Архимандрит Рафаил Карелин - разне теме

[Данче*]

Шум таласа налик је на непрестану песму. Близу мора успокојава се немирна људска душа, попут детета на мајчиним рукама. Бол и брига, који гвозденим обручем стежу срце, ишчезавају, као да нестају, попут облака над хоризонтом. 

Таласи, изникли у дубини мора, стреме ка обали, као да желе да обгрле гранитне стене, окружене водом, а затим одступају назад, остављајући на песку ракове и разнобојно камење, као што ронилац износи бисере са дна. На западу, море се слива са небом; тешко је увидети границу, која би их оделила једно од другог. Када за хоризонтом ишчезава брод, чини се да тоне и да се споро утапа у море. Када облак, попут јата лабудова, лети са запада на исток, чини се да су се они подигли са мора, као из свог гнезда. 
Море дише, као жива природа: час тихо, попут детета које спава, час дубоко и бучно, као да су га вихори ветра пробудили из сна. Море влада некаквом исцељујућом силом, оно ставља балзам на ране душе и ожиљке сећања; његова монотона песма одгони бриге од нашег беспокојног, узрујаног ума, као да све што је прошло тоне у његову дубину, ишчезава у бесконачном простору. Море нам открива величину космоса, она захвата човека, плени, очарава га. Човек се предаје мору, као што се предаје музици. 
Море – то је слика оног надахнућа, у коме се гаси свест, када човек осећа себе делом космоса, где он доживљава то јединство, али не може и не жели да мисли ни о чему. Море и философија су несместиви једно са другим. 
О вечности говоре планине. Море – то је покрет надоле, према „срцу земље“, планине – то је пут навише; што више у планинама, то се мање слуша и осећа пулс земље. Море поје гласом таласа, планине поју својим ћутањем. 

Планине – су предворје неба и вечности. У планинама нема нежних руку, које успављују душу, нема боја, којима би се наслађивао вид. Као што се змија провлачи у пролеће кроз камење, да би одбацила своју кожу, тако човек у планинама мора да остави своје пређашње слике и представе, маштања, и снове, да ослобађа своје сећање да би стао пред вечност. Немогуће је ићи нагоре, носити на плећима свој домаћи терет, треба се растати са свим, да би задобили оно, што је више од света. Ученици су рекли Господу: „ево ми смо оставили све и идемо за Тобом.“ У планинама постоји једна видљива лепота, лепота стена, и једна невидљива лепота – то је тражење Бога у ћутању планина. 
Треће што сведочи о вечности – то је небо. Оно обухвата и море и планине. Животиње не гледају на небо, оно је за њих празно. Птице, летећи у ваздуху, устремљујући погледе ка земљи – тамо је њихова отаџбина. 
Једино људска душа на небу види тајну свог постојања. Могуће је часовима гледати на небо, оно се никада не понавља, као што песник понавља исте представе и слике. Небо је увек ново, његова боја никада не бива истоветна. Облаци, пливајући по небу, налик су на летеће планине, које су се моћним замахом одвојиле од земље и пливају у светлосном бездану, као у дубоком океану. 
И поред тога, величина неба се открива онда, када се гасе његове златне боје, и открива бесконачност његовог пространства. 

Звезде – то су лампе, при чијој су светлости мудраци и философи писали своје књиге. Време својим зубима нагриза планине; време исушује мора; али звезде су неизмењиве, оне су биле такве при стварању првих људи, исте такве, када су градили пирамиде, када су древни патријарси лутали са својим стадима и у пустињама налазили пут по звездама, када су били грађени први Хришћански храмови. То су биле исте оне дијамантске очи вечности, усмерене ка земљи. 
Звезде су посебно јарке у пустињи и над морем. У граду се звезде чине замраченим, мутним честицама, сличним једно другим, као да су се дим и прашина града населили на њима. А над обалом звезде блистају и сијају посебном преливајућом, светлуцајућом светлошћу, као да свака звезда има свој тајанствени лик. Дању, небо над морем изгледа као дубока завеса, са ћудљивим везом облака, где се постојано мењају границе и облици фигура. Ноћ одваја ову завесу, и небо се открива у својој величини и лепоти. Понекада небо бива пресечено звездом падалицом, и у то време се сећамо како је пао светлоносни анђео. Још се сећамо смрти, која је пресекла нит живота и у својим рукама носи непознату страну душе човека. Звездано небо је налик на књигу, чије откривене странице говоре о Богу.
 

Архимандрит Рафаил Карелин

http://www.prijateljboziji.com/_Svedoci-vecnosti/42997.html

[Bokisha]

Они који су себе избрисали

Најтрагичнији облик смрти је самоубиство. Самоубица сам брише себе из живих. Међутим, ни мртви не желе да га приме. Раније самоубице нису биле сахрањиване на гробљима, њихове гробове није осењивао крст, на надгробном камену нису паљене свеће. У стара времена самоубице су сахрањиване негде поред пута, далеко од људских станишта као да су их људи терали од себе као губавце.

Тагови:

Шта приморава самоубицу на то да оде из живота, као што се излази на капију туђе куће? Шта приморава човека да тражи слободу у смрти као што сужањ тражи слободу од окова? Због чега живот за њега постаје неиздрживо и безизлазно мучење? Узрока и повода има много, али ако је свако самоубиство злокобна песма душе отпевана ђаволу сва она су прожета и обједињена једним лајт-мотивом који пролази, као јецај кроз ову осуђену гомилу, фантазмагорију болом изобличених лица, мрачну симфонију људских душа, кроз овај црни реквијем очајања, овај лајт-мотив је губитак наде.

Човек је поистоветио себе са земљом, осим овог живота он не види ништа, жели срећу, али среће нема, свет није у стању да му да оно што ни сам нема. Човек може да нађе срећу само у ономе што је сродно његовој души, а његова душа није од земље, већ је од неба. Његова машта и страсти стварају илузију постојања, али се она руши, сусревши се с реалношћу. Овај констраст између умишљеног и стварног, који човек доживљава као рушење свих нада, као обману, као трагикомедију, чији лик је он постао, претвара се у његовој души у убеђеност у то да је живот лаж и грумен боли, а вечност - зјапећа празнина.

Прича се да шкорпион кад бива ухваћен удара отровним репом себе у главу како би се избавио од непријатеља и сопствени отров пушта у себе самог. Тако и самоубица жели да побегне од противречности и страдања, од разочарења и срамоте, од обмане и душевне боли у исто тако илузорну, као што је био његов ранији живот, метафизичку празнину. За њега живот и смрт мењају места: он исто толико жуди за тим да умре као што други желе да живе. Среће у овом животу нема, али метафизичке празнине - црне провалије у којој би се гасили осећање и свест, у којој би се човек растворио претварајући се ни у шта - такође нема и човек прелази у област оног мрачног и богоборног духа, кроз који је смрт дошла на земљу.

У самоубиству могу да присуствују два фактора: или неверовање у Бога или мржња према Богу - треће није могуће. Или самоубица сматра да је живот случајност, искра која се сама пали у мртвом простору космоса, или ако пак верује у Творца овог света, Њега сматра виновником зла. Зато је самоубиство апсолутно одрицање од Бога.

У човеку живи грех: то је наказно чудовиште које обитава у дубини његове душе. Међутим, човек као образ Божји тежи ка лепоти. Страсти му цртају грех у замамном обличју, али затим наступа горко унутрашње прозрење. Оно што му је изгледало предивно управо пред његовим очима постаје наказно, ружно. То је конфликт скривен у души, који човек стално доживљава. Ако нема стимуланса да се бори с грехом и страстима, човек не зна за друго унутрашње стање осим смењивања преваре и разочарења, насладе и празнине, привида среће и његовог нестанка. Карактеристично је то да знатан део самоубица управо међу људима који су опевали земаљску лепоту, који су јој служили као свом идолу, који су у њој тражили срећу. Кумир је глинена или камена статуа покривена позлатом: он блиста из даљине, а од честих додира позлата спада с њега. Можда је због тога највише самоубица међу алкохоличарима и песницима.

Песници су гурмани земаљске лепоте. Они не да се просто препуштају страстима: страсти су извор њиховог наданућа, боје њихове палете; они желе да искусе све страсти, да их виде у свим нијансама и тоновима како би их оваплотили у својим стиховима. Песници су у души пагани, оно што припада Богу они приписују свету и човеку, зато се у њиховом срцима спаја чежња за идеалом и незадржива тежња ка греху коју они украшавају као мртвачки сандук златним брокатом.

