Протојереј Александар Шмеман - Посни стил живота

[Снежана]

Нажалост и "религиозност", такође, може постати егоизам, може постати занетост самим собом и својим. Но, важно је схватити да таква религиозност - ма колико се она представљала као некакво Хришћанство - није Хришћанство... Јер истинско Хришћанство је свецело у пробоју кроз страшне бедеме егоизма, у пробоју ка љубави коју је - по речима апостола Павла - "Бог излио у наша срца". И то је Његова нова и вечна заповест. То је то о чему говори све наше Јеванћеље. сва наша хришћанска вера...

[Снежана]

И људи су се - и сами то не примећујући - навикли на живот у свету потпуно отрованом егоизмом. Крв, мржња, страх и - у најбољем случају - равнодушност. Навика таквог живота нас постепено савладава и ми временом престајемо да осећамо ужас егоизма као ужас... Нема човека!А то значи да човек почиње тамо где је побеђен егоизам. То значи да је човек, пре свега, лице окренуто ка другом човеку и очи које са саосећањем и љубављу гледају у очи другог човека. То значи да је човек - љубав према другом, састрадање са другим, помоћ другоме човеку.

[Снежана]

Свако за себе. Свако брине само о себи. И сви људи нису ништа друго до мноштво слепих, болесних, сухих и узетих, и сви они чекају да се "узбурка вода", сви они очекују помоћ, саосећање, исцељење, утеху. Али... сваки од њих очекује помоћ само за себе. И када се узбурка вода, сваки се гура напред, заборављајући потпуно на друге.
У јеванђелској перспективи бања Витезда јесте слика света, слика људског друштва, символ самог устројства људске свести.

[Снежана]

ПРАЗНИК - ОТКРИВЕЊЕ ЖИВОТА КАО СЛОБОДЕ

 

 

