Бoг не воли човекову самоувереност и како победити самоувереност

[JESSY]

Понекад човеку бива тешко. А понекад – толико тешко да уопште нема снаге да издржи. И што је најгоре од свега, колико год да покушава да схвати због којих сагрешења му се то дешава, никако не може то да разуме.

Рекло би се, нема ни неких посебно тешких грехова. Ни у црквеном животу нема неке мањкавости. И ни на кога се не вређа тако да та увреда стане између њега и Бога. И труди се врло вредно, и ради, и улаже напоре... У чему је онда ствар? Зашто му је тако тешко? Тако да му се чини: још мало и једноставно ће пасти и готово? И то није све: зашто је све тако замршено, тако компликовано, тако загонетно?

И понекад долази одговор – јасан, једноставан, задивљујуће прецизан. Па зато што већ одавно све ради... сам!
Па, тачно, сам. А ко би то требало да ради уместо њега?

Али не... Сам – односно без Бога, самостално, самоуверено у извесном посебном смислу ових речи.

Ово се не може објаснити неверујућем човеку, иако он такође пати од ове болести. Јер он зна, у свом искуству се већ више пута уверио како је кад Господ све чини као уместо њега. И кад се Он повлачи и даје му да се потруди сам и да осети како је с Њим и како је без Њега.

То понекад бива казна због гордости, због надмености, понекад због осуђивања других, понекад – због незахвалности. Али „ономе ко воли Бога“ и притом стражи над собом „све помаже на добро“ (Рим. 8, 28). Између осталог и то кад је по Промислу остављен. И довољно је само да човек свега постане свестан, а кад осети промену, да се покаје, и већ му бива много лакше и боље.

Међутим, све је много теже кад се Господ није удаљио од тебе по Својој милости, већ ти од Њега – због своје неразумности: несвесно, ненамерно. Несвесно и ненамерно се толико често не примећује – док човек не дође до саме ивице...

Како се то дешава и коме? Па управо у томе и јесте ствар што се ова невоља често дешава људима који су у највишој мери добронамерни, вредни, ревносни, чак – како у Маријином духу, тако и у Мартином. Човек узима бреме – чини му се и да може да га понесе. А онда додаје још. И још. И још... Иде корак за кораком напред, не задржавајући се, не смањујући темпо.

И ради добре, потребне ствари. И људима помаже. И подвизава се како може. Али, почевши од извесног тренутка, све то ради сам. И на крају најчешће долази до слома.

„У извесном тренутку“, у стварности заиста одређеном – оном кад човек престаје да поставља себи питање да ли је оно што намерава да предузме угодно Богу. Престаје да се моли да разуме вољу Божију. Престаје да ослушкује оно што му на ове молитве одговара његово сопствено срце: да ли је мирно, да ли је смирено, да ли живи сећањем на Господа и љубављу према Њему? Или је хладно и озлојеђено, да ли је затворено и да ли се скупило?

Овде постоји ризик да човек од Павла постане Савле и да изненада чује: „Тешко ти је против бодила праћати се“ (Дап. 9, 5)! А још је већи – да не чује.

[JESSY]

Урезало ми се у сећање нешто што сам једном чуо на проповеди свештеника којег добро познајем: зашто је Петар почео да се дави? Зато што се уплашио? А зашто би се одједном уплашио? Није се уплашио да крочи на воду у сред буре и да крене по њој по речи Спаситеља, а кад је већ ишао по благодати Божијој по њеној површини као по земљи, уплашио се? Није баш најлогичније... Зар није све због тога што је у једном тренутку помислио да сам иде? Зар није на тренутак заборавио Онога захваљујући Чијој сили и вољи је вода постала као чврста? Ако је тако, шта је онда чудно у томе што се уплашио и што је почео да тоне?

Не знам и нико од нас не зна шта се заправо десило с апостолом. Али је чињеница да се то с нама дешава стално и свуда.

Кад човек нешто почне ради Бога: неки посао, живот која личи на подвиг – и Господ „Који и намере целива“, пружа Своју обилату помоћ. И човек иде – опрезно, са свештеним страхом – напред, плашећи се да се случајно не оклизне, да не згреши, да се не лиши ове Божанске подршке. И постепено се предаје томе, навикава се на труд и на подвиге, они постају нешто свакодневно, што наводно не превазилази човекове снаге.

