Мајчина суза за синовима или једна од најтужнијих прича из историје нашег ваздухопловства...

[Милан Ракић]

10. класа Ваздухопловне војне академије (1953-1956), била је једна од, по броју питомаца мањих генерација у историји ове високошколске установе наше војске, али је по броју „занимљивих“ ликова о чијем би се животу и романи могли написати-свакако велика. Међу њих 50-ак који су завршили школовање, поред највиших пилотских и инструкторских дужности у нашој војсци, поједини су се остварили и као професори Универзитета, познати новинари, цивилни пилоти са близу 20000 сати налета… Један међу њима је био и балетан у Народном позоришту и то врло талентован. Иза једног од њих је остао син, наш познати оперски певач, а један има унуку, нашу познату певачицу мени истина тешко дефинисане врсте музике. Е о том последњем је реч. И о једној од најтужнијих прича у историји наше авијације. Јуре Томажич…

Јуре Томажич (1934-1967), извор за фото: Монографија 10. класе ВВА

У живописниј Рибници подно Похорја у околини Марибора, петог фебруарског дана 1934. године, у чиновничкој породици родио се Јуре Томажич. Након завршене техничке школе и одслушана два семестра на Машинском факултету у Љубљани, уписује Ваздухопловну војну академију и успешно је завршава 1956. године. Прво место службовања му је био 88. ловачки авијацијски пук на аеродрому Плесо крај Загреба. У Загребу се жени са Даринком, сестром једног свог класића и добијају кћерку Дивну. Међутим, убрзо након што се Дивна родила, Јуре у Пули завршава преобуку на млазним авионима Т-33 и Ф-84Г „Тандерџет“ и његов пук се сели на Батајницу, а Јуре, Даринка и Дивна у Земун.

Пар Ф-84Г, извор за фото: http://www.muzejvazd...like/f84g_3.jpg

Путем којим је кренуо најстарији брат Јуре, кренула су и његова млађа браћа, Вилибалд и Емил. Емил, као најмалађи додуше, као члан локалног аероклуба, док је Вилибалд завршио Пету класу подофицирске пилотске школе и практично истога дана као и старији брат постао пилот. Јуре као потпоручник, док је Вилибалд промовисан у чин водника. Чак су и заједно почели да раде у истом пуку и да лете на „Јак“-овима. Међутим, када је Јуре отишао за Земун, Вилибалд је оставши у Загребу имао и удес и након тога је напустио ЈНА и прешао цивилно ваздухопловство.

Средином 60-их година, Југославија и Румунија започињу изградње хидроелектране „Ђердап“ код Кладова. Са наше стране, ангажовано је неколико фирми на извођењу радова, а једна од њих је била и мариборска „Хидромонтажа“. Због обавеза око извођења пројекта, те великог броја стручњака из Марибора ангажованих на њему и доста честих путовања, у лето 1967. године, „Хидромонтажа“ одлучује да за потребе својих радника купи авион. Фирма се обраћа ЈАТ-у и овај им предлаже да им уступи на коришћење авион Ан-14 који спада у групу „СТОЛ“ летелица, тј. за полетање и слетање му не треба дугачка и „тип-топ“ уређена писта. Такође, преко Савезне управе за цивилнои ваздухопловство, одређен је човек који је требао да уреди летелиште у Кладову (Антон Рајшп), док је у мариборском аеро-клубу започела преобука са пилотом који би требао бити стално ангажован на маршрути Марибор-Београд-Кладово и обрнуто. За веома кратко време је уређено летелиште крај Дунава, као и преобука са једним момком у мариборском аеро-клубу. Тај момак се звао Вилибалд Томажич и био је демобилисани војни пилот. Добио је посао и почео да лети…

Ан-14 мариборске "Хидромонтаже", извор за фото: лична колекције Аленке Томше

Јуре Томажич је у Батајници као пилот на Ф-84Г брзо напредовао. Постао је и заменик командира ескадриле. Добио је и скроман стан у центру Земуна, а са Даринком је добио још једну кћер-Данијелу. Дивна је већ стасала била за школу. А онда је, по потреби службе уследила још једна прекоманда. Након Загреба, Пуле и Батајнице, ново радно место за Јуру је Краљево и аеродром Лађевци. Ипак, капетану Томажичу је било жао да опет сели породицу, а нарочито Дивну која је већ кренула у школу и он одлучује да живи одвојено од породице. Радним данима је у Краљеву, док викендом долази код своје породице у Земун.

Дивна са мајком Даринком

Субота и недеља, 7 и 8. октобар 1967. године су били прави мали празник у земунском стану породице Томажич. Мајка Даринка и кћер Дивна, заједно са тек рођеном Данијелом су биле срећне јер је на викенд дошао супруг и отац Јуре. Задовољство је било још веће, јер их је током тог викенда посетио брат, девер и стриц Вилибалд. Уз шетњу земунским Кејом, причу и дружење уз чашицу разговора до дубоко у ноћ, викенд је брзо прошао. У зору 9. октобра, Даринка је испратила на посао мужа и девера. У Краљево и Кладово.

