Владета Јеротић - аудио и видео предавања, текстови

[Anika]

Снови и дневници Владете Јеротића

[Guest]

Аудио снимак 

 

http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=17100

[Снежана]

Od buntovnika do psihijatra - pročitajte zašto je Vladeta Jerotić postao psihijatar

Kultura

01. okt 2018.

 

Vladeta Jerotić, bio je istaknuti srpski lekar, neuropsihijatar, psihoterapeut, književnik, svestrani erudita i akademik SANU. 

 

"Rođen sam u Beogradu, u činovničkoj porodici, avgusta 1924. godine. "Jedinac u majke!" Dok sam bio mali, ponekad sam pitao roditelje zašto nemam brata ili sestru. Kasnije, ovakva pitanja bila su sve ređa, pa mi se, na kraju, činilo da je baš dobro što sam jedinac, jer sam uživao u narcističkim prednostima jedinca. 

Naravno, već sam za vreme gimnazijskog školovanja lagano otkrivao u sebi, kao i u odnosima sa ljudima, prilične nedostatke i "pukotine" karaktera samo jednog deteta u porodici. I danas smatram da je jedan deo Senke u mojoj ličnosti (kako je Jung nazvao "palog brata" u nama, odnosno inferiorni deo ličnosti) - samo delimično korigovan svesnim uvidom, radom na sebi i povoljnim spoljašnjim uslovima – treba pripisati egoizmu, koji uvek preti da nabuja u jedinca u porodici, nad kojim roditelji preterano lebde i strepe. Otud sam preporučivao većini mojih pacijenata, poznanicima i mlađim prijateljima da imaju više dece, pošto je porodična dinamika u takvim porodicama daleko prirodnija i normalnija, nego tamo gde raste jedna biljka koja će, možda, dati cvet, ali to nikad nije sigurno.

Oca sam zapamtio kao vrednog i poštenog čoveka koji je savesno obavljao svoje dužnosti; bio je tačan, strog i precizan u svemu što je radio, pa je smatrao sasvim prirodnim da i od mene to isto zahteva. Majka je bila topla, osećajna, malo nervozna žena, ne uvek zadovoljna pomalo krutim i ne mnogo društvenim mužem, pa je, zbog toga, prenosila višak svojih neostvarenih želja na mene, što nije bilo uvek dobro.

Otac i majka, jednom reči, zbog različitih karaktera, nisu uvek funkcionisali skladno, dolazilo je do sukoba koje sam ja, danas mi izgleda, izuzetno teško primao i podnosio. Nisam, istina, nikada bežao od kuće, mada sam često to poželeo, osim što sam, katkad, sa jednim dobrim drugom, mojim vršnjakom, odlazio na Dunav, tamo negde blizu Nebojšine kule, divno se provodeći u raznovrsnim igrama, zaboravljajući na vreme. Pri povratku kući, dočekivalo me je brižno lice majke i ljutito lice oca, koji je umeo ove moje "haklberijevske" izlete da kazni i batinama. Tom Sojer i Haklberi Fin bila je u tim godinama moja najomiljenija lektira. Onda, i Kožna čarapa i Sport klub kliker i još poneka avanturistička priča iz biblioteke "Zlatna knjiga".

Kao dete, do početka puberteta i adolescencije, bio sam živahan, nemiran i neposlušan dečak, koji se bunio, podjednako, protiv preterane osećajnosti majke, koja me je tako vezivala za sebe, i protiv opsesivne principijelnosti oca koga sam i poštovao, i voleo, ali se i bojao. Valjda zbog toga nisam voleo da budem dugo u kući, a kako sam bio društven i razgovoran, voleli su me drugovi iz susedstva i razreda, pa sam sa njima provodio dosta slobodnog vremena na ulici.

Rano sam zavoleo bioskope i sport. Današnji bioskop "Balkan" za tri i po dinara pružao je dupli program sjajnih filmova, mahom avanturističkih i kaubojskih (Tom Miks, Žorž O’Brajan, Ken Majnard). Ovakvim filmovima nekad bih se tako zaneo, da sam nastavljam da ih gledam i posle tri sata provedena u bioskopu. Pošto sam zbog obožavanih filmova ponekad bežao iz škole ili sa večernjih časova sokolske gimnastike, čekala me je propisna "porcija" grdnje, pa i batina, kada bih se vratio kući.

