Како помоћи себи да се превазиђу тешке животне ситуације

[JESSY]

Posledice osećaja krivice

                                                

                        Sigurno ste čuli da neki ljudi s vremena na vreme, kao po nekom pravilu upadaju iz nezgode u nezgodu. Saobraćajne nezgode, kućne havarije, poslovne nezgode, međuljudski konflikti, bolesti….Za takve ljude kažemo da su maleri, da su kao ukleti, da nisu miljenici sudbine, a nikad se ne zapitamo šta je to što ih vodi iz nezgode u nezgode. Koja je to magična sila, u smislu sile koja se ne vidi, a tako nepogrešivo pronalazi svoje žrtve? Obično ne nalazimo  zadovoljavajuće objašnjenje za tu misteriju. Zbog toga ljudi iz neznanja podležu sujeverju, pa objašnjenja traže u delovanju mračnih sila univerzuma. Iza sujevernog mišljenja stoji uverenje da  mi, kao pojedinci nismo odgovorni za svoju egzistenciju u univerzumu. Međutim, psihologia perennis, večna psihologija kao izraz vrhunske mudrosti, tvrdi da je svako odgovoran za svoj život i ono što misli, oseća i čini, i da oni drugi nisu protiv mene. U skladu sa tom tvrdnjom, ljudi koji doživljavaju nesreće, bolesti i sukobe to su ljudi koji rade protiv samih sebe iz osećaja krivice. Nemojte sa zgražanjem odbaciti ovu, za mnoge ljude hipotezu. Ako osećate gnušanje za ovakve tvrdnje, sasvim je moguće da u dubini svoje duše  pripadate ljudima sa  jakim osećajem krivice. Zašto bi ste brže bolje odbacili takvu mogućnost da u svojoj duši nosite otrov u vidu griže savesti? Zato što koncentracija na taj prostor duše izaziva uznemirenje, a to je ono što želimo da izbegnemo. Zbog mira u sebi, mi potiskujemo osećaj krivice, toliko duboko, da nam izgleda kao da više ne postoji. 

                        Međutim, potiskivanje neprijatnih doživljaja i događaja nije trajnog karaktera.Ono liči na potiskivanje lopte pod vodom. Donekle uspevate, a odnekle lopta jednostavno iskoči iz vode ili vas prevali na jednu stranu.Tako se dešava i sa potiskivanjem neprijatnih događaja u kojim smo mi odigrali ili nismo odigrali važnu ulogu. Umesto da smo suočeni sa činjenicom da smo negde pogrešili, mi bežimo od nje u vidu potiskivanja, ali ona nas uporno, kao senka prati i "gricka" po duši. Zašto bežimo? Bojimo se kazne, bojimo se osvete i živimo u strahu od smrti. Strah od kazne je veliki raspirivač osećaja krivice. On hrani osećaj krivice koji može da hipertrofira do neslućenih granica i do pucanja. Eksplozije osećaja krivice se manifestuju u vidu neke teške bolesti, saobraćajne ili neke druge telesne nezgode ili neke egzistencijalne havarije. Da ne bi dolazili u takve bezizlazne situacije, dobro je da se na vreme suočite sa ličnim osećajima krivice uprkos strahu od kazne i socijalne osude. Vi sami, bez učešća drugog razumnog ljudskog bića ništa ne možete učiniti na oslobađanju od štetnih efekata griže savesti. Ne možete ih definitivno potisnuti, niti živeti sa njome, kao da se ništa nije desilo. Strah od socijalne osude  je verovatno stvorio sve one brojne aždaje i zmajeve  u mitovima, legendama i snovima koji svakodnevno prete našoj egzistenciji i rađaju trajni nespokoj. Koliko vi u sebi imate tih osećaja krivice u vidu ove ili one aždaje ili veštice, đavola ili nekog vanzemaljca?

