Božija nemoć

[Guest]

Dovoljno je relativan pojam, a i da jesam, sigurno ne bih išao okolo i zakukavao i mračio svima sa svojim stradanjem. Sve loše što mi se desilo je ili prirodna i neizbežna stvar ili moja glupost.

Za sada nemam stradanja kao posledica nečije zle namere, ali ako bude, odmazda neće izostati.

[Снежана]

4 minutes ago, Дијана. рече

zbilja si sretan jer nisi dovoljno strašno stradao.

А шта би то било довољно, којом то мером ми  као људи можемо да измеримо која је то количина страдања потребна неком?

 

[Џуманџи]

8 hours ago, Дијана. рече

I jedno ličnije pitanje, ko ima volje/snage da prozbori koju: Da li ste osjetili na svojoj koži ovu nemoć, Božije dopuštenje vašeg kaljenja kroz stradanje. Da li ste zaroptali: Ti, nepravedni, ili, Ti, nemoćni?...

Хм, мислим да нема везе са нашим "каљењем". Зашто? Зато што двојица разбојника распета са Господом проживљавају исто, али опет само један од њих задобија Царство. За једног је то спасење, за другог осуда. Нема правила, осим тога да сваку ситуацију можемо да окренемо или на корист, или на пропаст. Неки су много " лакше", без "каљења" поверовали, а + то треба и одржавати колико се може.

[Џуманџи]

6 minutes ago, Снежана рече

А шта би то било довољно, којом то мером ми  као људи можемо да измеримо која је то количина страдања потребна неком?

 

Нема везе ни са каквом мером, ако страдаш зато што си зафркнуо (не знам, лупам, прокоцкаш све што имаш и постанеш просјак) - то није (хришћанско) страдање, већ испаштање последица сопственог делања.

[Guest]

Po tome bih mogao da pretpostavim da je hrišćansko stradanje kada se Bog iživljava na čoveku da ga kaznio ili napravio prepodobnog od njega.

[Џуманџи]

3 minutes ago, Muramasa рече

Po tome bih mogao da pretpostavim da je hrišćansko stradanje kada se Bog iživljava na čoveku da ga kaznio ili napravio prepodobnog od njega.

По томе што Бог није измислио рулет, или...?

[Guest]

Po tome što je sad napravljena jasna razlika između toga što neko strada zato što je budala i onog drugog stradanja koje bi trebalo da bude ono hrišćansko.

Ja nikada nisam iskusio ono drugo.

[-Владимир-]

6 minutes ago, Muramasa рече

Po tome bih mogao da pretpostavim da je hrišćansko stradanje kada se Bog iživljava na čoveku da ga kaznio ili napravio prepodobnog od njega.

Пази , то ти је као кад те тренер удари јако јер упорно не држиш гард како треба. Може и да не уради тако, и да те пусти да идеш и да мислиш да си савршен, али кад крене меч, противник ће да те самеље .

[Guest]

To je drugo. Ja sam svesno platio i došao na trening znajući da postoji mogućnost da se to desi.

[-Владимир-]

2 minutes ago, Muramasa рече

To je drugo. Ja sam svesno platio i došao na trening znajući da postoji mogućnost da se to desi.

И ја сам . Крстио сам све и прихватио све што треба .

[Јелена011]

Slozicu se s Muramasom...

Kod mnogo pravoslavnih se stradanje potpuno izvitoperilo u neki surogat mucenistva, patnja se uzdize u nebesa, sve je tako viteski stradati ili sa druge strane kao eto mi smo posebni pa nam "Bog daje veliku muku", a to su sve projave gordosti da smo mi u bilo kom kontekstu posebni. To sto se to vidi kao suprotno od narcizma, pa kao eto mi ne vidimo sebe da smo posebno dobri, ali i to misljenje moze i u drugom smeru da ide.

Prosto je, zlo nema smisao, samo po sebi, to ako nam je neko nesto ucinio nazao ili su nas zatekle teske zivotne okolnosti nema toliko veze s Bogom koliko s nama samima. To je ili tudja volja, ili nuznost zivota na zemlji ili prosto ono posledica cinjenja i necinjenja ne samo nasih nego ko zna kojih sve ne ljudi.

Misliti o tome kako nam to "Bog salje" je gordo i vec psiholoski prilicno problematicno.

