Зрнца словесности

[Дијана.]

(Аутор слике: З. Ђуровић)

 

Овдје бих да саберемо нека зрнца вјере, разума, мудрости и наде, и још окрепљења и утјехе. Да искажемо шта вјера у нашем животу значи (наравно, ко жели да се придружи, више је него добродошао). Не бих да ово изгледа као поучавање, него дијељење нашег искуства и лијепе духовне мисли; јер никад довољно не можемо бити свјесни (духовне) опасности од гордости... Циљ ми је да причамо словесно о словвесности, чувајући се гордости... Словесност значи разум. На моје изненађење, „рају духовни“ у црквеносл.оригиналу звучи „рају словесни“. Али можда није ни тако чудно; јер духовност на крају јесте највиша и најчистија разумност – „има ли који разуман, тражи ли који Бога“. Наравно, права духовност, Духом и од Духа. Вјера је дар и даје се онима који је траже, Господ даје вјеру којом се Сам открива а зато даје своју благодат. На човјекову отвореност срца он даје награду у виду благодати. „Ко има даће му се“, али ко сумња или не може да постигне чистоту перцепције, ума или срца, „одузима му се и оно што има“.

Од ране младости, кад сам открила нашу вјеру, прво кроз интелектуално интересовање, али углавном због егзистенцијалног немира и муке због питања о (бес)мислу живота људског, моја је вјера имала успоне и падове, али је била несумњив основ мог живота. Одмах је кренула и духовна борба које тад нисам била свјесна и о којој нисам ништа знала, тек данас знам нешто више о томе шта ми се догађа, у духовном смислу. 

Ако свим својим умом, срцем, вољом, управо цијелим бићем прионеш за спасоносну вјеру, не даш се отјерати од Извора Живота који је у (православној) Цркви, свом својом свијешћу и вољом припадаш ту, и не желиш да урадиш више ништа што је у директној супротности са заповијестима, креће трновит пут ослобађања од пријашњих лоших дјела, очишћење ријечи, борба са мислима... и креће жестока борба са мисленим, умним непријатељем овог твог избора и настројења, противником твог спасоносног пута. Можемо утјеху да налазимо код људи, оних ријетких који говоре Духом, (чак и ако тога нису свјесни), али више од њих не зависимо. Више можемо ми њима да пружимо, јер ми колико затражимо, можемо да добијемо на Извору Живота. Кад ојачамо у благодати можемо подршку да тражимо и пружамо другима не само на обичан начин, већ углавном молитвено...

[Дијана.]

„Сине, дај ми срце своје.“ Господе, дајем ти срце своје. А шта кад је то срце изранављено, прободено мачем најдубљег бола? Врста је подвига и даље га пружати Господу који је дозволио да буде рањено. Господе, прими крваво, располућено срце моје... „Јер шта ће нас раставити од љубави Христове?“...To endure the cross is not a tragedy, it is the suffering which is the fruit of an exclusive allegiance to Jesus Christ (Bonhoeffer) – Подврћи се крсту није трагедија, то је страдање као плод искључиве привржености Исусу Христу.

Кад смо у предјелу најдубљег бола, затворености, беспућа, таме, можемо реаговати двојако: роптањем, хуљењем, хрвањем с Богом, или чак и отпадањем од вјере; а може, парадоксално, и наша вјера да ојача (лично искусих обоје!). У питању је, заиста, наш свјесни избор! Јер који тражи, даје му се, и додаје му се снаге да поднесе неподношљиво. јача. Ако је око нас све тамно и нигдје не видимо пута, нити чујемо утјеху, нити осјетимо подршку - тим изражајније видимо само пут ношења крста, на којем нам Он даје снагу за његово ношење. Наравно, ако послушамо ону ријеч "узми свој крст и пођи за мном". 

[Дијана.]

Читах књигу оца Јована Крестјанкина, о утјеси у тузи и жалости "Најважније је бити са Богом". Тврда је то бесједа – прими страдање као заслужену казну, или неминовност у најмању руку, не испитуј разлоге, не хули, не ропћи, страдање ти је тешко једино јер се противиш вољи Божјој, прихвати је да би ти страдање било на корист, и добровољно понеси крст без роптања, а Бог ће ти зато дати благодатну снагу да га изнесеш. и Владикино (Николаја) "Не кукај кад те заболи од Његовог мача". Напомена, они нису поучавали, колико су преносили искуство свог ношења страдања.  "Што је од Бога, слађе је од меда!" ( Не знам чије су ријечи, знам да их је говорио и митр.Амфилохије). Не прија природи склоној гордом очајању и самосажаљевању. Звучи сурово. Како, па гдје је оно "да пожали, ка да би помога". Рече и Ниче "Пријатељ је тврда постеља".