 

[JESSY]

Šta je lek za osećaj krivice

 

                        U svakom slučaju naporno je živeti sa osećajem krivice.U Bibliji lepo piše: Ne laži. To ponekad znači i, ne sakrivaj istinu o sebi. Što se više trudiš, sve više izgledaš neautentično ili izveštačeno.Takvog te ljudi ili ne vole ili sumnjaju u tvoje namere. Sakrivanjem istine o sebi na dobrom si putu samoizolacije. Takav put nije naša istinska  priroda. Usamljenost nas čini nezadovoljnim, a život besmislenim. Zato u Bibliji piše da ne lažemo. Ne samo zato da bi druge zaštitili od sebe, nego i da bi sebe zaštitili od sebe. Za svoje dobro, moramo imati taj kapacitet za iskrenu komunikaciji sa ljudima, a ne možemo ako nešto tajimo. Isusovo "Ne laži" znači da istina leči, ne samo u psihološkom nego i u fizičkom smislu.Sve one ale iz naših snova i mašte, nisu samo slike i mentalne predstave koje vise u nekoj galeriji naše duše. One rade. One stvarno grickaju ćelije našeg tela. Opraštanje jeste najveća vrlina i izraz ljubavi. Ali teško sebi sami možemo da oprostimo. Treba nam  drugo ljudsko biće koje svojim razumevanjem, bez pretvaranja, očigledno, bez ustezanja oprašta. Tek taj doživljaj oslobađa čoveka od osećaja krivice. Ako se istopi strah od kazne tj. osude u iskustvu sa jednim čovekom, on nestaje iz našeg bića.Dakle, vaša je šansa  da izložite sebe drugom ljudskom biću koje vas neće ismejati, iskritikovati, osuditi ili na neki drugi način diskvalifikovati. To je početna faza oslobađanja od osećaja krivice.To je prvi korak pobede nad svojim slabostima i uslov za konačnu pobedu.

                        Međutim, najčešće se dešava da imamo neke neodređene osećaje uznemirenosti koje uopšte ne povezujemo sa osećajem krivice. Ima raznih  uzroka i povoda za osećaje uznemirenosti, ali svakako značajno mesto pripada i osećaju krivice. Ne nastaje osećaj krivice samo zbog krupnih prestupa. Kad su vas otac i majka, dok ste bili mali gledali prekornim pogledom što ste prevrnuli skupocenu vaznu imali ste  taj bljesak osećaja krivice. Ako ste sakrili kontrolni zadatak zbog dobijene jedinice i nikad to niste priznali upoznali ste grižu savesti. Ne postoji neki poseban postupak za njeno nastajanje. Dovoljno je da samo nešto ružno za nekoga pomislite i vi ste upali u močvaru griže savesti. Zato nam kažu: "Ne sudi, biće ti suđeno".To "sudi" ima široko značenje. Ne procenjuj druge ljude, jer i to je neki vid suđenja. Ne kritikuj tuđe slabosti, bez obzira koliko bile istaknute, jer tvoja kritika ima motivaciju agresivnosti. Ne ide za tim da nekome pomogne, već da neko bude kažnjen. Nemoj kvalifikovati i nemoj diskavlifikovati druge osobe. Sve to razvija osećaj krivice, koji se slaže sloj po sloj, dok se ne pretvori u tvrđavu. Možda ćete pomisliti da ćemo se pretvoriti u zombije, ako ne radimo ovo, i ono, ako stalno živimo u strahu od osećaja krivice. Evo formule: u  ljudima pronalazite samo ono što je dobro i plemenito, a ostalo prepustite Bogu.To vas čudastveno  rasterećuje od tereta  zadataka da prepravljate svet.To je ono što vi možete činiti u sadašnjosti. Za ono što ste proživeli u prošlosti morate naći drugačije rešenje. Morate poveriti svoje osećaje krivice da bi ste doživeli rasterećenje od straha. Jer u korenu osećaja  krivice uvek leži strah da ćemo doživeti, prvo osudu, a  zatim kaznu. Strah od kazne je u biti uvek strah od smrti. Strah na početku, strah na kraju. Nemate šta da izgubite. A dobiti možete mnogo: slobodu  uma i lepotu življenja.