Voleo sam i sport – fudbal i laku atletiku. Igrao sam u gimnazijskom fudbalskom timu levog halfa, jer sam pucao samo levom nogom, iako nisam bio levonog. Još bolje sam trčao na sto metara, skakao u dalj i troskok. Kako sam bio vižljast, lako pokretan i gibak, ovi sportovi išli su mi od ruke, možda sam mogao da postignem i više da se neko onda bavio mnome. Doduše, postojao je jedan moj stariji drug, Milan Cekić, ponavljač u gimnaziji, ali dobar sportista, koji je uobražavao da će od mene načiniti sportsku, lakoatletičarsku zvezdu.

Moji roditelji njega naročito nisu trpeli, jer su se plašili da će me odvući od škole i uputiti nekim drugim pravcem. A škola se morala u građanskim porodicama Beograda, po cenu života, završiti. Ponavljanje ili izbacivanje iz škole smatralo se sramotom prvog reda za roditelje. Beograd je bio pre Drugog svetskog rata relativno mali grad, skoro da su svi znali. Porodični ljudi, kada su se sastajali, imali su samo dve teme: dnevnu politiku i "kako su deca? kako uče? kako su položili razred?"

Buntovan, kakav sam bio kao dečko, nisam voleo školu, sigurno i zato što su otac i majka toliko na nju polagali. U osnovnoj školi bio sam, čini mi se, odličan đak, ali već u gimnaziji naglo sam popustio i, sve do petog, šestog razreda gimnazije, jedva sam se provlačio kao - "dobar đak". A učio sam u, zbilja, elitnim školama. Prva dva razreda osnovne škole, u školi Kralja Petra I, u istoimenoj ulici (rodio sam se na stotinak metara od ove škole u Zadarskoj ulici, na Varoš-kapiji; i danas najviše volim taj kraj Beograda oko Saborne crkve, Kosančićevog venca, Kalemegdana), a druga dva razreda, kada smo se preselili sa Varoš-kapije, u školi kralja Aleksandra, u Dečanskoj ulici. Kada je došlo vreme za gimnaziju, roditelji su me upisali u Drugu mušku gimnaziju, koja se nalazila na mestu današnje zgrade "Politike". Srušena je, nažalost, do temelja, za vreme aprilskog bombardovanja 1941. godine. Svuda u školama imao sam odlične nastavnike.

 Adolescentno doba značilo je za mene potpun preokret - u mišljenju osećanju, ponašanju. Od ekstravertnog, živog i nemirnog dečaka, koga su u dva maha hteli da isteraju iz gimnazije zbog nemirluka – do 15, 16. godine iz vladanja sam uvek imao na kraju godine trojku, a u toku godine i jedinicu, što je značilo "ukor nastavničkog saveta"; zajedno sa našim poznatim pesnikom i prevodiocem Dragoslavom Andrićem, bio sam najnemirniji učenik u razredu - u toku veoma burnog i složeno proživljenog adolescentnog doba, iz mene se iščaurio, na prilično iznenađenje i roditelja i rodbine, introvertan "mislilac" (blago ironično pomišljam na Rodenovog "Mislioca"), koji se, već na velikoj maturi u gimnaziji, odlučivao samo između dva fakulteta: teološkog i "čisto" filosofskog.

Posle jedne ozbiljnije povrede oka i moga prvog "ozbiljnog" zaljubljivanja u jednu udatu ženu, oftalmologa, koja me je divno lečila i izlečila, odlučio sam da studiram medicinu (za koju je, istina, moj otac, odavno, "navijao"). A kad se jedan moj dobar drug naglo razboleo od shizofrenije, i posle godinu dana lečenja umro (od tuberkuloze pluća), čvrsto sam rešio da se upišem na medicinu radi psihijatrije. Verovao sam onda, u svojoj omnipotenciji, da ću razrešiti tajnu shizofrenije i kao psihijatar-psihoterapeut pomoći svim drugim shizofrenim nesrećnicima, kada ništa nisam mogao da uradim da spasem moga druga Dimitrija."