Патња је мушка борба. Срце се тражи. Сам си, крст је тежак, можда ће Киринејац наићи, али прије свега ти га мораш носити. Сажаљење, ни према себи, ни према другоме. Сажаљење понижава. Оно претпоставља слабост, не снагу. (Саосјећање није исто што и сажаљење).

И, рече Крестјанкин једну утјешну, силну, укрепљујућу ријеч: „Не заборавите, чеда Божија – зло је немоћно, ми смо вјечни,  с нама Бог“. 

[Дијана.]

Механичка молитва ништа не помаже, и може да посије сумњу у срце. Искрена молитва љубави с јаком вјером дјелује чудновато снажно и прецизно... Више пута сам чула (од монаха) о сили мајчине молитвве - зато што је мајчина љубав најјача која постоји на земљи, (најприближнија земаљска слика Божије љубави), тако је и њена молитва најјача... Понекад је потребно дуго се упорно молити за нешто, (што се односи на друге), да би временом се увјерило у њено дјеловање... ту Бог испитује силину наше љубави за тог неког. Можда не можемо да учинимо ништа у објективној реалности поводом нечега што нас је дирнуло, али можемо да се молимо и да тиме постигнемо да учини онај који објектиивно може ни сам не знајући зашто, јер „Ти си онај који добро чиниш у свим људима“. И вјера и дјела, учини свве што можеш; ако више ништа нема што можеш да учиниш, моли се...

[Дијана.]

Негдје прочитах, да је данас све мање духовника и људи су све више препуштени сами себи на путу духовног узрастања. Компензаторно, информације су свима доступне, и књиге које су некад биле љубоморно чувано власништво монаха, сад су широко доступне на интернету. Има то и добрих и лоших страна. Лоша је што човјек лако може упасти у прелест, погордивши се, мислећи да му припада да се бави „вишом духовношћу“. Добро је, што, ако сачуваш дух скромности, можеш да нађеш одговоре на питања на која већина свештеника нема духовног опита, воље или времена да ти одговори. Тек од монаха можеш да чујеш нешто на кашичицу јер су преплављени народом и немају времена поред најбоље ввоље довољно за свачију потребу. 

[Иван Ивковић]

Пар мудрости о побеђивању страсти таштине

 

- Практична и моћна поука светог Антонија... Кад му је један брат дошао у посету и почео да га хвали овај му одговори: "То ми је и сатана рекао".

 

- Има још једна слична али не знам чија је тачно, можда такође његова. Кад је старцу дошао брат у келију и почео да се диви његовим подвизима и рукодељу старац га саслуша и одговори: "Брате, откако си ми ушао у келију Христос ме је напустио".

[Дијана.]

Da, napadi "s desna", i "pun je ad gordih djevstvenika", i "gordost začas poruši kulu vrlina".

Nego, uzela sam nešto od tebe jer se uklapa u ono gore o stradanju.

Filozofi su mnogo pisali o sreći, pokušavajući da daju najbolju definiciju - da li je to uživanje, vrlina, umjerenost, ravnoteža, pobjeda ili nešto drugo...

Najveća je mudrost ipak osmisliti stradanje.

 

Који претрпи до краја тај ће се спасти (Мт.10,22). А имамо ли ми шта да трпимо? У томе ни код кога нема недостатака. Код свакога је поприште трпљења широко, а тиме је и спасење блиско. Претрпи све до краја и спашћеш се. Ипак, треба знати трпети, јер се иначе може десити да се трпи а да се нема никакве користи. Најпре чувај свету веру и води беспрекоран живот који јој је сагласан. Сваки грех који се деси одмах чисти покајањем. Друго, све што наилази да се отрпи примај као из руке Божије, тврдо се сећајући да без Његове воље ништа не бива. Треће, верујући да све што долази од Господа бива на добро наших душа, искрено захваљуј Богу, благодарећи и за жалости и за утехе. Четврто, заволи жалости због велике спасоносности коју садрже и разбуди у себи жеђ за њима као за пићем, додуше горким, али лековитим. Пето, ceћaj се да несрећу не треба да одбацујеш као тесну одећу, већ да је претрпиш. Њу свакако мораш претрпети. Онда је боље да је претрпиш хришћански. Роптање не избавља од беде него је само отежава, а смирена потчињеност одлукама промисла Божијег, и благодушност несрећи одузимају тежину. Шесто, сматрај себе заслужним још веће несреће. Јер, кад би Господ хтео да са тобом поступи по правди, какву би беду само имао да поднесеш! Седмо, изнад свега се моли, и милостиви Господ ћe ти дати чврстину духа, при којој ће ти се чинити да се и нема шта трпети, док ћe се други чудити величини твојих искушења.(св. Теофан Затворник)

 

[Дијана.]

