Протојереј Александар Шмеман - Посни стил живота

[antics]

Ево шта о. Александар Шмеман каже о посту:

 

 

[antics]

Дивне мисли...

[Иван ♪♫]

 

Pomalo mi je tu već nešto bilo jasnije.. ali ne... U redu jednakost, a gde je tu zavist??

 

Завист што нема дар као онај други, што није духовит(а) као онај други, образован, богат, и уопште талентован за ово или оно.

Што све опет може бити и реално и умишљено. Сваки човек је јединствен и свако има свој дар или дарове. Уместо зависти, треба радити на својим даровима и одбацити егоизам.

[Срђан Ранђеловић]

Отац Александар Шмеман - Водом и духом. ПДФ

http://www.4shared.com/office/cqcebPki/aleksandar_smeman_-_vodom_i_du.html

[Johanes de Silencio]

О. Александар је заиста један велики теолог, а можда највећа препрека у схватању његове мисли јесте када се непрестано позива на Дневник. То су биле његове интимне борбе и размишљања, а не ставови које је желео да подели са остатком света.

 

У животу сам прочитао доста "дневника", могло би се рећи баш пуно.

Аутентични "дневници" (а овде под аутентично мислим на дневнике који су заиста желели да остану "неподољени са остатком света") су много раштркани, несистематични, попут фрагмената и слично.

Оно што је код Дневника о. Шмемана проблематично јесте систематичност, што указује да је ипак био намењен за објављивање.

Дакле, он је желео да га подели са светом, али постхумно. Изгледа да није имао храбрости да јавно каже оно што је писао, па је сачекао да умре и постане легенда.

 

Слажем се да "Дневник" не може служити као референца његове теолошке мисли, али мислим да је итекако намеревао да буде објављен.

Стил писања то врло јасно показује.

 

Иако о. Шмемана сматрам светим, његов велики недостатак била је та "шизофренија" у којој је живео: идеалистичка и савршена теорија теологије и брутална реалност парохијског живота. Она му је и узела живот. Такође, "Дневник" сведочи колико он сам није веровао у теологију као науку, а морао је да буде професор и теолог.

Мислим да је о. Шмеман био једна велика мукица....као и сваки истински боготражитељ.

[Gandalf Sivi]

Da li postoji Dnevnik o.Šmemana i u e- izdanju?

[Guest јер. Агапије]

Da li postoji Dnevnik o.Šmemana i u e- izdanju?

 

Нема Дневника у пдф-у, али ова књига садржи многе његове делове. То је замена за Денвник :!     ekstra

 

 

http://www.4shared.com/office/36tbxv1t/smeman_nas_zivot_u_hristu.html

[Johanes de Silencio]

Посебно је занимљива судбина "Дневника" у српском преводу.

Оно најпопуларније и "целокупно" (сиц!) издање из Требиња (Епархија Захумско Херцеговачка), није целовито, већ је један део избачен!

Не знам да ли сте то приметили. У оригиналу постоји један део где Шмеман не пише баш најбоље о својој посети Србији (саблажњен је "монашком теологијом":  еп. Амфилохијем, Атанасијем ,итд), па је преводиоц (Ирина Коларов ваљда), или рецензија, сасвим избацила тај део. Врло интересантно.

[Gandalf Sivi]

Нема Дневника у пдф-у, али ова књига садржи многе његове делове. То је замена за Денвник :!

Blagodarim oče  

[JESSY]

Da li postoji Dnevnik o.Šmemana i u e- izdanju?

ево ја сам поставила неке моје омиљене одломке....

 

https://www.pouke.org/forum/topic/20986-%D0%B0%D1%88%D0%BC%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D0%BD-%D0%B4%D0%BD%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%99%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D0%BE%D0%B4%D0%BB%D0%BE%D0%BC%D1%86%D0%B8/

[Дејан]

Šmeman - O JEDNAKOSTI I LJUBAVI

 

Зашто жена не може бити свештеник? Дугачак разговор са оцем Томом (Т.Ф: Хопко, профа), кога нападају неке православне жене, али и многи други, због чланка у Тромјесечнику факултета Св. Владимира. Од почет ка прашине која се подигла у вези са рукополагањем жена, више ме је изненадило оно што је тиме изашло на видјело, од саме теме те расправе. Немогуће је наћи одлучујући аргумент ни за ни против рукопологања - одлучујући у смислу да је објективно убедљив за обје стране. Обје стране су у праву за себе, тј. унутар властитих перспектива и логике својих аргумената. Св. Јован Кронштатски, о јереси Лава Толстоја, рекао је ово: "О безумни грофе! Зар не вјерујеш у Свете Апостоле?" Али Толстојева јерес почиње од његовог неверовања у апостоле. Дакле, тражење аргумената ex Traditione (позивањем на оно што традиција доказује) промашује мету.

 

Јерес је увијек "у једном комаду", цјелина, дубоки избор, а не тек грешка у неким стварима, која се може исправити. Отуд долази и безнадежност теолошких расправа у том случају. Сви теолошки аргументи долазе пост фацтум - након чињеница. Они су укорјењени у искуству, али ако се ради о другачијем искуству, онда они не могу да се примјењују. Шта је постало очигледно у дискусијама о рукополагању жена? Том каже: "Како неко може да објасни да жена може постати предсједник САД, али не може постати свештеник?" Мени се чини (и ја му кажем) да не би требала бити председник САД. Али нико то данас не може рећи, јер би то било уврједљиво. А не треба вређати људе. Тиме смо у зачараном кругу - неизбежан зачарани круг када је органско, примордијално, вјечно искуство разбијено.