Имали су исте јакне… И никада нису сазнали да су их то јутро пред одлазак заменили…

Аеродром Лађевци, уторак 10. октобар 1967. године. 98. ловачка бомбардерска бригада учествује у тактичкој вежби и изводи бомбардовање земаљских циљева на полигону Овче поље код Куманова. Први излаз је био успешан. Спрема се други излаз… На писти аеродрома Лађевци се налазе 4 авиона спремна за полетање. Авијацијско одељење… У првом „Тандерџету" је капетан Томажич, вођа одељења. Као пратиоци у остала три авиона су потпоручници Ратомир Славић и Љубомир Владисављевић. Трећег пратиоца не знам име. Руководилац летења им даје дозволу за полетање и они крећу пут Македоније…

Ф-84Г Тандерџет ЈРВ и ПВО-припрема за лет, извор за фото: http://media.tangosix.rs/2013/09/2535798913_0d7135d86c_o.jpg

Летелиште крај Кладова, уторак 10. октобар 1967. године. Око 14 сати и након поздрава са колегама на објекту, пут летелице „Хидромонтаже“ креће група од 7 инжињера и техничара те словеначке фирме. Завршили су своје обавезе и сада журе да се врате у Марибор-својим породицама. Комерцијлани директор фирме Алојз Крижај, вођа пројектног бироа Бого Томше, Ђура Богдановић, шеф тима „Хидромонтаже“ на градилишту, комерцијалиста Алеш Тичар, ВКВ заваривач Цирил Верле и новинар фабричког листа Драго Гајзер, који је у Кладову писао прилог за билтен. До Београда ће са њима и Фрањо Ребершак, директор представништва у Србији. На сурчинском аеродрому ће сипати гориво, а онда ће их пилот, Вилибалд Томажич одвести до Марибора…

Вилибалд Томажич (лево) из периода док је био пилот у војсци, извор за фото: љубљански лист "Вечер"

Земаљски циљеви-мете на Овчем пољу су збрисани са тла у облаку дима. Јуре Томажич води своје одељење натраг за Лађевце. Због лошег времена и ниске облачности од контроле летења добијају инструкцију да иду долином Мораве до Варварина, а одатле скрену на запад ка Краљеву и Лађевцима. Дошавши до Варварина, одељење улази у облак и вођа наређује вертикално пробијање облака ка западу. Нажалост, у том науму их је "омео" Јухор. У условима готово никакве видљивости, вероватно дезоријентисани и са малим прирастом висине без обзира на маневар, три „Тандерџета“ ударају у планину и распрскавају се у хиљаде делова. На лицу места гину капетан Јуре Томажич, вођа и пратиоци, потпоручници Славић и Владисевљевић. Трећи пратилац видевши ватрене лопте испред себе чини маневар разлаза и успева срећом да избегне планину…

Обронци Јухора, извор за фото: http://static.panoramio.com/photos/large/44861469.jpg

Ан-14 полеће из Кладова пут Београда и Марибора после. Маршрута до Београда је релативно проста. Само један прекретни оријентир-Доњи Милановац. Али Вилибалд пре летења током метеоролошке припреме прави алтернативну маршруту, уколико је Мироч под облацима-а јесте. Након полетања, скреће неких 30-ак километара јужно од пријављене руте. Међутим, Дели Јован, Велики и Мали Крш су под облацима и у још сложенијој метео ситуацији.. Планина Стол више Бора се и не види. Није ју видео ни Вилибалд…

Маршрута Вилибалдовог лета са уцртаним скретањем и местом пада

Два рођена брата су погинула, сваки у својој летелици којом је управљао, на раздаљини од непуних 100 километара и у размаку од 2-3 сата…

Команда 98. ловачке бомбардерске бригаде у Лађевцима, односно Команда РВ и ПВО, о немилој трагедији обавештава породице настрадалих. У стану Томажичевих у Земуну су већ колеге које су дошле удовој Даринки да изјаве саучешће… Дивну доводе из школе, а са наставе је комшиница изводи са изговором да је тата пао и сломио ногу… Даринка моли колеге свог покојног мужа да јаве мајци у Словенију. Она нема снаге. Даје им адресу у Птују, где живе Јурина мајка и најмлађи брат Емил… 

 

Телеграм је послат и мајка и брат сазнају тужну вест… 

 

Сутрадан, 11. октобра, хеликоптер наше војске успева да се пробије до места на Столу где се срушио „Хидромонтажин“ авион. Ваде тела унесрећених и врши се идентификација над посмртним остацима… Нека тела и није било могуће идентификовати, сем на основи личних исправа.