 

(Iz autobiografije Vladete Jerotića / Rastko.rs)

Foto: Dragan Kadić

[JESSY]

Život ne trpi ponavljanja koja nemaju za cilj učvršćivanje sebe (kao u vreme ranog detinjstva, ili i kasnije) u relativnoj sigurnosti postojanja, kada ponavljanje neke radnje, misli ili osećanja stvaraju neophodan identitet u čoveku, obezbeđujući mu relativnu sigurnost egzistencije. U svim drugim slučajevima jednoobrazno ponavljanje neke radnje ili misli koja dugo traje, stvara u čoveku teško podnošljivo, za neke i nepodnošljivo osećanje dosade.

Čovek je prventsveno taj koji ovakvo osećanje u sebi proizvede, ne i sam život koji je, kao i njegov Tvorac, beskrajno raznolik i bogat. Strah (ne i onaj zaštitni) je ona neman u čoveku koja mu ne dozvoljava da neprestano vri, kao što se neprekidno kreću i menjaju ćelije u našem telu, kao što se milijarde galaksija kreću svojim (uhodanim i zakonitim?) putanjama. Iza svakog straha stoji kao stalna opomena i pretnja - smrt. Zar možemo odložiti ili uništiti smrt tako što ćemo umrtviti život u sebi - stereotipom življenja? Mada odjekuje privlačno stih Milana Rakića: "I s očima punim planina i reka / da proživim život u trenutku jednom" (iz pesme "Jedna želja") - to bi mogli biti trenuci mističke i/ili erotske ekstaze - druga krajnost je čovekov strašljivi pokušaj da umrtvljenjem života produži smrtni čas na što duži vremenski period življenja. Zar je to moguće, upitaćemo se. Sve vrste demencija (danas sve češća i Alchajmerova) upravo to omogućavaju, pri čemu smelo mislim da ih čovek često (ne uvek) sam stvara. Kako? Tako što se plaši rizika života!

U kojim se sve područjima života može pojaviti kod čoveka dosada? Najopasnija je, mislim, ona kao posledica gubljenja "volje za smislom". Pitam se da li je to bio znak početne "propasti Zapada" (Špengler) kada se, još u prvoj polovini XX veka, a verovatnije i ranije, pojavila u filosofskim, a onda i u književnim tvorevinama Evrope reč "dosada" (ennui), možda najpre kod Žan-Pol Sartra i u francuskom egzistencijalizmu? Što je vreme u XX veku više odmicalo, sve su upadljivije bile pojave anomije kod pojedinaca, najpre, ali lagano i u narodima Evrope. Evropski i američki psihijatri pisali su sredinom XX veka ubedljivo o pojavama (neminovnog?) propadanja hrišćanskog patrijarhata u Evropi, praćenog gubitkom tradicije i prirodne "volje za životom" (samim tim i "volje za smislom"); sa pojačanom sekularizacijom verskog i crkvenog života hrišćanskih naroda Evrope, otpočeo je i proces ubrzanog gubitka vere.

 

Iz dela Uzgredna razmišljanja 

http://www.artnit.net/društvo/item/4759-vladeta-jerotić-iza-svakog-straha-stoji-kao-stalna-opomena-i-pretnja-smrt.html

[Поет]

<3

[JESSY]

Због чега је све мање бунта код младих људи?

 

Tребало би, међутим, стручним анализама (социолога, психолога, педагога) показати разлику (ако је има) између некадашњег бунта младих (а онда којих, оних пре Другог светског рата или после тога рата, у Европи и код нас?) и данашњег стања омладине која се буни.

Пошто на сва ова моја (и друга непоменута) питања немамо прави одговор, одговор мора да буде услован, и у први мах може да се учини неодређен или парадоксалан. Један одговор, дакле, могао би да гласи: данас је све више бунта код младих људи али се тај бунт не испољава на исти начин као некад; док би други одговор могао да буде: у праву сте, све је мање бунта код младих. Покушаћу сада да оба става помирим и изведем један могући, сједињавајући одговор.

