Како помоћи себи да се превазиђу тешке животне ситуације

[Sidarta]

da, bas tako....

by the way, saznali smo da si musko....

Uf, jaka stvar, ja sam to znao odavno!   hahaha :0104cheesy:

[JESSY]

Е баш тако, верујем, мада та вера зна некад да се изгуби због сумње, али и даље верујем. Мислим да је Он увек чинио за мене најбоље, па и сад, јер иако сам много пута био разочаран и изневерен, научио сам из тога доста ствари, научио сам како се треба односити и како волети, мада није то сад потпуна љубав, али иде полако.

likefaceeeeeeee

[JESSY]

Odustanite od kontrolišućeg ponašanja – prestanite da proveravate vašeg partnera (ne preturajte po njegovim/njenim stvarima, telefonu, kompjuteru i sl., ne raspitujte se kod drugih ljudi itd.). Ova ponašanja samo potkrepljuju i pojačavaju vaš strah i vaše sumnje. Ako prekinete to ponašanje javiće vam se strah sa kojim je potrebno da se suočite da bi ste prevazišli ovaj problem. Stoga budite hrabri i suočite se vašim strahom umesto da stalno bežite od njega time što ćete kriviti i kontrolisati druge.

Suočite se sa strahom – suočavanje sa strahom je jedini put za njegovo prevazilaženje. Recite sebi: Ako budem ostavljen ili odbačen to ne znači da sam to zaslužio niti to znači da samnom nije nešto uredu. To ništa ne govori o meni kao osobi. Odbacivanje je samo neprijatno ali ne i užasno. Kada počenete da se suočavate sa vašim strahovima oni će polako početi da se smanjuju i javljaće se sve ređe. Morate biti istrajni i dosledni u tome. Suočavanje sa strahovima je proces koji zahteva strpljenje, doslednost, samoohrabrivanje.

[JESSY]

 

Царство Небеско је Узвишена Љубав, а нераскајана кривица представља препреку ка њему. Многи од нас су рођени с талентом да воле, као што је заповедио Господ. Потребно је дуго и упорно усвајати ову науку. Нажалост, нема школе у којој би нас научили љубави према ближњем..

Али, постоји Божија Црква, постоји природа, и постоје деца. Исус Христос је рекао: «Ако се не обратите и не постанете као деца, неће вам се отворити Царство Небеско».

Депресија, покушаји самоубиства, безразложна узнемиреност и страхови, проблеми су са којима се често људи обраћају психологу. Да би помогли пацијенту, специјалисти су дужни да схвате узрок његовог страдања. И, веома често узрок овог страдања је нераскајан, често дубоко сакривен осећај кривице. Неокајан грех, учињен у прошлости, у садашњости израста у душевну трагедију. И човек често не може да схвати: због чега? А, лек је, уствари, сасвим близу.

 

[JESSY]

Погрешна емоција

Човек одувек има осећај кривце. Још у Рају Адам је окривио Еву због саблазни, Ева је окривила змију за искушење. Од првог греха грешници покушавају да пребаце своју кривицу на другога. Свако од нас на овај или онај начин препознаје ово мучно осећање: урадили смо нешто што није требало да урадимо, прекршили смо неки закон познат нашој савести.

Током свих ових година своје клиничке праксе уочила сам овај необичан феномен: очигледну изгубљеност психолога пред кривицом као неискорењеним симптомом озбиљне патологије и неуроза. Какве све теорије и методе нису обрађиване, колико само научних радова је написано, а осећај кривице и даље наставља да узнемирава човеков разум и психу. Класична Фројдова психоанализа, по мојем мишљењу, једва да се изборила са задатком, предлажући неуверљиво «лек од осећаја кривице» - правдајући га поступцима других људи, и пре свега родитељима.

[JESSY]

У савременој поп-психологији, посебно западној, распрострањене су теорије и праксе које имају задатак да на било који начин уздижу човекову самовредност. Сматра се да људи треба да престану да суде себи и да треба осећају своју важност независно од својих поступака, и од околности. Претпоставља се да је човеку одређено да удовољава својим потребама («Ја сам заслужио, стога што ја постојим») и зато никакве кривице и не може бити.

Неки иду још даље, представљајући кривицу грешком емоција, и предлажу просто да се уништи «зона кривице» заувек, као бескористан опит, као нешто срамно и негативно. Резултат покушаја «залечити» или «анулирати» кривицу довео је до повећања броја људи са хроничном депресијом, стањем патолошког немира, неуроза, психоза, самоубистава.

[JESSY]

Непрестано се увећава и број оних који покушавају утопити «кривицу у кривици» или побећи од ње у наркотичке отрове. Често људи сами долазе код психотерапеута, да би се ослободили од мучних осећања, често и откривају своје природне падове, очекујући да чују да увек има нешто или неко - муж, жена, родитељи, деца, тешко детињстово, друштво, недостатак новца и слично, што их је навело да изврше глуп поступак, да наруше морални закон.

