Ревност и ревнитељи

[Родољуб Лазић]

Ево и наставка овог текста:

"...Све то је промовисање такозваног „мирског екуменизма“, као психолошке припреме Православног народа за постизање уније у догледно време, независно од одлука јерархије. Тај „мирски екуменизам“ је већ почео да доноси прве плодове. Православни у иностранству већ иду у њихове цркве, причешћују се и крштавају децу код римокатолика. Где нас све то води, није тешко предвидети.

Да не би сами себе заваравали око њихових стварних намера према Православним, погледајмо шта говоре представници папизма у ретким тренуцима искрености. Познати теолог Ивс Конгар каже да молитве за уједињење „за римокатолике представљају молитве за проширење римокатоличке цркве, која је Црква Христова и Апостолска“, и да „римокатолици остајући ту где јесу, позивају друге да им приђу.

...

Шта је то што тера Православне да наивно упадају у замке папизма и срљају му, као да су они стварно променили своје мишљење и зашто? Да ли је могуће да папе који пребивају у анти-јеванђелским и анти-еклесијалним заблудама буду, као што то наши причају: „свети“, „блажени“, „братски свешеник“, или да имају Апостолско прејемство као што га ми имамо?

...

Црква у Риму није света, јер се није покајала за многе јереси. Она је отпала од Истине и услед тога и од благодати Божије и од Апостолског прејемства. Папа и црква у Риму би постали свети, само након покајања за све њихове анти-јеванђелске јереси, и тада би постали вредни нашег поштовања. Црква је одувек веровала на овај начин, па тако верујемо и ми. Ово је вера коју је исповедио и Св. Григорије Богослов: „оно чему сам научен од Светих Отаца, тако и ја учим.“ А ми нисмо нити светији, нити паметнији од великих Отаца: Светог Фотија, Светог Григорија Паламе, Светог Козме Етолског, Светог Никодима Агиорита, па да мењамо побожност Цркве и да исповедамо другачију веру, компромишући оно око чега компромиса нема..."

(Православно предање и папизам)

Добро ово је писао архим. Георгије Капсанис, а ако је написао не значи да је тачно његово предвиђање о "постепеном унијаћењу". Он је изнио своје мишљење, које како се показује вријеме, може бит и да није тачно. Можда је из 1979 то изгледало извјесније, када је грчки екуменизам био актуелнији, него данашњи руски који је другачје природе. Прошло је 30 година од овог текста, и ако се дешава постепено унијаћење, шта и како су се то "поунијатили" православни, и у коликој мјери?

Можда је одговор на ово твоје питање Обраћање светогораца патријарху Вартоломеју 1993. године (после чувеног потписивања споразума из Баламанда):

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/ObracanjeSvetogoracaPatrijarhu%20VartolomejuI.htm

или можда овај текст архим Капсаниса из 2008. године:

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/KapsanisUnija.htm

Или овај:

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/IspovedanjeVereProtivEkumenizma.htm

[Justin Waters]

Читао сам ове текстове о.Георгија, али и даље просто не видим никакву извјесност или мака велику вјероватноћу да ће се урадити некаква унија. То није могуће никако најпре, јер унијаћење православних и раније је било могуче једино под присилом, уцјенама о бољем статусу или на други начин, папа ће умолити западне владаре да помогну православним који су у невољи итд...Данас је то немогуће. Пре свега због масовних медија од којих се и не може баш тако нешто и тајно урадити, да то не дође до народа. Даље православне, Рим нема за шта уцјењивати, поготово Русију данас. Србију не може уцјењивати јер крв јасновачких мученика стоји као непремостива препрека, што Ватикан још увијек није премостио, тј прихватио одговорност. Друге народе, Грке и може некако на конто незгодног положаја Констатинопољске патријашрије, али све је то ошет слабо када су Руси узели да воде коло.