Против чега се млади најчешће буне – јуче, данас, да ли и сутра? Најпре, рекло би се, против сваког угњетавања и присиле. Не препознајући, некад дуго, да главна присила долази из њих самих, од њихових нагона, од неусклађеног односа између “принципа реалности” и “принципа задовољства”, од незадовољне или прегрејане савести (Херман Хесе се овом проблематиком бавио у већини својих романа), млади људи се буне против своје уже и шире околине, значи, породичне и друштвене.

Стављањем нагласка на сложену унутарњу динамику адолесцената, не мислим да потценим ни спољашњу, некад сложенију и наметљивију динамику од ове унутрашње. Када је реч о натурању спољашње реалности, парадокс у бившим комунистичким земљама био је у томе, што је узрока за побуну младих било напретек, док је видљива реакција, из познатих разлога, била минимална.

У капиталистичким земљама, међутим, у којима је, споља гледано, било минимално услова за побуну (мислим, у првом реду, ону сцоцијалну), јавних побуна младих било је доста.

Шта млад човек постиже побуном, појединачно или колективно?

Резултати побуне – не улазимо у питање, никако неважно, да ли је побуна била оправдана или неоправдана – најчешће су мршави, нарочито према количини уложене енергије.

Успеси побуне су ипак нешто већи када се појединац буни у породици против рђавог оца или мајке, односно, када је побуна, махом, оправдана.

То под претпоставком да је понашање родитеља према деци после њиховог бунта исправљиво, јер ни отац ни мајка нису душевно болесни, нису психопате, већ само нлаже неуротични људи – нездрава атмосфера у породичној средини може да се измени набоље.

Колективне побуне младих у диктаторским режимима бивају сурово кажњене, у демократским земљама Запада толерисане, без битнијих промена у структури дотадашњег облика владања.

Узмимо сада могућност да сте у праву ви који примећујете да је данас све мање бунта код младих. Ако је тако морали бисмо се озбиљно замислити и онда открити зашто је тако, а потом тражити излаз из једне такве, потпуно неприродне појаве. Видели смо због чега се млади најчешће буне, па смо се и сложили (?) да су у праву што се буне, јер траже више правде и правичности, више разумевања и, наравно, љубави за себе и друге.

Зашто се онда више не буне? Усслед сопствене немоћи? Ако више пута узалудно дижемо устанак против поробљивача (у породици, у народу, у свету), зар није природно да малакшемо, губимо наду, а са њоме и енергију; не заборавимо, уосталом, млади не остају увек млади; у средњим годинама “философија” живота се мења, често радикално, пут компромиса и опортунизма.

Како млади данас “решавају” своју препознату или непрепознату немоћ бунта?

Најчешће дрогом, алкохолом, криминалом и промискуитетом. Када се стигне до песимистичног открића (код интелигентније младежи раније) да је сваки појединачни, али и заједнички бунт јалов – јер против кога да устане млад човек у распаднутој породици, некад без знања о стварном оцу или мајци, или како се борити против неправедног друштва, када и после његове смене долази на власт слична неправда? – голема опасност је на прагу, и код тог младог појединца и у таквом друштву; Танатос постаје, наиме, тада јачи од Ероса, самодеструкција над градњом, очајање је претежније од наде.

Свет, међутим, никад није остављен без наде.

И у најтежим историјским епохама у прошлости, а и у данашњој несумњивој кризи цивилизације и културе, у којој је угрожена и сама планета Земља, увек је постојала и данас постоји једна плодна оаза у пустињи душе, у пустињи друштва – то је религија.

И када би, и ако, збиља нема више плодних бунтова младих данас, чудесни преображаји тих истих младих, из унутрашње и спољашње “мртве земље, земље кактуса” нихилизма – дешавају се и у свету и у нашој православној Србији, захваљујући исцелитељској моћи религије, К.Г. Јунг би рекао, буђењем “архетипа спасиоца”.

У православљу тај спасилац је Спаситељ свих људи, Исус Христос. Николај Берђајев је је у праву: “Бог је достижан једино преко Сина који је Бог љубави, жртве и страдања”.

 

https://www.sabornik.net/владета-јеротић-због-чега-је-све-мање-б/

 

[Дуња]

Prof. dr Tanja od pre par dana nije više među nama. Bila je sjajan čovek, divan profesor. 