 

[ego]

Митови о самопомоћи или како преживети лудило популарне психологије

 

“Емоционална интелигенција”, “унутрашње дете”, “само-актуелизација “, “неуролингвиситчко програмирање”, “моћ подсвести”, “индиго деца”, “породичне констелације” - језик популарне психологије је инфилтрирао сваки ниво наше културе, и убедио нас је да ћемо уз мало (квази)психологије и много веште комуникације и духовне акробатике да постигнемо све наше циљеве живота. Милиони незадовољних људи добили су “сламку спаса” у виду разних “гуруа”, алтернативних “терапија” и психо индустрије која се мери милијардама долара. Иза њих увек остаје духовна празнина, туга и незадовољство које је често много веће и траје целог живота. Многи људски животи и животи њихових ближњиих остају заувек уништени. Јер садржај наших живота нам нико не може дати. Или имаш или немаш.

 

Мит ПРВИ. Корен свих наших проблема је ниско самопоштовање.

 

 

Ауторка  једног од бројних бестселера из области популарне психологије и самопомоћи,  Луиз Сено, инсистира да “ако стварно волимо себе, све у нашим животима ради”, и тврди да је ниско самопоштовање извор сваког друштвеног обољења, од гојазности до агресије?!

Међутим, у озбиљној психологији и сродним духовним и филозофским гранама, сви докази указују на то да наше самопоштовање и лични рејтинг не предвиђа квалитет наших односа, нити колико дуго ће они трајати. Чак шта више, високо самопоштовање не мора зауставити децу да пуше, пију, узимају наркотике, или постају сексуално активни у раној младости. Постоје бројни научни радови који објашњавају да ниско самопоштовање уопште не утиче на пораст деликвенције и других облика неприлагођеног понашања, што је чињеница која је потпуно супротна популарним уверењима.  Дан Олвеус, како пише у својој књизи Малтретирање у школи и шта можемо да урадимо,  је открио да у већини школа насилници нису патили од слабог самопоштовања, већ сасвим супротно. У многим студијима може се прочитати да људи са високим самопоштовањем  доследно оцењују себе као више атрактивне, популарне, социјално веште и интелигентније од просечних људи, али независна и објективна процена оваквих тестова баш не подржава овакве тврдње. Наука сугерише да се, ако је наше самопоштовање врло високо, можемо осећати одлично, али и да је то обично једна велика илузија која води у бројне неспоразуме и разочарења..

Сви ми уствари стално правимо компромисе са собом и другима, и радимо глупе ствари небројено пута, тако да често завршимо жалећи због онога што смо рекли или урадили. То је врло људски и део је нашег бића. И када се често осећамо лоше због таквих ствари, то је у ствари најбољи животни пут да разумемо себре и ствари око нас, и да се покренемо да урадимо нешто поводом тога.  Комичар Џеј Лено је својевремено рекао у једном интервјуу: “Мало ниског самопоштовања је заправо прилично добро.  Можда ниси најбољи на свету, но то само значи да би требало да се потрудиш мало више. “Самопоштовање није гориво које се мора стално доуњавати, ако желимо да дођемо до нашег одредишта. Много је корисније за нас да га посматрамо као барометар напретка, пружајући сталну повратну информацију о мудрости наших избора и исправност наших акција.”

 

Мит ДРУГИ. Можете да контролишете свој живот

 

Људска жеља да држе све ствари под контролом, да контролишу своје и туђе животе је ужасно јака, толико јака да ће наши мозгови чак створити илузију контроле наметањем решења о случајним догађајима. Као што су психолози Витсон и Галински показали 2008 године, у стручном раду за часопис ”Наука” (Science), људи лишени осећаја контроле су далеко више склони да виде слике у обрасцима случајних тачака, као и прибегавању сујеверним веровањима и теоријама завере.

Године1970, психолог Џонатан Ротер је открио да смо ми, као људска врста, склони да се поделимо у два табора: на оне који сматрају да су ствари које нам се дешавају руковођене спољним силама, (Божја воља, судбина, ванземаљци…), те да мало шта можемо урадити да то променимо (екстерни локус контроле) и оних који себе виде као мајстора сопствене судбине (унутрашњи локус контроле). Наша култура нас охрабрује да верујемо да је јака унутрашња контрола добра ствар. Mеђутим, таква оријентација нас ставља пред огромна искушења и притиске да не погрешимо и поставља нам императив да увек морамо да направимо праве и квалитетне изборе у многим животним ситуацијама. Не чуди онда да су људи са високим интерним локусом стално подложни високом степену кривице, притиску савршености и перфекционизма, анксиозности и само-оптуживања.

