Ревност и ревнитељи

[Иван Ивковић]

На који начин предочити брату да није добар ревнитељ?

Да ли то уопште чинити?

 

Одакле "ревнитељ" који не ревнује по разуму треба започети своје покајање и како да о(п)стане у њему?

[Иван Ивковић]

Како се чувате од осуђивања?

[Lore]

Како се чувате од осуђивања?

 

љубављу, ... а како стичемо љубав... трудом

[Lore]

На који начин предочити брату да није добар ревнитељ?

Да ли то уопште чинити?

 

Одакле "ревнитељ" који не ревнује по разуму треба започети своје покајање и како да о(п)стане у њему?

 

 

Тешко, али не и немогуће..... молитвом једино

а они искуснији то раде "хируршком интервенцијом" - тактичношћу, саветима у тачно одређеним тренуцима, љубављу, благошћу, срдачношћу и коначно "лудошћу"  - лудошћу Христа ради

[JESSY]

Одвише стремити доброме, назива се ревношћу. Али само да не пређемо меру. Хришћански принцип: Будите мудри као змије и безазлени као голубови важи само под условом да мудрост и безазленост развијамо бескрајно, али равномерно. Другачије, сагласно блаженом Јерониму, мудрост без безазлености биће злоћа, а безазленост без мудрости глупост. Други пример је у вези са овцом међу вуковима. Овца може опстати међу вуковима као овца само под условом да не наоштри папке и не постане вук. 

Не чинити тако, него онако да је вуци не растргну, и да сама не постане вук. Трећи пример је у вези са вечито прљавим: Сви прљају, а ја се сатирем радећи, и обрнуто. Ја прљам, а остали се сатиру чистећи. Бесмислено је да један држи чисто, а да остали прљају, и обрнуто, да остали држе чисто, а један да прља. Ако је неко добар, не играј му по глави, и ако је неко строг, не љути га. 

Права ревност је разумна, јеванђелска, подобна Господњој. Тек са њом избећи ћемо сваки вид фанатизма и претеривања (Јн. 2, 13 – 17. Рим. 10, 2). 

 

Патријарх Павле

 

 Пријатељ Божији

[Иван Ивковић]

Трећи пример је у вези са вечито прљавим: Сви прљају, а ја се сатирем радећи, и обрнуто. Ја прљам, а остали се сатиру чистећи. Бесмислено је да један држи чисто, а да остали прљају, и обрнуто, да остали држе чисто, а један да прља. Ако је неко добар, не играј му по глави, и ако је неко строг, не љути га.

Ово ми није најјасније. Ако нико око мене не ради зар ни ја не треба да радим? Ако се у свету зацарио грех зар ћу се помирити с тим да будем слуга греху?

[JESSY]

Ово ми није најјасније. Ако нико око мене не ради зар ни ја не треба да радим? Ако се у свету зацарио грех зар ћу се помирити с тим да будем слуга греху?

nisam tako shvatila...bas naprotiv....da vise vodimo racuna jedni o drugima....da postujemo tudji rad.....

[Иван Ивковић]

nisam tako shvatila...bas naprotiv....da vise vodimo racuna jedni o drugima....da postujemo tudji rad.....

Збунило ме је то што нисам уочио да ли је акценат на чистоћи или заједништву... Вођење рачуна и поштовање туђег рада следи из поуке о доброти и строгости али ми је ово о чистоћи мало конфузно.

[JESSY]

мало конфузно.

па, знаш како је говорио о.Тадеј.....тешко разумљиво ( МИСЛИМ НА ЊЕГОВЕ ПОЗНЕ ДАНЕ, КАДА ЈЕ ЈЕДВА МОГАО ДА ГОВОРИ)....и можда није било могуће добро ухватити и записати његову мисао....

[Дијана.]

На који начин предочити брату да није добар ревнитељ?

Да ли то уопште чинити?

 

Одакле "ревнитељ" који не ревнује по разуму треба започети своје покајање и како да о(п)стане у њему?

"Da revnujemo, po razumu". Sveti patrijarh je bio prozet Duhom Svetim i bukvalno mu je svaka bila zlatna, tj. to sto govori, Duh umjesto njega govori, kao sto je Gospod i prorekao.  Nazalost, sad revnovanje ima losu konotaciju; treba da revnujemo, ("Sav si oganj i revnost", ili recimo revnost, zestina apostola Pavla) za istinu, ali da gledamo cistim okom, da ne osudjujemo druge, vec blago i sa ljubavlju savjetujemo. 

