Архимандрит Рафаил Карелин - разне теме

[JESSY]

Spasti se – znaci naci Boga i samoga sebe. Svaki covjek je neponovljiva pojava, i u tome je izrazena premudrost i ljepota Spasitelja. Neki smatraju spasenjem odricanje od sebe kao licnosti i svoje posebnosti, kao rastakanje u nekakvoj zajednickoj apstraktnoj ideji. To je zabluda.

 

Covjek je duzan da se oslobodi – ne od sebe, vec od tudjega u sebi, sacuvavsi svoju licnost i individualnost kao dar Boziji. Da je cilj stvaranja bio unifikacija i uopstenosti, onda je Gospod mogao da nas stvori u obliku istih geometrijskih figura. Svaki covjek ima neponovljivu tjelesnu strukturu. To je znak da svako ima i jedinstvenu dusu. U ovome nam se otkriva ljepota Bozija, predstavljena ne u jednoobraznosti, vec u mnogoobraznosti svoje tvorevine.

 

Covjek treba naci sebe usred tudjega koje se ubacilo u njega, koje ga je opkolilo sa svih strana. A tudje to je grijeh, strast i nemir. Ali na duhovnom putu cesto se susrece upravo sa takvim greskama: da bi se oslobodio treceg i nanesenog (mulja) covjek rusi ne samo grijeh vec i sebe unistava i datu mu Bogom neponovljivost, svoju licnosti, to jest lice svoje duse. Ovo lici na to, kao kad bi restaurator, mjesto da ocisti sliku od cadji i prljavstine grundirao je i naslikao na toj istoj podlozi drugu sliku, uz sve to jos neuspesno.

 

[JESSY]

Roditelji koji su dali zivot djeci, cesto na nivou podsvijesti hoce da zive u svojoj djeci; zato cine nasilje nad licnoscu svoga djeteta, koje nije kopija svojih roditelja vec posebno bice. Protiv ovog nasilja potrebni su hrabrost i smirenje; uostalom, hrabrost i smirenje, pravilno shvaceni, jedno su te isto. Smirenost bez hrabrosti pretvara se u plasljivost, kapitulaciju pred vanjskom silom. Hrabrost bez smirenosti pretvara se u drskost, zelja da se na udarac odgovori udarcem.

 

Jos jedan oblik nasilja desava se zbog neiskustva duhovnih rukovodilaca- U duhovnom rukovodjenju treba vladati sposobnoscu da se moze osjecati tudja dusa. Kao duhovni rukovodioci “naznacava se” kolicina procitane literature, kako to ne cini covjeka duhovnim nastavnikom. Za duhovnika je potrebna sposobnost intuicije, blagodat Duha Svetoga, da bi mogli vidjeti dusu svakog covjeka, osjecati je, pomoci covjeku da nadje samog sebe i svoj put. Duhovnik koji djeluje sablonski i sematski, kao psiholog unakazava svoju djecu. Covjecija dusa dublja je i slozenija od svih sistema i teorija. Duhovni otac mora da ovlada takvim pogledom koji vidi lice duse, kao da ulazi u drugu licnost, vidi je iznutra, prima je na sebe. U dvije iste situacije za dvoje razlicitih ljudi on moze ukazati, ne (donijeti) suprotne, odlike, na jedno isto pitanje dati razlicite odgovore. Neiskusan rukovodilac ce se prisjecati da je citao kod jednoga ili drugog Svetog Oca kao kad bi, uzimajuci sa police naslijepo lijek i dajuci ga covjeku ne znajuci od cega boluje. Ne moze se postati duhovni rukovodilac po narudzbi, kao sto se ne moze postati pjesnik nacitavsi se stihova - to je dar Boziji, to je ta drevna harizma koja ceka u oslabljenom i skrivenom obliku, ali ipak jos uvijek djeluje u savremenom nam crkvenom zivotu. Navescemo jos primjera: drugi neki neiskusni duhovnik moze, biti slican ljekaru koji, okruzivsi se prirucnicima, ispisuje recept cak ne videci bolesnika i njegovu bolest. Biva i ovako: “duhovni rukovodilac” smatra da je dobivsi svestenicki cin, dobio zajedno sa njim i garanciju bezuslovne ispravnosti svih savjeta, rjesenje koje donosi, zato svoje savjete i uputstva pastvi on primjenjuje kao crkvenu tajnu. On obicno ne cita nikakve duhovne knjige, smatrajuci da su se rukopolozenjem vec osvetile njegove misli. U besjedi takav covjek necim podsjeca na pijanca, koji je ubijedjen da, ako on dodirne stub on ce pasti -srusiti se. Stub se mece srusiti, ali on moze veoma obogaljiti covjeka koga sretne na njegovom putu. Ima “duhovnih rukovodilaca” koji podilaze strastima i zeljama duhovne djece, iz oholosti ili da bi izazvali kod njih sebi privrzenost. Covjek voli onoga ko opravdava njegove strasti. Postoje “starci” koji okupljaju duhovnu decu samo zato da bi ih poslali u svoj povrtnjak.

[JESSY]

Gospod je obdario svakoga covjeka nekakvim talentom. To je veoma zgodna rijec: talenat je mjera zlata. Bog kao roditelj dao je svakom od ljudi u nasljedstvo posebne sposobnosti i odredjene sklonosti. Potrebno ih je samo naci, ne pogrijesiti, ne promijeniti svojstveno svoju dusi za tudje sto ce za covjeka biti strano i bezivotno. Covjek ne treba da mijenja sebe za drugog. Jevandjelje – to je licnost samoga Hrista Spasitelja. Ono je bozansko i u isto vrijeme duboko covjecno. Zato ce svaki covjek naci u njemu samoga sebe. Jevandjeljske zapovijesti daju sirinu i slobodu unutrasnjem zivotu Zato je Hristos upozoravao Svoje ucenike da ne zamjenjuju zapovijesti vanjskim pravilom, formulama zivota. Kada se licnost i individualnost ne orijentisu na ideal Jevandjelja, nego se guse normalnim zakonima, tada postaje losa kopija. U ovome je principijelna razlika izmedju Hriscanstva koje oslikava licnost u Bogu, i razuma koji smijesta covjeka za citav zivot u zeljezni steznik pravila, dozvola, zabrana. Jevandjelje je u svome univerzalizmu okrenuto licnosti, a Talmud, na primjer je okrenut etnosu kao samostalnom subjektu i visoj vrijednosti. U islamskom fatalizmu licnost je uslovljena, predodredjena; ovdje caruje zakon neophodnosti. U hinduizmu i budizmu licnost kao realnost uopste ne postoji, ona je samo trenutni oblik nepostojeceg bica.

 

Pojmovi licnosti i slobode su medjusobno povezani. Hristos nam je otkrio neogranicene unutrasnje prostore slobode, kao da novi horizonti smjenjuju jedan drugi kod vozdizanja (uzdizanja) navise. To je mogucnost da se zivi u zajednici sa likom i blagodati Bozijim, koje je darovano covjeku. To je mogucnost da se uz pomoc blagodati Bozije spasi od ropstva grijeha, da se vrati sebi, a od sebe Bogu, da se ponovo ucini i da se postane od duhovno intelektualne amebe bogopodobna licnost.

 

Arhimandrit Rafail (Karelin)

[александар живаљев]

Архимандрит Рафаел (Карелин) у редовној рубрици на порталу Православие. ру, говори о односу са инославним и иновјерним (мисији међу њима), али највише о модернизму и хуманизму у оквиру Православне Цркве.

Српски превод:

 

http://stanjestvari.com/2014/12/27/%d0%b0%d1%80%d1%85%d0%b8%d0%bc%d0%b0%d0%bd%d0%b4%d1%80%d0%b8%d1%82-%d1%80%d0%b0%d1%84%d0%b0%d0%b5%d0%bb-%d0%ba%d0%b0%d1%80%d0%b5%d0%bb%d0%b8%d0%bd-%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%82%d0%b8-%d0%be%d0%b1%d1%80/

[JESSY]

Поверење у Бога

Додао садржај:: Пријатељ Божији

Рече Господ наш Исус Христос у једној причи да је много званих али мало одабраних. Под одабранима свети Оци су разумели оне који се одазивају позиву Христовом да за Њим ходе, али, чини се да ни овде није пуноћа. Пуноћа је тек код оних који за Христом ходе са потпуним поверењем, шта год се на том путу догађало.