 

У унутрашњем џепу јакне пилота летелице, проналазе личну карту. На име Јуре Томажич. Из мариборске „Хидромонтаже“ тог преподнева, једанаестог октобарског, пут Птуја путује још један телеграм. Да су мајка и брат изгубили сина и брата Јуру Томажича…

Обронци Стола, извор за фото: http://karas4training.com/files/event/2013/10/09/karas-13969.jpg

 

Уцвељена мајка након пријема првог телеграма из Земуна, када је видела други телеграм и опет Јурино име, помислила је да је грешком пошиљка „удуплана“… Није ни обраћала пажњу…

 

Горку истину спознао је Емил. Заправо, претпоставио је шта је у питању. Јер, ако је Команда ваздухопловства обавестила породицу о погибији Јуре-војног пилота, зашто их о томе обавештава и „Хидромонтажа“!? Наслутио је истину, да је дошло на неки бизаран начин (замена јакни) до замене идентитета. Вилибалд је тек почео радити у фирми и није стигао да упозна људе у њој. Тако да је онај који је слао телеграм, написао име како му је и дато-Јуре… О црним слутњама Емил није обавестио мајку…

 

12. октобар 1967. године. Из Батајнице за Церкље, полеће војна Дакота, носећи посмртне остатке настрадалих радника „Хидромонтаже“. Њих шест, пошто је директор представништва за Србију, Фрањо Ребершак сахрањен у Београду. И два рођена брата Томажич… 

Предаја посмртних остатака породицама на аеродрому Церкље, извор за фото: лична колекције Аленке Томше

 

Када су посмртни остаци радника предати породицама у Церкљу, авион полеће за Птуј, на аеродром Мошкањци.

 

На платформи аеродрома се налази мало људи… Брат и мајка и нешто мало родбине… Војници из авиона износе ковчег са заставом Југославије. Мајци се срце стегло, али сузу не пушта… Мајка пилота свуда у свету је свесна да до овога увек може доћи…

 

А онда војници из летелице износе још један ковчег. За то време мајка се осврће и тражи погледом сина Вилибалда, јер га је очекивала да дође у овом авиону и допрати тело свог брата.

 

У том тренутку и она је угледала други ковчег и упитала Емила: „Ко је то?“

 

„То је мајко наш Вили! Нисам ти могао рећи!“

 

Мајка се скаменила од бола… Није могла сакрити сузе…

Панорама Птуја, извор за фото:http://www.sloveniatimes.com/modules/uploader/uploads/Aktualno/Podobe1/ptuj-slovenia-iii.jpg

 

Браћа Томажич су сахрањена у породичној гробници у Птују уз све војне почасти. Поред породице, родбине и класића, на сахрану је дошао готово читав Птуј...

[Srdjan Kotur]

Auuu...

Pitam se šta bi poginuli piloti rekli na dešavanja koja su usledila 25 godina kasnije?!

[Милан Ракић]

Један међу њима је био и балетан у Народном позоришту и то врло талентован

 

Реч је о Петру Марковићу, којем је као солисти балета Народног позоришта одређена и главна улога у "Ромеу и Јулији" где је партнерка требала да му буде легендарна Душка Сифниос...

 

Међутим, Пера се дружио са Ненадом Хрисафовићем (о коме сам писао овде)  и овај га "пелцује" ваздухопловством, што је дрога можда и најјача од свих што постоје И Пера лепо након неког једриличарског курса у Вршцу реши да упише ВВА... Када је то рекао Оскару Данону, који је тада био директор Опере и надлежан за балет, овај се човек запањио, али му је пожелео срећу... Чика Пера Марковић је после остварио блиставу каријеру у војном где је налетео нешто мање од 2000 сати, а касније је у цивилној авијацији, летевши за више домаћих и страних компанија остварио преко 10000 сати...

 

Иза једног од њих је остао син, наш познати оперски певач,

 

А овде је реч о покојном Ђокану Ђоки Његу, оцу Оливера Њега... 

[Дејан]

[коЖељ њацИ]

Rakiću svaka čast za ovu pripovest. Neverovatna priča.

[Милан Ракић]

Rakiću svaka čast za ovu pripovest. Neverovatna priča.

8086.gif

[Srdjan Kotur]

A jesam li vam pričao da kao vrlo mali bio u Ptuju?

[Guest]

Одличан текст Ракићу! Браво. 

[Никола Поповић]

A jesam li vam pričao da kao vrlo mali bio u Ptuju?

 

Nisi, ispricaj sada

[Милан Ракић]

Шта су ти гени...

 

И син Вилибалда Томажича, једног од погинуле браће, такође је пилот (мотрорни и једриличар), али за `леб зарађује као авиомеханичар у тиму легендарног Петра Бешењија

Петер Бешењи и Вили Томажич

 

http://www.24sata.hr/sudbine/ukleto-nebo-otac-i-stric-su-mu-poginuli-u-razmaku-od-2-sata-361981

 

http://www.primorske.si/Sport/Ostali-sporti/Slovenec-v-zracni-formuli-1.aspx