 

Наша савремена култура се састоји од порицања и прекидања тог искуства; сама њена суштина је то порицање. То је искуство негативизма, бунтовништва, протеста. Цио концепт ослобађања сасвим је негативан. Идеја "сви људи су једнаки" је идеја чији су корјени а приори најпогрешнији. Онда слиједи: "Сви људи су слободни", "Љубав је увјек позитивна" (тиме се оправдава и хомосексуалност), свако ограничавање је тиранија. Све док Хришћани сами прихватају културу која је на овим принципима, ниједан аргумент о немогућности рукополагања жена неће моћи да буде убједљив. Јер сви ти аргументи делују лицемјерно и варљиво. Ако започнемо дискусију са претпоставком апстрактне, нереалне, неприродне "једнакости" између мушкарца и жене, није могуће навести ниједан аргумент који ће имати смисла. Морамо почети са разобличавањем, разоткривањем тог принципа као лажног, јер је он један апстрактан изум. Читава савремена култура, са својим духовним, лажним, чак и демонским премисама, мора бити одбачена.

 

У овом принципу поређења, на коме се заснива патос о једнакости, лежи једна дубока обмана. Никада се ништа не постиже поређењем - то је извор зависти (зашто он, а не ја?), протеста (ми морамо да будемо једнаки), а онда љутње, бунта и подјеле. Заправо, то је поријекло ђавола. Нема ту ничега позитивног; све је у томе негативно од почетка до краја. У том смислу је наша култура демонска јер је њена основа поређење. Пошто поређење увијек, математички, води искуству и спознају о неједнакости, а онда и побуни.

 

Једнакост се заснива на порицању сваке разлике, али пошто те разлике постоје, жеља за једнакошћу позива на борбу против њих, на силу изједначава људе, а оно што је још горе од тога, одбацује ове разлике које су суштине живота. Особа - мушкарац или жена - која жуди за једнакошћу, већ је испражњена и безлична јер се личност састоји из онога по чему се једна особа разликује од осталих и не подчињава се апсурдном закону једнакости.

 

Демонском принципу једнакости Хришћанство супротставља љубав. Суштина љубави је потпуно одсуство "поређења". Једнакост не може постојати у овом свијету, јер је он створен из љубави, а не из принципа. А свијет је жедан љубави а не једнакости. Ништа - и ми то добро знамо - не убија љубав и замјењује је мржњом тако добро као једнакост која је насилно наметнута свијету као циљ и као вриједност. А управо је у љубави и ни у чему другом укорјењена дуалност човјека као мушкарца и жене.

 

Није грешка да се људски род мора исправити "једнакошћу", нити је то случајност - то је први и понајвише онтолошки израз саме суштине живота. Ту се лично испуњење постиже кроз властиту жртву, у томе је побједа над "законом", ту је смрт самоафирмације мушкарца као мушкарца, и жене као жене, и тако даље. Све то значи да не постоји једнакост него онтолошка разлика која љубав чини могућом, дакле, јединство а не једнакост.

 

Једнакост претпоставља мноштво једнаких јединки које никада не постају јединство јер је суштина једнакости у њеном пажљивом чувању. У јединству разлике не ишчезавају, већ постају јединство, живот, креативност. Мушко и женско су дио природе свијета, али људско обличје их преображава у јединство породице. Гнушање наше културе према породици заснива се на чињеници да је породица посљедњи бастион изобличавања зла једнакости.

 

- о.А.Шмеман у свом дневничком запису за сриједу 11. фебруара 1976. године по Христу

 

[Јаков.]

Da li može neko da doda još koji osnonovni podatak o ocu Šmemanu, sem onog šturog što stoji u uvodnoj poruci.

 

Da li je imao porodicu, da li je on Estonac ili Rus po narodnosti?

[Дејан]

Ja samo znam da je bio strastveni pušač i da je umro od raka pluća

[Ђорђе Р]

Лилијен Шмеман - Жена, супруга једног свештеника

http://arhiva.eparhija-zahumskohercegovacka.com/images/vidoslov/lilijen_smeman.pdf

 

Одличан текст. Имаш ту и биографске податке

[marko_13]

У животу сам прочитао доста "дневника", могло би се рећи баш пуно.

Аутентични "дневници" (а овде под аутентично мислим на дневнике који су заиста желели да остану "неподољени са остатком света") су много раштркани, несистематични, попут фрагмената и слично.

Оно што је код Дневника о. Шмемана проблематично јесте систематичност, што указује да је ипак био намењен за објављивање.

Дакле, он је желео да га подели са светом, али постхумно. Изгледа да није имао храбрости да јавно каже оно што је писао, па је сачекао да умре и постане легенда.

 

Слажем се да "Дневник" не може служити као референца његове теолошке мисли, али мислим да је итекако намеревао да буде објављен.

Стил писања то врло јасно показује.

 

Иако о. Шмемана сматрам светим, његов велики недостатак била је та "шизофренија" у којој је живео: идеалистичка и савршена теорија теологије и брутална реалност парохијског живота. Она му је и узела живот. Такође, "Дневник" сведочи колико он сам није веровао у теологију као науку, а морао је да буде професор и теолог.

Мислим да је о. Шмеман био једна велика мукица....као и сваки истински боготражитељ.

 

Могуће или је једноставно био систематичан.