У поезији се сједињују два начела: реч и музика, као имитација музике служе рима и ритам. Кад слушамо музику наш ум је неактиван, он као да замире, прелази у пасивно стање. Човек не може да доживи музику на нивоу свести, она делује на оне дубоке струне људске душе који приморавају емоције и страсти да звуче. Музика више од било које друге уметности овладава човековом душом и паралише његову личну вољу. Ако ум и воља делују човек престаје да слуша и осећа музику. Хармонија ритма обузима човека, очарава га и он доживљава стихове будући погружен уз помоћ њихове музике у стање некакве хипнозе, доживљава словесно ткиво поезије кроз танане асоцијативне везе које се налазе у области чула.

Поезија гаси дух (разуме се, говоримо о световној поезији), али чини осећања тананима и пластичнима. Због тога трагичност живота - смењивање душевних полета и падова песници могу да доживљавају веома болно. Хајне је писао:

Међутим, ево, иако сам збацио ове рите,

Иако нема позоришне старудије,

До сада ме још боли срце,

Као да играм драму!

И оно што сам вештачким болом сматрао,

Показало се као бол живи, -

О Боже! Ја сам смртно рањен, играо,

Гладијаторову смрт представљајући!

Бодлер је себе поредио с Икаром који је пао на земљу. Живот без Бога се претвара у апсолутну превару. Они који служе овој превари постају њене жртве. Повремено као пијаница који се пробудио у блату, они виде да су страсти замка за душу и осећају пакао у себи. Међутим, немају куд да беже. Небо је за њих затворено. Они виде само облаке, који пливају по плаветнилу, - хладне сенке далеког неба, и због тога се пут пред њима раздваја, као на раскрсници: или да поново иду у свет ранијих страсти и илузија, или у небиће, где човек жели да се избави пре свега од самог себе.

Многи песници су живот завршили самоубиством. Још већи број је покушавао да то учини. И готово код свих повремено у стиховима звучи права чежња за смрћу. Самоубиство песника је последица одбацивања Бога и опијања земаљском лепотом. Песници су као винари наливали врели напитак страсти у златне пехаре и кристалне чаше филигранских стихова, али су затим осећали да је њихов укус - прљавштина из септичке јаме. Шта им је преостајало? Да мрзе Бога, и још... да очарано гледају облаке који као острва из бајке плутају по преврнутом океану изнад земље.

Из гробова самоубица се откида црни пламен проклињања Бога, Који их је створио и света који их је преварио, то је молитва ђаволу. Изнад гробова самоубица је вечита ноћ. Од ових страшних гробова допире хладноћа, тако понекад као да ледена рука стеже срце човеку који се одједном нашао на самој ивици дубоке провалије без дна.

Архимандрит Рафаил (Карелин)

http://www.prijateljboziji.com/_Oni-koji-su-sebe-izbrisali/43261.html

[JESSY]

ПРЕТЊА МОДЕРНИЗАЦИЈЕ

 

Уколико човек не верује у Бога, за њега је затворен духовни свет као непосредно унутарње искуство. Кад такав човек говори о религији, он личи на глувога који расправља о музици и на слепога који се расправља о цвећу и бојама. Наравно да за човека који не верује не постоји благодат као стварност духовног живота. Њему просто није доступан доживљај благодати. Он због гордости не може да каже да не зна и зато о духовном свету расуђује онако како га он схвата. Он је попут црва који овај свет доживљава осећањима.

Какав потенцијал религијског знања о вери има човек који не верује? Он ни кроз најмање лично искуство нити хоће нити може да прихвати и процени мистичко искуство, изложено у патристици, јер због тога би морао да промени начин живота. Уколико чак и почне да чита светоотачке дела, она у његовом срцу неће наићи на правилан одзив нити ће изазвати повратни мистички доживљај. Највероватније ће затворити књигу након неколико прочитаних страница и ништа од онога што је прочитао неће схватити, али ће зато да фантазира и да светим Оцима приписује сопствене емоције и страсти. Чак су се и најозбиљнији истраживачи, они који се нису довољно укључили у духовни живот и који су покушавали да мистику објасне кроз психологију, губили у лавиринту противречности.

Религиозни, али не и црквени људи благодатно духовно искуство богоопштења најчешће замењују пантеистичким искуством, односно демонским искуством самообожења у којем, наравно, нема никакве благодати, него постоје само душевне емоције и екстазе. Али чак и у православном свету можемо уочити чудан парадокс, а то је да људи који су прихватили православно учење о вери не траже у религији благодат као оно што је најважније, оно што је њен темељ и њен живот. Они суштину религије виде у испуњавању ритуалâ или у чињењу добрих дела, а унутарњи живот, чување душе од греховних утисака, чишћење ума од помисли и срца од страсти, тежња ка непрекидној молитви, унутарње безмолвије за већину православних је у неку руку заборављена страница историје Цркве. Они не одбацују унутарњи живот, али њихово срце припада ономе што је спољашње.

Како задобити благодат, то благо Православне Цркве којег су лишене остале вероисповести? Благодат се стиче кроз смирење, а смирење кроз послушност. Најбољи и најкраћи пут за стицање благодати јесте бити послушан ономе који је већ има. Човека који је прошао пут стицања благодати, који је своје срце очистио од греха, онолико колико је то могуће људима, који захваљујући благодати има изоштрен ум и који је способан да у светлости благодати види душе других људи и да их руководи називамо старцем, тојест оним који је стекао духовну мудрост, будући да је старост символ мудрости. Духовни дарови старца преносе се на његове ученике кроз послушност која наставника и ученика чини у неку руку једном душом или једним стаблом с младим гранчицама које су се уз њега привиле. Касније ти ученици и сами постају старци. Старац који нема послушне ученике не може никоме да преда своје знање и умире као усамљени богаташ. Онај ко није прошао све ступњеве послушања не може постати старац.

[JESSY]

Неки људи се у недоумици питају да ли се и у свету може угодити Богу и очистити срце од греха. Свети Оци су на то питање одговарали: “Спасење у свету је могуће и оно се постиже испуњавањем заповести. Али имати непрекидну молитву и дубоку самоспознају и пронићи у дубине своје душе могуће је само уз одређене услове, а то су удаљавање од овог света, безмолвије и послушност.”

Преподобни Макарије Велики пише да душа има различите дубине, као некакво мноштво обитељи, без обзира што је она по својој природи једноставна. Понекад се човеку чини да је очистио своју душу, али то је самообмана јер се испод једног спрата налази други и човек не зна какве се звери и гмизавци тамо скривају. Због те лажне бестрасности у погибао су отишли многи подвижници који су пре времена славили победу, а да претходно нису упознали сваки кутак своје душе, него су само пребродили неколико искушења. Ако бисмо наставили ово поређење, видели бисмо да су људи који се баве само спољашњим врлинама заузети истим оним чиме су заузети и људи који чисте балконе и ходнике свог дома, док унутарње собе остају прекривене прашином и праљвштином. Православни подвижници боре се с грехом у дубини свог срца, тамо где се грех рађа и где помисли добијају форму речи и слика. Они отварају врата унутарњих тајних одаја, која су иначе затворена за оне који живе у свету, у незаустављивој бујици утисака. Ти спољашњи утисци стално заокупљују и узнемиравају наш ум, буде страсти и наша душа у свету личи на узбуркано језеро на чијој површини не можемо да видимо одраз неба. Човек у безмолвији види своје безбројне грехе, а у свету обично примећује само поступке. Зато се код оних који живе у свету и оних који живе у пустињи покајање веома разликује по својој сили и дубини.

Човек се у свету може спасити, али не може очистити скривене обитељи срца од грешних помисли и чулних покрета. Истина, постоје ретки изузеци, али изузетак је чудо, а не правило.

Уколико верујемо у силу благодати, уколико сматрамо великом срећом само да дођемо у додир с њом, да на неки начин удахнемо њен миомирис, уколико верујемо да благодат, која обитава у срцима светих, освећује и преображава материјални свет, онда подвиг безмолвија и монашки живот треба да гледамо као најузвишеније служење Богу и највеће доброчинство учињено људима. Није узалуд свети Јован Златоуст сматрао да је преподобни Антоније раван апостолима.

Учење светих Отаца и темељ целе православне аскезе је учење о благодати која освећује свет и о молитви као о реалној духовној сили која може да излечи болесне, да пробуди савест грешникâ, да низведе благослов Божији на земљу, да, попут пламена, спали грехе људи и да чак промени ток историје.

Овом свету потребна су спољашња дела, она која су видљива, која се могу додирнути и која су ефектна. Херој овог света је човек који је погружен у световне бриге, који живи за људе, али не за њихове душе, него због њиховог земаљског благостања, неко попут религиозног Стаханова. Пошто је заборавио на благодат, овај свет не схвата и не разуме монаштво. Оно му се чини као нешто што је непотребно и као институција која је давно преживела и коју треба ако не уништити, онда бар спустити на земљу, посветовњачити и наметнути јој послове овог света, који су јој иначе несвојствени.