Да ће бити неког напретка у превазилажењу црквеног нејединства и то је јалово, нарочито послије последњих изјава папе Бенедикта у вези Степинца.

Дакле екуменске сусрете некад могли су се гледати као покушаје додворавања западу ради добијања подршке, а све предвођено Грцима чија је Васељенска ПАтријаршија постала ослабљена након пораза у рату са Турском, и развитка секуларне Турске, док се данас екуменски сусрети могу посматрати као такођер политички ангажман православих предвођени ојачалом Русијом, и Руском Црквом, гдје Руси највише гледају свој интерес, а Срби су ето ту приљепак који гледа свој колико је могуће да користи Србији.

Дакле екуменизам је једна политичка играрија, и сходно томе не треба ни имати нека велика очекивања, али не треба сад ићи и на раскол ради "дипломатије" Цркве, која је ето такава каква је.

[Милан Меденица :)]

ма бре, докторска и духовна дијагноза, какав дијалог са ревнитељима.

дијалог може да постоји са неким ко жели иоле да промени свој став, све остало је трошење кисеоника.

[Родољуб Лазић]

@ "Јустинијан"

Ти мислиш тако, а многи други, као што видиш, мисле другачије. И оправдање за то имају у чињеници да су, како каже и Капсанис, многи епископи и теолози у новије време благонаклони према Риму и доживљавају га, према Баламандској теологији, као "сестринску цркву". Дијалог се води, по сведочењу митрополита Влахоса, у уском кругу "одабраних" епископа и теолога, у поприличној тајности, и Сабор Грчке Цркве нема прави увид у ток дијалога, јер није на одговарајући начин обавештен и не заузима ставове о дијалогу, па имамо ситуацију да се стигло до разговора о улози папе и начину остваривања његовог првенства у Цркви, а да се догматска и еклисиолошка застрањења Рима (још, а питање је да ли ће и како бити поменута) не помињу. А и у Руској Цркви је "на власти" екуменистичка струја, тако да се читав дијалог одвија више на пољу црквене политике и црквено-политичког опортунизма него на пољу догматике и еклисиологије.

[Evgenik]

тако да се читав дијалог одвија више на пољу црквене политике и црквено-политичког опортунизма

него на пољу догматике и еклисиологије.

Не одвија се "више него", него се на пољу некакве уврнуте дипломатије одвије у потпуности, а на пољу догматике и екслисиологије се не одвија никако.

[banana]

О осуђивању, које се оправдава као ревност за истину

Абхазиски Старац Константин

Желим да поделим са вама једно своје горко искуство. Својевремено сам се бавио истраживањем "миротворног" покрета у Цркви, почевши негде од 80-их година. Из манастира су нам слали "Часопис Московске Патријаршије", званичне документе, у којима је описивана сва делатност, разни екуменистички контаки, итд... Када смо читали тај часопис, душа је туговала, и јављале су се помисли незадовољства и роптања на наше архијереје .. .

У часопису је писала и следећа фраза: "Стајати на стражи света - то је задатак хришћанина". Не испуњавати Христове заповести, а стајати на стражи света. Иако је речено да "свет у злу лежи" и да је "онај који је пријатељ свету непријатељ Богу". Наравно душу је све то болело, било је болно. И тако једном после редовног читања часописа почео сам да се молим, али долазиле су ми смутне помисли о архијерејима, Синоду, Патријарху. Молио сам се: "Господе, помози ми!". И дошла ми је јасна помисао: "А ти погледај на себе и погледај на њих. Они учествују у екуменистичке покрету, баве се том и том политичком делатношћу, баве се и другим стварима које условљавају људи и околности.А ти се налазиш овде у келији и не трпиш никакве непријатности ни од људи но од околности, па с ким ти разговараш? Почињеш обраћањем Богу, а завршаваш са помислима, које ти убацује ђаво, и завршаваш у разговору с њим. Тако да ко је у горем стању: ти или они? ". И када сам постао свестан тога, из дубине душе сам завапио: "Господе помилуј!"