 

Има једно место код Преп. Јефрема Сирина, где он говори да Бог, стварајући човека, у саму срж, у саму дубину његове душе поставља свецело Царство Божије, и да је смисао живота у томе да човек копа све дубље, да одлази у дубину, и да дође то таквог места где је Царство Небеско у пуној светлости, где је оно потпуно отворено. И када говоримо о Царству Небеском, ми, наравно, не говоримо о месту и не говоримо о некаквом личном, сопственом душевном стању. Говоримо о месту где живи Бог Тајанствени, Непојамни и уједно невероватно Блиски.

Чини ми се да је једна од најдивнијих ствари у нашој вери то што Бог на крају крајева, нема име. Међутим, ми можемо да говоримо о Њему и можемо да говоримо с Њим. И када разговарамо с Њим ми Га у суштини никако не називамо, говоримо Мy: Ти - " Благодаримо Ти, Господе, што си нам дао ово или оно; молимо Те, Господе..." Реч Господ, дакле, означава наш узајамни однос на извесној површини, а Ти говори о нечем апсолутно значајном. Ми говоримо "Ти", с једне стране, тврдећи да је Онај о Коме говоримо Неко потпуно различит од нас. Он није наше учење, Он постоји у Себи, Сам по Себи, Његово битије, Његово битовање, Његова делатност ни мало не зависе од онога шта ми о Њему мислимо или како поступамо.

Сећате се како је у Старом Завету Мојсије упитао Бога Ко је Он, а Господ му је одговорио: "Ја сам Онај Који Јесте. Ја Јесам." То је све што можемо да знамо. Али, са друге стране, утврдивши да Он и ми стојимо лицем у лице и да је Он потпуно различит од нас, ми Му истовремено говоримо Ти, као што говоримо "ти" најблискијим људима. Овде се успостављају изузетно лични, невероватно блиски односи, где с једне стране Он остаје Онакав Какав јесте, а ми с Њим ступамо у такве односе блискости које је Исак Сирин дефинисао рекавши да је Бог људској души ближи од самог живота којим та душа живи.

Дакле, у Овог Бога ми можемо да имамо поверења, и морамо да имамо поверења у Њега. И ви се вероватно сећате како у Јеванђељу по Јовану постоји место где јеванђелиста говори: "Бога нико није видио никад: Јединородни Син Који је у наручју Очином, Он Га објави (Јн. 1, 18), односно, постоји известан моменат када нико, ни лично искуство, ни саборно искуство људи који нас окружују, не може да нам открије нешто више о Богу, само Он може да открије пред нама, да скине макар једну копрену како би нас Светлост, Која Он јесте, снажније и више обасјавала.

И управо овај моменат, чињеница да у извесном моменту свога духовног развоја и схватања долазимо до дога да морамо да имамо поверења у Њега, морамо да се сложимо са тим да постоје такве дубине у које не можемо да уђемо сада и да ипак имамо смелости да останемо са Њим и да идемо онамо куда нас Он зове.

Када поседујемо неко унутрашње духовно искуство и гледамо око себе, налазимо друге људе који са нама деле ово искуство, али не увек у потпуности и не увек у оном облику у којем се оно налази у нама; често се дешава да је оно мање, али другачије, а често је и веће и другачије. Дакле, било како било, ово искуство је другачије, али је истовремено блиско искуству које ми сами поседујемо и то нам омогућава да надрастемо себе, зато што на известан начин можемо да се укључимо, да се уживимо у искуство других људи, који негде деле нешто са нама и који нас превазилазе неким знањем, великим или малим. И опет, то се не дешава само када се срећемо са човеком нарочите дубине, изузетне светости, изузетне просвећености. Ово се такође дешава и када човек срће заједницу у чијем средишту се налази Спаситељ.

Вероватно се сећате Христових речи; Где се двоје или троје саберу у Моје име, ондје ћу и Ја бити међу њима. И казивао сам вам о томе како је један човек, који овамо дошао као безбожник, у нашој средини осетио некакво присуство, које није могао да схвати, и то не зато што смо ми тако духовни или зато што је свако од нас појединачно тако просвећен да може на известан начин да излива светлост вечног живота на другог човека, већ је то било зато што смо, сабравши се у име Христово били са Њим. И он је на известан начин, не преко нас, већ захваљујући томе што смо ми били са Христом зачуо или осетио присуство Христа и Бога.

Међутим, овде се поставља још једно питање, за које мислим да је важно. Када се сусрећемо са људима, с појединцима или са групом људи који нас превазилазе својим искуством и својим знањем, било да је оно колективно или лично, у нама се увек рађа жеља да учимо од њих, да постанемо ученици. И у томе постоји нешто тачно, али постоји и извесна опасност. Тачно је то да сваки човек може нешто да нам открије, зато што сваки човек и Бога, и себе, и свет, и живот других познаје другачије од нас. Али, са друге стране, ми не можемо једноставно да учествујемо у искуству другог човека ропски му се покоравајући, односно рекавши: "Остављам по страни своје искуство, оно што ја јесам, слушаћу само оно што он говори и радити оно што он каже."

Овде постоји извесна граница, зато што не можемо да научимо нешто од човека коме једноставно не верујемо. Да бисмо нешто научили од некога треба претходно, приближавајући му се, макар претпоставити да је он можда у праву. Али, он не мора обавезно да буде у праву, и није обавезно да у свему буде у праву. И то је веома важно када општимо међу собом и када једни другима поверавамо своје искуство. Искуство које размењујемо јесте истинско, зато што је оно моја реалност, али није обавезно чисто до краја. То није светлост без сенки. Понекад се дешава да је то само један од елемената истине, али не и цела истина, зато што када прилазимо или човеку или заједници очекујући да ће нам открити нешто чега у нама још увек нема, када на известан начин осећамо да они имају нешто шире и дубље од онога што смо ми до сада сазнали, морамо томе да прилазимо трезвено, односно да знамо да су и заједница и човек ограничени и да оно што они могу да нам пренесу делимично јесте истина, али да није сва истина и није она пунота Истине, која је само Сам Бог и коју једино Бог може да нам да.

То не значи да према сведочанству које можемо да добијемо од Цркве или од појединих верника треба да се односимо скептички или са сумњом, али ово сведочанство треба да прихватимо веома пажљиво и да га упоредимо са оним што на основу искуства већ знамо, што смо сазнали од других људи, и да не журимо да све прихватимо као да је већ постало наше, јер на тај начин понекад можемо да залутамо веома болно. 

Једна од карактеристика православне духовности јесте трезвеност. Трезвеност се управо састоји у томе да свом душом уђемо у неко искуство и да затим то искуство осмислимо и размотримо.

Ви знате шта је трезвеност у обичном животу. Навешћу вам пример који се наравно, као и многи други моји примери, не одликује нарочитом узвишеношћу. Имали смо једну парохијанку која је пила преко сваке мере и била мортус пијана сваке вечери. Она дође код мене и рече ми: "Оче Антоније, шта да радим? Како да се избавим од пијанства?" Рекох јој: "Знате шта? Даћу вам савет, али само под условом да га послушате." "Добро." Кажем: "Ви увече седнете сами да пијете, и пијете док у вама не остане ништа трезно?" "Да." "Ево који вам је онда мој савет: налијте себи чашу вина и отпијте један гутљај и наслађујте се њиме до краја, и немојте да пијете други гутљај док потпуно не проће укус првог. Затим попијте други гутљај." Кроз два дана она долази код мене и каже: "Оче Антоније, све сте ми покварили, зато што сам поступила онако као што сте казали. Попила сам један гутљај, дуго сам чекала зато што ми је укус дуго остао у устима, отпила сам други, а онда сам видела да је време за спавање."

Ево, овај пример вам не дајем зато што је то смешна анегдота, већ зато што према ономе што до нас допире умно или емоционално треба да се односимо на исти начин. Можемо да пијемо и да пијемо и да пијемо оно што нам се даје, или да кажемо трезвено: "Засад ми је ово довољно. Више ћу добити касније."

Има једна прича о томе како је на југу Русије у 19. веку живео јуродиви Алексеј, мирјанин који је отишао у пустињу и живео у њој. Једном је човек који га је посетио, тачније, који је хтео да га посети дошао до пећине и видео како он стоји на улазу и посматра залазак сунца, како гледа са дивљењем и тако доживљава сву неизрециву лепоту онога што види. А након неколико тренутака он рече: "А сада ти је довољно," и оде назад у пећину. Дакле, са духовним искуством, с оним што један човек предаје другом или што човек прима преко заједнице или кроз читање Светих Отаца и Јеванђеља треба да научимо да поступамо трезвено, да до краја осетимо, колико год можемо, оно што нам је дато пре него што кренемо даље, зато што ће то даље бити други гутљај који смо прерано испили и доћи ћемо до краја флаше, бићемо пијани, а да се још ничему нисмо научили, осим да будемо свесни усхићења.