Једном речју, кривица за учињено не лежи на њима, а то значи, да немају никакве одговорности. Али, формално оправдање греха у ординацији психотерапеута има само привремени ефекат, и то само у ретким случајевима. Незнање или непризнавање кривице, као скривени гнојни чир, наставиће да обавља свој рушилачки посао у човеку.

Човек није способан да сам себе ослободи од кривице. Ето по чему су, чак и најискренија жаљења и муке савести, преживљавања у самоћи, без Бога, као што је било са генералом Хлудовим, у ствари безуспешни.

[JESSY]

Практичан пример

 

Пацијент Михаил К. (променили смо имена), 45 година, два покушаја самоубиства, променио је неколико психотерапеута, много година страда од депресије, неконтролисане узнемирености, несанице, према људима је агресиван, мрзи жене. Био је кратко ожењен, другова нема, ни на једном послу се није могао задржати дуже од пола године. После неколико недеља психотерапије, појавио се корен његових проблема – дубоко сакривен осећај кривице пред мајком. У младалачком добу, приликом свађе, Михаил ју је гурнуо на зид. После несрећног пада, мајка се разболела, а син који није то могао да поднесе, отишао је од куће. Вратио се после три године, када мајке више није било.

Други пацијент, Борис. А., 64. године, раније успешан бизнисмен, директор велике фирме, разведен, болује од стања психичког притиска, раздражљивости и наглих промена расположења. На првој сеанси признао је да има неконтролисан страх од смрти. Једини његов син живи у другом граду, не виде се и не контактирају више од 20 година. После неколико месеци психотерапије, препознао је свој главни проблем – скривени осећај кривице пред сином, којега је цели живот потцењивао и понижавао зато што није оправдао очева надања: није наставио са учењем, и што није постао велики човек и што срамоти његово име јер је изабрао обичну професију керамичара.

[DYNABLASTER]

 

http://www.imdb.com/title/tt0361862/

 

PS: ima jedna zanimljivost sa Christianom, nije tolko zacudjujuce kako je uspeo da tolko "propadne", nego je fascinantno kako je za tako kratko vreme uspeo, ne samo da povrati prvobitnu misicnu masu, nego da je cak i nadmasi, neverovatna pojava

http://stronglifts.com/gain-muscle-christian-bale-dark-knight-batman/

[florenntina]

Smatram da veci problem predstavlja za psihu imaginarna a ne realna krivica jer se ova druga moze  "izleciti" pokajanjem.

Zato se slazem sa psiholozima koji neretko ukazuju na roditelje kao uzrok krivice. Ako je dete odbaceno/neprihvaceno od strane roditelja, razvija se imaginarna krivice jer dete smatra da mora postojati razlog zasto ga ne vole, pa ne nalazeci realan razlog, pocinje sebe da muci imaginarnom krivicom...

[JESSY]

Ево још један примјер. Дина С., 40 година, страда од тешке врсте депресије, хроничне панике, страхова, звуковних халуцинација – непрестано чује дечије гласове. Живи сама, тешко се разуме с другим људима (по њеним речима, бежи од њих, бојећи се да је у нечему не открију (признак параноје). Страшна самоуништавајућа сила и тотални унутарњи терор овладали су већим делом њеног живота. Требало је пола године интензивне терапије, пре него што се њен душевни гнојни чир отворио и она је испричала да је са 18 година оставила дете од годину дана човеку, с којим је тада живела, и побегла с другим. Причајући о своме трагичном животу, пљуснуло је из ње као устајала вода из бране језера, и она је признала: «Ја сам се дуго времена покушавала оправдати, мислећи, била сам још дете. Али сада знам, да је дете била моја кћерка, а ја сам била мајка».

Многе такве судбине и многе сличне овима, имају нешто заједничко – осећај кривице, скривен у највећим дубинама бића. Често, бринући о добром изгледу спољне фасаде, ми и не сумњамо, какав страшан рушилачки посао црв потиснуте кривице чини у нашој души. У овим судбинама постоји и нешто друго –заједничко, очигледно за мене, као православног психолога, а то је потпуно одсуство љубави. Пре свега, необјашњиви страх пред сваким њеним појављивањем. Свако од њих је реаговао готово увек неодговарајуће на моје просто питање: има ли у њиховом животу људи које би они могли истински волети?

Царство Небеско је Узвишена Љубав, а нераскајана кривица представља препеку ка њему. Многи од нас су рођени с талентом да воле, као што је заповедио Господ. Потребно је дуго и упорно усвајати ову науку. Нажалост, нема школе у којој би нас научили љубави према ближњем. Али, постоји Божија Црква, постоји природа, и постоје деца. Исус Христос је рекао: «Ако се не обратите и не постанете као деца, неће вам се отворити Царство Небеско».

[JESSY]

Има ли и без кривице кривих?

Недавно сам имала срећу да упознам занимљивог дечака од 6 година. Играо је лаки бумеранг са својим вршњацима. Када је дошао његов ред да баци – бацио је и бумеранг је полетио лепо увис. Једна од девојчица, задивљена његовим летом, потрчала је да га ухвати. Изненада је јак ветар окренуо бумеранг и он је ударио девојчицу. Заплакала је и одрасли су пришли да је утеше. Малишан је отишао у страну и чучнуо. Пришла сам му, спустила се поред њега. Лице деечака је имало израз дубоке туге.