И због тога се треба сећати речи Светог Игњатија (Брјачанинова), који је писао да је неопходно "упознати дух времена, изучи га, да би по могућству избегао његов утицај". И даље закључује: "Сузе за себе и за цело човечантсво".

Најправилнија реакција истинског хришћанина на апостасију је - молитва, пост и сузе, а не осуда, укоравање, злословља ... итд тек онда ћемо бити истински хришћани. У супротном ћемо неприметно радити исте ствари као и ђаво. Сматраш да испољаваш ревност за Православље? Не. Општиш са сатаном. И рећи ћеш да то није тако? Тако је. Због тога ми плачемо за себе и за цело човечанство.

Јос више ме је "приземљило" да ту "ревност" у мери, и држим у оквирима здравог разума, тачније - светоотачког учења, када сам сазнао да је у једном виђењу једном човеку откривено следеће, у трену када му је Господ показао и рај и ад : "Видео сам у аду оне, које нисам желео тамо да видим. И у рају сам видео оне, које нисам очекивао тамо да видим ". То јест људи које осуђујемо могу да се нађу у рају. А постоје људи, за које други мисле да се спасавају, а они тону у ад. Поред тога, има још један доказ који ме је поразио: "Срео сам у аду велики број ревнитеља. Ад је био пун ревнитеља ".А зашто? Зато што су осуђивали, и нису имали саосећања за друге људе. И због тога је према речима Нила Мироточивог, онај који осуђује брата гори од демона. Осуђивање одгони благодат Светог духа, и тај човек чини три пута више зла. И на другом месту је још речено да онај који осуђује ближњега је антихрист, због тога што заузима престо Христа Судије, Који је Једини Праведан Судија. И због тога онај који осуђује овако расуђује: "Овима је потребно то, а овима - ово. Ови треба да се предају анатеми, а ови други - овоме, а трећи - нечему трећем ". И због тога он већ суди заузимајући Христов престо, Који је Једини Истинити и Праведни Судија.

И због тога ми не треба да судимо и осуђујемо свештенство, које можда данас чини ову или ону грешку, због то га што ће доћи време када ће се они покајати, а ми који их осуђујемо не знамо где ћемо завршити.

Желео бих да завршим следећом изјавом , да узнесемо молитве за наше пастире, архипастира, за цео православни свет. Због тога што ће заиста бити рат. И то веома озбиљан рат, рат на смрт и живот. И неопходно је имати такво настројење, да треба да саосећамо са људима и молимо се. И због тога треба запамтити једну чињеницу да за Мирјанином идем "један" демон, за монахом "седам", за јеромонахом - "77". А колико онда иде за архијерејем? ... Поражавајуће! и због тога треба то да схватимо и да се према томе односимо са саосећањем.

[Фарисеј]

brate, ovo je jako lepo razmisljanje, reako bih bas pravoslavno i onako kako bi svaki pravoslavan trebao da razmislja, a cemu ga klir nije naucio...

Jedino nisam razumeo, jeli je ovo tvoje misljenje ili ovog abhazskog starca ?

Hvala.

[banana]

Ovo je mislenje tog starca.

[Милан Меденица :)]

одличан текст

само бих додао да за мантијом иде више демона због одговорности коју носе према онима које воде не би ли што више људи повукли са собом у пакао, а не што их мантија чини светима.

[Sophrosyne]

Бек рагби тима Питсбург Стилерс (Pittsburgh Steelers) и звијезда америчког фудбала Трој Поламалу (Troy Polamalu) важи за једног од најжешћих играча на терену, ипак, у приватном животу Поламалу је тих породичан човјек и ревносан православни хришћанин. Прошле године добио је прво дијете, коме је у част старца Пајсија Светогорца дао име Пајсије.

За августовско издање часописа Питсбург магазин (Pittsburgh Magazine) Трој је дао интервју из кога издвајамо дио:

Шта је оно што највише желите за своје дијете?