У вези са овим постоји још један проблем, а то је да људи превише често говоре: "Како то кад нам Бог наређује да Га познамо? Бог нам наређује ово или оно. Зар не треба да журимо?"

Уопште је немогуће журити, зато што има ствари које се не могу постићи журбом; човек не може да иде брже од свог сопственог раста. И морамо да научимо да не само трезвено, већ врло свесно слушамо друге људе. Ви знате да се често дешава да човек говори занимљиво и убедљиво, а када заврши са причом и почнете да размишљате шта је он на крају крајева рекао, испоставља се да готово ништа није казао или да је изазвао у нама неко расположење које не можемо да задржимо, зато што немамо садржај који би могао да му да сталност. И зато човек треба да научи да слуша.

Видите, слушање није нимало једноставна ствар, зато што човек треба да слуша са намером да чује исто као што треба да се научи да гледа са намером да види. То није нимало једноставно, јер ми често слушамо и не чујемо, гледамо и не видимо зато што се бојимо да до краја чујемо или видимо оно што нам се преноси речју или гледањем.

Навешћу вам једноставно пример из мог ранијег искуства. Можда знате да сам у своје време био лекар. Дакле, дешава се да болесник лежи у болесничкој постељи. Код њега долази неко од његових ближњих или рођака. Овај човек или веома пати или постепено умире. А посетилац се боји да ће морати да учествује у овој патњи или умирању. И прилази, па каже: "Мили, како се данас осећаш?" И овај, гледајући посетиоца и видећи да је уплашен и да не жели да чује ништа од чега ће му се кидати душа, одговара: "Није лоше, данас ми се чак чини да ми је боље." И посетилац се одмах хвата за ове речи: "Како ми је драго због тебе!" Он је сада слободан од патње или умирања, од страха овог човека. И то се догађа зато што превише често и превише стално све сводимо на себе. Само да нешто не наруши наш мир, чак и Божанско откривење, нека оно не буде такво да ме натера да изменим живот.

И морамо да запамтимо да Бог не нарушава нашу слободу. Вероватно се сећате приче о томе како је богати младић дошао код Христа и упитао: "Шта да чиним да бих наследио вечни живот?" И Христос му рече: "Испуњавај заповести." "Какве?" "Такве и такве." "Све ове заповести сам испунио." Онда га Христос погледа и рече: "Само једно ти недостаје, продај све што имаш, дај сиромашнима и крени за Мном." А младић то није могао да учини. Можда ћете рећи: "Ми немамо шта да продамо." Имате. Свако од нас има унутрашње богатство, оно за које бисмо рекли: "То је моје, нећу тога да се одрекнем. Нећу да се растанем од тога." Али, изванредно је то што је Христос, када је овај младић отишао, погледао за њим са жаљењем. Он га није осудио, Он није почео да га убеђује, Он је само у његову душу посејао истину, и био је спреман да чека док та истина, то зрно истине не никне. И ми морамо да запамтимо да нас Бог никуда не пожурује, да нас Он воли, али да нас такође и поштује, да се Он према нама односи са поштовањем и бригом, и да не захтева и не очекује да у тренутку можемо да се преломимо и постанемо други људи.

Можда ћете ми рећи: "А шта је онда са причом о обраћењу апостола Павла?" То је било могуће зато што је он за то већ био сазрео. Он је био човек на граници. Сву снагу своје велике душе, све своје убеђење је дао, како би у потпуности, по сваку цену служио Богу. И Бог му се јавио и рекао: "Прихватам твоје служење, али ти идеш погрешним путем." То уопште није исто као да га је Бог приморао, или када би било кога натерао да донесе ову или ону одлуку или да постане овакав или онакав човек.

И ово је веома важно у нашем животу, пошто се ми стално налазимо пред лицем заповести Божјих и стално, са тим се сусрећем већ дуго година и у себи и код других, мислимо да се испуњење заповести Божјих састоји у томе да ништа не заборављамо и да никада не нарушавамо ову или ону Божију наредбу. У ствари Божије заповести нису наредбе. Постоји огромна разлика између њих и заповести Старог Завета. Заповести Старог Завета, уколико би их човек испунио, могле су тог човека да учине праведником. Заповести Новог Завета никога не могу да учине праведником ако их он само испуњава. Христос јасно говори: " Када све ово испуните, сматрајте да сте непотребне слуге." Да ли то значи да испуњење заповести нема никаквог значаја и да кроз њих нема пута ка спасењу? Има. Али, се ради о томе да, када нам Христос указује на ове заповести Он нам не даје наредбе, већ говори: "Ево, то је усмерење које треба да влада у теби. Прихвати ову заповест као закон живота, али не као формалну норму, већ као унутрашњи закон који у твојој души, у твом животу већ постоји, али који је спутан и угушен страстима или условима."

Зато се питање заповести састоји у томе да сваку заповест усвојимо тако да она постане наше сопствено стремљење, наш сопствени однос према животу, према Богу, према нама самима. И наравно, онда човек ни у једном тренутку неће моћи да каже: "Испунио сам све заповести," јер ако констатујемо да је главна заповест љубав, можемо ли било када да кажемо: "Волео сам до максимума?" 

Свети Јован Златоуст беседећи, на сахрани неког човека, вели да треба да имамо на уму да када човек умре, ми одједном осећамо да га нисмо волели до краја, да смо га волели не савршеном љубављу, не до краја, не онако као што нас Бог воли, али исто тако треба да запамтимо да то нисмо ни могли да учинимо, да је пред нама читава вечност да наставимо да волимо човека љубављу која стално расте, која нас очишћује, која светли. И зато морамо да се замислимо над заповестима које су нам дате као над законима слободе, односно смерницама за то какви можемо да постанемо уколико усвојимо, односно учинимо својима она стремљења, оне односе који су у заповестима изражени и да израстемо у такву меру пуноте, која ће нас ослободити од греховности, од поробљености итд. 

Ово је веома важан моменат, будући да се често дешава да човек долази на исповест и каже: "Ево, сагрешио сам против тих и тих заповести..." А ти га питаш: "А шта ти због тога осећаш? Да ли осећаш да те је то што ниси испунио те заповести нечега лишило, да си због тога осиромашио?". "Не, само знам да нам је Бог наредио, и ја нисам учинио." То није испуњење заповести, то је ако хоћете такав приступ заповестима који би се могао назвати дресуром. Као да Бог даје нека правила, па их ти испуњавај и ако их испуниш све ће бити у реду. Не, можеш да се дресираш колико год хоћеш и да не испуниш ове заповести.

По себи и по другима знам каква је саблазан, на пример, када се човек одушевљава животом неког Свеца, његовом личношћу и чини све што може да би личио на њега. И шта се на крају крајева дешава? То је мајмунисање. Човек личи на некога само споља. Да, поступаш овако, поступаш онако, учиш неке ствари, за које мислиш да су биле својствене Свецу и оне су врло неприродне. У њему су оне биле природне, изражавале су његову суштину, али оне о теби ништа не казују. То је само покушај да личиш на некога.

И када нам се у Јеванђељу и код Светих Отаца говори да треба да будемо Христови следбеници, да треба да будемо Христови подражаваоци, то уопште не значи да морамо научити да споља поступамо исто као што је Он поступао, да се држимо онако како се он држао, а да не говоримо о томе да ми то, једноставно речено, чак ни не знамо. Ми из Јеванђеља не можемо да извучемо јасне закључке и треба да научимо (ево на шта вас наводим) да будемо оно што јесмо и да будемо верни себи самима. Јер ако не будемо оно што јесмо, никада нећемо израсти у пуну меру онога на шта смо позвани.

Зато, као прво, морамо да имамо поверења у Бога, као што сам већ рекао, да верујемо да Он, и то је изузетна ствар, Он у нас верује, иначе нас не би стварао, не би нам се откривао, да Он верује у нас. Он се у нас узда, Он нас воли онакве какви смо ми већ сада, а не зато што ћемо постати другачији или без обзира на то какви смо управо у овом тренутку. Притом је Тај Бог, када је видео да људи не могу својим силама да се отргну од греха, постао човек, постао је један од нас како бисмо ми могли да видимо шта је човек када је он у потпуности човек, у потпуном јединству са Богом, и да бисмо могли да тежимо ка томе, знајући да је то могуће и да се то у историји догодило једном, али да су ка томе тежиле стотине и стотине оних које називамо Светима и да су ка томе снажно ишли они људи који су и даље остајали грешници због неке немоћи, али који су истовремено свом душом, свом својом снагом желели да постану онакви каквима их је Господ створио. 

