Протојереј Александар Шмеман - Посни стил живота

[JESSY]

И ако тај Христов Живот учиним својим животом ,и ако ту жеђ и то искање Царства учиним својом жеђу и искањем ,то чекање Христа- својим чекањем,тај опит Христа као Живота- своим опитом,тада ће и сама моја смрт постати усхођење у Живот.Не знам када ће наступити и како ће се збити последње испуњење свега у Богу.Ништа не знам о свим тим "када" и "како".Али знам да је у Христу већ започела Пасха света,прелажење света у Царство Божије и претварање света у Царство Божије као и да је живот већ прожет светлошћу те Пасхе,њеним миром и радошћу у Духу Светоме,јер -" Христос васкрсе и Живот живује" !

[JESSY]

Опростити другоме, примити опроштај од другога! То је прави повратак од отуђености ка јединству, од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Јер опростити другоме уопште није једноставно. Често говоримо о томе да више обраћамо пажњу" на недостатке других људи и - још горе – да смо дигли руке од других људи. Па зар то није равнодушност, зар то није презрење и зар то није цинизам? Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је свим својим срцем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свету, сву бездану тугу човекове самоће на коју је човек осудио себе својим себељубљем и својом гордошћу. Све то у себи садржи молитви коју Црква на недељу праштања упућује Богу: "Не одврати лица свога од мене, јер тугујем...".

[JESSY]

Дух лењости. О каквој је то лењости реч - пита се савремени човек - када свако од нас пада са ногу од посла, када се ритам и темпо живота све више убрзавају и када би нам управо мало ленствовања, чини се, било потребније више од свега другог. Међутим, реч "лењост" уопште нема значење нерада и физичке неактивности. Реч "лењост" означава, пре свега, стање духовне опустошености, обамрлости. Избави ме од духа те и такве опустошености.бесмислености, од страшне опустошености душе у којој тако често пребивамо.

[JESSY]

Овај свет је одбацио Христа. А он је био савршен израз живота, онако као што га је Бог хтео.Он је био жила куцавица света,а свет Га је убио. Али, у том убиству умро је и свет.Он је изгубио последњу шансу да постане рај,оно за шта га је Бог и створио. Ми можемо развијати нову и бољу материјалну културу. Можемо изграђивати хумано друштво,које нас чак може очувати да не уништимо једни друге.Али када је Христос,истинити живот света,био одбачен,то је био почетак краја.То је одбијање имало и своје финале: за учињено добро Он је био разапет.

[JESSY]

Грех није у томе што је човек био »непокоран« Богу: грех је у томе што је човек престао да буде гладан Бога; што је престао да види да цео његов живот зависи од целог света, као свете тајне заједничарства са Богом.

Грех није у томе што је човек » занемарио« своје религијске дужности. Грех је био, што је он мислио о Богу у терминима религије: Њега је поставио на једну страну, а живот на другу. Једини прави пад човека је његов неевхаристички живот у неевхаристичком свету. Није пад у томе што је он више волео свет него Бога, што је пореметио равнотежу између духовног и материјалног, већ у томе што је он материјализовао свет, уместо да га преобрази у »живот у Богу«, испуни смислом и духом.

[JESSY]

Само преко радости црква је била победница у свету,а хришћанство је изгубило свет када је изгубило радост и престало да буде веродостојан сведок радости.Од свих оптужби против хришћанства најстрашнију је изрекао Ниче, кад је рекао да у хришћанству нема радости.»На бојте се, јер гле, јављам вам велику радост« - тако почиње Еванђеље, а завршава се: »И они му се поклонише и вратише се у Јерусалим, с великом радошћу«. ( Лк.2:10; 24:52). И ми морамо поново да проникнемо у значење велике радости. Ми треба, ако је то могуће,да учествујемо у њој пре него што отпочнемо дискусију о било чему другом – програмима и мисијама, пројектима и техничким питањима.

[JESSY]

Mоја вера у Христа није произашла из тога што једном годишње, од најранијег детињства, учествујем v празновању васкршњих празника. Напротив, моја васкршња вера се родила из мог искуства живога Христа и управо то искуство јесте оно што за мене уопште чини могућим Васкрс, што чини могућим да осетим радост и светлост те јединствене васкршње ноћи, што чини могућим да васкршњи поздрав "Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!" одјекује у мени таквом победном силом.

[JESSY]

Христос лечи, помаже, даје Себе свима. Међутим, људи не разумеју, не слушају, не верују. Он може показати своју божанску моћ и славу и натерати их да верују у Њега. Међутим, од њих жели само слободну веру, слободну љубав и слободно прихватање. Он зна да ће га у часу Његове последње жртве сви одбацити у страху. Међутим, како би касније, када се све завршило, свет могао остати сведочанство онога на шта Он позива људе, онога што нам нуди - као дар, као живот, као пуноћу смисла и радости - Он потајно од света и људи открива тројици својих ученика ову славу, ово светло и ово славље на које је човек позван у вечности. Божанско светло које прожима цео свет. Божанско светло, која преображава човека и у којој све добија свој последњи и вечни смисао. „Господе, добро нам је бити овде!“, узвикује апостол Петар који је видео ову светлост и ову славу. И од тада су Црква и вера стално радосно понављали ово "добро нам је бити овде!" И такође захтев за вечном светлошћу, жеђ за просветљењем и трансформацијом.