Ми се заиста налазимо пред реалном опасношћу модернизације монаштва, монаштва које ће радити све што треба само да се не бави безмолвијем, тиховањем и молитвом. То више неће бити монаштво као скривени, унутарњи живот, као проводник благодати на земљи, него монаштво као прилика, слично војничкој служби, за чињење добрих дела, монаштво којим ће овај свет моћи да манипулише и које ће и само постати део овог света.

 

http://manastirpodmaine.org/arhimandrit-rafail-karelin-pretnja-modernizacije/

[JESSY]

МОДЕРНИЗАМ

Шта је то модернизам? Да ли се Православље може мешати са модернизмом? „Модернизам“ значи „обнова“. Модернизам, као постојана (стална) ревизија духовних вредности Цркве, заснована на лажним психолошким и еклисиолошким установама. Сама реч „модерно“ или „обнова“ већ подразумева одређену концепцију, односно, да је Црква развијајући и еволуирајући организам, у коме мора одумирати старо и застарело, а уместо њега долазити ново и способно за живот.

Ова теорија еволуирајуће Цркве доводи до уништења самог схватања Цркве, као пуноће Откровења, идентичног самом себи у свим временима. Теорија еволуције криви Православну антропологију; она представља човека у виду историјски развијајуће природе, која прераста претходне, у прошлости дане религиозне представе и идеје, и потребује новија, дубља и одговарајућа његовом времену, начела.

Овде мора да еволуира само Откровење, а будућност се представља као могућност нових религиозних открића. Религија има чудно сродство и аналогију са научним хипотезама, које се по мери накупљања знања, усавршавају и мењају, т.ј. истина за модернисте, постаје релативни-релативистички концепт. Тада постаје нејасним питање: у какву Цркву ми верујемо – у Цркцу садашњег или Цркву будућег? И шта представљају собом Догмати – свест цркве или само етапу човековог развоја?

Чини нам се да је модернизам једно од средстава мешања и премештања два плана или две сфере човековог познања: духовног и душевног. Питања, који се односе на живот и вођење духа, решавају се на нивоу душе. Откровење се прима кроз призму душевних представа; духовним се чини, не надсветско прелепо, већ по земном лепо, не узвишено, које је способно да изазове занос, не дубоко – а пуно боја.

Очишћење душе се представља не као победа ума и воље уз помоћ благодати над страстима, већ као нека катарза драме, т.ј. дубоки, противречни доживљаји. За то је неопходан ефекат, који за собом носе, не покој и мир душе, већ психичку узбуђеност и афективност. Истински духовни живот је дубок, али једноставан.

Модернизам је туђ тој простоти (иако тамо може постојати вештачка упрошћеност, као један од метода). Духовни живот није сложен и разнобојни мозаик осећања, није талас емоција, иако у неким случајевима, посебно у преломним периодима у животу човека, покајање може да има емоционални карактер.

Духовни живот је по својој суштини тих и јасан, а ту тишину, модернисти схватају као нешто беживотно. Међу њима је распрострањен израз „спавајући Исток“; за њих је живот духа, спољашња динамика, и зато модерниста обично, на монаштво гледа као на духовни егоцентризам.

Модернисти се обраћају речима Светог Писма: „Ја увек творим ново“ – за оправдање своје тежње да претворе Цркву у полигон за испитивање нових савршенстава, открића и стваралачких идеја, које за верујућег човека представљају или дрскост незнања, или дечији подухват; „увек ново“ – не у овом свету, већ у Духу Светом, у доживљајима људске душе у новим озарењима благодати. Овде на земљи је све старо: древна истина и древне заблуде.

[JESSY]

Модернизму је туђа идеја саборности. Црквени симболи обједињују хришћане у једном духовном виђењу, у једном језику Цркве. Модернисти теже да замене обреде, као знаковни систем цркве, фигуративно говорећи, да у језик Цркве уведу своју абракадабру. У том смислу, модернисти се јављају као прекид везе међу вернима у храмовној молитви – центрифугалној појави. Модернисти не знају, или не схватају, да се симболи, за разлику од других средстава у људском језику, не стварају, већ постоје као даност у мишљењу човека (микрокосмос у макрокосмосу).

Симбол – то је доказ чињенице, да видљиви свет, у односу на невидљиви, собом представља неку сличност, као твар једног почетка. Модернисти мењају симболе њиховим творевинама, или узетим из душевне области – литературе, вештина, философије, науке – метафорама, амблемима, поетским алегоријама, итд. Они говоре, да је древни језик, несхватљив за савременике и да је неопходно наћи друга, доступнија средства изражавања.

Овде имамо профанисање: тајне увек остају несхватљиве, каквим год их вербалним интерпретацијама ми подвргли. Тајна се не открива на нивоу језичке семантике, она се открива у мери духовне припремљености човека. Форма је повезана са садржајем; само Откровење рађа форму. Са променом форме, мења се и садржај.

Рационализам у религији – то је жеља да се укине феномен вере, као унутрашње, духовне могућности да се општи са Богом, да се ум (nous), замени разумом (ratio), који хоће да узурпира мести духа: ограничено жели да одреди безграничено. Овде се обично догађа замена религије, као тајанственог општења духа са Божанством, философијом и бљутавом морализациојм.

Обреди и ритуали Цркве су насићени символичким и духовним садржајем, у коју душа мора да се укључи и тада она добија мистичку информацију - не рационална знања, већ очишћење и духовну силу.

Обред и ритуал из своје дубине не могу бити схваћени и исцрпени кроз речи. Ако би обред могао бити растављен и описан са историјске, лингвистичке и психолошке стране, свеједно,  његова суштина би остала тајна, несхваћена за голо расуђивање. Обред је могуће сравнити са коритом реке, а њен ток – са благодаћу, која, општећи са душом, чини човека новом твари.

[JESSY]

Постоји још једна разноликост модернизма – то је лажни мистицизам, који хоће да “обнови” саму духовност. Човек осећа себе медијумом, за њега невидљивих сила, које он прима као јављање Анђела или “изливање” Духа Светога. Такав модернизам добија форме не театралности, који тражи ефекте, и не бљутавог рационализма, који жели да Божанске истине постави испод људског расуђивања, већ облик окултизма. Ти модернисти хоће да "продубе" мистику Цркве, а у стварности је замењују демонизмом. Илустрацијом тога могу да послуже "иконе" насликане Врубељом и Далијем, из којих се за душу верујућег осетно опажа метафизичка тама.

Модернисти говоре, да треба ићи за временом, да би били разумљиви људима. Али куда иде човечанство и куда иде време?

Црква мора да сачува своју вечну вредност од ентропије времена, то јест, да се узвиси над њим. Наивно је веровати, да ако претворимо Тајну у аксиом, а мистику у философију, да ћемо моћи учинити и једног човека религиозним.

Хришћанству душу привлачи благодат Божија, и душа осећа хришћанство, не као кодекс понашања, или суму рационализоване теологије, која хоће да докаже да је постојање Бога очигледно, као два плус два јесте четири, већ као Тајну, коју треба тражити, неговати и чувати.

Постоји још једна врста модерниста, о којима не би било пожељно чак ни говорити: то су модернисти – прагматици. Њих интересује количина верујућих, људи који посећују храмове – аритметички бројеви, ради којих су спремни да Цркву претворе у концертне сале, политичку трибину или спиритистичку сеансу, то јест, да раде на свим укусима, само да би брод био пун путника, а где тај брод плови, они се не питају – тај одговор је за њих небитан.

Христос је рекао: „Ко је од истине, тај слуша глас Мој“. Цркви људе приводи тај глас истине, који звучи у њихово срце. Модернизам обично негује арсенал схватања и представа световне културе и цивилизације, то јест, уподобљава Цркву свету, који, по речима Спаситеља, „сав у злу лежи“.

У последње време, чудесним „бојама зла“ расцветала се још једна грана модернизма – религиозна еклектика. Модернисти тог правца не објављују себе директно учитељима Цркве; напротив, они себе називају, све у свему, ученицима, али се показује, не ученицима Православља, већ свих религија и философских система.

[JESSY]

Они сматрају, да је могуће и неопходно узимати најбоље из других религија и обогаћивати тиме Цркву. Ти људи, након пребивања у инославним и иноверним друштвима, разгарају се жељом да у Православље унесу то, што импонује осећањима и поражава њихову машту. Они тврде, да се у тим обредима и ритуалима, такође искристализовало духовно искуство векова и да се садржи дубоки смисао. Они не схватају Православну Цркву као организам, где, на силу унесено страно тело изазива трауму, а затим или бива одбачено од живог тела, или остаје у њему, наносећи му штету и заражавајући га.

Сагласни смо да је у тим обредима и ритуалима уложена својеврсна информација и да је одражено религиозно искуство тих друштава. Али каква је природа еклектичког, теософског искуства? Пророци су открили, да су „богови незнабожаца – демони“, Апостоли су заповедили да се не пије из демонске чаше. Православну Цркву управо и називамо Православном, јер је у Њој сачувана чистота догматских „информација“ и благодатног духовног искуства.

