Протојереј Александар Шмеман - Посни стил живота

[Ђорђе Р]

Дела која треба прочитати:

 

За живот света

Водом и духом

Вера православна

Божанствена литургија

Велики пост

 

То су углавном катихетска дела, нема велике теологије

[Johanes de Silencio]

Могуће или је једноставно био систематичан

 

У праву си, можда је то руска дисцилина, олд скул

[Guest јер. Агапије]

Посебно је занимљива судбина "Дневника" у српском преводу.

Оно најпопуларније и "целокупно" (сиц!) издање из Требиња (Епархија Захумско Херцеговачка), није целовито, већ је један део избачен!

Не знам да ли сте то приметили. У оригиналу постоји један део где Шмеман не пише баш најбоље о својој посети Србији (саблажњен је "монашком теологијом": еп. Амфилохијем, Атанасијем ,итд), па је преводиоц (Ирина Коларов ваљда), или рецензија, сасвим избацила тај део. Врло интересантно.

Читао сам Дневник на енглеском и знам тај детаљ.

Сећам се да је о. Шмеман помињао мит. Амфилохија, али не и вл. Атанасија. Упутно је прочитати од вл. Атанасија излагање "Литургија и богословље" (1972.?) са симпозијума на коме је био присутан о. Шмеман. Између редова се одлично види мишљење тадашњег јер. Атанасија о о. Шмеману, али и, рекло би се, непознавање којим смером тече (боље рећи-ће тећи) литургијска обнова.

Такође, што се тиче монаштва, мислим да је Шмеман говорио против, што би данас рекли, "монахократије Цркве" ( наметање Цркви монашког начина постојања, живљења и њене духовности ...).

Ово се нпр, доста  замерало рашчињеном вл. Артемију...

[Johanes de Silencio]

@,

 

Да, можда сам погрешио да је поменуо и еп. Атанасија, али све у свему знате о чему се ради.

 

Ето, то сам само поменуо као "занимљиво", мада сам се лично сложио са Шмеманом.

Свакако, то не умањује значај мисли еп. Амфилофија и еп. Атанасија, јер мислим да они лично нису били циљ те Шмеманове "опаске".

[marko_13]

Ако се сећате препричајте о чему пише Шмеман на том месту.

[Johanes de Silencio]

Ако се сећате препричајте о чему пише Шмеман на том месту.

 

Укратко:

 

о. Шмеман је био у посети Југославији, водили га тамо амо, а он поред "лоше атмосфере у земљи" говори да је сваки црквена делатност и православље у Србији везано за "монашку теологију и духовност" и да је све повезано са јеромонасима, посебно јер. Амфилохијем. Мислим да спомиње и Јустина Поповића. Још додаје да му је било "мучно" због свега и да за савремено православље није добро да црква буде вођена "монашким духом".

 

То је колико се сећам, можда сам превише упростио.

[Ђорђе Р]

Колико се сећам, део о боравку у Југославији има у одломцима из Дневника у "Наш живот у Христу, Христов живот у нама"

[Johanes de Silencio]

Колико се сећам, део о боравку у Југославији има у одломцима из Дневника у "Наш живот у Христу, Христов живот у нама"

 

Тако је, Матеј Арсенијевић то није пренебрегао у свом преводу (према мом мишљењу то је иначе бољи превод).

[Guest јер. Агапије]

Да, ипак си у праву. Помиње и о. Атанасија:

Ево тог дела, нашао сам га....

Само морате мало да се потрудите око читања.

^etvrtak 2. oktobar 1980.

Uo~i odlaska na Sajoset na mali sinod. Ju~e uve~e – preda- vawe o hramu i “hramovnoj pobo`nosti”. U vezi sa tim – razmi{qa- wa o sudbini Pravoslavqa. Danas u bogoslovqu i pobo`nosti tri- jumfuje mona{ka linija. U Srbiji, sve {to se obnavqa, stoji u ve- zi sa pokojnim o. Justinom Popovi}em i dvojicom wegovih mladih u~enika – o. Amfilohijem i o. Atanasijem. Svugde – patristika. Mene brine poistove}ewe [iskqu~ivo] te linije sa Pravoslavqem. To vi{e nije samo pars pro toto1, ve} se ta linija izdaje za jedinu celinu. U Americi – svo|ewe Pravoslavqa na ikone, na svaku vrstu “drevnoga” pojawa i na sve te “svetogorske” kwige – o duhovnom `i- votu. Trijumfuje “vizantinizam”, ali bez wemu svojstvene kozmi~ke {irine. Ne mogu da se otrgnem ose}awu da je sve to, pre svega, svo- jevrsni romantizam. Qubav prema toj slici Pravoslavqa, i qubav upravo zbog toga {to je ta slika tako korenito druga~ija od slike savremenog sveta... Bekstvo, odlazak, svo|ewe Pravoslavqa na sebe sâmo, odbrana Pravoslavqa svim mogu}im “pra}kama”.

