektom iz sredine dvadesetih godina predviđenim "vrtnim gradovima" kao minijaturni isečak "vrtnog grada" i ova kolonija imala je središnju saobraćajnu aveniju (ulica Pere Velimirovića) kao svoj javni centar. Parcele su približno jednake i pretpostavljaju porodične zgrade – vile u središtu sa dovolno okolnog prostora za odmor i zabavu. Posle drugog svetskog rata srušena je osnovna šema "vrtnog grada" izgradnjom novih zgrada i solitera. 

 

Očigledno da se od prvobitnog lokaliteta Kanarevog brda ime proširilo i na deo novoizgrađenog naselja u Rakovici, a ono je na visini od 107 metara. Oivičeno je ulicama Milana Blagojevića Španca, Borskom, Vareškom, Srzentićevom i I šumadijske brigade. 

 

Nekada je Banjica bila upisana na kartama kao breg. To govore podaci iz prethodna dva stoleća, kao i Rista Nikolić u knjizi "Okolina Beograda", objavljenoj 1903. godine. Tamo piše da se: "iz poznijeg vremena zna, na primer, da je na banjičkom brdu bilo mesto gde su Rimljani spaljivali mrtve u III veku nove ere". Danas se sve više za taj deo grada, oivičen Bulevarom oktobarske revolucije, zatim ulicama Neznanog junaka, Crnotravskom, Borskom, Milana Blagojevića Španca i Velisava Vulovića, Banjičkim vencem i Ljutice Bogdana naziva Banjički vis. Oznaka da je to brdo nema, mada je visina Banjice 198 metara nadmorske visine. Naselje Banjica dobilo je ime po potoku pokraj koga se izgrađivalo. 

 

Dedinje se u geografskim kartama iz XVIII veka pominje kao "Dedinberg" – u prevodu Dedinjsko brdo. Na njemu se 1789. godine nalazio austrijski logor, a bilo je omeđeno današnjim ulicama Teodora Drajzera, Zatim Bulevarom oktobarske revolucije, ulicom Velisava Vulovića, sa jugoistočne strane Milana Blagojevića Španca i Rakovičkim drumom. U međuvremenu je dobilo kraći naziv Dedinje, mada se danas često govori da su na Dedinju i površine Topčiderskog brda, Senjaka… Na Dedinju su, inače, pre drugog svetskog rata podigli kuće i letnjikovce viđeni i ugledni trgovci, političari i ministri. 

 

O nazivu Topčiderskog brda postoje zvanični podaci. Ime je, po svemu sudeći, dobilo spajanjem dve reči: turske – tobdžija (onaj koji lije topove) i persijske – dare ili dere (dolina). U pomenutoj knjizi Marinka Paunovića kaže se: "Prema nekim podacima ovo je bilo mesto gde su Turci, prilikom opsade Beograda 1521. godine lili topove za napad na Beograd". A kasnije, 1831. godine, Knez Miloš je počeo uređenje Topčidera. U pismu od 24. februara iste godine on naređuje Tomi Vučiću Perišiću: "… Postarajte se da u dogovoru sa kapetanom Stankovićem, put, duž i preko Topčidera, gde god iskvaren i od vode izlokan bude, dobro opraviti date. Nikakva kola ne puštajte da preko Topčidera idu, da livade ne kvare. Vi ćete se pri tom postarati da nekoliko krečara nađete, da mi kreč peku, jer sam namjereniju neka zdanja u Topčideru rad graditi". Zaista, od 1831. do 1834. godine, knez Miloš je u Topčideru sagradio sebi Konak, a na njegovoj gradnji bili su angažovani i robijaši. 

 

U knjizi Rajka Veselinovića "Građa za istoriju Beograda od 1806. do 1867. godine" nalazimo podatak u dokumentu od 26. maja 1857. godine: "Tapija o prodaji javnog vinograda i do njega ležeće njive na Topčiderskom brdu od strane Atanasija Jankovića, trgovca, dr. Janku Šafariku, profesoru Liceja, za 70 cesarskih dukata..." 

 

A u dokumentu od 29. maja 1863. godine Nikola Hristić, ministar unutrašnjih dela, izveštava kneza Mihaila o događaju na Topčideru: "Gospodaru, noćas je pobeglo 4-5 robijaša koji su bili izvan Topčidera kao čuvari. Žandarmi konjanici noćas u patroli naiđu na jednoga kod drva na Savi i pucali, ali je i on pucao, pa onda se negdi sakrio. Ne zna se kud su utekli..." Visina Topčiderskog brda je 148 metara nadmorske visine, a okruženo je bulevarima Vojvode Putnika i Oktobarske revolucije, i ulicama Teodora Drajzera i D. Radenkovića. 

 

Milićevo brdo između Višnjice i Slanaca zabeleženo je i na kartama iz prošlog veka. Spominje se u knjizi Riste Nikolića, objavljenoj 1903. godine. Osim pomena imena nikakvih drugih podataka nema. Brdo je, inače, visoko 279 metara. 

 

O Mitrovom i Glumčevom brdu nema nijednog objašnjenja u knjigama. Očigledno zato što su naselja na njima podignuta, skorašnjeg porekla. Ni današnji hroničari, profesori Univerziteta i poznavaoci istorije Beograda ne mogu da objasne otkud imena ovih brda. 

 

Na karti Beograda iz 1925. godine zapisano je da se Stojčino brdo nalazi negde na pola puta od Konjarnika prema Malom Mokrom Lugu. Njegova visina je tačno 253 metra. Po kome je ovo brdo dobilo ime ostaje da se razjasni. Kao što treba da se objasni poreklo imena Orlovog brda. Njegova visina je 266 metara. Da li su nekada na tom uzvišenju orlovi svijali gnezdo – nije poznato. Na otprilike istom geografskom odredištu – današnjoj okolini Mirijeva – nalazi se i ćurtovo brdo. O kojem ćurti je reč – nije zapisano. 