Сваки, а посебно хришћански празник рађа се из осећања слободе и, у исти мах, пројављује, оваплоћује и изражава ту дубљу човекову жеђ за слободом. Када говорим о слободи мислим не само на ону спољашњу слободу као што је политичка слобода или, пак, слобода рада, већ првенствено мислим на осећање самога живота човековог као слободе.
Ово говорим, јер првобитно искуство човека управо и јесте у томе да га све у овом свету и животу, на овај или онај начин, поробљује, потчињава и окива. Човекје роб времена, роб простора, роб свога наслеђа, своје физичке конституције, климе, услова у којима живи, и - коначно - роб тог неприметног кретања живота ка неизбежном крају, ка смрти. И што човек више сазрева удаљавајући се животно од свог детињства, он постаје све свеснији своје потпуне ограничености и поробљености тим животним ограничењима.
Човек је, наравно, у оквирима тих ограничења, у тескоби простора и времена у којима живи, колико-толико слободан. Но, што је духовна истанчаност човекова већа, то човеку постаје све очевидније у којој је мери привидна и ограничена та и таква његова слобода, тим је дубља његова туга и његова чежња за истинском слободом.
"Свагда у тмини и тескоби, у таквој тескоби и таквој шмини..." - написао је песник о људском животу. И само груби, примитивни, елементарни човек, човек који живи од тренутка до тренутка, човек који живи ниским задовољствима, човек који не осећа дубоку истину горепоменутих стихова.
Свеколика људска култура, уметност и поезија прожета је тугом која, без сумње, представља оно најљудскије и најдубље човеково осећање. А та туга произлази из осећања спутаности и ограничености живота, осећања пролазности и трулежности свега у овом свету.
Да, човек за ту тугу не зна само у детињству, но управо се због тога човек и сећа детињства као једног непрекидног празника, чак и ако је то детињство било проживљени у сенци сиромаштва. Човек управо и одраста тако што у њему почиње да замире та празничност детињства, што у њему почиње да се гаси то детиње и радосно осећање живота - живота као отвореног прозора у радосно пролећно јутро, живота као безброја могућности отворених пред човеком - уступајући, мало по мало, место осећању живота као тамнице и затвора. У човека почиње да се усељава туга. И ма колико се он трудио да је у себи потисне, он мора - ако је имало искрен и поштен према самом себи - да призна да ту тугу непрестано осећа у себи.
И, гле, само у односу према тој дубљој тузи је могуће истински схватити ону крајњу суштину хришћанског искуства вере. Вера почиње да се рађа управо из те суштинске и дубље, из танане и узвишене туге коју човек носи у својој души, туге без које човек не би био човек, већ животиња.
Православље ту тугу назива "тугом за Богом". Чињеаца је да човек - упркос искуству о сопственој ограничености, пролазности и смртности - непрестано чезне за нечим другим, као и да он - другим речима - једноставно не може да то искуство призна као човеково коначно искуство.
Али, одакле та туга у човеку? Нико други у свету осим човека њу не осећа. А управо човек, ма колико га животно искуство убеђивало у супротно, непрестано понавља речи као што су: бесмрће, вечност, дух, слобода, радост. Познатоје да уметност кроз коју је човек одувек изражавао ту своју дубљу тугу - представља један од главних носилаца и израза човекове најдубље чежње за нечим неостваривим, за пролазом у оно о чему њего-во земаљске искуство нема апсолутно никакве представе. "Неће се успокојити срца наша - говори блажени Августин - док не нађу Тебе, Господе!". Ту тугу и туговање за слободом Хришћанство назива тугом за Богом.
Хришћанство се на известан начин слаже са оним теоријама које човека схватају као ограничено и детерминисано биће. Наравно да у овом свету какав он јесте нема стварне и истинске слободе, те је у праву онај мудрац који је сваки људски сан о слободи назвао детињастом маштаријом. Пролази детињство, завршава се његов празник, остају само глуви зидови досадне свакодневице.
Али, Хришћанство тврди да та слобода постоји, да је празник могућ, да се пра-зник слободе већ празнује у свету и да ће се "жалост наша окренути на радост". Јер сама та туга у човеку сведочи о Богу, о свету радости, љубави и слободе за који је саздан човек и ка коме - иако тога често није ни свестан - непрестано стреми.
"Неће се успокојити срце наше док не нађе Тебе, Госиоде!''. Ето то је тај суштински и неутоливи немир у човеку који се ничим успокојити не може, и управо је тај немир за Хришћане оно главно сведочанство које сведочи о Богу.
А колико су само кроз историју људи покушавали да утоле тај немир: није било столећа ни епохе а да људи нису објављивали да су дошли до кључа за коначно решење свих човекових проблема, до утола за сваку људску жеђ. Колико пута је само било речено: ево коначне истине која ће људима дати самопоуздање и спокојство. Но, у стварности, нико и ништа није могло да човеку пружи истински спокој. И у Савезу[1] безбожници одавно већ тврде да су открили пуну истину, да се та истина налази у комунистичкој теорији и учењу: проћи ће, тврде они, толико и толико година и биће изграђен свет, друштво или систем који ће човеку обезбедити пуну срећу. Међутим, прошло је више десетина година, а од њихових пустих обећања нема ништа: ко би још данас веровао у ту мртву безбожничку[2] доктрину? Нико.
Може се мирно душе и без икаквог преувеличавања рећи да нико и ништа осим Бога, осим вере не само да никада није могло да човеку пружи срећу, него није могло ни да истински жовори на ту исконску тугу човекову за истинским животом. А Бог и вера су увек давали и дају тај одговор. Свугде где човек поново проналази Бога и где се у човеку изнова разгорева светлост вере, тамо се у човеков живот поново враћа празник, тамо се изнова у човеку успоставља целовитост живота која је нестала са престанком детињства.
0 томе говори Христос: "Будите као деца" и "Ко не прими Царство Божије као дете неће ући у Њега " (Лк. 18,17). Бити као дете - управо то и јесте повратак животу као радости и жнвоту као слободи.
Погледајмо Свете. То што нас код Светих највише задивљује, јесте управо њихова радост, њихово попуно спокојство у тој радости, та њихова унутарња слобода окја присходи искључиво из њихове чврсте вере у пронађену Истину. И зато Црква непреста-но празнује. Зато се читав живот верујућега открива као ритам унутарње припреме за празник, приближавања празника и самог празновања празника.
Туга остаје, али то је сада туга због тога што не могу да се у потпуности предам тој истинској слободи и радости, јер сам још увек исувише поробљен собом, сујетом, ништавношћу и злом. Међутим, то више није она туга која пориче празник, већ туга која води ка њему. И не може више ни зло, нити ишта друго од овога света да победи и уништи ту тајанствену светлост која се разгорева у души човековој, ту радост коју више нико од човека одузети не може. И хришћанска вера - у коначном исходу - управо том радошћу и слободом празника, том срећом обновљенога живота побеђује и коначно ће победити сивило беспразничке досадне безбожничке идеологије и друштвеног система који ништа нису дали човеку.

 

[JESSY]

Добар човек. Моралан човек. Између њих двојице је огромна разлика. Добар човек јесте добар зато што „прихвата“ људе какви они јесу, „покрива“ их својом добротом. Доброта је прекрасна, нешто најпрекрасније на земљи. Морални људи су активисти који су обузети тежњом да другим људима намећу принципе и „добро“, и који лако падају у осуђивање, гнев и мржњу. Тургењев, Чехов су добри људи. Толстој је моралан човек. У свету је много морала, а тако мало добра.

[JESSY]