Обично ти модернисти протествују, ако их изједначују са теозофима; они говоре, да верују у Једину Цркву, као пуноћу Истине, али, признавајући делимичност истине у другим религијама, сматрају могућим да се позајмљују њихова достигнућа, бар у виду форме. Њима се допада екстаза пентакосталаца, муслимански намаз, театрална представе хиндуиста, које подсећају на тајне, ритуалне методе кришнаита, окултну симболику розенкројцера, уличне маршеве „Војске спаса“, итд. Они сматрају, да је неразумно пренебрегнути тако богати арсенал средстава за деловање. Међутим, таква усвајања уопште нису безопасна козметика, она крију опасност: то је градња канала, кроз које ће духовна лаж да проникне, како би се у Цркви сачувала.

У Светом Писму је описан случај из живота Пророка Јелисеја. Град Самарија је био окружен сиријским војскама; у граду је почела глад, житељи града су почели да сакупљају траву, да би себи спремили храну. Један човек је у градском зиду видео, њему непознато егзотично растиње, слично бршљану, допало му се на поглед, ишчупао га је и заједно са другим травама, убацио у котао. Када се трава скувала и људи почели да узимају из котла и једу храну, почели су да осећају бол – храна се претворила у отров. „Човече Божији, смрт је у котлу“, вапили су они Пророку, молећи га за помоћ. Једно непознато растиње је затровало храну.

[JESSY]

Неки сматрају да су догмати вечни, а да се обреди могу мењати. Међутим, Библија нам говори друго. Мојсеј на Синају није добио само Откровење у виду Закона и догматског вероучења; њему је било откривен образ скиније – старозаветне Цркве, дат Њен план, чак и упутство о материјалу и свим предметима, потребним за богослужење. Када је Стари Завет био откривен у Новом, тако су симболи старозаветног храма, у њиховом пророчком значењу, добили мистичко откриће и највиши садржај у новозаветној Цркви.

У источном Православном богослужењу такође стоји Откровење. По Предању, чин Литургије је дан Апостолу Јакову, првом епископу Јерусалима, од Самог Христа; а даљи видови Литургије били су скраћени, такође по Откровењу Божијем. Стваралаштво човека је засновано на његовом емоционалном опажању и сили маштања, или способности рационалних стимуланса, а религиозна стварност припада другом – духовном свету, и схватају се другим путем – кроз мистичко сазерцање.

Завршавамо оним, чиме смо и почели: модернисти на основу душевних осећања, понекад поетских и ватрених, али неочишћених од страсти и афективности, хоће да процене свет духовних појава. То је једнако, као трудити се да помоћу додира улови људска мисао. Уместо духовног света, они стварају свој сопствени, фантастични свет – мир илузије, значи лажи.

Духовном свету могуће је придружити се само помоћу покајања и борбе са страстима, путем Православне мистике и аскетике.

И онај, ко увиди само нејасне црте тог света – застаје у запрепашћењу пред његовом лепотом.

Извор: http://karelin-r.ru/pravoslavie/112/1.html

http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/modernizam.htm

[Данче*]

Лажна молитва
Ако упоредимо опис демонског феномена који се у делима Светих Отаца назива "прелешћу", молитвену праксу монашких редова у римокатолицизму, методе јогина и вежбе многих савремених психотерапеута у примени метода аутотренинга, увидећемо запањујућу сличност: за време молитве прелешћени су визуелно представљали духовни свет и доводили себе до стања у коме су чули гласове духова које су сматрали за анђеле, осећали задах који су држали за миомирис небеског света и тако даље, то јест, њима се, као и следбеницима Сведенборга, духовни свет причињавао као наставак и аналогија земаљског света, само на вишем степену постојања.
 

Тешко нам је да кажемо да ли су они стварали те фантастичне представе духовног света снагом своје уобразиље и тиме западали под власт духова зла - демона, или је пак демон, као уметник и живописац, улагао у њих своје сопствене слике као плодове маште, и тиме као да се увлачио у њихове душе. Сво то визионарство изазивало је код човека осећање сопствене изабраности и важности, које су прелазиле у духовну гордост.
А пошто је у Православној Цркви, којој су припадали, дејствовала сила благодати која им се супротстављала, то је таква прелешћеност често прелазила у бесомучност.
У западној цркви, а пре свега у монашком реду језуита, највећем по броју припадника и утицају, разрађен је читав комплекс вежби: полумедитација-полумолитава у којима монах, закључавајући се у своју келију, визуелно замишља пакао и рај у сликама које подсећају на "Божанствену комедију" Дантеа. Поистовећивати духовни свет са сликама и облицима материјалног света значи добровољно уводити себе у област духовне лажи.
Опис духовног света код Светих Отаца заснован је на символу, који не само да даје одређене асоцијације и аналогије за усмеравање и узвишавање човечије мисли, него наглашава своју условност, то јест остаје средство изражавања. За припадника западне цркве символ постаје фотографија, копија, одраз. Код таквог човека напетост душевних осећања доводи до степена соматских опажања: њега може да опрљује замишљени пламен, он може да осећа бол од мучења, да доживљава усхићење налик на екстазу, када живописно замишља себе у рају, на његовим рукама и ногама могу да се отворе ране - оно што се назива стигматизам, када у души поистовећује себе са Исусом, прикованим на крсту.
Свет духовне лажи, у који језуита себе добровољно уводи посредством медитације, не само да изопачава његов религиозни живот, него и морално осећање.
Други визионар, не мање познат од Лојоле, Тома Кемпијски, наговештавао је да му је у келију долазио Христос ради разговора с њим. Многи трактати римокатоличких монаха написани су у форми дијалога са Христом, то јест, за католика који је поверовао у истинитост таквих сусрета, дела визионара треба да се чине као наставак Јеванђеља - Христових беседа са ученицима.
Нама се чини да је догма о непогрешивости папе могао бити прихваћен само на основу колективне, распаљене уобразиље. Карактеристично је да су творци и коментатори те догме били језуити.
Ми овде не говоримо о римокатоличким "аскетесама", као што је Анђела, које су Христа замишљале у виду драгог (вољеног човека) не у символичком, него у буквалном смислу. Треба рећи да у целокупној православној светоотачкој литератури нећемо наћи ни једно дело које је написано у форми Христових разговора са човеком осим, разуме се, химнографских дела која имају условно символички карактер.

У јоги су разрађени комплекси вежби које помажу развој моћи уобразиље и фантазије. У одељку "Раџа јога", што значи "царски пут јоге", варирају се разнолике визуелне медитације. Овде се ментална снага човека проверава способношћу да по својој жељи ствара живописне слике, и да живи међу тим сликама као у свету који је створио. Понекад сами јогини нехотице одају тајну да су неки од њихових соматских (телесних) феномена немогући без учешћа духова.
У последње време тржиште књига испуњавају разни приручници и упутства за психотерапију, у којима главно место заузима аутотренинг. Те вежбе засноване су на аутосугестији [самонаговарању] и мисленом контакту са сликом створеном сопственом уобразиљом. Међу свим набројаним појавама постоји нека генетичка веза, па и изузетна сличност.
Треба рећи да слични методи постоје у зен-будизму и у неким муслиманским дервишким редовима. Ваља рећи и да је визуелно представљање и замишљање духовног света не само вулгаризација вишег метафизичког бића, него су замишљање и фантазија тесно повезани и са човечијим страстима, и зато у сферу религије продиру душевне страсти и образују лажне духовне доживљаје, то јест сурогат религије.
Овде је један од узрока због којих су за нас неприхватљива екуменистичка учења о спасоносности свих хришћанских конфесија, а нарочито гледиште да се Православље и римокатолицизам само споља [привидно] међусобно разликују.
Ми такође сматрамо погубним за човека призив теософије: да изучавамо искуства свих религија, посебно шиваитских секти, адваита - јогина и других, да бисмо њиховим посредством "продубљивали" хришћанство.
Навели смо низ примера да бисмо помогли у увиђању симптома једне исте болести - од древног незнабожачког [паганског] дионисијства до савремених визионара.
Пре много година разговарао сам са човеком који се заносио теософијом и штајнеризмом, и, у исто време, сматрао себе православним. Говорио је да се бави Исусовом молитвом, користећи истовремено учење по "Добротољубљу" и начин дисања јогина. Одговорио сам да је то немогуће већ и зато што дисање јогина претпоставља дубоки удисај и издисај, а такође и изражени покрет дијафрагме, који ће привлачити пажњу на предео трбуха, од чега су одвраћали Свети Оци.
Поред тога, јога препоручује да се за време медитације пажња усредсређује на плексус. Упозорио сам га да такви експерименти могу да се заврше растројством нервног система. Затим сам решио да испробам на себи шта се дешава за време такве "еклектичке" молитве и приметио следеће: дубоко дисање почело је да гуши молитву, а затим сам осетио да се молитва повукла не само из душе, него и из свести, као да се, сликовито говорећи, срце заклопило и молитва била изгнана.