Ova losa konotacija, ako si na takvo revnovanje mislio, odnosi se na one koji prvenstveno osudjuju, sebe smatrajuci pravovjernim i gordo namecuci svoj stav drugima i bukvalno uzimajuci sud Hristov. Ako nisu u ozbiljnoj prelesti, mozda moze blagim ukazivanjem da im se pomogne, da ukljuce razum i pogledaju sebe; gordi duh zna da nam podmetne svakakve ideje, vise ne bude bitna sama ideja, vec steta koju cini nasoj dusi i drugima koje te ideje sablaznjuju... Dakle, ako revnuju kako treba, moci ce shvatiti bratski i ljubavlju motivisan savjet; ali ako revnuju ne po razumu, vjerovatno cemo ih samo razdraziti... Nek nam je Bog svima na pomoci u nasim podjelama. Jedno je sigurno, raspre i razdori od zloga dolaze. Gdje nema ljubavi prema bratu, nijedna ideja vise nije ispravna. Ideja cesto postane mac kojim se sijeku bliznji. Na radost zlome. 

Na mnoge se ovo ideje oko kojih se vode rasprave odnosi. Ako je iznesena sa gordoscu i gnjevom, steti dusi bliznjih, ili mnogih, od dobrog duha nije (u ne znam kakvu se naizgled opravdanu formu obukla). Gdje su ljudi vodjeni ljubavlju prema istini i jedni prema drugima, rasprava oko ideja ce voditi uzajamnom umnom i i duhovnom uzrastanju i punoci srca; ne samouznosenju, duhovnoj steti bilo kome, razdoru, neslozi i neljubavi. 

Tu vidim sustinski problem svih nasih zalosnih podjela... sa pogrdnim etiketiranjem 'drugih' i pripisivanjem njima svega najgoreg u duhovnom smislu. Svi smo jedno, dijelovi Tijela Hristovog. Svi cemo dati odgovor za sve sto smo rekli i ucinili, prema stepenu nase odgovornosti, 'koliko nam je dato'. Kad se raspravlja o tome da li su u pravu 'ziloti' ili 'ekumenisti', treba prvo pobijediti tu teznju za razjedinjavanjem Tijela Hristovog, i razgovarati neumorno, razumno, strpljivo i bratski. Svi su u necem u pravu, ali mnogo manje u pravu u nacinu na koji to dokazuju, a drugima se to 'pravo' ne priznaje. U teskim i smutnim vremenima zivimo, i duhovi podnebesja upotrebljavaju razne taktike. Sta ima veze ko je u pravu, ako su oni odnijeli poen. Treba nam zmijska mudrost u misljenju i golubija bezazlenost u odnosenju vise nego ikada. 

[Иван Ивковић]

ako revnuju ne po razumu, vjerovatno cemo ih samo razdraziti...

...Што у појединим случајевима испадне и добро јер доведе до пада после ког човек увиди да је погрешио па се уразуми. Наравно да то није правило.

Na mnoge se ovo ideje oko kojih se vode rasprave odnosi. Ako je iznesena sa gordoscu i gnjevom, steti dusi bliznjih, ili mnogih, od dobrog duha nije (u ne znam kakvu se naizgled opravdanu formu obukla). Gdje su ljudi vodjeni ljubavlju prema istini i jedni prema drugima, rasprava oko ideja ce voditi uzajamnom umnom i i duhovnom uzrastanju i punoci srca; ne samouznosenju, duhovnoj steti bilo kome, razdoru, neslozi i neljubavi.

У вези тога, може се практиковати врло добра духовна вежба стражења над покретима срца. Појаву и најмањег трага жеље да неког унизимо, макар то било и критиковањем његовог става, и/или жеља да се сами покажемо као велики исповедници и ревнитељи можемо схватити као знак да заправо ревнујемо за своју пропаст, знак да заћутимо...

Наиђох на ово лепо излагање о ревности па кад сам већ ту...

 

Предавање јеромонаха Рафаила (Бољевића) игумана манастира Подмаине на тему "Огањ очишћења".

манастир Подмаине 23.09.2012.