Живот може бити застрашујуће непредвидив и недокучив с времена на време. Сви ми би требало да имамо неку меру контроле и духовне оријентације да бисмо га учинили подношљивијим. Међутим, повремено је потребно да верујемо Животу и себи самима и да пустимо да се ствари просто дешавају, а не да се очајнички трудимо да чврсто држимо управљача све време. Својевремено је велики познавалац митологије, Џозеф Кембел, луцидно приметио да “морамо имати вољу  да напустимо своје чврсто скројене животне планове и да прихватимо чињеницу да живот увек чека на нас, ма колико то било болно или у нескладу са нашим (често) нереалним очекивањима”. Проблем је у томе што веома мали број људи има довољно храбрости да одустане од контроле у таквом степену и да стрпљиво чека и дела стварајући услове за промене које ће доћи.

 

Мит ТРЕЋИ. Никада не можемо бити превише самопоуздани.

 

На многим курсевима из вештина комуникације, или психолошке самопомоћи, прича се о томе како је асертивно (самопоуздано) понашање златни стандард комуникације, који обећава да ће нас научити како да успоставимо платформу узајамног поштовања са другим особама, неку  врсту алата путем кога можемо успешније да се боримо за себе и да обезбедимо да се наш глас чује, без потребе да икада прибегнемо агресији. Али, да ли се теорија и пракса асертивности заиста подударају?

За почетак, испоставило се да заиста можете имати превише наводно добрих ствари у свом комуникацијском репертоару. Данијел Амес и Францис Флин открили су алгоритам који су назвали ”Златокоса”, и то у радним окружењима запослених особа, у којима је, наводно, асертивност главна техника комуникације у успостављању добрих и ефикасних међуљудских односа. И шта су открили?  Запослени сматрају превише асертивности  једнако проблематичним као и премало.

Када мало пажљивије погледате асертивне технике саме по себи, убрзо постаје јасно да је асертивност игра у којој је ваш суптилни циљ да одузмете право гласа оном другом учеснику у комуникацији. То је у пракси исувше често нека врста “замагљивања”, или манипулације, где људи стратешки одобравају нешто што онај други каже, како би што неприметније заправо спроводили своје сопствене циљеве и планове.  Или, када је у питању “негативна” асертивност, где људи каобајаги прихватају туђу критику, или изражавају слагање са туђим мишљењем, али у ствари истовремено гурају своје захтеве, или намећу своја мишљења.

Мора се приметити да је то прилично Макијевалистички концепт. Асертивност и сличне комуникацијске и психолошке технике (НЛП, пословна конверзација, афирмација, итд) више личе на играње шаха, а не на разговор, и требало би да нам буде јасно да је то само алат да оне друге приморамо на подчињавање нашим захтевима и циљевима. Како уопште можемо да имамо истинско поштовање и однос са неким ко покушава да нас изманипулише? Већина књига о асертивности су заправо приручници о томе како да стекнемо предност у односу на друге људе. Они сигурно имају своје место у нашим вештинама комуникације и психолошког живота, али се не треба заваравати: пасивна агресија је ипак агресија.

 

Мит ЧЕТВРТИ. Требало би да увек искажемо своја осећања.

 

Све до 1960-тих година прошлог века, озлоглашена британска емотивна затвореност, или “крута горња усна”, је универзално сматра врлином, али данас се потискивање емоција сматра кореном бројних психолошких и физичких проблема. Док западна истраживања као доказ нуде убедљиве везе између потиснутих осећања и здравствених проблема, како ћемо објаснити чињеницу да је јапански култура, у којој је потискивање одређених емоција активно охрабривано, такође производи најздравије светске грађане?