Први је почео да говори: ...Случајно сам... Нисам хтео намерно... Она је потрчала и бумеранг је ударио. А, пошто је мало поћутао, додао је: ...свеједно, ја сам крив јер то је њу заболело…

Истог тренутка је признао кривцу, чак и за овај ненамерни случај и истовремено имао такво искрено покајање у тренутку. Када смо ми изгубили ову детињу способност да се истога тренутка очистимо покајањем? Зашто је нама тако тешко да признамо и да свима кажемо, себи, и пре свега, Богу: ...Крив сам, јер је њих, њега, њу то заболело?

[JESSY]

У причи Николаја Носова «Краставци» су приказани сви степени човековог сазнања о осећају кривице и ослобађања од ње. Мајка је на приступачан начин објаснила сину да краставце он није «само узео», него украо, и да га чувар може казнити и истерати из куће заједно са краставцима. Дечак је хтео да баци краставце у јарак и да слаже да их је вратио, али није могао: покајање му помаже да савлада страх од тамне пусте улице и од гнева чувара.

Константин је извадио краставце и положио их на гредицу.

-И сви су ту, је ли? – питао је старац.

-Не... Једног нема, - одговорио је Константин и опет се расплакао.

-А зашто нема једног, где је он?

-Дедице, ја сам један краствац појео. Шта ће сад бити?

-А шта може бити? Ништа неће бити. Појео, па појео. На здравље ти.

-А вама, дедице, неће ништа бити што нема једног краставца?

-Па шта онда! – насмејао се старац. -Не, за један краставац ништа неће бити. Али да ниси остале донео, тада би било а овако неће ништа бити. Константин је потрчао кући и повикао тек издалека:

-Дедице, дедице!

-И шта је опет?

-А онај краставац, који сам појео, како изгледа – да ли сам га украо или не?

-Хм!- рече дед. – Гле какав задатак! Ништа за то, рецимо да ниси украо.

-Како то?

- Е, сматрај, да сам ти га ја поклонио.

-Благодарим, дедице, идем ја.

-Иди, иди, сине.

Константин је из све снаге појурио пољем, преко јарка, по мостићу, преко потока, а онда, не журећи, пошао селом кући. У његовој души је била радост».

[JESSY]

Шта скрива фластер самооправдања

Наш природни идеал није ништа друго него наша савест, која има у себи Закон Божији о добру и злу, о томе, шта је добро, а шта лоше. Ми увек имамо избор – залепити је фластером самооправдања или открити своје душевне ране, верујући у њихово исцељење.

Учинити прво је без сумње лакше. Чак и ако се испочетка наша савест, мучена грехом и смутњом, томе успротиви и захтева очишћење од греха, други и трећи следећи покушај да угушимо ову потребу постаје све лакши. Срце се хлади, ум постаје циничнији, а душа даје све мање знакова живота. Све то није далеко ни од најгорег излаза – духовног распадања личности и духовне смрти. За кривицу – непоказану отворено, душевну рану – многи од мојих пацијената су платили скупо: годинама очајања и болести.

У својој пракси, радећи са несрећним људима и нераскајаним, све време пратим ову танку границу, после које човек може упасти у непролазни мрак, ако у њему нема светлости вере.

Кривица и прошлост – сталне су теме мојих разговора с људима за време психотерапијских сеанси. А онима, који не одбацују веру, већ покушавају да пронађу до ње свој пут, увек се даје могућност спознаје важне истине, а то је да када нарушавамо законе исписане у нашој савести, криви смо, независно од тога да ли се ми осећамо кривима или не. Када се искрено кајемо, прашта нам се, чак иако ми не осећамо у себи да нам је опроштено.

[JESSY]

Кривица, осећај кривице и конфликт, долазе од овог осећаја – духовне изгубљености. Зато њено решење треба тражити у човековом духовном, животу, у вери. Као православни психолог, трудим се пре свега да се ослањам на веру у самом процесу терапије. Када људи постану свесни своје одговорности за учињено, они сами траже очишћење кроз покајање и дубоко жале. И тек тада – кроз бол и радост – у човекову душу улази мир, тек тада настаје исцељење, тј. оздрављење.

После разлаза са кнезом Болконским, тек кроз искрено покајање, Наташа је добила снагу и наду да настави да живи даље. И Бог јој је дао сусрет и потпуно мирење с тим, пред киме је она била крива.

Једна од мојих бивших пацијенткиња, некада је у младости урадила седам абортуса и остала је и без деце и без породице, дошла је до покајања кроз страшне душевне муке. Непрестана молитва за душе њене нерођене деце, засјала је од њих Божијом светлости и милости, родила се у њој нада за нови живот.

Како је говорио светитељ Димитрије Ростовски, покајање подиже палу душу, чинећи је из отуђености – Божијим пријатељем; покајање бодри растрзану душу, крепи колебљиву, исцељује скрушену, тј. смирену, даје здравље рањеној.