Срео сам се са тим човеком још једанпут и покушао да га убедим да је Исусова молитва присуство Исуса кроз благодат и да не може бити изнета из Православне Цркве и деловати као какав талисман. Када се јавио преподобном Пахомију, ђаво је говорио: "Ја сам Христос". У неправилној молитви ђаво може да отме туђе име. Такође сам му рекао да садржај рађа форму, у овом случају - метод, и да је за Исусову молитву потребно бити православан а не теософ, да је сама Исусова молитва Предање Православне Цркве, а не теософија, да је неопходно руководити се саветима Светих Отаца, а не експериментисати над собом, те да ће он, ако је штајнеровац, призивати лажног Исуса - сунчани еон, а у ствари Луцифера. На то је антропософ одговорио надменим смешком, са каквим становник престонице гледа на провинцијалца.
Чуо сам да професор Бутејко верује у Бога. Једна од његових ученица, по специјалности лекар, говорила је да он чак саветује да се за време вежбања на вољном задржавању дисања произноси Исусова молитва, позивајући се на то да таквих упутстава има код неких отаца. Али то није тако. За вежбање по Бутејку треба се максимално опустити, док Свети Оци уче да је за време Исусове молитве потребна одређена напрегнутост која је усмерена ка срцу, као и будност тела, а не само будност душе. Опуштање води човека у дремеж, и молитва се од унутрашње беседе са Богом овде претвара у одбројавање удисаја и издисаја.
Опасно је експериментисати не само са богословљем, него и са мистиком, и зато треба да схватамо и да творимо учење о Исусовој молитви онако како су нам заповедали аскети Православне Цркве, на основу благодатног опита који је постао део црквеног Предања.
   

Архимандрит Рафаил (Карелин)

http://www.prijateljboziji.com/_Lazna-molitva/46051.html

[Данче*]

Порекло гордости
Човек се састоји од душе и тела, човек је по својој природи сложен. Природа Анђела је једноставна. Због једноставности природе у њима не може бити поделе између добра и зла. Они се или потпуно руководе вољом Божијом и добром, или пак у потпуности стају на страну зла и супротстављају се вољи Божијој. За палог анђела нема покајања. Човек има непрекидни низ искушења, непрекидни низ падова, и истовремено сталну могућност да устане. Анђели су били искушани једном за време свог космичког бивства и ово једино искушавање и искушење - искушавање гордошћу је заувек, засвагда одредило њихово стање. Садржај демонског бивства и његов циљ је непрестано супротстављање вољи Божијој. Сама реч "сатана" означава "противник". Овај дух је постао противник Бога. Унутрашњи садржај демона је мржња према Богу, мржња гигантске снаге, напетости и димензија. Ниједан човек нема представу о демонској мржњи према Божанству.

Зашто се демон бори са човеком? Зато што у човеку постоји образ и подобије Божије, које он мрзи. Демон се бори са човеком, зато што Господ воли човека. У људском срцу су пали духови нашли поље за борбу са Богом. Демони утичу на човека преко извртања његових мисли, буђења похоти и греховних страсти у њему, навођења његове воље на зло и грех. Међутим, човек је слободно биће и може сам да бира. Демон не може да веже човекову вољу. Тамна сила само искушава и нуди. Али да прихвати или не прихвати демонске импулсе, да их следи или да им се супротстави - то је већ лична ствар, могућност сваког човека. У духовном животу човек спознаје реално супротстављање зле силе; нарочито су је често осећали монаси и пустињаци који су унутрашњи свет могли да созерцавају као што ми видимо предмете спољашњег света. Управо они су на основу свог унутрашњег искуства борбе са демонима, свог виђења људске душе и саставили аскетске поуке које су нам толико потребне, као што су на пример преподобни ава Доротеј, Јован Лествичник, Симеон Нови Богослов, Исак Сирин и многи други. У њиховим делима нема демонологије као теорије, већ је описана борба са демоном, код њих је, ако могу тако да се изразим, тактика и стратегија духовне борбе.
Дакле, у човековом срцу се одвија непрестана битка са злом. Међутим, како се рађа грех? Обично демон човеку нуди неку греховну слику или греховну идеју; то је прилог. Међутим, прилог не везује човекову душу; она може да га прими, одбаци или да остане равнодушна према њему.
Прилог - греховна мисао или слика - на првом стадијуму се човеку још не рачуна као грех. Други стадијум је спајање са греховном мишљу или сликом, када их човек анализира, не покушава своју свест да ослободи од греховне слике или лажне мисли, већ улази с њима у везу. Затим следи пристанак воље на прихватање греховне мисли или слике. Ове фазе су већ греховне за човека, оне оскрнављују његово срце. Међутим и овде човек може да пресече демонски утицај. Само што је дубљи тај процес то му је теже да то учини. Затим се код човека јавља жеља, односно емоционална солидарност са грехом; а после жеље - одлучност да се зла сугестија испуни на делу, сазрева известан план за остваривање. Након тога следи само дејство.
Грех који се почини делом постаје издаја Бога и савез са демоном. Због тога сваки грех мора бити очишћен покајањем, јер у себи самом носи плату и казну; неокајани грех човека отуђује од Бога. Када се понавља грех прелази у навику. Код човека се стварају одређени комплекси, затим навика прелази у сам карактер, у природу човека. Грех не постаје човекова природа, али ураста у њега као рђа у гвожђе. Свети Оци говоре да је на почетку греховна помисао слаба као новорођенче, али да затим израста у џина - од греха који је прешао у навику човек може да се избави само уз помоћ других (пре свега - духовног оца) и по молитвама Цркве. Тумачећи речи псалма кћери Вавилонска, крвницо!.. благо ономе који узме и разбије дјецу твоју о камен (Пс. 137, 8-9), свети Оци у њима виде указивање на начин духовне борбе. Вавилон је пакао, символ пакла. Вавилонска деца су греховне помисли; благо ономе ко их разбије о камен односно благо ономе ко одмах одбаци греховну помисао. Под каменом се у датом случају подразумева Господ Исус Христос и сила Његовог имена. Разбити вавилонску децу о камен значи умртвити греховну помисао молитвом, која у себи садржи име Божије.
Свети Оци говоре о томе да сатана на зна наше мисли и намере, међутим, он је вешт психолог и проучавајући живот сваког човека са већим или мањим степеном вероватноће он погађа шта човек мисли и шта ће да уради. Ђаво сам убацује греховне мисли у наше срце, учествује у сваком греху и зна шта ће да сугерише нашој души. Он не зна тачну будућност, али има огроман број информација и са великом вероватноћом претпоставља и досећа се шта ће бити. Многа сатанска предсказивања се остварују, али не сва. И човек који је искусан у свом послу може да претпостави и погоди како ће се овај или онај догађај завршити, како ће се окончати овај или онај посао. А ум сатане умногоме превазилази могућности човековог познања. Зато сатана преко својих лажних пророка може да говори о будућности. Међутим, то опет није виђење Светог Духа, пред Којим је будућност откривена исто онако јасно као садашњост, већ су то само више или мање вероватне претпоставке палог духа.