И оно за шта је раније молио за благослов, за шта се молио, почиње да ради сам. И успешно!

По инерцији, по навици. И више му успева. И још више. И можда тако дуго живи – у зависности од околности, од сопствених природних способности и од многих спољашњих фактора.

Међутим, пре или касније ипак осећа да му није просто тешко као што му је бивало раније, већ да је готово, нема више снаге. Осећа: још мало – и пући ће... То се дешава многима. И онима који су врло ревносни, и онима који баш нису, а понекад и онима који уопште нису ревносни.

Истина, постоји ризик да човек пукне. И да се сломи. Ево зашто је тако важно да човек схвативши да сам ради, застане и да се разабере: зашто је тако? Зашто је остао сам?

Зато што је највероватније намерио да чини Божија дела заборавивши на Бога. Чудно звучи, али се то врло често дешава. Где? Па у нашој, црквеној средини. Због чега би иначе могли да видимо озлојеђене испоснике, намрштене молитвенике, огорчене социјалне раднике? Знамо да су и једно и друго – богоугодна дела. Али кад су тачно угодна и како и с каквим срцем им се приступа – ова питања нам често ни не падају на памет. И тако се дешава да их понекад чинимо не богоугодно, чак директно противно Богу, и заиста – не противећи Му се. Уопште то не примећујући. А само... Само осећајући управо ону тежину од које човек више нема снаге да живи.

И то се никако не може избећи, никако човек не може да се осигура, ако не застаје чешће на својим путевима и не проверава: да ли су моји путеви притом Божји? Или не? Неко ће, наравно, рећи: а како да се разабере, како да буде сигуран у тачност одговора на ово питање? Постоји једна тајна... Ако буде спреман да се заустави, или да скрене, или чак да крене уназад, чим схвати да је таква воља Божија, Господ ће му сигурно дати одговор – јасан, поучан. А ако не, шта ће му?

Кад после дугог периода самосталне делатности и самосталности поново осети не само да га води рука Божија, већ и да се потпуно налази у овој руци, да га она држи, он схвата сву снагу и дубину јеванђељског: „Без Мене не можете ништа чинити“ (Јн. 15, 5). Ништа добро, разуме се.

И у срцу му одјекује: „А ја, Господе, и не желим без Тебе...“

Игуман Нектарије (Морозов)
Са руског Марина Тодић
Извор: Православие.ру

[JESSY]

 

 

Бог мрзи човекову самоувереност, а ништа тако не жели да види у њему као искрено сазнање сопственог ништавила и дубоко уверење и осећање да свако добро у нама, нашој природи и нашем животу долази једино од Њега као Извора сваког добра, и да од нас не може доћи ништа што би стварно било добро: ни добра мисао, ни добро дело.

 

 

Ако паднеш у какав грех, искористи то одмах да увидиш и сазнаш своју немоћ. Бог ти је зато и допустио да паднеш, да би упознао своју слабост и не само научио да презиреш себе, него да бизажелео да те и други због твоје слабости презиру. Без те се жеље неће моћи укоренити у теби благотворно неуздање у себе које јетемељ и почетак праве смирености. 

 

 

Стога, кад ти се догоди да паднеш, одмах прибегавај ниском мишљењу о себи итражи у молитви од Бога да ти помогне да сазнаш своје ништавило и да утврди твоје срце да се не узда у себе, како не би опет пао у исти.  

 

Св. Никодим Светогорац (Невидљива Борба)

 

 

 Храм Светог Јована Крститеља

[Драган Мирило]

Самоувереност може да се победи једино сећањем на смрт и грешну природу нашу. Ваљда...

[Deki992]

Prvi put u zivotu cujem ovako nesto...

[Grizzly Adams]

ОК, опет је потребно разјашњење, тј. Поука.орг.

 

Монаси живот проводе сасвим различито од "мирјана", тј. нас обичних људи. Као што спортиста има сасвим другачији однос према неким стварима од песника или музичара, тако и они имају сасвим другачији поглед на неке духовне ствари.

 

За живот у свету самоувереност је неопходна. Јер ми се "боримо" да завршимо школу, зарадимо за живот, урадимо посао, направимо кућу, купимо ауто... За било који од тих задатака неопходно је бити самоуверен. Али монах има сасвим другачије задатке у животу. Он се бори са духовним проблемима и решава духовне задатке. Реч "самоувереност" у та два контекста у ствари има сасвим различито значење. Бити "самоуверен" у свом послу или преговору за куповину аута је сасвим различито од бити "самоуверен" у молитви или побеђивању страсти.