Из живота Светог Макарија Великог знамо да је он имао визију како је између земље и Царства Небеског огромна провалија и како он са својим блиским ученицима прелеће на огромним крилима преко те провалије без имало напора. Затим следеће поколење његових ученика на малим крилима једва једвице долеће и одмах се зауставља на крају провалије. А други не могу чак ни да лете, они се спуштају у ров, а затим пузе до врха. Некима полази за руком да доспеју до другог краја, а неки падају назад. И Макарије се обрати Христу рекавши: "Господе, шта је то? Зашто си ме благословио да сакупим све ове ученике кад само четворо-петоро са лакоћом уђоше у Царство Небеско, неколико једва стигоше до њега, а сви остали погибоше?" Христос му одговори: "Не, не расуђујеш правилно. Они које си ти учио и који са таквом лакоћом уђоше у Небеско Царство преда Мном су мање заслужни од оних који на основу онога што си им проповедао и што су у теби видели желе да уђу у Царство Небеско, који за живота не могу да дођу до њега, али који сав живот и сву снагу дају да би у томе успели. Они су Ми дражи и ближи од твојих првих ученика." 

Ове примере вам наводим зато што ми се чини да је важно да запамтимо да се овде говори о томе да нас Бог не пожурује; Бог нас воли, Бог нас васпитава, Он нас подржава, Он чека да ми сазримо и постанемо способни да идемо даље, али за то је потребно да у Њега имамо оно поверење о којем сам говорио и такође треба да имамо поверења у себе, односно да не губимо наду у себе како год да смо несрећни, како год да падамо у јаму, без обзира на то што не постижемо оно о чему маштамо.

И опет један други пример. Постоји писмо Светог Тихона Задонског једном свештенику где он поручује: " Када разговараш са својим парохијанима не заборави да људи у Царство Небеско не улазе ходећи из победе у победу, већ чешће ходећи из пораза у пораз, и да до Царства Божијег стижу они који после сваког пораза уместо да седну крај пута и плачу над собом, иду даље и плачу успут." Важно је да ово запамтимо, зато што то говори о томе да можемо да идемо напред и да морамо да верујемо у себе, да имамо поверења у Бога и у себе, да не очајавамо, него да идемо даље.

Архимандрит Р. Карелин

[JESSY]

Због чега наступа охладнелост у вери код цркених људи? Да ли се може поново разгорети вера у сопственој души?

- Охладнелост у вери догађа се када човек живи не по заповестима Еванђеља, већ по својим страстима, када се ограничава само испуњавањем обреда и заборавља на очишћење свог срца од греха. Када мисли да се само напором ума може достићи тајна вере, а не подвигом целокупног живота, посебно молитвом и покајањем. Свети Оци су говорили да се благодат враћа путем којим је отишла. Неопходно је уз помоћ духовног руководитеља схватити зашто се охладила вера, које неправилности је човек допустио. Вера просвећује ум кроз догмате, срце кроз храмовно богослужење, учешће у тајнама и домаћој молитви; она снажи вољу кроз испуњење еванђелских заповести. Неретко охлађење наступа због скраћивања, а затим и напуштања неопходних молитви. Зато свети Теофан Затворник поучава: "окружи се правилима". У та правила улазе јутарње и вечерње молитве, читање Еванђеља и апостолских посланица, такође и Псалтира. Најбоље је да правило не саставља сам човек, већ да се руководи саветима духовног оца или парохијског свештеника код кога се исповеда.

Треба знати да у човековом животу постоје периоди охладнелости, некакве богоостављености, које допушта Промисао, да би човек памтио да само својим силама, без благодати, не може да учини ништа осим греха. То је лекција смирења коју човек треба да памти цео живот.

Постоји још један узрок такве охладнелости: на почетку духовног пута благодат делује особито јавно и снажно у људској души, буквално као да је носи на крилима. Али затим, по мери духовног узрастања, благодат као да одступа, да се човек не би олењио, да би у духовном животу све више учествовала његова воља. У таквим неизбежним периодима, човек не треба да упада у чамотињу (униније) већ да настави да се моли и да посећује храм.

 

[JESSY]

Не клевећи!

Клеветник наноси штету, барем тројици. Пре свега самом себи, јер прљавштина клевете, пре него што се оваплоти у речима пролази кроз његово сопствено срце. Затим ономе кога клевеће, зато што има мало људи који би могли да подносе клевету спокојно и великодушно, а већина пада у униније и гнев, а често одговара онима који су их увредили истом мером. И на крају, ономе ко слуша клевету: он мислено и сам почиње да осуђује као да га гута живо блато. Наслушавши се клеветника он губи љубав према човеку и претвара се у учесника у очигледно неправедном суду над својим братом. Онај ко беспоговорно верује свакој речи клеветника најчешће није саучесник, већ својеврстан "медијум" клевете, као да је зомбиран клеветом. Због тога су свети оци волели да понављају псаламски стих: да не возглагољут уста моја дјел человјеческих.

[JESSY]

Ćime se razlikuje patnja od sentimentalnosti?

 

Patnja je zasnovana na ljubavi prema covjeku -ljubav cini drugoga jedinstvenim sa sobom, kao sa svojim drugim “ja”. Sentimentalnost se pak zasniva na ljubavi covjeka prema samom sebi; sentimentalnog covjeka ne zaloste tudje patnje, vec licno iskvareno raspolozenje; ona tezi ne da potiskuje patnju u miru, vec da ukloni slike patnjom i polja svoga vidokruga.

Umjetnost i knjizevnost navikavaju covjekovu dusu na podrazavanje i pa emocionalnu ukljucenost u situaciju, Covjek, navikavajuci se da prezivljava dusevno stanje licnosti iz pozorisnih komada, tv serija, romana, na kraju pocinje sam da “igra zivot” kao glumac na sceni. Umjetnost razvija visoku plasticnost psihe, koja cesto dolazi do patologije i emocionalnog pripisivanja lika koji se zamislja u svijesti. Ljubav navija za drugoga; njoj je bolno zato sto je bolno covjeku. Sentimentalnost navija za sebe; njoj je bolno zato sto se negativni lik patnje uvukao u svijest i izazvao negativne ambicije.

Ljubav je zasnovana na zelji da drugi ljudi zive u blagostanju. Sentimentalnost na zelji za vlastitim dusevnim komforom; patnje drugih ona prihvata kao neprijatni nesklad u svom dusevnom miru. Sentimentalan covjek ne moze voljeti, on se moze zaljubljivati, stvarati sebi idole, sluziti im i tim idolima ispuniti svoju dusu.

Suprotna strana sentimetalnosti jeste okrutnost. Ona sto je van granica neposrednih osecanja, sentimentalnom covjeku je tudje i nebitno. U bajci Egzeperija “Mali princ” autor se istrcava: ako se ugasi moja zvijezdica, sta ce mi citava vaseljena”, drugim rijecima, zvjezdica u koju sam ja zaljubljen draza mi je od citave planete.

Sentimentalan covjek je spreman plakati kad vidi bolesnog psa i istovremeno ostati gluh i ravnodusan kad pate milioni ljudi, samo da on ne vidi njihove patnje. Sentimentalnost nije ljubav, vec bolesna osjecajnost, to je hronicna prigusena histerija, koja zamjenjuje ljubav; sentimentalizam je stvarno liberalizam sa njihovom luciferovskom savrsenoscu. Vec u proslom vijeku jedan pisac je rekao da nema ljuce zvijeri od liberala[1]. Mi bismo dodali: od svih zvijeri krokodil najvise lici na liberala koji, prozdiruci svoju zrtvu, gorko place.

[JESSY]

Travice koje su se probile kroz asfalt

 

Jedna od slika moga djetinjstva, koja mi se zapecatila u sjecanju, to je gusta trava i zbunje koje je raslo kod ograde nase kuce, koja je izlazila u tihu nenaseljenu ulicu. Sada ona lici na korito usahle rijeke: zemlja je pokrivena slojem asfalta kao da je zatvorena u ogromnoj grobnici. Ni kise ni zraci sunca ne prolaze kroz ovaj mrtvi pancir. Ovdje se ni na cemu ne zardzava pogled: on jednolicno klizi po povrsini cerpica i asfalta. Ali nekako slucajno ja sam odjedanput vidio travu koja se probijala kroz pukotine asfalta; to je bilo nekoliko uvelih pozutjelih stabljika, ali su one samo svojim pogledom, cinilo se, govorile, da ovdje zivot ipak nije potpuno ubijen. Ove travke neugusene tezinom asfalta, nepogrebene pod njim, kao pod grobnim kamenom, ucinile su mi se kao heroji, koji su izazvali monstrumi, koje nazivaju “progres”. Kada susrecem ljude koje su sacuvali u ovom svijetu lazljivome i razvratnom, cistotu duse i vjere, ja se prisjecam ovih biljcica, koje su probile tjelesni pancir asfalta.