Сатана је отпао од Бога кроз гордост, односно умислио је да је он центар бића и саблазнио се својом тварном лепотом, лепотом Првоанђела, али свеједно лепотом створеном и битијем ограниченим. Он се сам обоготворио и зато је изгубио Бога и изгубивши Бога постао је дух таме и зла. Демон се налази у стању борбе са човеком; у томе је садржај његовог живота, у томе је његова мрачна паклена злурадост. Саблазњавајући човека на грех он себе сматра победником. За сатану су, као што је већ горе речено, покајање и устајање немогући, зато што они претпостављају борбу доброг и лошег у самој суштини и победу доброг. У сатани и демонима нема ничег доброг, што би могло да ступи у унутрашњу борбу са злом. 
Сатана и демони, с обзиром на то да су анђели, личили су на пламен који гори, али се пламен неповратно угасио. Што се тиче човека, он није био пламен већ само угаљ који гори. И у томе је после пада у грех његово спасење, јер су у угљу који догорева остале искре и ове искре се поново могу разгорети; оне и даље горе испод пепела. Пред човеком је пут покајања отворен до саме смрти. Међутим свети апостол и Јован Богослов пише да и човек може да падне у такво стање када више не може да устане и када молитве за њега немају моћ (1 Јн. 5, 16). То је случај када се грех дубоко уселио у саму човекову природу и када га је човек свим својим срцем заволео. Ово ужасно стање погубно по душу ће се нарочито јако испољити у антихристу који треба да дође и који ће, иако ће доћи на земљу као човек, бити под потпуним утицајем сатане. Он ће бити човек, али ће његовом вољом толико завладати сатана да ће он живети у њему као душа у телу.
Демон је дух гордости; где је гордост - тамо је и демон. Зато је гордост толико страшна. Она човека предаје у руке палих духова. Свети Оци пишу: "Ђаво искушава страстима, али ономе ко је горд ђаво није потребан, он је сам себи постао ђаво." Хришћани највише од свих грехова треба да се чувају гордости тајне и јавне, у свим облицима и под било каквим маскама, треба да се чувају гордости и под најбољим изговорима. Сатана се побеђује само смирењем; ван смирења нема победе над њим. Међутим, смирење не схватају сви правилно. Неки сматрају да је смирење некаква покорност пред злом. Нипошто! Сви истински подвижници су као главну врлину имали управо смирење, међутим они су више волели да умру него да згреше, односно да пређу на страну зла и потчине се греху. Због тога смирење за нас не претпоставља неку капитулацију пред силама таме. Смирење је човекова правилна унутрашња духовна оцена себе, виђење својих грехова и мана, стално осећање потребе за Божијом помоћу. Смирење је поштовање сваког човека као образа и подобија Божијег; чак и ако је овај човек наш непријатељ, ипак он је створење и образ Божији. Смирење је умеће човека да у свим животним ситуацијима и конфликтима налази своју кривицу. Смирење надомешта оскудне људске силе Божанственом помоћи.
А горд човек је увек задовољан собом. Он као да говори: "Ништа ми не треба; својом силом, својим врлинама могу сам да достигнем Небеско Царство; ја сам могу да победим сатану." И тако понавља грех палог првоанђела: код њега нестаје осећај снажне зависности од Бога и почиње дивљење себи самом, односно нарцизам. Постоји мит о прелепом младићу Нарцису, који је видео одраз свог лица у води и није могао да одвоји поглед од сопственог лика. Суштина гордог човека је тајно дивљење себи самом, дакле - тајно одступање од Бога.
Горди човек не може бити хришћанин, чак и ако себе назива таквим, јер је горд човек емоционално и духовно стран Христу. Као пример могу да нам послуже старозаветни фарисеји. Уопште, Јеванђеље је књига у којој можемо да нађемо одговоре на сва питања ако је будемо пажљиво читали. Фарисеји су очекивали Месију, али када је Он дошао на земљу, они Га нису препознали. Зашто? Зато што им Он у суштини, није ни био потребан. Фарисеји нису осећали свој општељудски пад, нису били свесни да им је потребно покајање. Управо због тога је Христос као Проповедник љубави и покајања у њима изазивао само осећај раздражености, који је затим прешао у злобу и љуту мржњу.
Горд човек није способан за покајање. Дакле, он није способан за препород. Покајање је осуђивање себе пре Свеопштег Суда над човечанством. Фарисеји су били задовољни собом и својим правилима, која су сами саставили, прихватали су као дужно свеопште поштовање и веома су волели да их људи називају учитељима. Они су се изузетно поносили својим плотским пореклом од Авраама и изгубивши осећај своје греховности апсолутно нису схватали о каквој слободи им Христос говори, и одговарали су Му: Ми смо сјеме Авраамово, и никоме нијесмо робовали никад (Јн. 8, 33). Међутим, Свето Писмо говори: Кога ко надвлада онај му и робује (2 Петр. 2, 19). Онај кога грех победи роб је греха. И то је најмучније, тиранско ропство.
Обично светски људи не схватају да су робови - у смислу потчињавања духу света, паганском духу - света са његовом страсном уметношћу, философијом, идејама, условностима, бон-тоном. Већина њих, напротив, сматра могућност да испуњава све своје каприце и жеље знаком слободе. Међутим, унутрашњи хришћански живот нам открива да бивамо слободни само онда када испуњавамо вољу Божију. Зашто? - Зато што испуњавајући своје каприце и страсти ми потчињавамо дух - души, разум - чулности, односно боље - горем. Страсти, уколико их човек не савлађује, осећања, уколико их човек не контролише, постају човекови тирани. Њему изгледа да је слободан, да остварује своје жеље, а заправо он је роб своје горе стране; ако се тако може рећи, он је роб своје сопствене болести. Човек добија истинску слободу тек када живи у хармонији са Божанственом вољом. Само испуњење заповести Светог Писма јесте истинска слобода. Зашто? Зато што ове заповести човеку нису туђе и нису спољашње; оне су у суштини најдубље, најбоље испољавање његовог истинског "ја". Због тога испуњавајући заповести човек живи истински достојанственим људским животом. Тада је он заиста слободан.

Горд човек никада не може да буде ни миран ни срећан. Горди се налази у конфликту са целим светом који га окружује, јер сматра да је управо он центар света, а пошто је немогуће да натера друге да верују у то он се изнутра осећа увређеним и погођеним. Чак и ако горде људе на извесно време везује нека заједничка идеја то је свеједно лабав савез. То је савез који ће се распасти и завршити непријатељством свих против свакога и свакога против свих. Надмен човек не може имати ни мира ни спокоја. Он је стално нерасположен, стално је раздражен, никад није задовољан. 
Горд човек не може да поштује другог човека, јер је гордост лажна свест о свом умишљеном превасходству. Горд човек у дубини душе сматра да сви остали могу да буду само његови робови и да врше његову вољу. Горди људи су увек насилни према другима. Ово насиље може да се испољава у различитим облицима и различитим размерама. Веома често поприште таквог насиља опстају односи између супружника. И у томе је један од разлога лабавости савремене породице: уместо савеза љубави она се претвара у непрестану борбу за власт између својих чланова, од којих је сваки уверен да ће бити добро ако он у својој породици постане наредбодавац и цар.
Горди човек наизглед може бити религиозан, али то је само наизглед, зато што срце гордог човека никада неће моћи ватрено и покајнички да се моли. Горд човек личи на болесника који је убеђен да је здрав. Такав човек ће се дубоко увредити ако му кажу да му прети смртна опасност од болести, иако ће се истовремено жив распадати од неког унутрашњег чира или рака.
Да, свака страст, свака лаж, свако зло су од ђавола. Али је гордост најстрашније од свих зала за духовни живот, највеће уподобљење демону. Горди чак и своје способности претвара у зло. Зато је за гордог добро да нема никаквог талента. И Господ их често одузима од гордог управо ради његовог спасења. Постоји духовно стање које се назива прелест, када гордост доводи човека до помрачења ума и он себи приписује способности чудотворца, пророка, духовица, прозорљивца итд.
Људи који су пали у прелест споља личе на безумне, али сваки горди човек у суштини и јесте безуман, зато што је ван Бога - област таме и безумља, а горди излази из центра живота, удаљава се од Бога. Зато свештеник који има задатак да буде проповедник Јеванђеља, вршилац тајни и духовни отац највише треба да се брине о томе да код своје духовне деце искорени гордост.
Горди човек је отрован човек. Највише су, вероватно, људе волели Пророци и Апостоли, међутим, и они су сматрали да је за њихове ближње добро да разобличавају њихове недостатке и пороке и најчешће су због тога страдали. Управо у томе се и испољавала њихова љубав. Они су желели да се други спасу, волели су човека и због тога су мрзли грех у њему.

Духовни отац који подстиче, или макар не искорењује код своје духовне деце осећање надмености, гордости, уображености, таштине у сваком облику, личи на човека који трује бунар, који тајно баца отров у бунар, и ко пије из њега бива отрован и умире. Због тога свештеник мора бити веома опрезан у похвалама. Човек се може похвалити у случају када пада у униније и очај - како не би изгубио наду. Али ласкати човеку значи правити од њега духовни леш. Уколико човек поверује у своје наводне врлине преостаће му само да се радује што је "тако добар". А када пресуши покајање, више нема напретка, тада се појављује друга - центрифугална сила и човек клизи наниже, не подозревајући да је то тако.
Свети Јован Лествичник пише да ће у смртном часу многи проклињати своје духовне оце због тога што нису били строги према њима. Истинска љубав се не огледа у похвалама и слатким речима. Истинска љубав се огледа у жељи да се сви спасу. Сав земаљски живот је време испитивања, избора између добра и зла и борбе са грехом, бојно поље, где може бити остварена или победа или пораз. Човека стварно воли онај ко жели да се човек ослободи својих порока и грехова и ко је спреман да му у томе помогне. Уколико се духовни отац равнодушно односи према пороцима своје пастве то значи да је он не воли.
Наш живот је борба са мрачним духовима. Јерма пише да поред сваког човека постоји тамни и светли дух; поред сваког од нас стоји демон-кушач. Сви се ми налазимо у страшној духовној опасности, сви ми као да стојимо на ивици провалије. А горд човек на то заборавља. Он личи на пијаног; пијаном изгледа да је најјачи, да ће ако пожели - прећи море, ударити зид и зид ће се срушити. А са стране гледано он је јадан и смешан. Тако је и са гордим човеком. Међутим, не само да је горд јадан и смешан. Сва трагедија је у томе што он пада у власт гордог духа - демона - и постаје његов покорни слуга.
Хришћанин пре свега треба у свом срцу да стекне смирење. Смирење и грешника уздиже из бездана, а гордост је и првоанђела свргла са неба. Свети Оци су имали различите дарове, и они су смиривали себе овим даровима приписујући их само Богу, а не себи. Што им је Господ више давао, они су тим више постајали смирени и говорили су: "Ми нисмо достојни такве милости Божије," и себе су сматрали чуварима туђег блага. А ми и најмање добро приписујемо само себи самима. Ево и у Цркви сада нема тако очигледних дивних чуда као што су исцељења, појаве натприродних сила као у привим вековима. Зашто? Ради нашег спасења. Зато што ни то нећемо приписати Богу, већ себи самима и обавезно ћемо пасти у надменост, хвалисавост и умишљеност. Данас Господ одговарајући на наше молитве и творећи чудеса непрестано то чини скривено знајући да можемо да постанемо надмени и због самих Његових милости.