Без сумње, моја највећа жеља би била да он разумије духовну борбу и буде побожан православни хришћанин. Захвалан сам на томе што Пајсије одраста у Православној Цркви, окружен монасима и свештеницима, да може све то да упија, да га не узима здраво за готово и да га његује.

Како бисте дефинисали духовну борбу коју сте малочас поменули?

То је борба између добра и зла, а с тим долази и борба против похлепе, љубоморе, материјализма, гордости и све врсте борби са којима се суочавамо сваког дана, сваког тренутка у току дана.

Прије неколико година обратили сте се у Православље. Гдје одлазите на богослужења?

Често идемо у грчки манастир у Саксонбургу, у манастир у Аризони и неколико парохија у Питсбургу. Волимо манастир јер је тамо најмирније и можемо да разговарамо са монасима. Фасцинира ме њихова свакодневна борба.

Шта је то што вас привлачи у монашком животу?

За мене, вјера значи бити једноставан на такав начин. Ако неко вјерује у Бога и у Свето Писмо, онда ништа не може бити нејасно. За мене, Хришћанство је црно-бијело. Или га схваташ озбиљно или не. Монаси спасење схватају озбиљно у свим аспектима живота. Наравно, не мислим да сви морамо да живимо као монаси да би се спасили. Неки су за брак а неки за манастир. Ипак, монаси нам дају примјер како да живимо побожно.

У Аризони живи један монах – старац Јефрем, мој духовни отац. Он је оличење Свете Горе у Америци.

Шта је оно најважније што сте од њега научили?

Да без смирења не можеш доживјети Бога.

****

Била је својевремено емисија на светигори "На путу за Емаус" :

http://youtu.be/INdDO4GdTZ0

[Sophrosyne]

Иначе,познат је и по овим рекламама :

http://www.youtube.c...u-KWws29M?fs=1

http://www.youtube.c...KkddU2AKg?fs=1

]http://www.youtube.c...qQtp-468o?fs=1

http://www.youtube.c...kgRkHY_FU?fs=1

http://www.youtube.c...JFnGGECJo?fs=1

а ово је сјајно :

[Guest]

О неразумном ревновању за Цркву!

Монах мора да буде веома опрезан у погледу телесне и душевне ревности, која споља изгледа благочестиво, док је у суштини неразумна и штетна за душу. Услед свога незнања, многи мирјани и монахујући хвале управо такву ревност, не схватајући да су њени извори преузношење и гордост. Они такву ревност величају као ревност по вери, по побожности, по Цркви и по Богу. Она се састоји у више или мање оштром осуђивању и разобличењу ближњих због њихових моралних грешака и грешака против црквеног устројства и правила. Обманути лажном представом о ревности, неразумни ревнитељи мисле да, предавши се њој, подражавају Свете Оце и Свете Мученике, заборављајући да они, ревнитељи, нису светитељи него грешници. Ако су свети разобличавали грешнике и безбожнике, онда су то чинили по заповести Божијој, по својој обавези и по наговору Светога Духа, а не по наговору својих страсти и демона. Онај, који одлучи да самовољно разобличи брата или да му приговори, јасно показује да о себи мисли да је разумнији и да има више врлина него онај којег разобличује. Он тако дејствује јер је привучен страшћу и обманут демонским помислима.