Хришћанство није помирење са смрћу. Оно је откривење смрти зато што је откривење живота. Христос је тај живот. И једино ако је Христос живот, смрт је оно што хришћанство објављује да она јесте, наиме, непријатељ који треба да буде побеђен, а не мистерија која треба да буде објашњена. Религија и секуларизам објашњавајући смрт, дају јој статус, начело, чине је нормалном. Једино је хришћанство обзнањује ненормалном, и стога, стварно ужасном. На Лазаревом гробу Христос је плакао и када се сам час његове смрти приближио, „он се стаде врло жалостити и туговати“. У Христовом светлу, овај свет, овај живот су изгубљени, и с оне стране просте помоћи, не зато што је у њима страх од смрти, него зато што су прихватили и нормализовали смрт. Прихватили Божији свет као космичко гробље које треба да буде укинуто и замењено једним другим светом који личи на гробље (вечни одмор) и назвати то религијом, живети у космичком гробљу и „отарасати се“ свакодневно хиљада лешева, бити одушевљен праведним друштвом и бити срећан, то је човеков пад. Није у питању човекова неморалност или злочини који га показују као пало биће, већ је његов позитивни идеал, религиозни или секуларни, и његово задовољство тим идеалом. Тај пад, међутим, може једино да разоткрије Христос, јер нам је једино у Христу пуноћа животаоткривена, и стога смрт постаје грозна, сам пад од живота, непријатељ. Управо овај свет, а не неки други свет, овај живот, а не неки други живот, су ти који су дати човеку да буду тајна божанске присутности као заједничарења са Богом, које је једино могуће кроз овај свет, овај живот преображењем истог у заједничарењу са Богом, на шта је човек био позван. Страхота смрти је стога не у томе што је она крај и физичко уништење. Одвајање од света и живота, она је и одвајање од Бога. Мртав не може прославити Бога. Другим речима, то је када Христос открива нама живот, што можемо да чујемо у хришћанској објави о смрти као непријатељу Бога. То је ако живот плаче у гробу пријатеља, ако сагледава ужас смрти, та победа над смрћу почиње.

[JESSY]

[JESSY]

Сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и бреме животно.То пре свега значи непрестано живети у сугласју са својом савешћу, живети у светлости суда савести.

[Снежана]

Мислим да Бог опрашта све осим недостатка радости.Тамо где нема радости,Хришћанство постаје страх и самим тим мучење.Овај свет се забавља али нема радости јер радост долази само од Бога,само са висине.
А.Шмеман,петак 3 децембар 1976

[Данче*]

Молитва поста
 
„Господе и Владико живота мога! Духа лености, унинија, властољубља и празнословља, не дај ми.
Дух целомудрености, смиреноумља, дуготрпљења и љубави, даруј ми, рабу Твоме. 
Да, Господе, Царе, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове века. Амин“.

Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо, „подсетник“ за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобођења од неких основних духовних болести које формирају наш живот, и омогућавају нам да почнемо да се окрећемо према Богу.
Основна болест је „празност“ (лењост). То је она чудна лењост и пасивност целокупног бића, која нас стално убеђује да је промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењсна сумња, која на сваки духовни изазов одговара „чему, ради чега?“ и чини од нашег живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену.
Резултат такве лењости – „празности“ је „униније“ – туга. То је стање очаја, малодушности, које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење света на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. „Униније“ је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно нсспособан да види светлост и да је жели.
„Љубоначалије“ – пожуда! Ма колико изгледало чудновато, „празност“ и „униније“ испуњавају наш живот пожудом. Обезбеђивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, „празност“ и „униније“ присиљавају да тражимо компензацију у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није оријентисан према Богу, није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно, постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољењe моје себичности. Ако Бог није Господ и Господар мога живота, тада ја постајем свој господар и господ- апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем у терминима мојих потреба, мојих идеја, мојих жеља, и мојих процена. Пожуда је на тај начин најосновнија изопаченост у односу према другим бићима, тражење начина да им се она потчине.
Она није безусловно изражена у стварној побуди да се влада, да се доминира над „другима“. Она може да се испољи у индиферентности, омаловажавању, незаинтересеованости, безобзирности и непоштовању. То јe заиста „празност“ и „униније“ уперено овог пута против других; оно употпуњава духовно самоубиство са духовним убиством.
Најзад, „празнословије“. Једино човек, од свих створења, обдарен је даром говора. Сви Оци виде у томе „печат“ слике Божијe у човеку, јeр се сам Бог открио као Реч. Али, реч као врховни дар је истовремено и врховна опасност. Будући основним изразом човека, средством његовог осмишљења, говор је из истог разлога и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч спашава и реч убија. Реч надахњује и реч трује. Реч je оруђе истине и демонскс лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свог божанског порекла и сврхе, реч постаје „празна“. Она неминовно условљава лењост, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха.
Ово су четири негативна услова покајања. Они су препреке које треба савладати. Али једино сам Бог може да их уклони. Према томе, први део молитве поста јeсте крик из дубине људске беспомоћности. Затим се молитва креће у правцу позитивних циљева покајања, а има их опет четири.

Чистота, целомудрије! Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разумева као позитивна супротност „празности“. Тачан и потпун превод грчког „софросини“ и црквенословенског „целомудрије“ требало би да буде „чистота умовања“. Лењост је, пре свега, расипање, траћeње, распусност – скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Тачно његова супротност је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди – отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу.
Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је понизност. О њој смо већ говорили. Она, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањивање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а самим тим сагледавање Божије величанствености, доброте и љубави у свему. Стога је речено да је Бог милостив понизнима и да се противи гордима.
Природни пратиоци стрпљења су чистота и понизност. „Природни“ или „пали“ човек је нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог. Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно и искривљено, он све мери према властитом укусу и идејама. Индиферентан према сваком изузев самом себи, он жели да му живот буде успешан, овде на земљи и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је „благ“ већ зато што сагледава дубину свега што постоји, што је Њему отворена унутрашња реалност ствари, коју, у нашем слепилу, ми не можемо да видимо. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одражава безгранично поштовање према свим бићима, а то је већ божанска особина.
Најзад круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте љубав – она љубав коју, како смо већ рекли, може једино Бог да подари. То је дар који је циљ и сврха свих духовних припрема и праксе.
Све је сабрано и обухваћено завршним делом молитве. Молимо „да уочимо своја прегрешења и да не осуђујсмо свога брата“. Али постоји једна опасност: гордост. Гордост је извор зла, а све зло је гордост. Па ипак није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и ова очигледна врлина може да сс преобрати у гордост.

Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псевдопобожности која, под плаштом смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску гордост. Када „увидимо властите погрешке“ и „не осуђујемо своју браћу“, када се, другим речима, чистота, понизност, стрпљење и љубав у нама сливају у једну целину, тада и само тада бива у нама уништен највећи непријатељ, наиме, гордост.
Метанишемо после сваке молбе. Метанисања нису ограничена само на молитву св. Јефрема Сирина. Она сачињавају једну од специфичних карактеристика целокупног посног богослужења. Али у молитви св. Јефрема је значење метанисања најбоље изражено. У дугом и тешком напору духовне обнове, Црква не прави разлику између душе и тела. Цео човек је отпао од Бога. Цео човек треба да буде обновљен, цео човек треба да се врати Богу. Катастрофа греха и лети до превласти телесности – животиње, нерационалног и пожуде у нама – над духовним и божанским. Међутим, само тело је узвишено, тело јe свето. Оно јс толико свето да је сам Бог „постао човек“. Према томе није тело презрено или занемарено у односу на покајање и спасење. Оно је обновљено и враћене су му његове основне функције: да се преко њега изрази живот духа и да буде храм непроцењиве људске душе. Хришћански аскетизам је борба, не против тела него за тело. Из овог разлога каје се цео човек – душа и тело. Тело учествује у молитви душе баш као што се и душа моли кроз тело и у телу. Метанисања су „психосоматски“ знак покајања, понизности, обожења и покорности. Она су посни ритуал par excellence.
 

Преузето из књиге Велики пост протојереја Алекдандра Шмемана
Извор: spc.rs

[perl]

У горњем Шмемановом тексту је наведено у тексту молитве "властољубља" уместо "љубоначалија", што је по мени добро преведено, међутим даље у преводу пише "пожуде". Вероватно је боље било задржати "властољубља".

Види текст на руском овде.

" Любоначалие! Любовь к власти. " Упоредити са српским " „Љубоначалије“ – пожуда! "

 

---

Господи и Владико живота мојего, дух праздности, унинија, љубоначалија и празднословија не дажд ми.
Дух же целомудрија, смиреномудрија, терпјенија и љубве даруј ми, рабу Твојему.
Еј, Господи Царју, даруј ми зрјети моја прегрешенија и не осуждати брата мојего, јако благословен јеси во вјеки вјеков.

Амин.

---

 

Нека је свим форумашима пост на здравље.

[Снежана]

***

Вековима већ у свету - истина слабо, али непрестано - светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања жена-мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.
Протојереј Александар Шмеман-ЖЕНЕ МИРОНОСИЦЕ

 

***

Жена је та која је спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што - без обзира на све зло које господари светом - у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује.
Протојереј Александар Шмеман-ЖЕНЕ МИРОНОСИЦЕ

[Снежана]

 

 

 

РАЗГОВОР ХРИСТА СА САМАРЈАНКОМ

Четири недеље после Васкрса у свим црквама се чита она глава из Јеванђеља по Јовану где се говори о необичном разговору који је Христос водио са женом Самарјанком. Христос је  како каже Јеванђеље застао да се одмори на бунару у близина града Сихара. Његови ученици су отишли до града да купе нешто хране. И, гле, на бунар долази жена Самарјанка да захвати воде. Христосјој каже: "Дај ми да пијем". Почиње разговор[1] током кога жена пита Христа: "Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба клањати Богу"(Јн.4,20).

То питање се односило на вишевековни спор између Јевреја и Самарјана који су отпали од правоверног јеврејства. Средиште праве вере је за старе Јевреје био град Јерусалим, а за Самарјане извесна гора у Самарији. Тај спор се, сасвим очигледно, тицао спољашњих и ритуалних религијских правила. Христос одговара жени: ''Долази час, и већ је ту, када ће се истински богомолитељи клањати Оцу у духу и истини јер Отац тражи да такви буду они који се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају".