 

 

У овој беседи коришћено је прво поглавње књиге "Пут ка спасењу" светог Теофана Затворника - "Како се у нама зачиње хришћански живот?". Главна тема је ревност а нарочито је занимљив и део о постављању здравог темеља хришћанског живота, корисно и за почетнике и за оне који сматрају да су напредовали у вери.

[Дијана.]

...Што у појединим случајевима испадне и добро јер доведе до пада после ког човек увиди да је погрешио па се уразуми. Наравно да то није правило.

У вези тога, може се практиковати врло добра духовна вежба стражења над покретима срца. Појаву и најмањег трага жеље да неког унизимо, макар то било и критиковањем његовог става, и/или жеља да се сами покажемо као велики исповедници и ревнитељи можемо схватити као знак да заправо ревнујемо за своју пропаст, знак да заћутимо...

 

Slažem se i cijenim tvoj dar rasudjivanja. Ali, zar nisu ove dvije tvrdnje u suprotnosti? Treba govoriti ili ćutati? Spasavati svoju dušu ili tuđu? Gdje je tu ono 'Rekoh, i dušu spasoh'? Vjera se mora i riječima svjedočiti... Treba nam svima to ogledalo u drugima. Naravno, nikakvo unižavanje drugog niti samouznošenje ne dolaze u obzir; kad to dolazi spolja, to je dopuštenje da nas nauči nečemu... Ako nemamo gordosti u sebi, bar opraštanju.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ustvari revnitelj je divna reč...

[Иван Ивковић]

Ali, zar nisu ove dvije tvrdnje u suprotnosti? Treba govoriti ili ćutati? Spasavati svoju dušu ili tuđu?

Обе, тј. спасавајући своју душу истовремено радимо на спасењу и свих осталих. Изговорена реч је само једно од средстава општења са светом а темељ те комуникације налази се у срцу. Следи да се општење може остварити на разне друге начине, различитим спољашњим пројавама као нпр. упућивањем погледа, осмехом или уздахом, додиром или мало финије, чињењем неког дела које наизглед нема никаквог ефекта.

Кад размишљам о томе скоро увек се сетим оне приче о једном од древних стараца који је послао неколико ученика да дочекају госте. негде у пустињи су се срели и братија је почела да прати госте пошто су ови били убеђени да знају пут али су, наравно, залутали. После неког времена су најзад дошли до старца. Поента је у томе што су послушници знали пут али их нико није питао те су ћутке наставили да прате самоуверене посетиоце...

Кад сам рекао "да заћутимо..." Нисам мислио на потпуни прекид општења већ само или првенствено на умиривање језика јер се страсно деловање преко говора најлакше и најбрже преноси (на другог) и појачава (у самом себи). Нису узалуд језик упоредили са пламеном који, иако мали, може покренути огроман пожар. Утолико пре ако је присутно "квалитетно" гориво...

Мислим да је најисправнији начин посматрање сопствених покрета срца и деловање сходно њима, све са молитвом Богу да их усмери ка Себи. То ваљда и значи кад кажу "приковати се на Крст, распети се са Господом"... Што се више бавимо испитивањем туђих поступака и прорачунима оног што је било и што може бити све је већа могућност да залутамо. "У се и у своје кљусе", каже народ.

Вера се сведочи и речима, то је тачно, само што постоје извесна правила. Чак и да узмемо у обзир сведочење речима морамо имати у виду да није свако отворен, па чак и способан да прими било коју реч. Зато је Господ често говорио у причама...

 

Ризик од пада постоји докле год поседујемо слободну вољу. Та чињеница нас доводи до закључка да тај ризик ваља прихватити одговорно и слободно рећи: "да буде воља Твоја", а то је већ прича за себе...

[Иван Ивковић]

Архиепископ Аверкије Џорданвилски

 

СВЕТА РЕВНОСТ

 

По јасном учењу Речи Божије, оно најважније у хришћанству јесте огањ Божанствене ревности, ревности за Бога и славу Његову - света ревност, која је једина у стању да човека подстакне на труд и подвиге угодне Богу, без које нема ни истинског духовног живота, ни истинског хришћанства. Без ове свете ревности хришћани су само по имену "хришћани".

 

Београд, 1998.

 

sveta-revnost-arhiepiskop-averkije-dzordanvilski.pdf   (1.19 MB)