 

Зато будите опрезни када читате монашке књиге и текстове. Треба их правилно разумети, иначе могу сасвим погрешно да се примене. Као када би песник дизао тегове са намером да напише бољу песму или музичар ударао у џак да боље одсвира виолински концерт.

[Deki992]

Vladika Nikolaj je govorio da je za sve sto je u zivotu postigao zahvalan Bozijoj milosti i svom trudu.

Cini mi se da,danas pogotovo,ljudima fali samouverenosti,ne kao onaj nacin razmisljanja "nista me ne moze zaustaviti",vec svesnosti da covek uz Boziju pomoc moze postici dosta toga,samo ako zeli i ako se trudi.

S toga ne vidim smisao ovakvih "uskostrucnih" tekstova i pouka medju nama obicnim ljudima,posto mogu biti kontraproduktivno shvaceni,pogotovo kad su bez objasnjenja.

Nista licno Dzesi,nemoj da se ljutis ali meni su takve stvari donele vise stete od koristi cini mi se,pa zato kazem.Ono sto je za monahe neka ostane monasima.

[Grizzly Adams]

Џеси ради супер посао, увек са задовољством читам њене теме. :good2:

 

Само што смо ми остали често мало лењи да ствари детаљније објаснимо. Некада само убацимо пар "шаљивих" коментара који могу и погрешно да се протумаче... Од којих сам први ја.

[Ненад Р.]

Монаси живот проводе сасвим различито од "мирјана"

 

Али , Бог по истим правилима посматра и једне и друге и из тог разлога треба да будемо веома опрезни . 

Не кажем да човек не треба да буде самоуверен , али и претерана самоувереност може имати последица .

[Deki992]

Onda neka Dzesi ubacuje sta joj je volja a ti odmah za njom pisi objasnjenja i to je to

[Grizzly Adams]

Али , Бог по истим правилима посматра и једне и друге и из тог разлога треба да будемо веома опрезни . 

Не кажем да човек не треба да буде самоуверен , али и претерана самоувереност може имати последица .

 

Јесте, можемо да кажемо да постоје две врсте самоуверености - светска и духовна. Сви се ми - и монаси и мирјани - бавимо обема, само је акценат на различитом. Монахе ова "светска" и не интересује. Они су за овај све умрли и више за њих не постоји. Па зато када пишу то треба разумети искључиво да се односи на духовни живот, али никако није савет за односе у свету - пословне итд. Јасно је да архитекта мора да буде "самоуверен", тј. да има поверења у своје знање и одлучно га примени. А у духовном животу је глупо бити "самоуверен" јер смо ту сви потпуно балави.

 

Ако се та разлика има на уму, онда овакви текстови могу лако да се разумеју исправно.

[Deki992]

Али , Бог по истим правилима посматра и једне и друге и из тог разлога треба да будемо веома опрезни . 

Не кажем да човек не треба да буде самоуверен , али и претерана самоувереност може имати последица .

Pa preterana samouverenost je pogubna svakako ali neka esencijalna mora da postoji.Covek ne moze ziveti bez samouverenosti/samopouzdanja,sa svescu naravno da njsta ne moze sam i da nije "sam sebi dovoljan".

Nadam se da Bog nikoga ne posmatra po pravilima,pravila mi vise prilice ljudskoj prizemnosti.

[Џуманџи]

Ono sto je za monahe neka ostane monasima.

 

Ovo je samo interpretacija reci Gospodnjih: "Ne znate li da bez mene ne mozete ciniti nista" i vazi za sve nas.  :good2:

Svima nam se desava(lo) da pogresno protumacimo nesto, covek samo ne treba da ide u krajnosti: potpuno prihvata ili potpuno odbacuje (bilo sta).  8086.gif

[Deki992]

"не само научио да презиреш себе, него

да бизажелео да те и други због твоје слабости

презиру."

Mislim stvarno

[ИгорМ]

Prvi put u zivotu cujem ovako nesto...

 

а ја сам у првим сусретима са вером управо о овоме слушао и када се не разуме правилно тешко нама. Но све у своје време