Усред таме и зла, усред сивила и активности света, попут зрака који пробија кроз тамни облак, ово светло сија. Душа га познаје, срце га теши, кроз њега се наш живот стално живи и преображава. „Господе, добро нам је бити овде! “О, кад би ове речи постале наше! О, кад би они могли постати одговор наше душе на дар Божанске светлости! О, кад би наша молитва могла постати молитва за преображење, за победу светлости! ...

[JESSY]

'Зашто људи тако незадрживо, малтене систематски, премда готово свагда подсвесно, разарају животе једни другима? Међутим, ствари управо тако стоје, то је сама суштина''зла'', а то је тако вероватно зато што то ''разарање'' представља наличје оне љубави за коју је и саздан човек. Управо зато што је човек створен за љубав, он, испадајући из ње, наставља да буде ''свезан'' том нераскидивом везом, само што сада то више није са ближњима, већ са непријатељима. Суштина палога света:непријатељство свих према свима, која се храни управо чежњом за љубављу, неизбежношћу љубави, назначеношћу човека за љубав.''

[JESSY]

Светом ће ходати здрави, сити и самозадовољни људи, али толико слепи и толико глуви да више неће ни бити свесни свог слепила и глувоће.Сваки човек верује у нешто и верује некоме. Питање је само у томе чија је вера, чије је виђење и познање света правилније, пуније и адекватније богатству и сложености људскога живота.

[JESSY]

Христос говори: "Блажени они који не видеше, а вероваше...". То значи да постоји и да је увек постојао и један други приступ, друга вера, друга могућност за човека."Док не будем видео, нећу веровати" и ако тај став представља врхунац човекове мудрости и највеће достигнуће његовог разума, онда је наш свет стварно један бедни, плитки и, што је главно, неизмерно досадни свет. Ако знам само то што видим, што могу да додирнем, измерим и анализирам, како ја онда мало тога знам! Пре свега, у том случају отпада читав свет људскога духа и мишљења, оног дубљег знања које проистиче не из "видим" или "додирујем", већ из "мислим" и, што је главно, "умом сагледавам".

[JESSY]

Mоја вера у Христа није произашла из тога што једном годишње, од најранијег детињства, учествујем v празновању васкршњих празника. Напротив, моја васкршња вера се родила из мог искуства живога Христа и управо то искуство јесте оно што за мене уопште чини могућим Васкрс, што чини могућим да осетим радост и светлост те јединствене васкршње ноћи, што чини могућим да васкршњи поздрав "Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!" одјекује у мени таквом победном силом.

[JESSY]

Васкршња ноћ је сведочанство о томе да је Христос жив и да је са нама, да смо и ми живи са Њим Живим. Сва васкршња ноћ јесте позив човеку да у овом свету и животу угледа и препозна зору тајанственога дана Царства Божијег. "Данас пролеће миомирише - и нова твар ликује...", пева Црква на Васкрс. Нова твар ликује у вери, у љубави и у нади. "Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и један другог загрлимо, и рецимо: Браћо! И онима који нас мрзе опростимо све Васкрсењем и запевајмо - "Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништивши, и онима који су у гробовима живот дарова".

[JESSY]

Живимо у свету, у државама које су се одрекле Бога, које су искључиво занете саме собом, које стално стрепе за своју власт, силу, моћ и победу. У том свету готово и да нема више места за Божију љубав, Божију светлост и Божију радост. Али, гле, на тај јединствени дан, на Цвети - док стојимо у препуним црквама - опет и опет одјекује оно исто царско "Осанна!", и ми изнова говоримо себи и свету око себе, и сведочимо: није умрло, није нестало, није ишчезло са лица земље Царство Христово које је тако јарко засијало у тај дан у Јерусалиму.

[JESSY]

На Цвети се обраћамо изнова Богу говорећи: Ти си једини Господ, Ти си наш једини цар, ми знамо и верујемо и исповедамо да ће победити Царство Твоје љубави, Царство Твоје победе над грехом, злом и смрћу, и знамо да нам радост те вере нико одузети не може. И премда људи све своје наде полажу на силу и насиље, и премда људи верују само у оружје, затворе и страх - победиће Царство Твоје! И премда људи муче друге људе - победиће Царство Твоје! Не, неће се још дуго одржати то земаљско царство насиља, зла и лажи. Срушиће се, као што су се срушила сва претходна царства земаљска, као што су нестали сви претходни силници овога света. А Твоје Царство, Господе, трајаће заувек!