Чак и на Западу последњих година постоји све више доказа да слободно исказивање емоција није увек нужно најбоља стратегија. На пример, амерички аутори са универзитета у Бафалу наводе да су после трагичног уништења Светског трговинског центра 11. септембра 2001, открили да су сведоци, који су игнорисали захтев да сниме или запишу своја осећања, заправо прошли боље психички и физички од оних који су пристали да забележе и слободно искажу своје емоције. И док смо рутински учени да “пуститмо свој бес” и да је то добро за нас (многе алтернативне психотерапеутске методе проповедају ове правило), разматрајући 40 година истраживања и доказа, које је водио професор Џефри Лор, водећи клинички психолог са Универзитета у Арканзасу, наводи нас да закључимо како израз љутње, и пуштање емоција да слободно “излећу напоље”, заправо појачава осећање агресије.

Наши осећаји имају виталну улогу у нашим животима, али увек треба имати на уму да нам је еволуција љубазно дала већи кортекс (разум и мишљење), тако да наш ум не мора да буде у милости емоција све време. Постоји танка линија између емотивне експресивности и емотивног обуздавања и сваки чин има своје предности и мане, зависно од ситуације у којој се налазимо. Зато уопште није мудро да се ове ствари трпају у један те исти кош, јер њихово правилно разумевање може да побољша и наше разумевање и понашање у многим животним ситуацијама.

 

Мит ПЕТИ. Сви треба да будемо срећни.

 

Индустрија самомпомоћи и разни “тренери” и “гуруи” који цветају као цвеће после кише (“Како бити успешан у послу и љубави, како зарадити милион евра, шта мисле жене а шта мушкарци, како сачувати брак и децу и сл”),  нуде хиљаду рецепата за то како се срећа може постићи, али најновија истраживања показују да чак и позитивне емоције имају мана, посебно због начина на који утичу на наш процес обраде информација из спољног света. Не само да су срећни (“позитивни”) људи више лаковерни, склони наивном резоновању и доношењу брзих одлука и непроверених решења, већ сувише оптимизма и срећног расположења може да утиче на формирање више предрасуда у нашим ставовима и реакцијама. Бити превише срећан, испоставило се, може да повећа расизам и сексизам у нашим ставовима и нашем мишљењу! А то сасвим сигурно повлачи као последицу слабије напредовање у животу и у пословном свету и каријери.

Али, чак и ако се узме у обзир да је ово мала цена која треба да се плати, увек се треба сетити да може постојати стаклени плафон на нивоу среће коју можемо постићи. Хипотеза “Хедонистичке покретне траке” наводи да, иако су наши мозгови осетљиви на изазове стално нових задовољстава, познато је да нова задовољства временом престају да нас подстичу у истом степену. Нови аутомобил може нам дати почетно узбуђење, али временом се наше задовољство постепено губи и ми почињемо трагање за нечим додатним, или потпуно новим, како би одржали или повећали степен нашег осећаја задовољења или среће. Осим тога, многа истраживања показују да смо склони да своју личну срећу дефинишемо као тачку скупа према којој гравитирамо у нашим нереалним очекивањима и илузијама, без обзира на наше реалне прилике и стварне способности које (не)поседујемо. Материјалистичка култура у којој живимо само додатно комплкује ове односе јер изједначава материјалне ствари са осећањем среће, а не ретко и смислом живота уопште.

Културе много старије и мудрије од наше схватиле су да је грешка изједначити срећу само са позитивним емоцијама. Аристотел је тврдио да еудаемониа (често погрешно преведено као “срећа”) заправо значи “људски процват”, и да нужно обухвата догађаје и искуства која не морају произовести “осећам се добро” стање. Модерна психологија се слаже да осећања задовољства и среће јесу се умесан нуспродукт живота и живљења, много више него некаква награда коју само треба зграбити. Натанијел Хоторн нам је дао поетски, али прилично тачан опис ове ситуације: “Срећа је као лептир који, када јој се упорно тежи увек је ван нашег домашаја, али који, ако ћете сести тихо, може сићи ​​на вас “.