Нема сумње да су ови стихови из Јеванђеља по Јовану заиста од одлучујућег значаја за схватање Хришћанства. Они садрже, изражавају и заувек објављују праву истину о хришћанском преокрету у самом поимању религије, јер њима заиста почиње Хришћанство. У Духу и Истини! Религија је вековима до тог времена била првенствено скуп прописа, закона и правила, при чему се сав религијски живот сводио на беспоговорно и слепо потчињавање тим прописима и правилима. Не у Јерусалиму, него на овој гори; не тамо, већ овде; не онако, него овако... Хиљадама и хиљадама таквих и сличних прописа  за које је сматрао да су од Бога човек је покушавао да се заштити од унутарњег неспокоја, страха и жеља које су га мучиле, градећи око себе свој сопствени кавез у коме је све требало да буде јасно и тачно дефинисано и у коме му више ништа не би било потребно осим тачног испуњавања онога што је претходно јасно дефинисао. И, гле, Христос све то једном својом реченицом одбацује и поништава. Богу се не треба клањати нити на тој гори, нити у Јерусалиму,  већ Му се треба клањати у Духу и Истини. А то значи не у страху и слепилу, не од бојазни и патње, већ у знању и слободи, у слободном избору и синовској љубави. Христос овим Својим речима поставља Истину у само срце и средиште вере. Не закон, не потчињавање и не пуке прописе, већ Истину. "Познајте Истину - говори Христос - и Истина ће вас ослободити". Христос у средиште вере, у само њено срце поставља иска-ње:''Иштите и наћи ћете". Не спокој, већ жеђ: "Блажени гладни и жедни истине..''. Не ропство, већ слободу: "Не називам вас слугама, јер слуга не зна шта ради госиодар његов''. Не испуњавање прописа, већ љубав: "Милости хоћу, а не жртве" и - "заповест нову дајем вам, да љубите једни друге".

Наравно, Хришћани су - током историје Хришћанства - често заборављали Христо-ве речи о Духу и Истини и враћали се религији страха и обредоверја[2]*, споровима о томе да ли Богу треба молити "на гори Самарјанској или у Јерусалиму". И, споља гледано, Хри-шћанство је - у својој историји - веома често изгледало као религија закона или религиј-ских правила. Но, ни о чему се никада не сме судити по његовој спољашњости, никада по његовим падовима и изопачењенима, већ увек по његовој унутарњој истини. Хришћанство морамо судити по онима који су најозбиљније и до краја прихватили Христове речи о Ду-ху и Истини и који су - истином тих речи - читав свој живот претворили у непрекидни по-двиг љубави и слободе, радости и духовног узрастања. И без обзира на све падове који су се збили у његовој историји, Хришћанство не само да никада није заборавило те речи Хри-стове, већ је тим речима непрестано судило и суди само себи.

Безбожничка анти-религиозна пропаганда је, у својој слепој мржњи према Хришћанству, увек намерно прећуткивала ове Христове речи, никада их и нигде није ни споменула, јер јој је ради обрачуна са Хришћанством било потребно да Хришћанство сведе на нешто спољашње, на сујеверје и страх. Међутим, истински говорити о Хришћанству значи управо супротно  говорити увек и пре свега о Христу, о Његовом учењу, о Јеванђељу. Јеванђеље говори о томе како су људи у Христово време претпоставили своје  своја убеђења, своју идеологију, своје законе - "Духу и Истини" Божијој, како су одбацили Божији позив на ослобођење. Јеванђеље нам говори о томе како су људи одбацили Онога Који их је позивао да живе у Духу и Истини. Јеванђеље објашњава суштину људске мржње према Христу, мржње која од тих дана траје до данас и која присиљава људе да прећуткују, лажу и клевећу. Јер Хришћанство представља опасност за сваку људску идеологију управо због тог свог позива човеку да живи "Духом и Истином". Те Христове речи представљају вечни изазов свакоме идолу, био он религијски или идеолошки. И све док су - макар и у најду-бљим дубинама човековог памћења - живе те речи о "Духу и Истини", човек не може у потпуности да прихвати учење које га претвара у роба материје, у шрафчић безличнога процеса, у радника-роба безличнога колектива. Тоје прави разлог због кога сви следбеници тих и таквих безбожничких идеологија само причају причу када кажу да се боре против "религије", тј. Хришћанства као сујеверја. Напротив, њима је Хришћанство као сујеверје, као закон и као ропство штавише неопходна, јер им такво служи као доказ њиховог безбожничког учења. Они Хришћанство представљају као сујеверје да би спречили људе да открију прави смисао Хришћанства, да би спречили људе да открију смисао тих потресних речи Христових о "Духу и Истини" које ослобађају човека, јер је управо то оно чега се они највише боје.

Сила је тренутно на страни милитантних безбожника[3]. Хришћанству су у Русији, већ готово шездесет година, запушена уста. Но, управо то и јесте оно доказује његову снагу. Безбо жници су се својски потрудили да Хришћанству затворе уста управо због тога што знају да оно у својој дубини чува учење о Духу и Истини, о томе да без Духа и Истине човек не може да живи, да су Дух и Истина јачи од свега на овом свету. Разговор Христа са Самарјанком, који је започео у то давно и врело подне крај једног бунара у ондашњој Самарији траје до данас, јер човек никада не престаје да пита, да иште, да жедни, да увек изнова сазнаје да се та духовна глад, то искање и та жеђ не могу утолити ничим другим осим Богом Који јесте Дух и Слобода, Љубав и Слобода. Живот вечни и Пунота свега.