Sta cemo mi uraditi sa kockicama zivota je drugo, mi mozemo posle osmisliti svoj zivot to je ok.

Ali ideja da je Bog sadista koji tako gleda s oblaka i razmislja koga ce da osakati, koga da ubje u pojam, na koga da posalje vec koje drugo zlo je suluda.

Bog je dobar, nije sadista. Ma koliko ovo uprosceno zvucalo.

Zlo je prosto cinjenica u ovom svetu, kao sto je cinjenica da neko ima odredjenu krvnu grupu, ili boju ociju. Ne postoji delic ovog sveta koji ne lezi u zlu, ne postoji ono deo koji je divan i krasan, rajski i sve je romantizovano, a onda odjednom mi nesto pogresimo ili jos grdje Bog misli da mozemo vise da napredujemo pa nas baci na muke. To katolicko shvatanje koje je uplivalo kod nas bas se zapatilo za vecinski paganski narod.

Te fore deca imaju andjeoska krila do sedme godine a posle im otpadnu kao pupak su prosto van granica zdravog razuma.

Jeste tesko kada nas zapljusne talas muke, ali bas time sto zelimo samu muku da osmislimo cinimo jos goru stvar i obolevamo od nekog sindroma boga. Jeste, mi smo toliko bitni i veliki da ce nama Bog da posalje posebne muke, poseban paket stradanja eto special edition samo zato sto nas voli.

Bog svakog voli podjednako, nema ovog voli 30%, ovog 80%, pa sad ovog od osamdeset mora da muci i nabija na kolac da bi eto pokazao kako je njegov ljubimac poseban.

Zlo, patnja, nesrece, sve redom su prosto cinjenice ovog sveta koji u zlu lezi. I svako to pitanje "a zasto meni" ide iz gordosti, a zasto ne meni? Zasto sam ja posebna u odnosu na neko dete koje se rodi tesko bolesno i umre u najgorim mukama i da ne nabrajam sad. Ne postoji tu uzrocno posledicna veza niti smisao aha tebi je Bog poslao to dakle ti si takav i takav.

[Џуманџи]

7 minutes ago, Muramasa рече

Ja nikada nisam iskusio ono drugo.

Па, то ти је и Дијана написала (оно на шта се Снежана надовезала, а у шта сам се ја убацила). Видиш, хришћани су увек у праву

[Џуманџи]

26 minutes ago, Muramasa рече

Po tome bih mogao da pretpostavim da je hrišćansko stradanje kada se Bog iživljava na čoveku da ga kaznio ili napravio prepodobnog od njega.

А, сад контам, за тебе постоји само Бог. Ок.

[VaSa110]

Možda je ovde mesto za jedno pitanje koje mi je odavno na umu.

Zašto Bog mora da bude dobar, zašto je on "ljubav" i zašto se pravoslavni hrišćani držr ovoga po svaku cenu i tako sebi prave ogromne probleme, pa moraju da izmišljaju dodatne koncepte (kao recimo "ljudi imaju slobodnu volju").

Po meni sve su ovo ljudske osobine to jest naši pojmovi i ne vidim da biće onako kakvo ga vi predsatvljate (nedokučiv, vanvremen, transcedentan.....) mora posedovati neke naše oobine. Ovde neću postaviti pitanje "a odakle to znate?".

[Рапсоди]

У тренутцима јаког емоционалног бола/на пр.губитак ближњег/ млађег/, немогуће је позвати се на  напредни /ЈА/ рацио, без обзира колико је исти развијен.То су тренутци када рацио одсуствује.Одређене  врсте емоционалних шокова неминовно воде некада у мањој некада у већој мери  до   роптања  против Бога, Његове промисли, допуштења и шта ли већ .Тек када се мало слегне емоционални шок /бол/ услед губитка или неких других разлога, рацио и донекле логика  могу да помогну да схватимо Божију надлогику....и делимично одговоримо на питања....што, како, зашто, а што мени, да ли  је ли могло другачије......

Лично на својој кожи искусила нешто од горе наведеног....и тек после одређеног  времена и рациом и емоцијом ....... дошла до закључка да... ЗНАМ,  без имало сумње,  да је то тачно тако требало да се деси, као што се десило.Једноставно сам прихватила Божију надлогику, покушала да уђем у исту...и добила одговоре на нека мучна питања....