 

Постоји још много техника и принципа овог лудила које се зове популарна психологија, алтернативне психотерапије, нових филозофских и религијских покрета “буђења”, “Тајни” ових или оних, итд. који нису наравно стали овде. Живот се не учи у New Age покретима, популарној психологији, квази религијским и квази духовним покретима. Живот се заснива на здравом разуму, искуству, критичком промишљању и – размишљању. На искуству генерација које су нам претходиле и које су нам оставиле духовне и моралне оријентире у примарној породици, религијским и филозофским записима, а затим и у ширим друштвеним контекстима. И наравно, живот се заснива пре свега на индивидуалној мудрости, креативности и интелигенцији, која на жалост често  не станује у главама многих људи. Отуда толики број превараната, алтернативних психотерапија, и квазирелигијских и псеудо филозофских ”духовних”  покрета који опако чачкају по главама несрећних људи, правећи ужасну и често непоправљиву штету. Претварају људе у хрчке на точку у кавезу, који се стално врте у једном истом кругу, од колевке до гроба. И који трче за својом срећом, за спасом сопоствене душе у потпуно погрешном правцу. Јер, не живи се само од хлеба. Када би било тако, на овој планети људи не би више становали.

Хрчак у кавезу окреће точак. Ја нисам хрчак. Нећу кавез и нећу точак. Ја хоћу да мислим својом главом, да учим од других паметних људи чак и када ме то заболи. Хоћу да волим живот. Јер то је суштина: живот сам по себи.

[ВИЛМА]

Ma, najbolje je da samo skrstimo ruke i čekamo da umremo  0212_rolleyes

[Анастасија]

Ego a kamo neki duhovni tekstić o poraznom dejstvu psihologije?Medicina je inače đavolja obmana, molitva i vera sve isceljuju.Kome još trebaju tamo neki doktorčići kad crkva leči sve.

[ego]

Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови.

Матеј 10:16

 

.mislise. :bla:

[Deja Vu]

Добар текст. Не бих да се хвалим, али знам да опрашта другима и често се кајем. Проблем је што често и грешим или мислим да пуно грешим, не знам компликован сам. 

Занима ме нешто друго. Шта ако друга особа неће да нам опрости? Повредили смо неку особу и јако се кајемо пред њом због тога, али она то не прихвата већ те што даље тера од себе.

[Grizzly Adams]

Мислим да је аутор овог текст погрешно разумео ствари о којима пише, мада неоспорно има и претеривања - на пример онај "Secret" и слично.

 

Са друге стране, данас је људима очајнички потребно охрабрење. Некад ти је потребно само да ти неко каже "биће све у реду, не брини" или "можеш ти то, издржи још мало". И то је главни циљ многих од тих књига о "само-помоћи". Живимо у једном веома депресивном свету где је лако обесхрабрити се и пасти у очајање.

 

Ја, на пример, много волим да слушам "мотивационе аудио-програме" док вежбам. Не зато што ће нешто много паметно да ми кажу, већ једноставно да ме подсете на неке ствари које знам, али сам се дигао на леву ногу па заборавио.

[ВИЛМА]

Не зато што ће нешто много паметно да ми кажу, већ једноставно да ме подсете на неке ствари које знам, али сам се дигао на леву ногу па заборавио.

 

Upravo ! Životna kolotečina nas nosi, i potrebno nam je podsećanje na neke suštinski bitne,životne stvari.

Recimo, apropo tih "kužnih" knjiga, volim one koje me podsećaju da su jednostavna rešenja uvek i najbolja, kao npr. (moje omiljeno) da ne treba "živeti" u prošlosti niti u budućnosti, već se stalno podsećati da smo OVDE i SADA. Vrlo lep citat iz jedne knjige : " Ne možemo da dišemo juče, niti sutra, disati možemo samo sada".  Mnogo moćno. Kad god se setim toga, osetim se "care free". 

[ego]

Мислим да је аутор овог текст погрешно разумео ствари о којима пише, мада неоспорно има и претеривања - на пример онај "Secret" и слично.