Требало би да се сети Спаситељеве заповести: Зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме? Лицемјере, извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свога (Мт7,3-5). Шта је то - брвно? То је телесно мудровање, задебљало као брвно, због чега одузима сву способност и правилност сили зрења, коју је Спаситељ даровао уму и срцу. Човек, којег руководи телесно мудровање, ни у ком случају не може правилно да суди о свом унутрашњем стању или о стању ближњих. Он о самоме себи или о другима суди онако, како замишља он сам, или онако, како му ближњи изгледа по спољашњости, тј. на основу свог телесног мудровања и погрешно. Зато га је Син Божији сасвим праведно назвао лицемером. Након што се исцели речју Божијом и Духом Божијим, хришћанин задобија правилан поглед на своје душевно устројство и на душевно устројство својих ближњих. Телесно мудровање, које брвном погађа заблуделог ближњег, свагда га (ближњег) збуњује а често и погубљује. Оно никад не доноси и не може да донесе корист, ни најмање не делује на грех. Напротив, духовно мудровање делује искључиво на духовну болест ближњег, милује га, исцељује и спасава.

Требало би приметити да се, након задобијања духовног разума, грешке и недостаци ближњег - тј. оне исте грешке и недостаци који су се телесном разуму чинили неизмерно велики и важни - чине сасвим неважнима, јер их је Спаситељ искупио и лако се могу исцелити покајањем. Очигледно да им је телесно мудровање, будући да је и оно само брвно, придавало тако велики значај. Телесно мудровање види у ближњем и оне грехове којих уопште нема. Из тог разлога су они, које је привукла неразумна ревност, често падали у клеветање ближњег и постајали оруђе и играчке палих духова. Преподобни Пимен Велики је казивао како је неки монах, привучен неразумном ревношћу, био изложен следећем искушењу: видео је другог монаха да лежи на некој жени. Монах се дуго борио с овом помишљу, која га је присиљавала да заустави грешнике. Најзад је био побеђен. Одгурнуо их је ногом и рекао: престаните! Тада се испоставило да су то била два снопа.

Преподобни авва Доротеј приповеда да је, за време док је живео у општежићу авве Серида, неки брат оклеветао другог брата. Наиме, њега је привукла неразумна ревност, која је увек повезана с подозривошћу и неповерењем и веома је способна за измишљотине. Он је оптуженога окривио да у рано јутро краде смокве из врта и да их једе. Након ислеђивања, које је спровео игуман, показало се да оклеветани монах поменутог јутра није ни био у манастиру, него да се налазио у једном оближњем насељу. Тамо га је упутио иконом, и у манастир се вратио тек у време кад се завршавала божанствена Литургија. Ако хоћеш да будеш веран и ревностан син Православне цркве, достигни то испуњавањем јеванђелских заповести које се односе на ближњег. Не усуђуј се да га разобличујеш! Не усуђуј се да га поучаваш! Не усуђуј се да га осудиш и да га прекориш! То није делање по вери него (делање) неразумне ревности, преузношења и гордости. Пимена Великог су упитали: шта је вера? Светитељ је на то одговорио: "Вера се састоји у томе да живите у смирењу и да чините милост", тј. у томе да се смире пред ближњим и да га замоле за опроштај свих ожалошћења, увреда и свих њихових сагрешења. Будући да неразумни ревнитељи као почетни узрок своје ревности истичу веру, нека знају да се истинска вера, а самим тим и истинска ревност, мора изражавати у смирењу пред ближњим и у милости према њему. Суд над људима и разобличење људи препустимо онима који имају обавезу да суде својој браћи и да их руководе. "Онај, који има лажну ревност, болује од тешке болести. О, човече, који мислиш да показујеш ревност против туђих болести, одрекао си се сопственог душевног здравља! Брижљиво се потруди на здрављу сопствене душе. Ако желиш да исцељујеш болесне, знај да је болесницима потребна брига а не оштра разобличења. Ти, међутим, другоме ниси помогао, а себе си бацио у тешку и мучну болест. Та ревност у људима не сматра се за један вид премудрости него се придружује болести душе. То је знак оскудице у (духовном) разуму и знак крајњег незнања. Почетак премудрости Божије је скромност и кротост, и оне су својствене великој и кроткој души, најутемељенијем начину размишљања, и оне носе људске слабости. Због тога Апостол каже: Ви јаки слабости слабих носите (Рим 15,1) и онога који је сагрешио исправљајте духом кротости (Гал6,1). Мир и трпљење Апостол убраја у плодове Духа." У другом слову преподобни Исаак каже: "Немој мрзети грешника јер смо сви ми грешни. Ако се Бога ради бориш против њега (грешника), онда због њега проливај сузе. Зашто га мрзиш? Омрзни његове грехове, а за њега самога се помоли. Тако ћеш се уподобити Христу, Који није негодовао на грешнике, него се за њих молио. Зар не видиш како је Он плакао због Јерусалима (в.Лк 10,41)? У многим случајевима ђаво се подсмева и нама самима. Зашто бисмо онда мрзели онога ко је, слично нама, исмејан од ђавола који се и нама подсмева? Зашто ти, човече, мрзиш грешника? Да ли зато, што није тако праведан као ти? Где је та праведност, кад нема љубави? Зашто ниси плакао због њега него си га, напротив, прогонио? Неки, који за себе мисле да здраво суде о делима грешника и гневе се (услед тога) на њих, чине то услед свог незнања."