Za mene je krajwe va`no to {to svugde gde ta linija trijum- fuje na neki na~in “otpada” Evharistija, pri~e{}e. A to zna~i – ose}awe, opit Crkve, i to opit koji je danas potrebniji od bilo ~ega drugog. “Evharistijska” Crkva samu sebe prepoznaje kao onu koja je “u svetu, ali ne od sveta”. Mona{ka linija Crkvu – parohi- ju, sabornost... – “prepu{ta” ovom svetu, a svoje li~no suprotsta- vqawe tom svetu i (unutarwi) odlazak iz tog sveta predstavqa kao jedini “pravoslavni” odgovor i put. Takva mona{ka linija, ma ka- ko to ~udno zvu~alo, “posvetovwa~uje” Crkvu, tako da onda ne tre- ba odlaziti samo iz “sveta”, ve} i iz Crkve...

Mladi bogoslovi u Srbiji pi{u doktorske disertacije o pala- mizmu, o sporovima iz XIV stole}a, o svakoj mogu}oj sporednoj li~- nosti iz tog pokreta. Kao da ni~ega drugog nema u Pravoslavqu. Josif Vrijenije ili – od ranijih – Evlogije Aleksandrijski i ve~ni Mak- sim. Nema Crkve, nema wenoga `ivota i nema izazova koji `ivot Cr- kve upu}uje svetu, ve} samo taj duhovni gnosis... Samo [nedostaje] jo{ jedan korak, psiholo{ki ako ne i dogmati~ki, i mi smo – u dualizmu, manihejstvu.

Karta{ev je, jednom prilikom, u nekoj recenziji na jedan ma- gistarski rad napisao: “Gde je tu Hristos, gde su Apostoli, gde je Crkva? Sve je sobom pomra~ila ogromna senka Starca...” I, narav- no, nije slu~ajno ni to {to se ta linija lako, gotovo prirodno, spa- ja sa nacionalnom romantikom – “Sveta Rusija”, itd. to jest sa pro- {lo{}u, sa “slikom” i “stilom” pro{losti.

Jovan Majendorf mi je, u jednom trenutku iskrenosti, rekao da uop{te ne shvata za{to se qudi zanimaju za “Oce”. Bojim se da qudi ne usvajaju misao Otaca, niti sadr`aj wihovih spisa, ve} wi- hov stil. Ovo je sli~no pravoslavnom odnosu prema bogoslu`ewu: qudi ga “vole”, ne shvataju}i ga, a u onoj meri u kojoj ga “ne shvata- ju”, nisu ni obavezni da izvode bilo kakve daqe zakqu~ke. Sede u svojoj {koqci, o~arani wenom “melodijom”, i ne prime}uju da se Cr- kva raspada i da je odavno ve} napustila bojno poqe.

[Иван]

Ја бих од Шмемана препоручио Евхаристију, нарочито део Тајинство благодарења....

 

http://www.4shared.com/office/8AP5a9oi/aleksandar_smeman_-_evharistij.html

[Јаков.]

Oprostiće mi uvaženi sveštenik Agapije, što sam tekst koji je postavio, malo uredio tehnički, da bi se lakše čitao...

 

-------------------

Uoči odlaska na Sajoset na mali sinod.

Juče uveče – predavanje o hramu i "hramovnoj pobožnosti". U vezi sa tim – razmišljanja o sudbini Pravoslavlja. Danas u bogoslovlju i pobožnosti trijumfuje monaška linija. U Srbiji, sve što se obnavlja, stoji u vezi sa pokojnim o. Justinom Popovićem i dvojicom njegovih mladih učenika – o. Amfilohijem i o. Atanasijem. Svugde – patristika. Mene brine poistovećenje [isključivo] te linije sa Pravoslavljem. To više nije samo pars pro toto, već se ta linija izdaje za jedinu celinu. U Americi – svođenje Pravoslavlja na ikone, na svaku vrstu "drevnoga" pojanja i na sve te "svetogorske" knjige – o duhovnom životu. Trijumfuje "vizantinizam", ali bez njemu svojstvene kozmičke širine. Ne mogu da se otrgnem osećanju da je sve to, pre svega, svojevrsni romantizam. Ljubav prema toj slici Pravoslavlja, i ljubav upravo zbog toga što je ta slika tako korenito drugačija od slike savremenog sveta... Bekstvo, odlazak, svođenje Pravoslavlja na sebe samo, odbrana Pravoslavlja svim mogućim "praćkama". Za mene je krajnje važno to što svugde gde ta linija trijumfuje na neki način "otpada" Evharistija, pričešće. A to znači – osećanje, opit Crkve, i to opit koji je danas potrebniji od bilo čega drugog. "Evharistijska" Crkva samu sebe prepoznaje kao onu koja je "u svetu, ali ne od sveta". Monaška linija Crkvu – parohiju, sabornost... – "prepušta" ovom svetu, a svoje lično suprotstavljanje tom svetu i (unutarnji) odlazak iz tog sveta predstavlja kao jedini "pravoslavni" odgovor i put. Takva monaška linija, ma kako to čudno zvučalo, "posvetovnjačuje" Crkvu, tako da onda ne treba odlaziti samo iz "sveta", već i iz Crkve...

