Протојереј Александар Шмеман - Посни стил живота

[JESSY]

Реците, има ли на овом свету, у свеколикој његовој богатој и сложеној историји, ичега лепшег и узвишенијег од људскога лика Дјеве Марије. И заиста се - како пева Црква – Њој Пречистој и Благодатној "радује сва твар''. На безбожничку лаж о човеку, на свођење човека на земљу и приземни живот, на потчињење човека неизменивим и безличним законима природе Црква одговара ликом Дјеве Марије, пречисте Мајке Божије, ликом Оне ка Којој се - по речима једног руског песника - свагда узносе "од велике пуноте, најслађе људске сузе".

[JESSY]

''Радуј се!". Управо то је рекао Марији анђео Господњи: "Радуј се!".

Свет је препун књига које говоре о борби и надметању, књига у којима њихови аутори хоће да нам докажу да пут до среће води кроз мржњу. И у свим тим безбројним књигама се нигде и никада не појављује реч "радост" и људи, чак, и не знају шта је то радост. А, гле, та радост коју је анђео Господњи објавио Марији наставља већ две хиљаде година да трепери у овом свету, да потреса и усталасава људска срца.

[JESSY]

Само преко радости црква је била победница у свету,а хришћанство је изгубило свет када је изгубило радост и престало да буде веродостојан сведок радости.Од свих оптужби против хришћанства најстрашнију је изрекао Ниче, кад је рекао да у хришћанству нема радости.»На бојте се, јер гле, јављам вам велику радост« - тако почиње Еванђеље, а завршава се: »И они му се поклонише и вратише се у Јерусалим, с великом радошћу«. ( Лк.2:10; 24:52). И ми морамо поново да проникнемо у значење велике радости. Ми треба, ако је то могуће,да учествујемо у њој пре него што отпочнемо дискусију о било чему другом – програмима и мисијама, пројектима и техничким питањима.

[JESSY]

Лепота није никад неопходна, функционална или корисна. И када у очекивању некога кога волимо, ставимо диван столњак на сто, а сто украсимо свећама и цвећем, чинимо све ово не због неопходности, већ из љубави.

А црква је љубав, очекивање и радост.Она је према нашој православној традицији небо на земљи, радост повраћеног детињства, оне слободне радости, безусловне и без интереса, која је једина у стању да преобрази свет.У нашој одраслој озбиљној побожности, ми тражимо дефиниције и оправдања, а оне имају свој корен у страху – страху од изопачености, скретања, »паганских утицаја« и чега само не. Међутим, »онај који је у страху није савршен у љубави« ( 1 Јн.4:18).

[JESSY]

Грех није у томе што је човек био »непокоран« Богу: грех је у томе што је човек престао да буде гладан Бога; што је престао да види да цео његов живот зависи од целог света, као свете тајне заједничарства са Богом.

Грех није у томе што је човек » занемарио« своје религијске дужности. Грех је био, што је он мислио о Богу у терминима религије: Њега је поставио на једну страну, а живот на другу. Једини прави пад човека је његов неевхаристички живот у неевхаристичком свету. Није пад у томе што је он више волео свет него Бога, што је пореметио равнотежу између духовног и материјалног, већ у томе што је он материјализовао свет, уместо да га преобрази у »живот у Богу«, испуни смислом и духом.

[JESSY]

Овај свет је одбацио Христа. А он је био савршен израз живота, онако као што га је Бог хтео.Он је био жила куцавица света,а свет Га је убио. Али, у том убиству умро је и свет.Он је изгубио последњу шансу да постане рај,оно за шта га је Бог и створио. Ми можемо развијати нову и бољу материјалну културу. Можемо изграђивати хумано друштво,које нас чак може очувати да не уништимо једни друге.Али када је Христос,истинити живот света,био одбачен,то је био почетак краја.То је одбијање имало и своје финале: за учињено добро Он је био разапет.

[JESSY]

Вера се веома често и за саме вернике претвара у нешто спољашње - у љубав према обредима, према старини, на крају крајева, према сопственим "религијским доживљајима". Све то одлично разумеју и безбожници, који се религије не боје све док је сведена на спољашње. "Изволите, молите се колико год хоћете, целивајте ваше иконе, играјте се ваше "Свете Русије" - то ником не смета!" Али, то није оно о чему је говорио, то није оно за чим је жудео Христос, очекујући да се запали огањ који је донео на земљу (в. Лк 12, 49). Уосталом то спољашње - храмови, иконе, обреди - не указује ли све то, ако боље размислимо, на нешто друго, не позива ли нас на нешто неупоредиво дубље? На шта? На ону љубав, којом је волео сам Христос, коју нам је оставио као једино мерило хришћанства: "По томе ће сви познати да сте моји ученици: ако будете имали љубав међу собом" (Јн 13, 35). А Христова љубав, није ли то љубав према свима за које је он умро, па према томе и за оне који га не познају, који нису ни чули за њега?

[JESSY]

Као и сваке године, још једна, одавно већ уобичајена, „криза“ на академији. Увек исто питање: због чега, откуд та напетост, те узавреле страсти, толика неслагања – тамо где је религија? Као да „професионална“ религиозност код људи ствара имунитет на најосновније захтеве и изразе религије: љубав, милосрђе, трпљење, итд. Довољно је постати студент богословља па да „природне“ страсти, које тињају у сваком човеку, букну и претворе се у огроман пламен, као да им је додато горива...

Дневник, 3. мај 1979

[sampaganini92]

пре 20 часа, JESSY рече

Као и сваке године, још једна, одавно већ уобичајена, „криза“ на академији. Увек исто питање: због чега, откуд та напетост, те узавреле страсти, толика неслагања – тамо где је религија? Као да „професионална“ религиозност код људи ствара имунитет на најосновније захтеве и изразе религије: љубав, милосрђе, трпљење, итд. Довољно је постати студент богословља па да „природне“ страсти, које тињају у сваком човеку, букну и претворе се у огроман пламен, као да им је додато горива...

Дневник, 3. мај 1979

Добри наш отац Шмеман.

Али тако бива кад се човек определи за врлински живот, за нешто узвишено као што је богословље, непомјаник напада да осујети истиниту жељу.

Скоро ми је другар постао искушеник у јендом нашем великом манастиру. И одмах крећу искушења, јер тако велика одлука мора да прође кроз ватру да би се очитала њена истинитост. Само код монаха то бива на један начин а код људи на богословијама, удара преко других кроз колеге, сараднике, пријатеље, сукобе ставова, сујете и шта све не.

Јер ми као Црква нисмо простор безгрешности већ поприште најинтензивније борбе са силом греха, и ту свега бива.