Велика је несрећа - преузношење! Велика је несрећа - одбацивање смирења! Велика је несрећа - такво душевно устројство и стање у којем монах, иако није позван или замољен, на основу свести о сопственом достојанству почиње да поучава, разобличује и прекорева ближње! Када те за то замоле, ти, као онај који ништа не зна, или одбиј да даш савет и да кажеш своје мишљење или га пак, у крајњој потреби, изреци с највећом опрезношћу и скромношћу, како самога себе не би ранио славољубљем и гордошћу, а ближњега оштром и неразборитом речју Када те за твој труд у врту заповести Бог удостоји да у души осетиш божанствену ревност, јасно ћеш увидети да ће те та ревност подстицати на ћутање и смиривање пред ближњим, на љубав, милосрђе и састрадавање са њима, како је рекао Свети Исаак Сиријски. Божанствена ревност је огањ, али она не распламсава крв! Напротив, она гаси распламсавање у њој и доводи у стање спокојства. Ревност телесног мудровања је увек повезана с распламсавањем крви, са наиласком многобројних помисли и маштања. Последице слепе и неупућене (неуке) ревности, ако јој се ближњи успротиви, обично бивају негодовање против њега, злопамћење и разни видови осветољубивости. Уколико јој се ближњи покори, онда су те последице самољубиво задовољство самим собом, као и подстицање и умножавање наше уображености и преузношења.

ГЛАВА ТРИДЕСЕТ ШЕСТА

О душевној и духовној ревности

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

Манастир Глоговац

[Јаков.]

Pomaže Bog sestre i braćo. 

 

Sam sam priznajem, sklon da mnoge pojave stavljam u određene kalupe, baš kao i ljude. To nije dobro. 

Bilo bi dobro da popričamo o ovim stvarima iz naslova, jel one mogu biti tako bliske jedna drugoj po spoljašnosti, a opet su suštinski različite.

 

Revnovanje u veri, ali na onaj suštinski bogobojažljiv način, kada ti je srce ustreptalo zbog svake reči o Spasenju, a reči odmerene i bez osuđivanja. Čest slučaj, u pojedinim fazama duhovnog života.

 

Klerikalizam, kao pogled na svet, "koji se zalaže za snažan utjecaj crkve odnosno klera na državni, politički, kulturni i privatni život. S obzirom da u protestantskim crkvama (osim anglikanske) načelno ne postoji kler, a pravoslavne crkve rijetko ulaze u sukob sa političkim vlastima, pojam "klerikalizam" vezan je gotovo isključivo uz katolicizam". (Ovo pod navodnicima je definicija sa wikija, a ja se ne bih složio sa tim da u pravoslavlju načelno nema klerikalizma, jer smo i po našim komentarima na ŽRU, i po čestim uplitanjema crkve i države, svesni da toga i te kako ima. 