Зато ти је Господ и морао склонити све зидове, све заштите, да би твоје срце изашло на видјело, да би се чуо глас његов. А, то боли... то боли... Кад си отупео и срце ти је затворено, ниси жив. То што те сада боли – управо те ране те чине живим. Томе треба да се радујеш. Пробудио те је Бог – и буди Му захвалан на томе... Жив си... И кад те највише заболи, и кад највише паднеш, кад ти је најтеже, ати се подигнеш јер знаш да те Бог воли. Он је љубав. ОН је Љубав. Не ове наше мале, земаљске љубави, ма како јаке биле, не то. ОН је Љубав. И Он те у сваком тренутку чека раширених руку... (О. Петар Лукић)

 

Временом, што си ближи Богу, то се, на неки начин, више удаљујеш од људи, мање причаш, више слушаш глас Божији у себи. И то дјелује заиста често као усамљеност, понекад се и тешко подноси... Али, зато, кад погледаш која се пространства отварају са Господом... који свијетови... које ти ширине Бог отвара... које неслућене љепоте открива... Тада схватиш колико и та усамљеност може бити лијепа и дивна јер те је вратила себи, Богу, правим вриједностима у животу. Онда те мање погађају људи и њихове глупости. Онда мање и сам правиш глупости. Јер, знаш куда идеш... (О. Петар Лукић)

[Дијана.]

Једина књига од теже, монашке литературе коју сам прочитала, и то прелетјела површно, је „Невидљива борба“. Користила ми је. Доста добро психолошки је описано функционисање нашег ума у комуникацији са вањским свијетом преко чула а и унутрашњим свијетом преко сјећања, маштања и сл., тј.механизми како дјелује духовни "напад". Па схватиш зашто монаси бјеже од свијета, да би се тек онда суочили са свијетом у себи. Занимљиво је било ту писано о блудној страсти, да је за скоро све страсти, довољна добра тј.јака воља, свијест, напор и труд, а само за блудну страст само и једино избјегавање (укључујући све њене појавне облике и паковања у савременом животу). Једно с њом не смије се никако „разговарати“, уздати се у своју добру намјеру, вољу и савјест, избјегавати све прилике и објекте итд. Значи, ништа fight, само flight. Наравно, ко заиста жели да јој не попушта. И тад ће нападати редовно кроз помисли и маштања... Али ту је молитва довољна...

За маштање, било ми је занимљиво кад сам открила да је то нешто против чега се треба борити. Сјетимо се само у колико молитава, (вечерњим, пред причешће), се спомиње. Маштање је средство путем којег стиже блудна страст, и, удружене, могу да избезуме човјека. Отуда нпр.злочини из страсти као једна крајност, и свакакве лудости и неподопштине као честа појава. Па, нпр.славољубље и гордост могу се послужити њоме... итд. ...Осјетила сам на својој кожи колико може да боли и да буде право средство мучења (демонско, дакако, нпр.маштање о нечем из прошлости, дакле, непромјењивом). 

[Srdjan Kotur]

Читах књигу оца Јована Крестјанкина, о утјеси у тузи и жалости "Најважније је бити са Богом". Тврда је то бесједа – прими страдање као заслужену казну, или неминовност у најмању руку, не испитуј разлоге, не хули, не ропћи, страдање ти је тешко једино јер се противиш вољи Божјој, прихвати је да би ти страдање било на корист, и добровољно понеси крст без роптања, а Бог ће ти зато дати благодатну снагу да га изнесеш."

 

A na koju se ovde korist misli? Mislim, iskustveno, jesi li dozivela tu korist Dijana?

[Дијана.]

Da, to je moje tumacenje knjige pa mozda nije najjasnije. Misli se na duhovnu korist, naravno. Znacenje je:Trpjeti moras to sto si dobio kao krst ovako ili onako: mozes da ropces, i hulis, i to ti naravno nece biti na korist. Ni tebi ni onima oko tebe. A ako pretrpis sa smirenjem i slavljenjem Boga, onda ce ti trpljenje biti na korist, tj.ono kojim spasavas dusu. A i inace svako nase ponasanje sluzi kao primjer... I vi ste sigurno dozivjeli, ja x puta, da oni koji sami ne vjeruju ili tacnije nece na sebi da primjenjuju stroge hriscanske norme zivljenja itekako znaju kakve su i nas da opomenu da se ne ponasamo u skladu s njima... Nesvjesno, valjda hoce potvrdu da to moze, da je vrijedno truda, i stradanja. 