 

[Поет]

@Дуња Objavise i nasi na sajtu, bila je saradnica. Bog da joj dusu prosti, andjeo. :/ ❤

[Поет]

I moja profesorica, andjeo, neka je cuva Gospod. ❤

[JESSY]

Са годинама и старошћу, неминовно се у човека усељавају песимизам и депресија, очајање и доживљај апсурда, са убрзаним саморазарањем услед попуштања, најпре духовно-душевне, а онда и физичке, пре свега имунолошке одбране. Давање смисла овој, до краја несхватљивој борби између живота и смрти (никад се не бих усудио да кажем нагона смрти), не само да продужава живот и ствара услове за уравнотежену, па и мудру старост и често мирније и безболније умирање, већ испуњава човека љубављу према животу и људима, проширује његову личност и зрачи истинском жељом да пружи другим људима помоћ. Живот се онда завршава као зрео плод који падне са гране живота, не да иструли већ да послужи као семе новом животу.

Владета Јеротић

[JESSY]

,,Tреба непрекидно понављати да је Бог љубав и да је то јаче и веће од сваког нашег греха.” Људи носе сви грехе и што су јачи и тежи греси то мање има у њима вера, да може да се оправда и покаје и негде опрости. То је страшно. Човек када не опрости себи, не вреди онда ни исповедање, чак оде и да се исповеда, није себи опростио грех , не може да замисли да му неко може опростити, онда ни исповедник, али ни Бог. И то је сад то, Химна љубави, да је љубав јача од свега, онда је јача и од наших грехова.

[JESSY]

"Корен неурозе, па и умора, као једне од могућих манифестација неурозе, готово увек један исти: идеализирање самога себе, постављање немогућих захтева личности у остваривању амбиција.. с тим у вези, лако повређивање неуротичног поноса, самопрезир, страх од зависности и отуђивање од самога себе...
Уколико временом све више и све чешће доживљавају разочарања због неостварених очекивања, јављају се најчешће две могуће неуротичне реакције: агресивно и осветничко понашање према околини, или самопрезир и мржња према самом себи као „слабићу“ неспособном за животну борбу.
И у једном и у другом случају неуротичног реаговања умор је чест и заједнички симптом декомпензоване неурозе."

- В. Јеротић

[slovoA]

Не бих ја ЈЕРЕТИЋА ником препоручио. Слатко прича, није да не прија, али ништа на крају не каже. Него, како коме годи души, тако нека и расуђује; то је мисао коју је он гајио. Исто као што је гаји и већи дио савремених "православних хришћана", возглављених у индивидуализму: Бог да им душу прости. 

[Вукашин]

On 3.6.2020. at 1:06, JESSY рече

"Корен неурозе, па и умора, као једне од могућих манифестација неурозе, готово увек један исти: идеализирање самога себе, постављање немогућих захтева личности у остваривању амбиција.. с тим у вези, лако повређивање неуротичног поноса, самопрезир, страх од зависности и отуђивање од самога себе...
Уколико временом све више и све чешће доживљавају разочарања због неостварених очекивања, јављају се најчешће две могуће неуротичне реакције: агресивно и осветничко понашање према околини, или самопрезир и мржња према самом себи као „слабићу“ неспособном за животну борбу.
И у једном и у другом случају неуротичног реаговања умор је чест и заједнички симптом декомпензоване неурозе."

- В. Јеротић

Што би рекао старац Тадеј, цитирајући Исаака Сирина: помири се сам са собом, па ће се са тобом помирити и Небо и земља. 

[JESSY]

Време у коме данас живимо, испуњено је у тој мери вапијућим супротностима и заиста "преокретањем свих вредности", да се све више поставља питање смисла живљења, па и даљег опстанка човека. Вера човека у Бога, вера у Христа као Бога, али и вера у смисао живљења уопште, стављена је данас као ретко кад у историји на жестоку пробу. Све што савремена техничка цивилизација може да понуди човеку, бар у оним земљама у којима је успешно остварена индустријска револуција, а нуди му врло много спољашњег блага, и уз ово материјално благо - мноштво идеја сумњивог порекла, директан је изазов религиозној природи човека.

Духовни разговори