 

Otpadništvo pod formom revnovanja. Klasične parasinagoge poput pristalica m.Artemija, izvesnog e.Akakija i sl. 

Karakterišu ih preterano revnovanje za veru, ali i otpadništvo od Crkve. Oni i te kako mogu biti nalik pravim svetiteljima po ponašanju, ali tako truli iznutra. 

 

 

[JESSY]

“А ревнујте за веће дарове. И показаћу вам још узвишенији пут.” (1.Кор. 12,31)

Појам ревности у Хришћанству и Цркви, постоји од самог почетка. У апостолском учењу и отачкој мисли, под ревошћу се подразумева, у најширем смислу, живот тј. начин живота по Богу, унутар Цркве. Кроз ревновање, Хришћанин чини труд и подвиг, заснивајући свој живот на Речи и заповести Божјој, црпећи своје постојање и идентитет, кроз однос љубави, из Бога и ближњег. Хришћанска ревност као подвиг, огледа се у човековој доследности у одрицању од самољубља и егоизма, кроз покајање, милосрђе, пост и молитву чиме узраста у врлини и усходи од иконе ка подобију Божјем. То је израз слободе људског бића и не сме бити наметнут и присилан.
Најдубљи смисао ревновања, открио нам је Свети апостол Павле у својим посланицама. Он ревност везује за дарове Духа Светог, које добијамо Крштењем, а развијамо их кроз различите службе у Цркви. Ревност је, по апостолу Павлу, пут којим се дарови Духа умножавају, кроз који се узраста ка пуноћи Христовој (1. Кор. 12,28-30 уп. Еф. 4,13). Таква ревност, прожета је слободом и љубављу и има смисао у Цркви и Литургији и с тога је апостол види као ткиво и животну силу Цркве као Тела Христовог (1. Кор. 12,27).
Не без разлога, апостол Павле, Јеврејин по роду и крви, говори тако дубоко о ревности. Јеврејски народ, Стари Израиљ, управо је био познат по свом ревновању у вери, које је, чак, прелазило у фанатизам. На жалост, таква ревност се огледала у механичком и формалном испуњавању верских правила “Закона”. Павле такву ревност одбацује јер она није имала свој садржај и смисао и прелазила је у лицемерје. Управо на то и такво лицемерно ревновање, Господ Исус Христос у се по први и једини пут разгневио, о чему сведочи Јеванђеље, а испуњавајући речи из Псалма – “Ревност за дом твој изједа ме, ружења оних који тебе руже падају на мене” (Пс. 69,9 уп. Јн. 2,17 уп. Рим. 15,3). Лицемерној ревности нема места у Христу и Цркви Његовој.
Позвани смо да као Хришћани ревнујемо кроз дела љубави, милости, покајања, поста и молитве. Наша ревност треба да буде израз наше најдубље љубави према Богу и ближњем. Не чинимо узалудне жртве јер се “нешто ваља” или због некаквог “правила” који нам је други наметнуо, већ са пуним срцем и трезвеноумљем чинимо дела љубави по којима ће нас познати као људе и народ Божји. Таква ревност није терет и обавеза већ живот у Духу Светом, по слободи нашег бића. У Цркви и њеном срцу – Светој Литургији, чинимо ревносну службу Богу, а у свакодневном животу ближњима јер то је истина хришћанске ревности.

Јереј Александар Вучај

http://crkvauobrenovcu.rs/Misija/o-khrish-ansko-revnosti

 

[JESSY]

Неретко ћемо, нажалост, наићи и на такве хришћане који своју ревност, марљивост и заинтересованост за спасење желе да пренесу и на оне мање заинтересоване за духовни живот. Међутим, то не чине на благ и богоугодни начин, већ осуђујући људе који нису по њиховој мери.