________________________________________

[1] Читав разговор тече овако: "Рече му жена Самарјанка: како ти, који си Јудејац, тражиш од мене жене Са-марјанке да пијеш ? Јер Јудејци се не друже са Самарјанима. Одговори Исус и рече јој: кад би ти знала дар Божији, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од њега и дао би ти воду живу. Рече му жена: Господе, ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле ти онда вода жива ? Еда ли си ти већи од оца на-шег Јакова, који нам даде студенац овај, и он из њега пијаше и синови његови и стока његова ? Одговори Исус и рече јој: Сваки који пије од воде ове опет ће ожеднети, а који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му Ја дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечнин. Рече му жена: Господе, дај ми ту воду да не шжедним и не долазим овамо да захватам. Рече јој Исус: Иди, зови мужа свога, и дођи овамо. Одговори жена и рече: Немам мужа. Рече јој Исус: Добро каза - немам мужа, јер си имала пет мужева, и сада кога имаш није ти муж; то си право казала. Рече му жена: Господе, видим да си пророк. Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба клањати. Рече јој Исус: Жено, веруј ми да долази час када се нећете клањати ни на гори овој ни у Јерусалиму. Ви се клањате ономе што не знате, а ми се клањамо ономе што знамо, јер је спасење од Јудејаца. Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомолитељи клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају Бог је дух, и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају. Рече му жена: Знам да долази Месија који се зове Христос; кад он дође, објавиће нам све. Рече јој Исус: Ја сам - који говори с тобом. И  у том доћоше ученици Његови... ( Јн. 4, 9-27 )".

[2] Обредоверје, значи магијска вера у пуке обреде, у ритуале по себи, као да они самом својом формом аутоматски мењају људски живот (прим. прев.).

[3] О. Александар мисли на православно Хришћанство, на мученичко Православље у Русији и мученичку пра-вославну Русију која се у време настанка његове ове беседе већ пуних шест деценија налазила под бруталном и крвавом окупацијом комунистичких безбожника и сатаниста (прим. прев)

протојереј Александар Шмеман

 

[Снежана]

ПРЕОБРАЖЕЊЕ

По речима јеванђелиста Матеја:
" Исус узе Петра, Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија се лице Његово као сунце, а хаљине Његове постадоше беле као светлост. И, гле, јавише им се Мојсије и Илија који са Њим говораху. А Петар од-говарајући рече исусу: Господе, добро нам је овде бити, ако хоћеш да начинимо овде три сенице[1]: Теби једну, и Мојсију једну, и једну Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и, гле, глас из облака који говори. Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи; Њега слушајте. И чувши ученици падоше ничице и веома се уплашише. И присту-пивши Исус дохвати их се и рече: Устаните и не бојте се. А они подигнувши очи своје не видеше никога до Исуса сама. И кад силажаху са горе заповеди им Исус говорећи: Ником не казујте што сте видели док Син Човечији из мртвих не васкрсне" (Мт. 17,1-9).

Који је смисао ове јеванђелске приче? Које место у земаљском животу и служењу Христовом заузима ово тајанствено јављење славе Његове?
Неоспорна је чињеница да је лик Христов – онакав какав нам га даје Јеванђеље - пре свега лик смирења. За Његово рођење се није нашло места ни у једном граду, нити кући: Он се родио у пећини. И Христос до самога краја остаје такав: бездомник који - како је сам говорио - "нема где главу да склони". Христос је од оних које би исцелио и којима би помогао захтевао да никоме о томе не говоре. Он се увек уклањао од сваке почасти и славе, Он се по Својој вољи вратио из Галилеје - где Му није претила никаква опасност - у Јерусалим где је претрпео понижавајуће суђење, осуду, мучење и страшну и срамну казну. "Научите се од Мене - говорио је Христос - јер сам кротак и смирен срцем...".

У тај и такав Христов живот, живот смирења и само унижења, само су неколико пута продрли зраци божанске силе и славе. И сваки пут су се та Христова "прослављења" збила пред малим бројем сведока, а и ти малобројни сведоци обично нису схватали смисао тих "прослављења".
Тако је било у ноћи Његовог рођења када су простодушни пастири чули ангелски глас који им је "јавио - како каже Јеванђеље - радост велику".
Тако је било и много година касније када је Исус дошао на реку Јордан да прими крштење од Јована Крститеља и када се са неба зачуо глас који говори: "Овоје Син Мој љубљени...". И, коначно, до таквог прослављења је дошло и на Таворској гори пред тројицом ученика Његових. И сваки пут - та тајанствена небеска слава, сваки пут – просла-вљење не од људи, већ свише, са Неба, од Бога...

На питање о смислу Христовог прослављења на Таворској гори Црква одговара не некаквим објашњењима, већ самим празновањем празника Преображења, односно радо-шћу са којом се сваке године сећа Преображења. Једна реч господари тим празником, свим његовим молитвама, песмама и чтенијима. А та реч јесте - светлост. "Нека и нама грешни-ма засија светлост Твоја вечна!".
У свету је тамно, хладно и страшно. И ту таму физичка, сунчева светлост не може да разагна. Напротив, та светлост чини само још страшнијим и безнадежнијим људски живот који се у страдањима и самоћи неумитно и неповратно сурвава ка смрти и небићу. Све је осуђено на пропаст, све страда, све је потчињено несхвативом и безнадежном зако-ну зла и смрти.