 

Za Maleško brdo koje može da se nađe na kartama s početka XX veka, isto tako nema podataka. Nalazi se u stvari na padini Vračarskog visa, iznad današnje raskrsnice "Mostar", preko puta beogradske pivare. Na njemu se nalaze nova zdanja i nekoliko bolnica. 

 

Sa platoa spomenika Neznanom junaku na Avali vidi se Vodičko brdo. Između Vinče i Ritopeka proteglo se Starac-Vasino brdo, na visini od 209 metara. O Stanovačkom brdu između Višnjice i sela Slanci nema drugih podataka osim pomena na karti iz 1906. godine. Kao što nema pomena ni o Lisastom brdu iznad sela Leštana, zatim o Lozovičkom brdu koje se nalazi nedaleko od Boleča na visini od 209 metara i Moračkom brdu koje susrećemo ispred Umke ako idemo iz Beograda. 

 

O Pašinom brdu ima mnogo podataka, čak sasvim tačnih. Dobilo je naziv u vreme prvog srpskog ustanka, preciznije, posle ubistva Sulejman-paše, beogradskog vezira, 1807. godine. On je, napuštajući Beograd sa celom svojom pratnjom, naslućujući namere ustanika, hteo da zavara trag. Umesto da krene Carigradskim, on se zaputio Kragujevačkim drugom, a zatim jednim poprečnim putem preko brda koje je bilo pod retkom šumaricom, želeći da izbije na Carigradski put, ali Karađorđevi ustanici su ga pratili, a kad je došao do nekog istočnika ubili su i njega i njegovu pratnju. Brdo kojim je hodio paša znavano je Pašino brdo, a izvorište Pašina česma. Kasnije će Menka Veljković, pišući o predgrađu Vojvode Stepe u knjizi "Prilozi za poznavanje gradova u našoj zemlji", objavljenoj u Beogradu 1931. godine reći da će izgradnja naselja Vojvode Stepe na Pašinom brdu, početi 1922. godine: "Kuće su male i bez sprata, od slabog materijala većinom pravljene od nestručnjaka i bez plana. Podignute su na brzu ruku, izvesno će u skorom vremenu ustupiti mesto velikim zgradama, kada ovo predgrađe bude sastavni deo Beograda. Stanovnici su radnici, činovnici, zanatlije i trgovci. Ima dosta bakalnica, hlebarnica i piljarnica…" Ovo brdo je inače, oivičeno Kragujevačkim drumom, zatim ulicom Vojvode Gligora sa juga i jugozapada, čuburskim potokom sa severa i severozapada, ulicama Vojislava Ilića i Grčića Milenka sa istoka". I danas neke od ovih ulica nose ista imena. Visina Pašinog brda, koje se dvadesetak godina posle drugog svetskog rata zvalo Lekino brdo, jeste 151 metar. 

 

Preciznih podataka o Erinom brdu, visokom 280 metara, koje se nalazi iznad Grocke – nema. Kao što nema ni zanimljivosti o Golom brdu, visina 248 metara, koje se proteglo između Velikog Mokrog Luga i Kumodraža. Ni Veliko brdo, visina 201 metar, nije zavredilo pažnju hroničara. Sasvim je mogućno po veličini kao što se pretpostavlja da je Belo brdo na visini od 252 metra iznad Ritopeka, zračilo nekom belinom. 

 

Iznad sela Sinovec i Gradine na obali Dunava upisano je u starim kartama Nikino brdo. Njegova visina je, prema podacima geodetske uprave Beograda, 257 metara. Bližih podataka ko je bilo Niko ili Nika – nema. Nema podataka ni o Žutom brdu koje se nalazi južno od Velike Moštanice na visini od 200 metara nadmorske visine 

 

Izvor: Politikin Zabavnik, brojevi 1869 i 1870 iz 1987.godine 

[Снежана]

На данашњи дан 1859. године, актом кнеза Милоша Обреновића, почела је изградња Теразијске чесме. На њеном месту налазио се резервоар за воду, саставни део мокролушког водовода који је туда пролазио, а који су Турци звали Теразије и око кога је увек била гужва. Нова чесма наручена је од италијанског мајстора Франца Лорана и он ју је направио високом шест метара, са све четири стране обрађене на исти начин и пирамидом на врху. Горњи венац рељефно је украшен флоралним мотивима, а испод њега су слепе аркаде, монограм кнеза Милоша и година 1860. када је фонтана отворена. На средишњем коцкастом делу у уписаним круговима са сваке стране налазе се лавље главе из којих вода избија у млазевима. Још током радова грађани су се ту окупљали, што се наставило и када је свечано отворена. До 1911. године била је на истом месту, на сред Теразија, када је због нове регулације саобраћаја на тргу, разграђена и пренета у Топчидер, где се пред Топчидерском црквом налазила све до 1975. године. Акција за њено враћање почела је десет година раније, када је као значајан споменик Милошеве владавине стављена под заштиту државе. С обзиром на измењену ситуацију на Теразијама, чесма није враћена тачно тамо где је првобитно била, већ на простор између хотела Москва и хотела Балкан. Од тада до данас више није мењала положај и постала је један од симбола града и једно од омиљених састајалишта Београђана.

 

 

http://www.srpskilegat.rs/wp-content/uploads/2015/07/Terazijska-__esma-1876.jpg