на коју стварност себе навикавамо, ту стварност почињемо да живимо...

[Никола Ђоловић]

Људи су „бића навике“. Свакоме његова омиљена навика постаје једини критеријум стварности. Свако се окупља око оног садржаја који чини његов идентитет на основу уложене страсти у њега самог. Да ли ту има Христа или нема, то ретко кога дотиче и занима. А нико се не запита да ли се његова лична стварност може темељити на себи самој ако је створена? Чак и када би се уклониле ствари које условљавају свако биће у својим потребама за храном, сном, одећом, сунцем, ваздухом, економијом, итд., чак ни тада човек не би могао да себи обезбеди бесмртност мимо вечности у којој Бог пребива. На коју стварност себе навикавамо, управо ту стварност почињемо да живимо. Зато су Оци тако осетљиво знали да подвлаче аскетизмом све оне страствене замке које удаљују човека од његовог познања те стварности. Само, да би нешто почели да живимо заиста морамо знати, чак и нужно, разлику између заблудне и истинске стварности. Јер нема стварности док Царство Небеско не сиђе на човека у историји благодаћу својом и док се њена пуноћа у есхатолошкој будућности не догоди. Зато се толико и заговара почетак Царства и пакла „сада и овде“, јер ћемо у парусијској стварности наставити да живимо и деламо оно упражњавање на које је наша природа и личност највише навикла да ужива, пронашавши свој идентитет у њој самој. Има ли веће трагедије за човека неголи да не позна Истину на Земљи? И није ли то незнање усред других светских оријентира његов пакао? Јер је за њега то једина и цела стварност тако да више не сумња да другачије има и може бити. Сувише се укалупио у све оне стресне ситуације, протоколе, бонтоне, обичаје и потребе, да би могао помислити, а камоли поверовати, другачије и Другачијем. Познање Бога је одрешење себе, своје заблудне слободе, од привезаности ка свему ономе што није Бог Који је једина Стварност будући да је постојао пре него што је све настало што је постало. Свака наша стварност се са сваком годином мења у својим прогресима етике и естетике, науке и технологије, али „небо и земља ће проћи“ али Бог неће никада. Свака наша стварност је мноштвена услед прогреса смрти, али је Божија Стварност одувек једна и иста, и увек доследан носилац благодати Живота. Кроз све векове вибрира једна иста струја Светога Духа која својим различитим даровима потире различите видове смрти човечанства. А ми смо се толико пуно заразили различитостима својих навика да мислимо да је стварност само оно што ми изаберемо за свој егоизам кроз омиљену страст. За гордост, стварност је оно не што је истинито него што импонује бићу. И Ђаво зна шта и Ко је Стварност али и даље жели своју стварност мимо благодатног реализма. Човек зна само за моралну стварност али у њој не може видети савезника, нити водича ка Богу. И оно што сада задешава овоземаљску стварност не носи у себи пуноћу стварности, но клице (иконе) стварности која ће се тек догодити по Другом Христовом доласку. Од наше слободе и навика зависи коју ћемо стварност за себе изабрати и по њој почети да живоносно или мртвоносно дишемо.

[Зорица екс Милева]

Изузетно размишљање Смиле. Заиста истина је, данашњи човјек постао је роб навика, схватања, начина живота итд. Да ли је наш живот заиста наш избор, није ли то само слијепо прихватање свега онога што нам се наметне?! Говорим тренутно о животу просјечног човјека, који ријетко мисли о Богу, а ипак се изјашњава као вјерник. Дакле, данас можете чути мајке немојте дјецу да дојите, купите готову храну она садржи већ све компоненте које беба треба, већ сутра или кроз неколико мјесеци и година чујете нешто сасвим обрнуто, истина је да се оваквим стварима руководимо и потпуно их усвајамо као неписано правило - јер тако доктор каже, ваљда он зна.Носићу ове панталоне - модерне су ове зиме, јесте скупе су те чизме, али видјела сам исте код Јелене Карлеуше. Колико ми озбиљно размишљамо уопште о било чему у нашем животу, а колико је то само прихватање већ постојећег, а туђег обрасца понашања. Питала сам своје рођаке у иностранству што ће им толике куће, и што стално мијењају намјештај, што не путују и не читају, не оду код пријатеља? Они су ми рекли - ПА СВИ ТАКО РАДЕ, НЕ МОЖЕШ СЕ ИЗДВАЈАТИ.Дакле, мораш радити и колико ти треба и не треба, јер сви тако раде, пријатеље немаш, не занима те култура, не стижеш да погледаш ни једно ново филмско остварење, не читаш, а зашто - све због новца. А колики је то дио који си изабрао? Да ли си срећан због тога? Шта ти нуди? Има ли у твом срцу имало радости? Је ли та радост иоле слична оној кад се причестиш? Не знаш, јер не знаш каква је то радост. Данашњи човјек је постао дио механизма, ради и живи онако како му прилике наметну, и не користи ни десети дио свог мозга. И наравно није срећан. Мало њих се пробуди, и заиста за кратко вријеме спозна праву истину, живи ту истину, и срећан је, без обзира је ли у маркираној роби, да ли вози кола или има само бицикл, да ли га уважавају или га пљују, да ли је сит или гладан, човјека је Бог створио да буде срећан, само што је данашњи човјек то заборавио. 1405_loveНадам се да нисам промашила тему  klapklap.