 

Brate, vaspitavam sebe, da mi bude na korist... Ucim. Zato sam ove i mnoge slicne stvari i podijelila ovde. Prvo mi je svako takvo savjetovanje izgledalo grubo, cak i okrutno, kao da onaj koji savjetuje nema osjecaj za patnju ljudskog srca, i da govori nesto iz perspektive sudjenja a nije u stanju da empatise jer nije tako nesto licno dozivio. Dugo nisam mogla ni da procitam tu knjigu, bacila bih je na pola ili prije. I ljudi, vise njih, govore slicno... Medjutim.... Kad se malo urazumis, shvatis da spartansko vaspitanje i nije tako lose... Samo prijatelj moze da ti kaze surovu istinu, i da te probudi, cak i ako ti izgleda kako da ti nije prijatelj, i da je zloban... Jer dok god te neko sazaljivo tapse po ramenu, ti si jos vise u zacaranom krugu samosazaljenja, ocajanja, i svjesnog ili nesvjesnog, mislenog ili izrecenog, roptanja... 

U pocetku, kad te krst tek poklopi i padnes pod njim, prijaju i blagi, milosrdni duhovnici, i prijatelji... Medjutim, nakon izvjesnog vremena, treba neko i da podvikne, mislis li ti ustajati? Ko ce ga umjesto tebe nositi? NIko, jedino Gospod... To je princip i u pomagackoj profesiji (narocito socijalnom radu): strucnjak je tu da ti pomogne, ako zelis da se izvuces, i ako mozes, ko ima dace mu se, i on ce da te osnazi, ali ces morati da stanes na svoje nogice sam...

[Дијана.]

Многи људи нису вјерници, бар не свјесно, имају неки свој спор с Богом, рву се с Њим, али имају срце и љубав најхришћанскију, и отјелотворују наш хришћански идеал много боље од већине нас хришћана... Ја сам упознала више предобрих људи који су свјесно били атеисти. Дакле, није нам ни разумно ни правведно да будемо уски и искључиви... 

[Дијана.]

Овдје бих да саберемо нека зрнца вјере, разума, мудрости и наде, и још окрепљења и утјехе. Циљ ми је да причамо словесно о словвесности, чувајући се гордости...

 

Човек се по словесности [своје душе] сједињује са неизрецивом Божанском силом, док је по своме телесноме [саставу] у сродству са животињама. Само малобројни, тј. савршени и словесни људи, труде се да и својим мишљењем имају сродност са Богом и Спаситељем, што и показују својим делима и врлинским животом. Већина, пак, људи, неразумни душом, напуштајући божанско и бесмртно усиновљење, нагињу ка мртвом, несрећном и кратковременом телесном сродству: они као бесловесни мисле оно што је телесно, распаљујући се уживањима, и одвајајући се од Бога. Они душу своју због прохтева свлаче са небеса у провалију. Свети Антоније Велики

 

Уколико хоћеш да си праведан, сваком делу у себи, тј. души и телу, дај оно што му приличи. Словесном делу душе пружи читање, духовно сагледавање и молитву, раздражајном делу - духовну љубав, која се супротставља мржњи, а желатељном делу - целомудреност и уздржање. Телу, пак, дај храну и одело, тј. само оно што је неопходно (1 Тим.6,8).Свети Максим Исповедник

[Дијана.]

јер никад довољно не можемо бити свјесни (духовне) опасности од гордости...

 

 Ponorna je dubina dogmata. Um bezmolvnika se ne moze bez opasnosti spustati u taj ponor. Nije bezbedno plivati u odelu, kao sto nije bezopasno ni da se onaj koji je jos obuzet strastima prihvata teologije. Sv.Jovan Lestvicnik

[Дијана.]

„Сине, дај ми срце своје.“ Господе, дајем ти срце своје.

 

 Срце је корен свих дела наших. Ма шта чинили унутра и изван вас, срцем чинимо, или добро или зло. Срцем верујемо или не верујемо; срцем волимо или мрзимо; срцем се смиривамо или гордимо; срцем трпимо или ропћемо; срцем праштамо или се љутимо; срцем се миримо или мрзимо; срцем се обраћамо Богу или одвраћамо; срцем благосиљамо или кунемо; у срцу је радост или туга, нада или очајање, покајање или раскалашан живот, страх или слобода; у срцу је простота или лукавство. Срце уздише, моли се, нада се, или чини супротно. Следствено, чега нема у срцу, то и не постоји. Вера није вера, љубав није љубав, ако у срцу не постоји, онда је лицемерје; смирење није смирење, ако не постоји у срцу, него је притворство... Срце је центар личности човекове. Зато Бог захтева од нас срце наше: „Дај ми, сине, срце твоје“(Прич. 23,26).

Свети Тихон Задонски