 

Архимандрит Рафаил (Карелин)

[JESSY]

Да ли сентименталан човјек може вољети?

 

Чиме се разликује патња од сентименталности?

 

Патња је заснована на љубави према човјеку -љубав чини другога јединственим са собом, као са својим другим "ја". Сентименталност се пак заснива на љубави човјека према самом себи; сентименталног човјека не жалосте туђе патње, већ лично искварено расположење; она тежи не да потискује патњу у миру, већ да уклони слике патњом и поља свога видокруга.

Умјетност и књижевност навикавају човјекову душу на подражавање и па емоционалну укљученост у ситуацију, Човјек, навикавајући се да преживљава душевно стање личности из позоришних комада, тв серија, романа, на крају почиње сам да "игра живот" као глумац на сцени. Умјетност развија високу пластичност психе, која често долази до патологије и емоционалног приписивања лика који се замишља у свијести. Љубав навија за другога; њој је болно зато што је болно човјеку. Сентименталност навија за себе; њој је болно зато што се негативни лик патње увукао у свијест и изазвао негативне амбицијe.

Љубав је заснована на жељи да други људи живе у благостању. Сентименталност на жељи за властитим душевним комфором; патње других она прихвата као непријатни несклад у свом душевном миру. Сентименталан човјек не може вољети, он се може заљубљивати, стварати себи идоле, служити им и тим идолима испунити своју душу.

Супротна страна сентиметалности јесте окрутност. Она што је ван граница непосредних осећања, сентименталном човјеку је туђе и небитно. У бајци Егзеперија "Мали принц" аутор се истрчава: ако се угаси моја звијездица, шта ће ми читава васељена", другим ријечима, звјездица у коју сам ја заљубљен дража ми је од читаве планете.

Сентименталан човјек је спреман плакати кад види болесног пса и истовремено остати глух и равнодушан кад пате милиони људи, само да он не види њихове патње. Сентименталност није љубав, већ болесна осјећајност, то је хронична пригушена хистерија, која замјењује љубав; сентиментализам је стварно либерализам са њиховом луциферовском савршеношћу. Већ у прошлом вијеку један писац је рекао да нема љуће звијери од либерала. Ми бисмо додали: од свих звијери крокодил највише личи на либерала који, прождирући своју жртву, горко плаче.

[Данче*]

Како људи умиру

На болницу је Соломон такође указао као на дом плача и школу сећања на смрт.[1] Да ли сте имали прилике да видите како људи умиру? У болници их смештају у одвојене собе како други болесници не би видели смрт која сваком од њих може да се деси. Ипак, код људи на умору пуштају у знак милости рођаке и пријатеље, као код сужња који је заточен у самицу за осуђене на смрт, ради последњег опроштаја.

 

    

Видљиви свет је од невидљивог одвојен непробојним зидом, али за самртника ова преграда постаје све тања, провиднија, пробојна, умирући, он као да се налази у два света. Он чује гласове које наш слух не прима, изгледа као да до постеље човека умору долазе људи који су га престигли на путу ка вечности, нарочито они с којима је био сједињен везама пријатељства и љубави. Умирући тихим шапатом изговара имена преминулих, нарочито често изговара реч "мама". Вероватно је да мајка и после смрти остаје најближе биће за своје дете, чак и ако је оно већ старац у веома дубокој старости.

Често очи умирућег човека постају зачуђујуће дубоке и јасне, као да с њих пада копрена видљивог света - слике његових ствари и предмета. Његов поглед је уперен некуда у даљину, он не види људе који су око њега, али почиње да види оно што ми још не видимо, пред њим се открива нешто велико и необично. Запањиле су ме очи човека на умору којег сам видео у детињству. Оне су личиле на два плава бездана или на два кристала у којима се огледала вечност. Видео сам смрт неверујућег, он је осећао да умире и преклињао је лекаре да му продуже живот као да сами лекари не умиру, као да је бесмртност на земљи у човековој власти. "Убрзо ће доћи пролеће," говорио је, "процветаће дрвеће, а ја ћу у то време лежати у земљи. Какви сте ви лекари ако ја умирем? Шта ћете ми ако не можете да ме спасите?" Једна од његових комшиница, верујућа жена почела је да га наговара да се исповеди и причести, алудирајући на то да Причешће може да га исцели. Неочекивано је пристао, али је умро исте ноћи. Очигледно да је у души био исти какав је и био и пре и Господ му, не нашавши у њему покајање није допустио да се причести.

Видео сам другу слику мучне смрти: самртник је чинио покрете као да гура неког од себе, као да одбацује неке невидљиве непријатеље који су се окупили око њега. Видео сам на његовом лицу печат страха, као код животиње ухваћене у клопку.

Кажу да се за време причешћа нарочито добро види унутрашње стање човека, али оно се помало открива и у време смрти. Лице једне монахиње која је дуго година патила од туберкулозе костију и која је умрла у болници после кончине постало је тако светло и предивно да су се лекари окупили да виде овај преображај после смрти као чудо (монахиња Љубов је умрла у Сухумској болници седамдесетих година минулог столећа). И насупрот томе, постоје људи, чија лица након смрти тамне попримајући тежак, мрачан израз.

Они који читају Псалтир за мртве знају како човеку лако бива да се моли за неке људе као да се заједно с њима моли душа преминулог, поред неких мртвачких сандука осећа се мир и радост, тамо нема доживљаја смрти као губитка, већ постоји радост што се душа вратила у свој дом након земаљског туђиновања. Постоји нарочит осећај, који објављује да је душа спасена, као да је срце од ње добило вест из загробног света. Међутим, има покојника поред којих душа осећа тескобу, тежину и глув, несвестан страх, као да њихов сандук окружују нека тамна бића. Тешко је читати Псалтир у таквој кући, човеку се чини да му је језик отежао и да сваку реч изговара с великим напором, као да онај ко чита окреће и подиже тешко камење. Од неких гробова осећа се миомирис, а од неких - тешки смрад смрти који не личи на обичан смрад леша који се распада: њега не осећа њух већ неки унутрашњи осећај душе. Понекад се код сандука догађају чудне ствари, час се гасе свеће и падају саме од себе, никако не може да се разгори кадионица, као да нека невидљива бића вичу: "Шта тражите овде, он је наш!"

Једном сам пред смрт причешћивао професора универзитета, који је једно време предавао на Тбилиском Богословском факултету и у средњој богословској школи. Студенти су га волели не само због знања, већ и због чистоте душе, коју је сачувао у овом развратном свету: чинило се да је ишао кроз мочвару и није се испрљао у блату. Овај човек ми је пред смрт рекао: "Немојте мислити да сам одлучио да се причестим у нади да ће ми то дати исцељење, у овим тренуцима не молим Бога за здравље и за то да ми продужи живот, осећам да умирем иако од мене крију моју болест, желим само једно: опроштај од Бога у Којег сам веровао целог свог живота."

У Гудаутима је живела искушеница по имену Клавдија, духовна кћи схиигумана Саве из Псково-Печерског манастира, која је прислуживала при цркви. Она се разболела од неизлечиве болести, дани су јој већ били одбројани. И више од тога, лекари су рекли да може да умре у сваком тренутку и да је чудо што још живи. Питао сам је:

"Да ли желиш да примиш монаштво?"

Одговорила је:

"Ја сам духовна кћи схиигумана Саве и плашим се да било шта чиним без његовог благослова. Једном ми је отац Сава поклонио кошуљу која личи на власеницу и упитао је: "Хоћеш ли је променити за другу?" Одговорила сам: "Не." И сада је код мене.

Рекао сам:

"После монашког пострига инок се уручује старцу, а ја ћу извршивши постриг рећи: "Уручујем те оцу Сави". Кошуља коју ти је поклонио биће ти потребна за постриг, тако да ћеш остати његова духовна кћи."