Citav nacin savremenog zivota podsjeca na plan svjetskih razmjera: kako oslabiti i unistiti duh covjeka – unutrasnje oko, koje je usmjereno prema vjecnosti, kako prikovati covjeka za zemlju kao roba za galiju.

Kako prolazi zivot covjeka? Njegov um je zauzet besprekidnim resavanjem nasusnih problema, on se cak ne moze uporediti sa radnim mravom, to je vise pjesak koji je dospio u cajtnot. Covjek nema na sto da se osloni. Podloga na kojoj stoji cini se da stalno izmice ispod njegovih nogu. Ako se jednom rijecju moze izraziti dusevno stanje covjeka, onda ce ta rijec biti “nemir” – stalno nespokojstvo koje crvotoci i razjeda snagu duse kao kiselina metal. Prezivljavanje – to je prilagodjavanje, a prilagodjavanje – to je jednacenje, zato pred hriscaninom uvijek postoji izbor: ili se prilagoditi lazima ili okrutnostima ovoga svijeta to jest igrati se covjeka, a ne biti on, ili uci u bitku sa . svijetom, ustati protiv ovoga zeljeznog valjka, koji rusi sve na svom putu.

Vec su drveni mislioci rekli da istinska filosofija nije nista drugo nego nauka o smrti.

Hriscanstvo – to je zivot, koji se stice time, sto svijet naziva smrcu – samoodricanjem. Hriscanstvo je religija srca, Hristos je rekao da ce cisti srcem vidjeti Boga. Svijet, kao zavodnik i napasnik tezi da obescasti dusu svakog covjeka, upotrebljavajuci cas potkupljivanje u vidu naslada, cas prinudjavajuci je psihickim terorom.

U apokalipsisu postoji scena: Zena u mukama radja mladenca i vice od bola (Otk 12, 1-2). Prema tumacenju svetih otaca, to je Crkva, koja u mukama radja covjecju dusu za zivot vjecni. No, dopusteno je uciniti jos jedio poredjenje: to je dusa hriscanina, koja cuva duh, kao svoga Nezasticenog mladenca; ona mora napraviti podvig, koji granici sa mucenistvom, da bi sacuvao duh od grehova i sablazni, koji ga mogu umrtviti.

Mnogi od nas su prakticno osjetili ovo gasenje duha. Covjek se nalazi u molitvi, u srce se kod njega uvlaci mir, on osjeca duhovnu radost, ali evo on je usporio umom na jednoj necistoj misli – i sve je propalo. Kao da se svjetlost ugasila u njegovoj dusi; mrak praznina i hladnoca su je napunili.

Covjeciji duh je njezan kao cvijetic. Od grubog doticanja strasti on se povlaci u sebe, slicno cvjeticu koji sazima svoje latice i tek poslije pokajanja duh ozivljava ponovo. A ovaj svijet postao je slican potoku prljavstine koja ce uciniti upravo tako i savrseno zapljusnuti sobom i utopiti cjelokupno covjecanstvo. Ova prljavstina se stara da prodre u svaki dom. Ma kuda da baca svoj pogled covjek: pogleda li ulicnu reklamu, ukljuci li televizor, rasiri li novine – svuda susrece jednu zlovoljnu prljavstinu. Kao da demon govori covjeku: “Ja sam ovdje, od mene nikud ne mozes otici”. Dusa covjeka se obicno adaptira na atmosferu kojom dise, on prestaje da osjeca odgovornost prema toj prljavstini i prihvata je kao nesto neobicno i prirodno. Covjek stoji u hramu, ali je njegov duh paralizovan. On ne osjeca duhovnu radost, nju su zamijenile druge dusevne emocije, druga prezivljavanja; religija je za njega postala nesto spoljasnje. Kada covjek ne cuva duhovnu cistotu, kada ne donosi istinsko i duboko pokajanje, tada on stoji u hramu, kao da zmuri, ne videci istinski, duhovni hram i ono sto se u njemu dogadja.

Religija je – prije svega, djelo volje, posebno u sadasnje vrijeme. Zato hriscanin ne treba da cini ono sto hoce njegov protivnik, a protivnik – demon, hoce da ga lisi unutrasnjeg zivota, da ga lisi bogoopstenja, hoce da odvuce njegovu paznju od stalne unutrasnje molitve. U strasnom stanju moze se zivjeti spoljnim zivotom hriscanina, ciniti dobra djela, medju njima i djela milosrdja, pruzati pomoc nemocnima, govoriti, propovijedati, cak graditi hramove, ali bez ostre borbe sa strastima, bez spremnosti da se umre, ali ne biti oskrnavljen ovim nasilnikom – svijetom – nemoguce je; glavno je mistika hriscanstva kao sticanje blagodati i unutrasnje vidjenje Boga.

Tesko se spasti u nase vrijeme, tesko je cuti glas duha u buci ovoga svijeta, ali je ipak hriscanski zivot moguc. Ako sacuvamo svoje srce od neprijatelja koji ga napadaju preko vanjskih cula – vida i sluha, onda cemo vidjeti tajnu hrama u kome prisustvuje duhovni svijet, i nebesku ljepotu Pravoslavlja; svjedocanstvo ovome su one slabasne stabljike trave, koje su se probile kroz asfalt.

[JESSY]

Исусова молитва је благословена за све људе, између осталог и за малу децу. Дете прима духовну стварност интуитивно и непосредније од одраслих. Што раније учите децу Исусовој молитви – то ће значнији бити темељ њиховог будућег духовног живота.

[JESSY]

О црквеној поезији

Богослужбене химне не можемо сврстати у било који познати вид умјетности. То је посебна поезија, која се разликује од свјетске поезије – лирике, епоса и драме, не само садржајем већ и обликом и језиком. У свјетској поезији нема јаких дречавих боја. Тамо има емоционалних експлозија, лирске туге или натурализма у представљању човјекових патњи и демонског зла који царује у свијету. У њој нема онога што бисмо називали естетизмом, а њен круг сликарских средстава је спознајно ограничен. Ова поезија не даје човјеку душевно наслађивање; у њој нема, и из ње као да је откинуто и избачено све оно што чини свјетску поезију привлачном и очаравајућом: одсуствују душевно-асоцијативне везе, неочекивана поређења и метафоре у којој су скривени парадокси поезије, страсни и јарки чинови од којих се душа напреже као струне виолине у изненадном налету осјећања. Овдје нема емоционалне устаљености и поетских узбуђења која, уствари, чине глас тијела и крви. Овдје се душа не предаје безвољно, као успавано дијете, музици ритмова и сазвучју рима.

Невјерујућем човјеку ова поезија је туђа, она не изазива одјека у његовој души, слушајући он је не чује. За њега се она слива као ударање таласа у монотону буку. Човјек који је тек недавно почео долазити у цркву, такође у почетку не разуме, а касније, не може да се унесе у црквене химне; само појединачни изрази, ликови и поређења остају у његовој свијести, али он осјећа силу која је у њему. Њему се често чини да неразумијевање долази од апстракности богослузбеног језика; у ствари, овдје је нешто друго у питању: за молитву је потребно созерцање, концентрација, оно на шта савремени човјек није навикао. Али пролази вријеме и ово пјевање постаје за његову душу све драже, као да се све чесће пробија светлост кроз размакнуте облаке. Мада се још није укључио у литургијско пјевање, ипак његова душа осјећа нови живот у овим још увијек неразумљивим ријечима и повремено он се буди са посебним осјећањима врлине и радости, коју смо осјећали некада у далеком дјетињству. Ријечи црквеног пјесништва чине му се као њежне латице цвјетова, мириса који још увијек не може да омирише, као тихе струје пролазне воде, која се улива у његову душу, или као пахуљице, које као бијеле звјездице падају с неба и покривају земљу и прљавштину човјекових грехова свјетлуцавим одијелом.

Љепоту духовне поезије може осјетити само онај код кога се отопило срце, код кога је пробуђен дух и укроћене као дивље звијери, страсти или да кажемо другачије: код кога су очи душе умивене сузама покајања. То је поезија молитве, она је достојанство духа. она се препознаје у безличију и созерцању. Душа која тражи разноврсне вањске утиске; која тражи театралне ефекте ради задовољења својих страсти не може осјећати и схватити љепоту црквеног појања, не мозе чути умиљати глас благодати. За њу ће она остати затворена књига.