 

 

 

 

“Желим да поделим са вама једно своје горко искуство. Својевремено сам се бавио истраживањем “миротворног” покрета у Цркви (Покрет За Мир), почевши негде од 80-их година. Из манастира су нам слали “Часопис Московске Патријаршије”, званичне документе, у којима је описивана сва делатност, разни екуменистички контакти, итд… Када смо читали тај часопис, душа је туговала, и јављале су се помисли незадовољства и роптања на наше архијереје …

И тако једном после редовног читања часописа почео сам да се молим, али долазиле су ми смутне помисли о архијерејима, Синоду, Патријарху. Молио сам се: “Господе, помози ми!”.

И дошла ми је јасна помисао: “А ти погледај на себе и погледај на њих. Они учествују у екуменистичке покрету, баве се том и том политичком делатношћу, баве се и другим стварима које условљавају људи и околности. А ти се налазиш овде у келији и не трпиш никакве непријатности ни од људи ни од околности, па с ким ти разговараш? Почињеш обраћањем Богу, а завршаваш са помислима, које ти убацује ђаво, и завршаваш у разговору с њим. Тако да ко је у горем стању: ти или они? “.
И када сам постао свестан тога, из дубине душе сам завапио: “Господе помилуј!”

И због тога се треба сећати речи Светог Игњатија (Брјачанинова), који је писао да је неопходно “упознати дух времена, изучи га, да би по могућству избегао његов утицај”. И даље закључује: “Сузе за себе и за цело човечанство”.

Најправилнија реакција истинског хришћанина на апостасију (отпадништво) је – молитва, пост и сузе, а не осуда, укоравање, злословља … итд тек онда ћемо бити истински хришћани. У супротном ћемо неприметно радити исте ствари као и ђаво. Сматраш да испољаваш ревност за Православље? Не. Општиш са сатаном. И рећи ћеш да то није тако? Тако је. Због тога ми плачемо за себе и за цело човечанство.

Још више ме је “приземљило” да ту “ревност”  држим у оквирима здравог разума, тачније – светоотачког учења, када сам сазнао да је у једном виђењу једном човеку откривено следеће; у трену када му је Господ показао и рај и ад рекао је: “Видео сам у аду оне, које нисам желео тамо да видим. И у рају сам видео оне, које нисам очекивао тамо да видим “, то јест људи које осуђујемо могу да се нађу у рају. А постоје људи, за које други мисле да се спасавају, а они тону у ад. 

Поред тога, има још један доказ који ме је поразио: “Срео сам у аду велики број ревнитеља. Ад је био пун ревнитеља “. А зашто? Зато што су осуђивали, и нису имали саосећања за друге људе. И због тога је, према речима Нила Мироточивог, онај који осуђује брата - гори од демона. 

Осуђивање одгони благодат Светог духа, и тај човек чини три пута више зла. И на другом месту је још речено да онај који осуђује ближњега је антихрист, због тога што заузима престо Христа Судије, Који је Једини Праведан Судија. И због тога онај који осуђује овако расуђује: “Овима је потребно то, а овима – ово. Ови треба да се предају анатеми, а ови други – овоме, а трећи – нечему трећем“. И због тога он већ суди заузимајући Христов престо, Који је Једини Истинити и Праведни Судија.

Због тога ми не треба да судимо и осуђујемо свештенство које, можда, данас чини ову или ону грешку, због тога што ће доћи време када ће се они покајати, а ми који их осуђујемо не знамо где ћемо завршити.

Желео бих да завршим следећом изјавом, да узнесемо молитве за наше пастире, архипастира, за цео православни свет. И неопходно је имати такво настројење, да треба да саосећамо са људима и молимо се. И због тога треба запамтити једну чињеницу да за мирјанином идем “један” демон, за монахом “седам”, за јеромонахом – “77″. А колико онда иде за архијерејем? … Поражавајуће! Због тога треба то да схватимо и да се према томе односимо са саосећањем. “

Старац Константин Абхазијски
Превод са руског др Радмила Максимовић
Извор: svetatrojica.wordpress.c

Пријатељ Божији