Пристала је.

Отишао сам у Сухуми да узмем благослов од митрополита Илије. Саслушавши ме рекао је:

"Немој да јој даш иночество, него мантију."

За време пострига Клавдија је устала из кревета и сама је држала крст и свећу. Кад сам се вратио кући јавили су ми да је после мог одласка клекла на колена, заблагодарила Господу за милост која јој је дарована и да је тако клечећи, умрла. Као да је Анђео смрти који је послан по Клавдијину душу чекао да буде обучена у монашку одећу да је поведе као невесту Христову...

У Књизи Премудрости Исуса, сина Сирахова, написано је: и умрле не лишавај милости[2]. Ова милост је молитва за њих, нарочито помињање на Литургији. Често кад нам умре близак човек остаје у нама не само осећај ненадокнадивог губитка или бол растанка, већ се у нашем срцу буди и осећај кривице према њему, осећај неотплативог дуга. Сећамо се добра које нам је учинио и незахвалности којом смо му одговарали. Колико боли смо причинили нашим ближњима, какву суровост смо показали у односу на њих, колико пута се њихово срце стезало од наших речи као од удараца и како је тешко мислити да су ову бол и нашу неправедност однели са собом у земљу смрти, оставивши нам закаснело раскајање, оставивши у нашем срцу незацељиву рану.

Међутим, можемо да поправимо грехове и грешке молитвом за умрле - још у већој мери него да су с нама на земљи. И мртвога можемо да замолимо за опроштај као живога, нарочито на његовом гробу. Било је много случајева кад су душе умрлих захваљивале за молитве за њих или се јављале онима с којима су раније били у свађи како би међусобно опростили једни другима. Живи и мртви су одвојени једни од других као преградом, материјом, али у Цркви Христовој наше душе се налазе у јединству с њима. Светлост црквених молитава обасјава не само земљу, већ и дубине пакла; она доноси олакшање и утеху онима који могу да приме њене зраке или чак њихове мутне одсјаје. У овим молитвама је утеха за мртве и поука за живе, то је плач због трулежности и греховности нашег живота, али у њој звучи и нада. Мртви од нас очекују милост. И како ће се они захваљивати онима који су се молили за њих кад се сретну с њима у загробном свету!

Архимандрит Рафаил (Карелин)

Светосавље.орг

02 / 03 / 2016

[JESSY]

Све велико се обавља у тиховању. Тајна тиховања је мало разумљива за савременог интелектуалца, који се родио и живи у свету речи. За њега тиховање није пуноћа оног другог живота, и кога реч није јака да изрази; за њега је ћутање гробна пустош. Интелектуалац је увек бучан, он мало личи на генератор који људима даје светлост, али и буку. Мисао на то да нема шта да каже, за њега звучи као пораз. Један од узрока зашто интелектуалац ретко посећује цркву, или је уопште не посећује, по његовим речима, је у томе што са "нашим свештеницима културан човек нема о чему да разговара".

Интелектуалцу је неразумљиво то да је свештеник вршилац тајни, а тајне су живот за човечију душу; он хоће да свештеник буде образовани Водич по храму.

Када је познати духовни писац Е. Посељанин изгубио вољену жену и пријатељи му саветовали да напусти свет и оде у манастир, одговорио је: "Ја бих оставио свет, али ће ме у манастиру послати да радим у штали". Не знамо какво би послушање дали том човеку, али је тачно осетио да ће се монаси у манастиру потрудити да укроте његов дух, да би се из духовног писца претворио у духовног делатеља.

Истински духовни живот скрива се од света.
Како је то тешко онима који покушавају да освоје свет својим талентима! Ми не говоримо да је то немогуће - ми говоримо да је то тешко ...

[JESSY]

О ЦРКВЕНОМ ЈЕЗИКУ

Црквени језик ближи је унутрашњем логосу, језику духа, језику религиозне интуиције и молитвених созерцанија, него савремени језици. То није језик разума, него језик срца, непосредног проникновења, језик напрегнуте духовне енергије и посебне динамике. Древни језици изазивају у човековој души нешто као "присећање" о изгубљеној људској способности непосредног унутрашњег преноса својих мисли, пријема садржаја друге душе и озарења од Бога. То је језик логоса, који је дубљи од спољног језика који треба материјалну форму, реч. Спољни, формални језици се сви удаљују од свог центра, духовног логоса, све се више диференцирају и материјализују.

Нови језици усмерени су првенствено на људски разум, аналитичку способност разума, нижој у поређењу са духовном интуицијом. Они су исто тако способни да изразе емоционална, страстна стања човека, но за изражавање појава у области духа које отварају себе у молитвеном пориву, нови језици постају троми, немоћни као мишице дрхтавог старца.

Они који подржавају језичку реформу богослужења тврде да ће на новом, савременом језику литургија постати разумљивија. Но, литургика је сама по себи тајна. Она не може бити разумљива на вербално-семантичком нивоу. У супротном би било могуће разумети је и усвојити седећи у фотељи, са књигом у рукама, за писаћим столом.

Литургика није приповедање које може да се детаљно преприча, није ребус који може да се погоди или реши. Литургика је укљученост човека у духовну реалност, а средством тога јавља се дејство на човека целокупног духовног поља Цркве: храмовне архитектуре и декора, богослужбених напева и најважније, сила молитве свештенослужитеља и народа који се налазе у Цркви. За светог Јована Кронштатског су говорили да када је служио литургију или се ћутке молио на проскомидији, људи су осећали силу његове молитве и Божанску благодат, скоро физички.

Древни језик ближи је унутрашњем логосу зато што има најјаче деловање на људско срце. Чудна појава: понекад фраза на словенском језику, пролазећи мимо аналитичног разума човека, бујицом топле светлости озарује, као да отвара, срце и оно дрхће као душа путника који је после дугог пута угледао огањ очинског дома. Тада долази до онога што смо већ назвали, можда не сасвим тачно, "присећања". Човек се присећа изгубљеног раја и тог језика коме су се повиновала сва жива бића, језика на којем је беседовао са Анђелима.Ту је мистика језика. Древни, свештени језик дира срце човека и изнуђује звучање скривених струна душе. Модернисти то не знају и не осећају. Они хоће да замене древне језике новим, због тога да би била боље разумљива семантика речи, која неће учинити разумљивијом тајну богослужења.

Осим тога, у литургици постоји паралелни језик ликова и ритуала, не мање важан од словесног језика. Тај симболички језик је још мање разумљив, но он служи укључивању човека у живу реалност произашлих збивања. Уколико желимо да учинимо богослужење доступним нашем телесном разумевању, тада морамо учинити разумљивим обреде: или заменити их словесном интерпретацијом или их превести на језик театралне пантомиме, то јест претворити обред из разгранатог свештеног симбола у мимички гест. Шта ће тада остати од литургије? Поучна представа? Када кажемо да је литургија спомињање земаљског живота Христа Спаситеља, тада уопште немамо у виду да је литургија исценирање Јеванђеља. Литургија је могућност за човека да посредством свештених симбола и сам постане учесник библијских догађаја, да унутрашње преживи Голготску Жртву, као Жртву принесену лично за њега, а Васкрсење Христа, као васкрсење своје душе.

Рекли смо да је древни језик, сећање човековог срца о његовој древној отаџбини, изгубљеном рају. А, савремени језик је језик школе и универзитета, језик улице и пијаце, фабрике и железничке станице. Он не помаже човеку да се избави из ропства обичне свакодневнице, брига и интереса. Свештени језик сведочи о томе да у храму имамо посла са другим светом, другом за нас необичном реалношћу.

Не само међу садржајем речи и осећаја, него исто тако и између осећаја и саме форме језика постоје асоцирујуће везе. Уопште форма не може бити савршено апстрахована од садржаја.

Нови језик, хтели то или не, носиће у себи нови садржај, нову информацију, нови емоционални подтекст, чије испољење и опредељење није доступно нашем логичком расуђивању.

Богослужење се не сме мешати са проповеди или богословљем. Проповед нам говори о духовном свету, а молитва нас укључује у тај свет. Богословље показује пут, а молитва води по том путу.

Ми говоримо о лепоти древних језика. Шта подразумевамо под тим? Ми мислимо, да је то неко тајно сазвучје ритмова срца са ритмовима древних језика и ту хармонију доживљавамо као посебну лепоту језика. Пажљиво прочитајмо наглас псалме на новом и на древном језику. Какву ћемо разлику видети у свом унутрашњем стању? Нови језик подобан је води која може утолити жеђ, но оставити душу хладном, а древни језик је вино које весели и радује срце човека.

 

http://православнапородица.орг.срб/index.php?option=com_content&view=article&id=1007:karelin-o-crkvenom-jeziku&Itemid=435