Људи оптерећени страстима неће наћи у богослужбеним текстовима оно што би могло узбуђивати њихове емоције, дати храну аналитичком уму. Упоређујући црквене химне са поезијом Шекспира и Дантеа, они ће видјети овдје опажати лаконизам језика који ће им се показати емоционално сувопаран и строго ограничење изражајних средстава, који ће примити као сиромаштво једноличне маште. Догмати вјере, којима су богослужбени текстови засићени, изгледају обичним људима понављање већ познатог, готово као таутологија. Химнограф као да стоји над земним догађајима, црта их не сочним, јарким бојама, већ танким и прецизним линијама пера; он као да их само додирује да би над њима показао метафизичку суштину. Трагизам пјесништва посвећеног подвизима мученика лишен је било каквих вањских ефеката или душевних потреса; у њему је главно-сама идеја мучеништва као свједочанства истине.

У канонима и акатистима Богородици искориштени су многи праузорни символи и метафоре, али ови символи у својој симболичкој дубини остају неразумљиви за ум и далеки срцу тјелесног човјека. Они се схватају у јединственом асоцијативном закону именом Дјеве Марије, већ звуче изоловано и отуђено. Такви људи могу отворити о Богородици земаљским, душевним језиком, никако духовним језиком. За њих су стихови о Дјеви Марији од Метерлинка, Буњина, Пастернака, дражи и ближи него канони преподобних Козме Мајумнскога и Теофана Начертана.

Црквене химне су, арије свега, молитва која захтијева усредсређеност мисли. Овдје многобројност ликова, обиље информација, оригиналност поређења као ћилим, ткан јарким бојама, само су оземљили, отежали да би декоцентрисали молитву и превели је у други, нижи план позоришног монолога. Духовна љепота није естетизам и космофилија, већ виђење као откриће духовног свијета кроз откриће човјека. Молитвена ријеч, губећи вањски израз задобија духовну дубину.

Видљива вањска једнообразност свештених канона који за плотски ум представљају једну те исту мелодију, отварају се једном те истом погледу, отварају се духовном погледу као небо – јединствено и вјечно ново, неисцрпно својим дубинама. Кроз ријечи химни душа вјерујћег човјека општи са духовним свијетом и упознаје оно што је више од ријечи и дубље од осјећања. Област душевног разума – то је машта и анализа, духовног, то је созерцање и директно проницање у суштину појава. Лаконство језика и честа понављања у химнама држе ум у јединственом циљу созерцања. У обичној поезији звуче све боје изражајних средстава; у духовној нема јарких боја, тамо је провидност; боје се исказују као шаренило. Данте, Шекспир, Милтон стварају огромна платна за своје слике, њихове поеме и драме личе на замкове, које су изабрали искусни архитекти. Чини се да су се народи и епохе смјестили у њих. Исихасти сажимају своју мисао до неколико ријечи молитве; ове ријечи спуштају само небо у срце човјека, небо затворено у једном зраку благодати, непрегледно небо у коме се земља и звијезде врте у врхунцу прашине. У црквеним свечаним пјесмама је виша љепота, али не у синтагми ријечи него у одбљеску Божанства, љепота у чијој се свечаности човјекова душа отворила као тајна вјечности.

[JESSY]

РАЗГОВОР СА АРХИМАНДРИТОМ РАФАИЛОМ КАРЕЛИН О САЗДАВАЊУ ПОРОДИЦЕ

Како изабрати животног сапутника?

Хришћански брак – то је заједница и узајамна помоћ у житељском и духовном, у пролазном и вечном. Због тога, јединство вере, начин живота и скала вредности имају за супружнике првостепени значај.

Постоји усамљеност као одсуство породице, али постоји и трагична усамљеност у самом браку, када један од супружника оном другом постаје странац. Због тога морамо гледати, пре свега, не на телесну, већ на душевну лепоту. Карактеристично је да реч „супружници“ етимолошки означава два вола, упрегнута у исти плуг.

Како пронаћи своју другу половину, а не погрешити у животном избору?

 У једној књизи цара Соломона речено је да се грешнику даје зла жена због његових грехова (ср. Проп.7,26). Стога, старајте се да се уздржавате од грехова, посебно од блуда, како би вас Господ наградио добром женом. Потребно је не само тражити одговарајућу жену, већ и себе учинити одговарајућим мужем.

Да ли је дозвољено покушавати упознавање девојке преко сајтова за упознавање?

Да су ми поставили такво питање пре неколико деценија, одговорио бих  негативно. Али, сада су се услови живота толико изменили, да више волим искрено рећи: „Не знам“. У сваком случају, потребно је молити се, како би Господ послао достојну супругу. У библијској Књизи Прича написано је да је зла жена – казна за грехе, а добра – благослов Божији.

Како да девојка правилно изабере женика?

Женика треба бирати из верујуће породице, и по могућности из оних породица које посећују храм. Но, на жалост, и овде је могуће погрешити. Због тога је важан савет и благослов духовног оца. Православна девојка може делимично одредити свог будућег супруга по његовом односу према молитви. На пример, када он предложи да пођу у шетњу, она неочекивано може рећи: „Хајде да се помолимо“, - и осмотрити његово лице: ако је он верујући, он ће радо прихватити, а ако не, онда ће се на његовом лицу појавити сенка незадовољства. Наравно, ово је само пример. Православна девојка треба да се моли да јој Господ кроз животне ситуације открије њеног женика.  

 

Како основати породицу ако то никако не полази за руком?

Одговорите сами себи: из којих разлога желите породицу? Ако ради своје среће, онда то значи да ћете од свог супруга захтевати и децу, како би они устројавали свој живот сагласно вашим жељама, и уместо претпостављене среће, ви ћете се суочити с конфликтима.     

А ако је ваша намера да ближње усрећите служећи им, жртвујући се и трпећи, то значи да сте спремнији за породичан живот, и Господ ће вам послати супруга.

Како да што пре ступим у брак, и зашто Господ одлаже испуњавање моје добре молбе?

Бог нам се у Јеванђељу открива као савршена љубав и Свемогућство. Ми се налазимо под Његовим благим и премудрим промислом. Зашто он не испуњава вашу, очигледно, добру жељу? Да ли је он немоћан и не жели вам добро? Мислим да је проблем у вама: једноставно, психолошки нисте спремни за брак, јер су за срупружништво потребни пожртвовање и трпљење.  

Ви сте се разочарали у многе, али, на жалост, нисте се разочарали у саму себе. Да ли сте сигурни да ћете умети да цените достојног мужа, а да га нећете учинити несрећним? То јест, промисао Божији штити вашег потенцијалног супруга од вас. Да ли сте сигурни да ћете истрпети мужа с тешким карактером? Могуће је – не. Због тога вас промисао Божији чува од њега. У породици је потребно више давати него потраживати.    

Зато, пре неко што заиштете доброг мужа, стекните особине жене узорне за будући брак: научите се да поштујете мужа као главу породице; не прекоревајте га у тешким животним ситуацијама или недостатку карактера, својственог свима нама; научите се да више ћутите и слушате него да говорите. Размислите каква треба да буде жена хришћанка, приближавајте се том идеалу, и тада ће се појавити човек који ће вам бити други живот.

Када хришћанин не мисли о себи, већ служи другима и смирава себе, онда га срећа сама проналази!

[JESSY]

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре! Чули сте за јевандјелско казивање о томе како је Господ наш Исус Христос исцелио крвоточиву жену и васкрсао кћи Јаира. Жена је дотакла крај ризе, крај одеће Спаситеља и истог часа се исцелила од дугогодишње болести, која је непрестано црпила њене снаге. Дуги низ година јој је претила смрт, она се грчевито хватала за сваку могућност исцељења.

На лекаре је потрошила све своје имање, али није било никакве користи. Авет гроба је већ стајала пред њеним очима. И ево, она је срела Христа и њено срце је поверовало да је пред њом Месија, Који може да је спаси. Није уздрхтало њено срце, није се поколебало у вери, али се она сама плашила да замоли милост од Бога, уплашила се своје недостојности, видела је сву себе као у греховним чиревима, мислила је да је болест не чини нечистом само у очима људи, већ и у очима Божјим, да и Господ може да је порази гневом, због њеног дрског обраћања. И тада се неприметно помешала с гомилом која је окруживала Спаситеља, и дотакла се ивице Његове одеће, немим вапајем свог сца преклињала Га је за милост, за исцељење. Осетила је силу која је изашла од Господа, силу која јој је даровала здравље. Болест се повукла: као да је огромна хоботница, која се упила отровним пипцима у њено тело и исисавала из ње све сокове, одједном пустила из свог смртног загрљаја.

Христос, од Којег ништа не може бити скривено или утајено упита: Ко је то што Ме се дотаче? (Лк. 8, 45). Ученици се зачудише оваквом питању. Гомила Га је гурала са свих страна једни су целивали Његову одећу и руке, други су падали ничице пред Његове стопе, а Он пита: Ко Ме се дотакао? Али Господ наставља: Неко Ме се дотаче, јер Ја осјетих силу која изиђе из Мене (Лк. 8, 46).