Mladi bogoslovi u Srbiji pišu doktorske disertacije o palamizmu, o sporovima iz XIV stoleća, o svakoj mogućoj sporednoj ličnosti iz tog pokreta. Kao da ničega drugog nema u Pravoslavlju. Josif Vrijenije ili – od ranijih – Evlogije Aleksandrijski i večni Maksim. Nema Crkve, nema njenoga života i nema izazova koji život Crkve upućuje svetu, već samo taj duhovni gnosis... Samo [nedostaje] još jedan korak, psihološki ako ne i dogmatički, i mi smo – u dualizmu, manihejstvu.

 Kartašev je, jednom prilikom, u nekoj recenziji na jedan magistarski rad napisao: "Gde je tu Hristos, gde su Apostoli, gde je Crkva? Sve je sobom pomračila ogromna senka Starca..." I, naravno, nije slučajno ni to što se ta linija lako, gotovo prirodno, spaja sa nacionalnom romantikom – "Sveta Rusija", itd. to jest sa prošlošću, sa "slikom" i "stilom" prošlosti.

 Jovan Majendorf mi je, u jednom trenutku iskrenosti, rekao da uopšte ne shvata zašto se ljudi zanimaju za "Oce". Bojim se da ljudi ne usvajaju misao Otaca, niti sadržaj njihovih spisa, već njihov stil. Ovo je slično pravoslavnom odnosu prema bogosluženju: ljudi ga "vole", ne shvatajući ga, a u onoj meri u kojoj ga "ne shvataju", nisu ni obavezni da izvode bilo kakve dalje zaključke. Sede u svojoj školjci, očarani njenom "melodijom", i ne primećuju da se Crkva raspada i da je odavno već napustila bojno polje.

-------------------------------------

Ako je samo na osnovu ovog dela teksta, to što smatrate da je prozivka današnjih episkopa +Amfilohija i + Atanasija, mislim da možda malo preterujete.

[marko_13]

Није ово никаква прозивка, већ реална анализа стања. И што је најинтересантније није се пуно променило, осим што су те дисертације била макар изузетног квалитета. 

[Јаков.]

Mislim da te kritike s obzirom da su nastale na osnovu stanja 1980. godine (pre 32 godine) su mogle da budu samo plod akademizma, jer uzmimo zaista realno stanje na terenu, koje je moglo vladati u vreme najjačeg ateizma u srba. Koliko je realno tada SPC bila živa? Disala je na škrge, jer nije bilo naroda, a kako može Crkva ispunjavati i duhovnu i svaku drugu ulogu u takvom okruženju? Može, ali stanje nije realno.

 

Da je to tako, videćete dragi oče, i iz sadašnjeg stanja (32 godine) nakon posete o.Šmemana. Sve je drugačije. Znatno. Sa velikim brojem vernika a to de facto i jeste, bez obzira na crkvenost, tolik je dostupnih i praćenih teoloških pravaca. I kod stručne i one manje stručne javnosti. Nema samo patristike i to one "uske". Sad je čak možda o.Šmeman jedan od najprisutnijih. Šta bi li na to rekao on sam ?

Neko prati patristiku, neko je jevanđelista, neko isključivo modernista - novi oci (Zizijulas, Šmeman, Majendorf...), tako da bi kritike koje bi danas uputio o.Šmeman bile verovatno iz nekog drugog poriva, a ne teološkog.

 

 

[marko_13]

Не бих се сложио. Није у питању квантитет, већ квалитет. 

[Јелена Симић]

Опомињите се својијех учитеља који вам казиваше ријеч Божију; гледајте на свршетак њихова живљења, и угледајте се на вјеру њихову. (Јеврејима 13:7)