[Никола Ђоловић]

Изузетно размишљање Смиле. Заиста истина је, данашњи човјек постао је роб навика, схватања, начина живота итд. Да ли је наш живот заиста наш избор, није ли то само слијепо прихватање свега онога што нам се наметне?! Говорим тренутно о животу просјечног човјека, који ријетко мисли о Богу, а ипак се изјашњава као вјерник. Дакле, данас можете чути мајке немојте дјецу да дојите, купите готову храну она садржи већ све компоненте које беба треба, већ сутра или кроз неколико мјесеци и година чујете нешто сасвим обрнуто, истина је да се оваквим стварима руководимо и потпуно их усвајамо као неписано правило - јер тако доктор каже, ваљда он зна.Носићу ове панталоне - модерне су ове зиме, јесте скупе су те чизме, али видјела сам исте код Јелене Карлеуше. Колико ми озбиљно размишљамо уопште о било чему у нашем животу, а колико је то само прихватање већ постојећег, а туђег обрасца понашања. Питала сам своје рођаке у иностранству што ће им толике куће, и што стално мијењају намјештај, што не путују и не читају, не оду код пријатеља? Они су ми рекли - ПА СВИ ТАКО РАДЕ, НЕ МОЖЕШ СЕ ИЗДВАЈАТИ.Дакле, мораш радити и колико ти треба и не треба, јер сви тако раде, пријатеље немаш, не занима те култура, не стижеш да погледаш ни једно ново филмско остварење, не читаш, а зашто - све због новца. А колики је то дио који си изабрао? Да ли си срећан због тога? Шта ти нуди? Има ли у твом срцу имало радости? Је ли та радост иоле слична оној кад се причестиш? Не знаш, јер не знаш каква је то радост. Данашњи човјек је постао дио механизма, ради и живи онако како му прилике наметну, и не користи ни десети дио свог мозга. И наравно није срећан. Мало њих се пробуди, и заиста за кратко вријеме спозна праву истину, живи ту истину, и срећан је, без обзира је ли у маркираној роби, да ли вози кола или има само бицикл, да ли га уважавају или га пљују, да ли је сит или гладан, човјека је Бог створио да буде срећан, само што је данашњи човјек то заборавио. 1405_loveНадам се да нисам промашила тему  klapklap.

ниси промашила тему, иако она сама (тема) побуђује свестрана искуства. Помало је тужно што нема одважнијих личности попут тебе да се укључе у дијалог.

[Зорица екс Милева]

Укључиће се, можда се за разлику од мене припремају а не као ја с неба па у ребра.  0104_cheesy. Ова тема заслужује да заживи.

[Милан Меденица :)]

заиста лепа размишљања обоје  :cheesy2:

ја сам скоро спознао истину у речима које ми одавно бубње у глави: оно што из своје прошлости повучеш у будућност, кроји ти твоју реалност у којој желиш да обитаваш.

практично испаде да су вишезначне и врло смислене речи оца Тадеја: какве су ти мисли, такав ти је живот.

човек јуче, данас, сутра мора да остави терет прошлости, али не и искуства и знања која понесе, да би могао да буде слободан у будућности и у крајњем случају - ЖИВ.

за мене је жив - радост, слобода, благодат Божја, вечност, тако некако у пар речи.