Како ово личи на наш живот! Ми се дотичемо светиња, целивамо иконе, крст, примамо Свете Дарове, али како смо истовремено далеки од Бога! Господ само за малобројне може да каже да су Га се дотакли, јер је мало оних који Га се дотичу свој ом душом и срцем. Један богослов је то изразио на следећи начин: «Ако се чак и причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, а душом смо притом хладни, не личимо на храм Божји, већ на гроб у који је Господ био положен.»

Крвоточива жена је имала велику веру, али и велико смирење. Нада и смирење, вера и покајање су она два пола кроз која мора да пролази сав хришћански живот. Ова осећања: вера у милосрђе Божије, уздање у Њега и истовремено осећање своје духовне немоћи, недостојности и жеље да се човек покаје и да промени живот јесу оно што нас приближава Богу и чини достојнима Његове милости.

Жена је схватила да не може да се сакрије од свезнајућег Спаситеља и дрхтећи и кајући се за своју дрскост, пала је пред Његове ноге и признала је да Га је она дотакла. Али Господ јој је рекао:

Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру (Лк. 8, 48). Мир душе је у опраштању грехова, у помирењу с Богом. За године патње и болести следи оваква плата: Господ ју је назвао кћерју. Црквени историчар Јевсевије Кесаријски каже да је ова жена у захвалност за исцељење подигла бронзану статуу Христа, која би се могла видети још у 4. веку.

Браћо и сестре! Осим тога, хтео бих да скренем вашу пажњу и на следеће. Она, ова жена, је потрошила своје имање на лекаре. Много година се лечила безуспешно, али је Господ није прекоревао за то што је прибегавала лекарима. Не говорим ово случајно: људи често питају да ли хришћанин треба да се лечи или се треба уздати само у чудо?

У Библији син Сирахов каже да је Бог створио лекара и да га мудар човек не презире (в.: Сир. 38, 4). И светитељ Василије Велики пише: «Наше тело се састоји од земље и зато га треба лечити оним материјама које се извлаче из ње.» Односно, травама, минералима. У оваквом лечењу нема греха. Истовремено, Црква забрањује да се људи лече бајањем, окултним средствима, магнетизмом и хипнозом. У ово се може сврстати такозвано лечење биоенергијом, које је данас популарно и представља јадан покушај подражавања чудима Спаситеља. Неки кажу: «Али помаже!» Помаже? Ако и помаже, то је само привремено, а човек за ову помоћ плаћа страшном ценом: за цео живот на његовој души остаје жиг, остаје рана.

Браћо и сестре! Син Сирахов пише да се у време болести пре свега треба обратити Богу смолитвом (в.: Сир. 38, 9). Под молитвом се овде такође подразумева покајање и свест о својој греховности. Често после искрене и детаљне исповести човек не осећа само духовно олакшање, већ и прилив физичких снага. А за време Тајне Јелеосвећења човеку се опраштају и сагрешења, која није могао да исповеди зато што их је заборавио или због њиховог мноштва, као што су на пример, мислени грехови. Зато Света Црква позива своју децу да сваке године прибегавају Тајни Јелеосвећења за време Великог поста.

Неки сматрају да се човеку болест шаље искључиво као казна за његове грехове. Постоји посебан Промисао Божји, који бира човека као жртву, човек страда, али му Господ даје најсветлије венце у Небеском Царству. Ово су, може се рећи срећни страдалници. Један светац је говорио: «Постоји три подвига која су једнака међу собом. Видео сам пустињака који је изнуривао своју плот постом, видео сам искушеника који је одбацивао своју вољу и видео сам болесника који благодари Богу за своју болест. Ова три делања су једнака, али кад би ме питали шта желим ја бих изабрао треће.

Једном су у Кијево - Печерску Лавру родитељи донели болесно дете – Пимена. Он је лежао непомично, његово тело је било парализовано. Родитељи су молили монахе да се помоле за исцељење детета. Међу монасима су били велики чудотворци као на пример, преподобни Теодосије Печерски. Читав манастир се молио за дете, али је детету било откривено да је његова болест по вољи Божијој и дете је преклињало Господа да га не исцели.

И молитва детета је била услишена, остао је болестан целог живота. Родитељи су оставили Пимена у обитељи, монаси су га неговали дуго година, такву љубав су имали древни оци. Тело детета, касније младића, било је покривено чиревима и ранама. У келији у којој је лежао од смрада је било тешко дисати, али су Пимена посећивали болесници и паћеници и по његовим молитвама су добијали исцељење. Он је био непокретан као труп, али је његова молитва давала исцељење другима.

Игуман лавре се дуго није одлучивао да изврши постриг Пимена у монаштво не желећи да оптерећује страдалника новим тешкоћама и трудом. Међутим, другачији је био Божји суд. Једном кад је Пимен био сам у својој келији њена врата су се неочекивано широм отворила и на њих су ушли игуман и братија, у њиховим рукама су гореле свеће. Игуман упита: «Да ли желиш да будеш монах?» Преподобни с радошћу потврди своју жељу. Игуман одмах изврши чин пострига...

...А ујутру су браћа, угледавши Пимена у монашкој одећи, саопштила то игуману. Овај је био у недоумици и кад је сазнао да је «он» постригао Пимена рекао је: «Господ је послао Анђеле да изврши Своју вољу над Својим угодником.» Међутим, монаштво ни из далека није дало Пимену исцељење. Његово тело је наставило да трули за живота, али је Пимен као и раније благодарио Богу за своју болест.

Пред смрт овог угодника Божјег догодила су се два чуда: он је неочекивано за све устао с одра, посетио је сву браћу у обитељи и опростио се с њима. Затим је кад је преподобни Пимен умро из његових рана из којих је раније текла сукрвица и гној почело да тече миомирисно миро и ваздух у његовој келији је испунио неземаљски мирис. Дакле, браћо и сестре! Овај светац није имао монашких подвига: поста, бдења, клечања – једини његов подвиг било је благодарење Богу за болест која му је била дата, а он је пред Богом постао једнак с великим свецима.

Неки питају, као у недоумици и чак ропћу ћи на Бога: зашто болујем читавог живота? Наравно, увек морамо имати на уму да нам болест може бити послата за грехове, али не треба заборављати ни то да често и болести и страдања представљају највећу милост, која нам је дата и да ће човек који болест буде претрпео покорно и са захвалношћу у Царству Небеском благодарити за њу Богу као за највећу награду.

Али шта да радимо за време болести? Да ли по узору на преподобног Пимена не треба да се молимо за исцељење и да само трпимо? Не, он је знао вољу Божију о себи, али ми је, браћо и сестре, не знамо, зато и треба да узимамо средства за која нам Црква даје благослов и да истовремено говоримо: «Господе, ако је Теби угодно исцели ме, а ако не, нека буде воља Твоја!»

Преподобној Јелисавети, која је патила од тешке, мучне болести, јавио се Анђео и упитао је: «Хоћеш ли да те исцелим?» Али преподобна је смирено одговорила: «Не желим ништа – ни здравље, ни болест, већ молим Бога само за једно: да се испуни на мени Његова света воља, јер ме он воли више него ја саму себе!»
Амин.

 

http://www.prijateljboziji.com/_Dotakoh-te-se-u-bolesti-svojoj/38086.html

[JESSY]

КАКО ВРАТИТИ ПОРОДИЦИ ИЗГУБЉЕНУ РАДОСТ

Свуда чујемо реч мир, али је то лаж, то је гнусно лицемерје. То је један од зверских ликова савременог цивилизованог света. Око нас се одвија рат, непрестан и окрутан, у којем нема примирја или завршетка, где нема победника и побеђених, већ постоје само џелати и њихове жртве. Овај рат је захватио читав свет, али с нарочитим интензитетом земље, које се поносе својом цивилизацијом, културом и прогресом. Овај рат је нечовечна, систематска кланица, геноцид без преседана и аналога у историји читавог човечанства; то је рат родитеља против сопствене деце...

 

Поштовани читаоци, представљамо вам зборник текстова архимандрита Рафаила Карелина: ''Како вратити породици изгубљену радост?'', на тему абортуса и уопште зверског менталитета савременог човечанства. Зборник се објављује са дозволом преводиоца, са сајта http://tolmach.org. и можете га скинути ОВДЕ или у одељку КЊИГЕ.