 

Са друге стране, данас је људима очајнички потребно охрабрење. Некад ти је потребно само да ти неко каже "биће све у реду, не брини" или "можеш ти то, издржи још мало". И то је главни циљ многих од тих књига о "само-помоћи". Живимо у једном веома депресивном свету где је лако обесхрабрити се и пасти у очајање.

 

Ја, на пример, много волим да слушам "мотивационе аудио-програме" док вежбам. Не зато што ће нешто много паметно да ми кажу, већ једноставно да ме подсете на неке ствари које знам, али сам се дигао на леву ногу па заборавио.

 

А зато си таки. 0102_laugh 0202_238 Ма шалим се мало. Са популарном психологијом је ствар у томе да се поред финих и добрих нађу и ступидаста запажања која не одговарају стварности и Дарко Тадић се осврнуо на нека од њих. Ту у расуђивању помаже елементарна логика плус познавање вере, па кад се нађу у колизији са Св. оцима знаш где су ојуфили, а кад се слажу онда су га потрефили. Значи чита се са расуђивањем, а не допингујући се тако што се узима редом све здраво за готово. Зато ваљда и служи критичко размишљање, то је оно што би бар теоретски требало да смо понели из школе.

[JESSY]

Добар текст. Не бих да се хвалим, али знам да опрашта другима и често се кајем. Проблем је што често и грешим или мислим да пуно грешим, не знам компликован сам. 

Занима ме нешто друго. Шта ако друга особа неће да нам опрости? Повредили смо неку особу и јако се кајемо пред њом због тога, али она то не прихвата већ те што даље тера од себе.

ти си своје урадио...остало је на њој....значи, нема потребе за грижом савети и осећајем кривице...искрено се покај, исповеди и Господ ће ти опростити...а за ту особу можеш само да се молиш....

[Grizzly Adams]

Па човек треба да зна шта `оће и шта чему служи. Ако ти треба озбиљна помоћ онда идеш код некога ко је стручњак за те ствари. Не може нека тупава књижица да излечи хроничну депресију...

 

Ако си само мало уморан и изгубиш вољу, онда пустиш AC/DC да те мало разбуди.

[Зосима]

Са позиције хришћана,зна се ко наш једини психотерапеут ,све остало је  бесмислена утопија некаве аутосугестије и сличних будалаштина...

 

"БЕЗ МЕНЕ НЕ МОЖЕТЕ НИШТА ЧИНИТИ" ...и то је то...

 

Иначе,ја стварно више не капирам,ко је ко на форуму, у смислу опредељења,понекад ми се чини да су  хришћани гости на форуму...

[Deja Vu]

ти си своје урадио...остало је на њој....значи, нема потребе за грижом савети и осећајем кривице...искрено се покај, исповеди и Господ ће ти опростити...а за ту особу можеш само да се молиш....

 

Урадићу оно што кажеш, надам се ускоро. 

Само, ових дана сам баш тужан због свега тога. Изгубио сам доброг пријатеља сопственом кривицом и сад неће да ми се врати. Чак сам покушао и тежим путем да је вратим, молио, ал све контра. Најтеже ми је ујутру. Сањам је целу ноћ, сањам како смо се помирили, а онда се пробудим и укапирам да се то неће десити. Баш ме то растужи, цео дан ми буде без везе. Једино ми посао и рад помажу да одвратим мисли од тога и кад сам у друштву. Кад сам саам, опет почињу да се јављају. 

[JESSY]

Урадићу оно што кажеш, надам се ускоро. 

Само, ових дана сам баш тужан због свега тога. Изгубио сам доброг пријатеља сопственом кривицом и сад неће да ми се врати. Чак сам покушао и тежим путем да је вратим, молио, ал све контра. Најтеже ми је ујутру. Сањам је целу ноћ, сањам како смо се помирили, а онда се пробудим и укапирам да се то неће десити. Баш ме то растужи, цео дан ми буде без везе. Једино ми посао и рад помажу да одвратим мисли од тога и кад сам у друштву. Кад сам саам, опет почињу да се јављају. 

пробај да се не оптерећујеш тиме....уради оно претходно речено и све препусти Господу....Он ће већ наћи начина да то реши....