И, гле, у том и таквом свету појављује се смирени и бездомни Човек Који нема никакве власти над људима и никакве земаљске моћи. И Он говори људима да то царство таме, зла и смрти није истински живот човеков.
Он говори људима да такав свет таме, зла и смрти није онај свет који је Бог створио у почетку.
Он говори људима да зло, страдање и сама смрт могу и морају бити побеђени.
Он говори људима да је послат у свет од Бога Оца Свога да би спасио људе од њи-хове страшне поробљености злом и смрћу.
Он говори да је човек заборавио и одрекао се своје истинске природе и свог истин-ског призвања.
Он говори да људи морају да се покају да би поново могли да виде оно што више нису у стању да виде, да би поново могли да чују оно што више нису способни да чују.

Он говори да људи морају изнова да поверују да је добро јаче од зла, да је љубав ја-ча од мржње, да је живот јачи од смрти.
Христос исцељује и помаже људима. Христос предаје Себе свима. Но, и поред тога људи Га не схватају и не слушају, људи Му не верују. Он је људима могао да покаже Своју божанску силу и славу, и да их тиме примора да поверују у Њега. Међутим, Он од људи тражи искључиво слободну веру, слободну љубав, слободно прихватање Његове Благе Ве-сти. Он зна да ће Га сви из страха напустити и оставити у часу Његове последње жртве и крајње самопреданости.
Али, да би после свега, када се све заврши, у свету остало сведочанство о томе куда зове људе, шта дарује људима као Тавору – тајно од света и људи – јавља тројици Својих ученика Своју божанску славу, светлост и победно славље ка коме је човек вечно призван да узраста. Храстос на Тавору јавља божанску светлост која прожима читав свет. Божанску светлост која преображава човека. Божанску светлост у којој све добија свој крајњи и ве-чни смисао. "Добро нам је овде бити'' кликће апостол Петар видевши ту светлост и ту славу. И од тог доба Хришћанство, Црква, хришћанска вера јесу једно непрестано и радо-сно понављање тог - "добро нам је овде бити, непрестана молитва за вечну светлост, не-престана жеђ за просветљењем и преображењем.
Кроз таму и зло, кроз сивило и свакодневицу овог света, као сунце кроз црне обла-ке, просијава светлост Преображеана. Ту светлост угледава наша душа, њом се утешује на-ше срце, њом непрестано живимо и њом се постепено преображава ваш живот. ''Господе, добро нам је овде бити". О, када би ове речи постале и наше речи! О, када би би ове могле да постану одговор и наше душе на дар божанске светлости! О, када би и наша молитва могла да постане молитва за преображење, за победу светлости Преображења у нама!
"Нека и нама грешнима засија светлост Твоја вечна!".