Иначе је издат од Манастира Подмајне. Као увод, издвајамо текст:

 

Породични трибунал

Кад се код жене појављују знаци трудноће, долази до «проширене» породичне седнице. Док су се некада рођаци окупљали како би честитали будућој мајци и поделили с њом радост, што ће се у њиховој породици појавити још једна жива душа, данас се најчешће може видети друга слика. Рођаци имају забринута и натмурена лица. Почиње суд над још нерођеним дететом: једна бака је наводно верујућа (купује кулич и фарба јаја за Ускрс), друга је атеиста; један деда је стари комуниста, други је монархиста, стриц је дисидент (све грди и стално псује), тетка је члан неке добротворне организације (дели по списковима макароне и резанце глумцима-пензионерима). Заборавивши на своје некадашње несугласице они једнодушно одлучују да ради добра будуће мајке треба извршити абортус и што пре то боље.

Још као дете сам чуо за један догађај, који сам запамтио за цео живот. Дирижабл којим су истраживачи Арктика хтели да прелете преко Северног пола доживео је катастрофу. Људи су остали у животу, али су се нашли у снежној пустињи без намирница. У потрагу за њима послате су спасилачке екипе. Кад су их на крају нашли од тројице људи била су само двачовека – трећи је нестао. Спасени су признали да су убили и појели свог друга како би самипреживели. Мрља срама заувек је легла на ове људе. Страшна нужда, која је ово проузроковала није послужила као њихово оправдање: по општем мишљењу требало је или да се сви спасу или сви да умру. Најбоље је прошао човек, који је био поједен и чије кости су се налазиле у вечитом снегу. Он је сачувао име човека, а ови који су остали живи подвргнути су свеопштем презиру: људи су одбијали да се рукују с њима, нико с њима није желео да разговара.

Данас породица, која је својом одлуком гурнула жену на абортус исто тако жели да «поједе» нерођено дете и ако се разликује од два путника-људождера то је само по томе што су они осећали муке глади и очајања, праћене бунилом и халуцинацијама, а овде «једу» дете да се не би оптеретили новим бригама и да би се избавили од «прекобројних уста». По речима тетке – сараднице добротворног друштв,а «културни људи не треба да претварају своју кућу у дечји вртић».

У књизи «Духовна ливада» говори се о томе како су се људи после крштења враћали кући. Успут су их ухватили разбојници. Шта је могло да очекује несрећнике? Највероватније, смрт. Међутим, атаман је, угледавши децу, која тек што су примила свето крштење наредио да се сви пусте не нашкодивши никоме. Прошло је неко време. Атаман је ухваћен и осуђен на смрт. Међутим, сваки пут се његова смртна казна због нечега одлагала. И ево, разбојник сања или има виђење: малишани, које је некада спасио од смрти моле се Богу за њега, или то нису били сами малишани, него њихови Анђели-Чувари. Касније, неочекивано за све овај разбојник бива помилован. То што је спасио живот невине деце превагнуло је над свим његовим некадашњим злочинима.

Данас ће ретко ко рећи: «Боље је да се мало стиснемо, само да дете живи.» Већ су постале неписани закон друге речи: «Ми морамо да живимо, а оно да умре.» Данас сама земља стење под тежином наших злочина, и ако се тако настави, наступиће време кад више неће моћи да трпи људске грехове и збациће са себе људе као што се паразити збацују с одеће.

 

http://православнајапородица.срб/index.php?option=com_content&view=article&id=818:karelin-kako-porodici-vratiti-izgubljenu-radost&Itemid=435

[JESSY]

КОМЕ ЈЕ ПОТРЕБНО СЕКСУАЛНО ОБРАЗОВАЊЕ

Друга половина двадесетог века се „обогатила“ новом науком која се у уџбеницима назива сексологијом.

Ова „наука“ о односу између полова у ствари је учење о томе како да се уништи стид.

Привлачност између мушкарца и жене и област која је везана за рађање деце спадају у инстинкте, а уопште не у науку, коју човек треба да учи. Овај инстинкт је урођен, он је већ уткан у генетски код; међутим, морално осећање које је такође урођено човеково осећање и које је само њему својствена особина контролише како овај, тако и друге инстинкте. Без принципа уздржаности инстинкти се изрођују и претварају у неконтролисане страсти.

Тело је онтолошки део људске личности; то је инструмент душе. Без обзира на то, човек постаје личност онолико колико побеђује „непристојни“ биологизам и потчињава свој психофизички живот вечним идејама и циљевима. Постоји метафорична слика односа између душе и тела: јахач и коњ. Јахач треба да се брине о свом коњу, али да, истовремено, знајући његову необуздану природу, не пушта узде, иначе ће коњ неочекивано збацити коњаника или ће заједно,с њим пасти у јаругу, у којој ће обојица погинути. Наша плот је коњ којем се не сме давати неконтролисана слобода.

Ако морални принципи не буду положени у темељ личног и друштвеног живота, човечанство ће се претворити у крдо дивљих животиња, а човек ће постати некакав фантастичан хибрид између свиње и вука. Осећање сопствене грешности као неподударности с идеалом човека, одвратност, уопште не према природном, већ изопаченом биологизму који жели да освоји душу није слабост и фанатизам, већ човеково достојанство.

У сва времена се сматрало да су стид и целомудреност ствар части, а раскалашност и култ страсти сведочанство о деградацији човека. Посебно се чедност ценила и цени у хришћанству у којем се сматра изузетном врлином. Реч „целомудреност“ садржи у себи две речи: „целовитост“ и „мудрост“.

Сексологија представља провокацију од стране антихришћанских сила. Хришћанство нису само вера и догмати, то је такође живот у Христу и јеванђељски морал, који условљава, како понашање у друштву, тако и унутрашње стање душе. Атеистичка идеологија је покушавала да уништи хришћанство путем лажи, директног насиља, подсмеха и профанације. Данас исте ове снаге желе да униште хришћанство на покваренији и неприметнији начин: да оставе слободним веру и ритуале, али да униште морал, да разврате саму људску душу. Ако им пође за руком да остваре ову замисао, ако хришћани допусте духовно развраћање себе и своје деце, хришћанство ће као животна сила престати да постоји – претвориће се у историјски архаизам. Ово убијање хришћанства може да се одвија у позадини отварања храмова, издавања духовне литературе итд. Црв, продирући у дубину дрвета, нагриза дрво изнутра.

Сексологија је преко радија и телевизије већ ушла у етар. Занимљиво је да је по учењу Цркве поднебесје област деловања палих духова. Данас сексологија покушава да заузме место на универзитетима и у школама заједно с математиком и историјом. У ствари, инферналне силе, под маском сексологије желе да донесу нашој деци нови поглед на свет као сатанску вест о томе да је човек као „мали бог“, да је слободан у свом деловању, да је све људско божанско, а стид преживела ствар неукости и предрасуда. У овој новој „религији“ стид треба да буде проглашен за непријатеља и експлоататора који је миленијумима поробљавао људе. Затим ће сексолози, тачније, силе које иза њих стоје, захтевати нове законе који би „штитили“ децу од родитеља који се труде да се у својим породицама придржавају принципа хришћанског морала.

Сексологија има за непосредан циљ да пробуди инстинкте који спавају у дететовој души и да стимулише прерано, повећано интересовање за област полности са свим последицама које из тога проистичу, а у перспективи – да уништи хришћанство као норму живота, лишивши народ његове традиције, да га учини безликим и осуди на лагано изрођавање. Дакле, оправдање и пропаганда патолошког секса јесу почетак душевног и физичког изрођавања.

Неки желе да нас убеде у то да ће сексологија помоћи неискусној деци да избегну агресију од стране блудника и насилника као да је сексологија изучавање метода џиу-џицу и џуда за девојке које могу бити подвргнуте нападима.

Опрез у понашању је свима јасан и без сексологије. Уосталом, тамо се ово уопште не учи. Напротив, сексологија наводи човека на то да нема чега да се брани зато што нема од кога да се брани.

Некада су хришћани о исламу говорили као о култу телесне чулности. Данас се, напротив, муслимани поносе тиме што порнографија није продрла у њихову средину у оној мери у којој се то догодило у хришћанским земљама, што њихова штампа и телевизија нису толико вулгарни и развратни као код нас, што се њихове улице не шарене од штандова с изображењима голих тела.

Шта ћемо ми на то одговорити?

 

аутор: Архимандрит Рафаил Карелин

превод: Марина Тодић

Извор:  „Коме је потребно предавање сексологије“, Православни светионик број 11,„Брак, породица и васпитање“, сајт Православни одговор

Извор: књига „Светост брака“, у издању манастира Подмаине, 2009.год.

Текст преузет са сајта Православни родитељ: http://www.pravoslavniroditelj.org/roditeljska-duznost-zastititi-decu-od-promocije-razvrata-u-skolama/