2. Освећење плодова

На дан Преображења, у складу са древнохришћанским обичајем, у православним храмовима се врши освећење воћа и поврћа. То нас подстиче да себи поставимо следеће питање: који је смисао тог древног обреда, шта уопште значи освећење? Освећење плодова на Преображење јесте један од бројних црквених обреда благосиљања и освећења.
Ако отворимо богослужбену књигу која се зове "Требник"[2], наћи ћемо тамо разне посебне службе и чинове као што су, на пример, службе и чинови освећења новога дома, житног поља, повртњака, бунара, кола и томе слично. Из овога видимо да је Црква - својим благосиљањима и освећењима – окренута читавом свету, да се над свеколиком твари диже рука Божија која благосиља.
Зашто су људи од памтивека осећали потребу за освештавањем (твари)? Рецимо одмах да безбожничка пропаганда све црквене обреде безусловно поистовећује са сујеве-рјем у коме је - како она тврди - сва суштина "религије". А сујеверје је плод страха: човек се боји, и зато почиње да верује. Боји се отрова, боји се неродне године, боји се пожара, боји се других људи. И ту се, наводно, рађа религија да би човеку понудила избављење од свих тих страхова. "Покропи светом водом воће, башту или дом и Бог ће их штитити, а преко њих и тебе самога. Као што видите - каже та пропаганда - ради се о грубом незнању, сујеверју и обмани"...
Но, и поред тога што ствари представља на такав начин, безбожничка пропаганда никада не наводи саме молитве, нити описује обреде који су повезане са тим, наводним, сујеверјем. Она то не чини, јер жели да представи свештенство, тј. свештенике као обма-њиваче који експлоатишу људски страх и незнање, оперишући несхвативим и магијским ритуалним формулама. Но, ако се удубимо у те молитве и те обреде, ако бар једном у жи-воту доживимо радост светлог и сунчаног преображењскога поднева када се врши освеће-ње воћа и поврћа, постаје нам јасно да није Црква та која обмањује, већ да је главни обма-њивач - примитивна и злобна безбожничка пропаганда. Јер, управо је та пропаганда - а не молитва Цркве - сва прожета страхом, сумњом, потребом да се дискредитује све што је уз-вишеније, чистије и дубље од њеног упрошћеног, материјалистичког и досадног приступа света и животу. Јер прво што видимо, чујемо и доживљавамо у обредима и молитвама ос-већења јесте радост и благодарност. А тамо где је страх, тамо не може бити радости и бла-годарности. И обратно - тамо где је радост, тамо више нема страха. "У страхује мучење", говори свети апостол Јован Богослов. А, управо мучења и сумње нема у преображењској светлости.
Чему се радујемо? И на чему благодаримо? У једној песми Осипа Мандељштама, посвећеној главном хришћанском богослужењу - Литургији, наилазимо и на овај задивљу-јући стих: "Држати на рукама цели свет, као јабуку...". Овај стих, боље од било чега другог - управо због тога што то чини на тако једноставан и готово детињи начин - указује на из-вор радости и благодарења које прожима свеколику хришћанску веру. У јабуци, но – нара-вно - не само у јабуци, већ у читавом свету, хришћанска вера види и препознаје дар Божи-ји, и прима читав свет као дар Божији препун љубави, лепоте и мудрости, дар Божији који говори о безмерној Божијој љубави штоје створила свет и живот и даровала нам их као наш живот. Сам свет јесте плод Божије љубави према човеку и човек искључиво посред-ством света[3] сазнаје и воли Бога својом љубављу као одговором на Божију љубав... Човек воли свој живот и самим тим претвара живот света у свој Дар Богу.
Наш пад и наш грех је у томе што се на све брзо навикавамо због чега нам све у свету - укључујући и нас саме – брзо постаје досадно, ниско и празно. Јабука постаје за нас само јабука. Хлеб - само хлеб. Човек - само човек. Знамо спољашњост и функцију свега, знамо све о свему. Али, ми уствари више ништа ни о чему не знамо, јер више не видимо ону божанску светлост која просијава кроз све у овом свету. И вечни задатак Цркве и хришћанске вере јесте управо у томе да непрестано побеђују ту огреховљену и чамоти-њску навику наше свакодневице, да нам увек изнова омогућавају да видимо оно што више нисмо у стању да видимо, да поново осетимо оно што више нисмо способни да осетимо и да поново доживимо оно што више нисмо у стању да доживимо. Свештеник освећује хлеб и вино, и подиже их ка небу, и хришћанска вера у том хлебу и вину препознаје жртву и дар, Тело и Крв Христову, препознаје причешће вечним животом. На дан Преображења у храм доносимо јабуке, крушке, грожђе, поврће и, гле, одједном се читав храм претвара у тајанствени врт, у онај блажени рај у коме је започео човеков живот и где се збио његов сусрет са Богом.
И баш као што је први човек тада отворио своје очи и видео тај свет за који је Бог рекао да је све у њему "веома добро", и обрадовао се, и заблагодарио Богу, тако и ми на Преображење као да први пут видимо свет препун зрцаљења Божије мудрости и љубави, и радујемо се, и благодаримо Богу. И у тој радости и благодарењу очишћује се, обнавља се и поново рађа наш живот.
Не, Хришћанство се не одриче материје - као што то тврди лажљива безбожничка пропаганда - и не одбацује материју, већ је - напротив - прихвата и одухотворује. Хри-шћанство материју, са радошћу и благодарношћу, осећа као дар Божији. "Небо и земља су препуни славе Твоје", певамо сваки дан у црквама. У том и јесте смисао освећења: њиме се слава Божија пробија кроз нашу обамрлу свест, очишћује наш слух и наш вид, и сам наш живот постаје хвала, радост и благодарност Богу.
"А шта је са злом?", питају нас људи. Шта је са страдањем, шта је са смрћу? Ми им одговарамо: ако се до краја просветлимо том светлошћу, ако истински примимо у себе то освећење, онда ће у нама самима почети победа над злом. И та победа ће прогутати смрт. Јер живимо у свету у коме је живео и вечно пребива Христос. Ако будемо угледали Хри-ста, и заволели Га, и целе себе предали Њему, више ништа неће моћи да нас одвоји од Ње-га и ми ћемо у свему видети светлост Његовог присуства, Његове љубави и Његове победе.

[JESSY]

Постоје два различита приступа хришћанству. Један је који се састоји у нашем непрестаном „Амин“ Богу – “ И Бог виде да је то добро“, Амин “ И ево јављам вам радост велику“ са почетка Јеванђеља по Луки И други са краја тог истог јевандеља “ И они се вратише у Јерусалим са радошћу великом И бејаху стално заједно, у храму, хвалећи И благосиљајући Бога- Амин“

 Дакле с’једне стране Благодарење а са друге ту је оно непрестано; „не падај у искушење“

Вековима је црква чувала нераздвојно ова два суштинска аспекта исте стварности али када је ова дводелна стварност почела да пуца, почео је да пуца И човеков разум И људи су почели да се опредељују или за пут Утописма (лажног раја у свету) или пут ескапизма (бекства од света) 

Десило се то у 17 веку прво као реакција на средњевековну песимистичку идеју хришћанства а после у 18 И 19 веку је откривен „историјски прогрес“ све већи И већи све бољи И бољи – идеја о „распеваном сутра“ Сви ти Хегели, Силинзи И напокон Марксисти И остали били су заправо а да то нису ни знали унутар круга хришћанског виђења света. Премда су негирали Бога, за њих је историја И даље била не само пуко кретање већ кретање ка Апсолуту. За једне је Апсолут био одсуство зубобоље, други су га видели као једнакост И правду, трећи као светски мир, четврти. Чинењица је да су сви они пројектовали своје Утопије у будућност, а то је уствари (пореклом) хришћанска идеја која је „сишла са ума“